U stara vremena su podvižnici obično ustajali oko ponoći da služe noćno bogosluženje. U nastavku bi ujutru, kada bi već svanulo, služili Svetu Liturgiju. Čak i danas u mnogim manastirima Svete Gore, jutarnja bogosluženja a pogotovo Sveta Liturgija, obavezno se služe tek kada svane, na svetlu dana. Već u poslednjoj molitvi jutrenja, sveštenik zahvaljuje Bogu što nam je doneo svetlost sunca. Mi smo spojili noćno bogosluženje sa jutrenjem i Svetom Liturgijom.

 

Kada ujutro ustanete, kaže svetitelj, prva stvar koju treba da uradite je da posetite bolesne. Bolesnici, pošto se nalaze u posebnom stanju, su veoma podložni grehu, iskušenju, zabrinutošću i mislenom ratu. Telesno su slabiji, pa imaju potrebu za utehom i podrškom. Kada ih ujutro posetiš, ohrabruješ ih i suočavaju se sa novim danom na sasvim drugi način. Kada svetitelj kaže, posetite bolesne među vama, ne misli da treba da tražimo gde ima bolesnika, već da pomognete onima iz vašeg okruženja. Znači da te ne obavezuje, već postavlja i ograničenje.

 

Svetac postavlja ovo pravilo za zdrave, a ne za bolesne, da bi ovi čekali posetu zdravih rano ujutro. Bolesnik treba da ima na umu da je bolest koju mu je Bog poslao, jedinstvena prilika za njegov duhovni napredak. Bolest zamenjuje molitvu koju ne možemo činiti , zamenjuje bogosluženje u kojem ne možemo učestvovati, zamenjuje dostignuća vere i podviga, zamenjuje post jer moramo jesti zbog slabosti. Kada smo bolesni, po maloj ceni isplaćujemo sve naše dugove prema Bogu.

 

Satana, međutim, sve predstavlja naopako i donosi nam razočaranje. To nije u redu. Bolest koju nam Bog šalje je tačno odmerena za svakog od nas, koji želimo da dostignemo savršenstvo. A savršenstvo nikako ne možemo dostići bez bolesti i to neočekivane bolesti, koja nas smiruje pred drugima, jer su nam oni neophodni, jer ne možemo da živimo sami.

 

Kada se razbolimo, treba da znamo da je to naš podvig, naše prevozno sredstvo do nebesa, i da je potrebno da obuzdamo i smirimo sebe i da koliko je to moguće, ne zavisimo od drugih. Da budemo slični Gospodu i svetiteljima, koji niti su tražili utehu, niti olakšanje jarma svojih bolesti. Takođe, budimo pravi podvižnici u postu. Nemojmo olako tražiti razrešenje posta i zahtevati neobična jela ili ona koja nikada pre nismo jeli. Moramo biti veoma oprezni, da se ne bi umesto da postanemo sveti, survali u provaliju i ostali bez venca slave.

 

A sad o našim bolesnicima. Ako pročitamo žitije svetitelja, uvidećemo da bolesnicima smatra ne samo telesno, već prevashodno duševno i duhovno obolele, koji ne mogu da se nose sa svojim problemima i svojim narušenim zdravljem. Duhovne bolesti su strasti, grehovi, pomisli, fantazije... Dok svako ko ima misleni rat, nema ravnotežu u duši, ima duševnu bolest. A onaj ko čini grehe nema telesnog zdravlja. Zbog toga su bolesnici obično najviše paženi članovi bratstva, bilo da imaju tešku bolest, rak ili zubobolju. Bolesnik ima potrebu za posebnim tretmanom i ne možemo da živimo bez njega, jer nam Bog daruje isto nasleđe.

 

Bratsvo se ne može održati, ako u njemu vlada okrutnost i ravnodušnost prema bolesnicima. Zato što pacijent nije ovaj ili onaj, svi smo mi zapravo bolesnici. Možda se danas naša bolest ne primećuje, ali će možda već sutra ili prekosutra izaći na videlo, kad se nađemo u teškoj situaciji. Dakle, svi smo bolesni i potreban nam je lekar, po rečima samog Gospoda. Zbog toga je jedan drevan i predivan običaj, koji su poštovali veliki oci Crkve, da "ustavši ujutro posetite bolesne među vama".

 

Poseta bolesniku ne može da bude bez znanja i blagoslova posebne osobe, starca ili lekara. Zato što bolesnik može biti umoran ili mogu da mu štete naše česte posete. Važno je jedinstvo bratstva, održavanje jednog tela. Jedan ima potrebu za drugim, ali toliko koliko je potrebno da ostanemo sjedinjeni, a ne da postanemo još gori. Kada naviknemo našeg brata da postane zavistan od naše posete, bacamo ga u bezdan i ne pomažemo mu da vaskrsne.

 

(Arhimadrit Emilijanos iz manastira Simonopetra "Monaški život i asketska pravila", Indiktos - Atina 2011, str. 6 - 9)