MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

MOLITVA NIJE SPISAK ŽELJA



 

Pitanje: Moje pitanje je lične prirode. Ja sam vernik od rođenja i znam mnoge crkvene molitve. Međutim, u poslednje vreme mi se događa da moje molitve nisu uspešne. Sve je stalo, ništa mi ne ide od ruke. Neko mi kaže da nosim grehe predaka, a opet neko da mi je nešto urađeno. Šta da Činim i kako da se molim?

 

M. M. iz Sombora

 

Odgovor: VaŠe pitanje u mnogome oslikava stanje savremenog Čoveka, koji se olako predaje i propušta sve slučajnosti. Nije spreman da izdrži do kraja, nego prebrzo odustaje od stvaralaštva, tražeci brza rešenja i trenutna ispunjenja svojih želja i potreba. Taj magijski pristup životu je veoma opasan jer raslabljuje ličnost do beznađa. Ali, ne odustajte sa puta na bespuće, dobro je da se pitate, što pokazuje da još uvek tragate, i pored toga što pokazujete određenu nesigurnost. Sigurno je da vas je određeni tok događaja doveo do toga da stanja, ali tu se nalazi i ključ za razrešenje svih vaših nedoumica. Vi ste se na neki način povukli u stranu, suočivši se sa konkretnom stvarnošću, što ilustruju vaše reči da vam ništa ne ide. To pokazuje i činjenica da se kolebate pred mogućnošću da “nosite prokletstvo predaka", što morate odmah obaciti kao necrkveni stav. Postoji ono opšte mišljenje o tome da “unucima trnu zubi" zbog predaka koji su “jeli kiselo grozđe", ali tu treba biti trezven. Ne smemo uopštavati i obezličavati ništa u životu, a naročito ne onda kad želimo da se opravdavamo i izgovaramo zbog sopstvenih promašaja. Tako se još više zbunjujemo i prepuštamo sve slučaju odričući se bogodarovane slobode, postajući robovi izmaštane sudbine. Ovo stanje se mora prevazići sigurnošću prave vere.

 

Vi se pitate o nacinu molitve, i to je dobro da zelite i trazite vise. Samo je potrebno da znate da molitva nije, i ne moze biti, sebicno trazenje samo za sebe. Molitva je stalno stanje otvorenosti i zajednicenja sa Bogom, iznad najamnickog i podanickog odnosa, kao i povremenosti obracanja po potrebi. To je zivi i nezaustavivi dijalog u radosti odnosa Otac-Sin, sto nam najbolje pokazuje Hristos, odgovarajuci apostolima na pitanje kako se treba moliti. Tu On naglasava potrebu sigurnosti i poverenja, iznad mnogorecja, i saopstava da se Bogu obracamo recima: Oce nas (up. Mt. 6, 10). Kada na ovaj nacin vidimo pravu meru zajednicenja, onda imamo i molitvenu punocu i istrajnost. Ne pretvaramo molitvu u spisak zelja, ili u nabrajanje svojih zasluga, kao sto se ne predajemo grehovnom stanju nemoci. Sve dobro vidimo, posebno ljubav Bozju, sto nas pokrece u novo stvaralastvo, a ne zaustavlja nas do raspustenosti. Jer kad znamo da nas Bog voli ljubavlju neizmernom, onda prepoznajemo i svoju odgovornost u ostvarenju te ljubavi, koja je nezaustaviva, ali je i nenametiva. Samo tada mozemo sa sigurnoscu da kazemo da napredujemo u svemu, jer nas nista ne zaustavlja.

 

To nezaustavivo napredovanje najbolje iskazuje apostol Pavle, govoreci: “Poboznost jeste veliki dobitak kad smo zadovoljni onim sto imamo" (1. Tim. 6, 6). Ovde se ne zagovara ideja nezainteresovane ravnodusnosti pred tajnom zivota, nego se vidi sva sila sigurnosti prave vere. Pocetno zadovoljstvo kao siguran korak na zivotnom putu jeste ono sto mnogima nedostaje, sto rezultira cinjenicom nepotrebnog pesimizma, anarhije i nihilizma. Otuda sve one nejasnoce u vezi sa “uspehom" ili “neuspehom", kao i neumesni pokusaji trenutnog razjasnjenja odredjenih stvari i pojava. To dalje vodi ka statizmu pristajanja na sve, jer “tako mora da bude", da bi se na kraju pojavili “citaci zvezda i pogadjaci sudbina", koji samo plase svojim nagovestajima, bez mogucnosti da bilo sta isprave ili promene. Sve na kraju postane neopisivi tragizam koji se pokazuje kao istupanje iz zivotne dinamike u statizam cekanja da nam se nesto dogodi. Znaci, udaljivsi se iz stvaralacke sigurnosti u bezizlaz mehanickog prihvatanja postajemo nesigurni i uplaseni. Umisljamo da su svi protiv nas i da je sve nama oduzeto i uskraceno, ne uvidjajuci da smo se mi nestvaralastvom svega odrekli.

 

Ostaje pitanje, kako steci molitvenu sigurnost i prevazici zivotni statizam? To je moguce, samo je potrebno neprestano bdeti i istrajavati u svemu, bez povlacenja iz zivotnih odnosa u samodovoljnost i samozivost svojih potreba i trazenja. Samo onda kad sve vidimo u stvarnosti buduceg veka, moci cemo da se uskladimo i utvrdimo u ovom veku. Imacemo zdravo bogoljublje i istinsko covekoljublje, tako da ce nam spremnost na zrtveno sebedavanje, a ne sebicni interes, biti mera svih odnosa. Ovo je veoma vazno i potrebno, jer kad se ovako utemeljimo verom u crkvenu stvarnost, postajemo, zaista, slobodni od svoje samodovoljnosti. Vidimo da dar Bozje ljubavi najbolje primamo tako sto dajemo prvo sebe, a uz to i ono sto je nase. To i takvo zajednicenje, bitno razlicito od nasilne ideoloske kolektivizacije, pokrece svaku licnost u sluziteljsku dinamiku. Tada se pobedjuje ono stanje sebicnosti u kome “svi traze svoje, a ne ono sto je Hrista Isusa" (Flp. 2, 21). Znajuci sve ovo mi stvarno uspevamo da se crkveno ostvarujemo, dobro i do kraja. Tako da ne posustajemo pred zivotnim izazovima, nego “u svemu pobedjujemo kroz Onoga Koji nas je zavolio", tako da nas “ni smrt, ni zivot, ni sadasnjost, ni buducnost, ni visina ni dubina, niti ikakva druga tvar nece moci odvojiti od ljubavi Bozje koja je u Hristu Isusu Gospodu nasem" (Rim. 8, 37-39).

 

Znaci, niko nista ne moze sam za sebe da ucini, i to je dobro, ali to mi cesto previdjamo, pa se nepotrebno zatvaramo i usamljujemo. Tako se udaljavamo od ljubavi Bozje i jedni od drugih, u stanje trazenja samo za sebe. To se vidi kroz nasu crkvenu stvarnost, gde je jos uvek neizgradjena crkvena svest. Pale se svece za razne potrebe, traze se molitvoslovlja, ali se nekako samovoljno odvajamo od pricescivanja. Izgovaramo se nedostojnoscu, a u stvari ne zelimo da se stvarno ucrkovimo kroz liturgijsku radost. To sve pokrece potrebu da svi odgovornije postupamo u crkvenom zivotu. Da se otvorimo jedni za druge tako sto cemo se truditi da “svaki od nas ugadja bliznjemu na dobro radi napretka" (Rim. 15, 2). Tada se necemo opterecivati poredjenjima, navodjenjem zasluga i strahom od kazni zbog nekih promasaja. Nece nas zaklanjati dogadjaji nego cemo mi biti odgovorni stvaraoci u svim dogadjajima, bez straha od zbog “neuspeha" i samouverenosti zbog “uspeha". Sve ovo najpotpunije izrazavaju reci apostola Pavla: “Raduje se svagda, molite se bez prestanka" (1. Sol. 5, 16-17). Ovde je sadrzan najbolji odgovor na pitanje kako da se molimo i kako da zivimo. Primivsi ga sa stvaralackom odgovornoscu zaista cemo uspeti u zivotu da se dobro i na pravi nacin ostvarimo.

 

Lj. S.

 

Pravoslavlje br. 870, 15. jun 2003.

Pročitano: 8197 puta