MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Pitanje: Veoma sam obradovan da je vladika Nikolaj Velimirovic proglasen za svetitelja. To sam prizeljkivao kroz sve ove godine hriscanskog budjenja srpskog naroda. Medjutim, zbunjen sam pred cinjenicom postojanja prigovora nekih zbog toga, kao i postojanjem odredjenih “optuzbi�? na racun svetog vladike Nikolaja. Molim Vas da me uputite kako da odgovorim na sve te prigovore, koje mi upucuju neki moji poznanici, optuzujuci novog svetitelja za sve i svasta. Ne bih sada navodio pojedinacne optuzbe, samo me interesuje kako treba da na sve to reagujemo mi hriscani, jer mislim da smo duzni da svima pokusamo objasniti svoje stavove i misljenja. Zapravo, sve bih sveo na jedno pitanje: kako da svetog vladiku obranimo od svih neutemeljenih optuzbi?

Odgovor: Veliki dogadjaji pokrecu i velike rasprave, sto predstavlja za nas verujuce pravoslavne hriscane veliku odgovornost dobrog svedocenja istine u ljubavi. To svedocenje je iznad svodjenja svega na odbranu i napad, uprkos cinjenice postojanja mnogih omalovazavanja i nerazumevanja. U vezi sa novojavljenim svetiteljem Crkve Hristove, sve treba razumeti kao Bozji odgovor na nasa trazenja, ali i na sve prigovore. Sve bi trebalo posmatrati u stvarnosti bogojavljenja i radosti bogocovecanskog zajednicenja. Sve se temelji na Bozjem pozivu svima nama: “Budite sveti jer sam i ja svet�?. Ovaj poziv nije naredba koju moramo bespogovorno da ispunimo nego je dobri dar koji podrazumeva dobrodelatno odazivanje. Dakle, svetiteljstvo nije privilegija izuzetnih, ni “zasluga�? bezgresnih nego je dobra mogucnost svakoga coveka. Ovo je vazno znati kako bi se prevazisle sve nedorecenosti u razumevanju velike tajne svetiteljstva. Sve se na najbolji moguci nacin pokazuje kroz liturgijske reci svestenosluzitelja: “Svetinje svetima�?, koje jasno svedoce stvarnost i mogucnost svetiteljstva u sili i slavi liturgijske sapricasne radosti.

Znajuci da se u Crkvi sve dogadja radi izgradjivanja mnogih, a ne zbog isticanja “zasluznih pojedinaca�?, mi ovaj veliki dar ljubavi Bozje treba da razumemo kao poziv na napredovanje iz slave u slavu “dok ne dorastemo u coveka savrsena u meru rasta visine Hristove�?. Zbog toga je nepotrebno da se trosimo u praznim raspravama “braneci od napada�? svetog vladiku, nego je prava mera naseg svedocenja ostvarivost svakoga od nas u delu vere. Nerazumevanje neodlucnih, koje ponekad dostize meru zlonamernosti, ne sme da nas izazove do mrznje prema njima. Takodje je vazno da pazimo da se “braneci�? svetog vladiku ne poistovetimo sa onima koji napadima pokusavaju da sakriju svoju nesigurnost u veri. Samo onda kad u ovoj najnovijoj kanonizaciji svetitelja Novog Izrailja vidimo jos jedno cudesno bogojavljenje moci cemo da se izdignemo iznad obracuna i sukoba sa neistomisljenicima. Jer svetiteljstvo nije, i ne moze biti, pitanje glasanja i nadglasavanja, nego je blagodatno-podviznicko ostvarenje u bogocovecanskoj punoci. Nemerivo je nabrajanjem “zasluga�? ili “krivica�?, jer svojom nadlogicnom smislenoscu nadilazi sva nasa poredjenja. To neki nece ili ne mogu da razumeju, ali to ne znaci da njihovo neprihvatanje i nepriznavanje treba da pokrene nasu neodlucnost. Potrebna nam je sigurnost vere kako bismo videli bezmerje svetiteljske radosti u koju neprestano ulazimo, znajuci da je “sve moguce onome koji veruje�?.

Zbog toga, primajuci sa radoscu novu vest o novom i svima dobro znanom svetitelju, budimo blagodarni Bogu na daru. Imajmo strpljenja jedni za druge, iznad svih brzopletosti i svakog zlonamerja. Ne branimo se jedni od drugih uvredama i osporavanjima nego pokusajmo da odgovorimo na ovaj veliki poziv neistrosive ljubavi Bozje. Prepoznajmo bogodarovanu mogucnost svetiteljstva svakog coveka kako bismo mogli da pravovaljano rasudjujemo o svevaseljenskom pastiru Crkve Hristove, svetom Nikolaju Lelickom, Zickom i Ohridskom, Evropskom i Americkom. Samo tako cemo uspeti da svoju logiku osmislimo na pravi nacin, bez potrebe da bilo kome bilo sta dokazujemo. Imajuci uvek na umu jevandjelski poziv: “Dodji i vidi�?, necemo nikome govoriti: “Cuti i slusaj�?. Imacemo strpljenja da svedocimo dobro i do kraja, bez odustajanja i dvoumljenja. Necemo se braniti od napada, niti cemo uzvracati na uvrede, ali cemo uvek pokazivati svima “tajnu vere u cistoj savesti�?.

Ziva crkvena zajednica je neuporedivo iznad svih saveza, foruma i odbora, jer traje uvek, a ne samo po potrebi odredjenog mesta ili trenutka. Zbog toga je crkvena odgovornost veca od odgovornosti ovih i ovakvih tela i institucija. Ostvaruje se kao stalno “sluzenje veceg manjima�?, koje dostize svoj puni smisao u stvarnosti svetiteljskog ostvarenja. Tako da oni koji sve ovo ne mogu, ili ne zele, da pravovaljano razumeju i istinski prihvate, nisu nasi neprijatelji nego su pokretaci nase stvaralacke odgovornosti. Njih cemo najteze ubediti nametanjem stava i omalovazavanjem njihovog misljenja, jer se na taj nacin poistovecujemo sa njihovom nesigurnoscu. Samo onda kad uspemo da se izdignemo iznad nepotrebne brzopletosti i nestvaralacke radoznalosti uspecemo da dobro svedocimo svima zajednicku radost.

Ne bi trebalo samovoljno preuzimati ulogu “branioca imena i dela svetog vladike Nikolaja�?, protiv onih koji svemu pristupaju nedorecenoscu sumnje. Potrebno je da im nenametivo pokazemo zajednicku mogucnost svetiteljskog ostvarenja svih nas, kako bi se prepoznali kao saborci koji traze i dobijaju neuveniv venac svetiteljstva. Mi verujuci moramo da iskoraknemo taj prvi korak iz sebe i svoje odvojenosti od svih i svega, kako bismo se zaista sreli jedni sa drugi u dobrodelatnom ostvarenju. Na to nas podsecaju sveti oci i ucitelji Crkve, koji govore da se “svaka rec moze suprotstaviti drugoj reci, ali se nijedna rec ne moze uporediti sa zivotom�?. Otuda ona stalna opomena, koju ni mi ne smemo da zaboravimo nikada: “Naucimo se da hriscanski zivimo�?, i tada cemo zaista biti “domaci Bozji i sugradjani sa svima svetima�?. Sve ovo nas nedvosmisleno upucuje na to da nije nase da namecemo svoje stavove drugima nego da pokazujemo ljubav prema svakome. Samo silom ljubavi uspecemo da pobedimo nasilje mrznje u sebi i oko sebe. Upitajmo se, mozda smo mi, a ne novi svetitelj, razlog sumnje nekih tako sto svojim zivotom ne potvrdjujemo svoju veru. Ovo ucinimo sa trezvenom odgovornoscu, bez jednostranog osecanja krivice, kako bi mogli da sve dobro vidimo. Kad se na ovaj nacin izostrimo u rasudjivanju, razumevanju i razlikovanju svih i svega, moci cemo da se suocimo sa svim prigovorima i prigovaracima sa silom bratske ljubavi. Tako se necemo trositi potrebom stalnog dokazivanja nego cemo se truditi da uvek i u svemu pokazemo neistrosivu ljubav.

Samo onda kad osetimo stvarnu radost vere, iznad zluradosti i zlopamcenja, moci cemo da se suocimo sa svim izazovima i iskusenjima. Necemo se zbunjivati kao oni “koji nade nemaju�? nego cemo se truditi da pobedjujemo svako beznadje u sebi i oko sebe. Prepoznavsi svetinju necemo se trositi u svadjama i sukobima niti cemo se opterecivati potrebom da bilo kome svetinju namecemo. Znajuci da “svetlost svetli u tami i tama je ne obuze�?, bicemo iznad svih sporenja koja su suvisna. Tako da je najbolja “odbrana�? novog svetitelja zasnovana na ispunjavanju jevandjelskih reci: “Tako da se svetli svetlost vasa pred ljudima, da vide vasa dobra dela i proslave Oca vasega koji je na Nebesima�?. Ovde je sadrzan sav smisao svih nasih podviga u delu vere, gde uvek treba da bude “savrsen covek Bozji�?. To se ne postize u svadjama i prepirkama, a ostvaruje se u dobrom svedocenju prave vere. Ne razresava se mnogim recima kroz navodjenje razloga za i protiv, nego se najbolje vidi u stvarnosti liturgijskog zajednicenja. Znaci, svetog vladiku Nikolaja nam niko nije nametnuo i nikome ga ne mozemo nametnuti, Bog nam ga je kroz Crkvu pokazao, pa “ko ima usi da cuje neka cuje, i oci da vidi neka vidi�? uz jasan zakljucak da nije dovoljno samo cuti i videti nego je potrebno i delatno primiti i ostvariti se.

Pravoslavlje br. 872, 15. jul 2003.