MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

28.02.05. Naša primjedba

Pri radu na emisijama “Sklonosti" sretali smo se sa mnogim ljudima koji imaju određeni stav u odnosu na misionarenje. Bilo nam je interesantno da čujemo njihovo mišljenje po tom pitanju: ko je to pravoslavni misionar i koji su osnovni pravci njegovog današnjeg služenja. Interesantno je kako su oni na razne načne komentarisali na istu temu ...

MISIONARSTVO SE NE UČI ...

Jevgenije Juferev, maturant misionarskog fakulteta Pravoslavnog Sveto-Tihonskog humanitarnog univerziteta:

Ja sam upisao misionarski fakultet zato sto sam smatrao i smatram da nisam spreman za pastirsko služenje. A misionar je najbliži svestenikov pomoćnik u delu poučavanja. Cesto se organizuju misionarska putovanja koja sveštenik ne predvodi i misionar treba da ga zameni; on treba da ume da odgovara na sva pitanja, da lako komunicira sa svim ljudima, a ne samo sa ocrkovljenim. Ja sam u školi imao problema sa fizikom, i ja ne mogu da stanem pred profesorski auditorijum. Ali zato se i učim - da umem da opštim sa svima (pre nego sto sam upisao institut bio sam veoma tih, ćutljiv mladić). A uopsteno govoreci, misonar treba da bude svaki pravoslavni hriscanin. I misionarenje se kao ni svestenstvo ne uci.  (Dovoljno je setiti se Sergeja Snurova iz grupe “Lenjingrad", koji je proveo tri godine u duhovnoj seminariji, a sada predstavlja publici pesme sa necenzurisanim tekstom). Vazno je da se pocne raditi nesto na institutu, i ako taj rad donosi korist Crkvi onda mi ne gubimo vreme.

MISIONARSTVO I TEORIJA INDUKCIJE

Dimitrije Orlov, student 4 godine Pravoslavnog Sveto-Tihonskog humanitarnog univerziteta:

Apostoli i misonari Drevne Crkve nikada sebi nisu postavljali pitanje: “Ko je misionar". Njima je to bilo ocigledno: misionar je propovednik Jevandjelja, blage vesti o dolasku u svet Hrista Spasitelja. A oni nisu propovedali samo recima, koliko samim svojim zivotom - zivotom Hriscanina. Jedan moj poznanik svestenik je povukao interesantnu paralelu: jezikom fizike (teorije sistema) misionarem se moze nazvati covek koji menja stanje sistema s kojim je medjusobno povezan. Treba primetiti da on ne mora da bude (i nije) deo sistema, na koji ima uticaj. Sistem u datom kontekstu predstavlja svet u smislu u kojem se opisuje u Jevandjelju, to jest “svet koji u zlu pliva". Misionar treba u potpunosti da bude “ne od ovoga sveta", i da pripada Hristovom Carstvu i tada jezikom fizike: manje strukturni sistem neizbezno dobija strukturu vise strukturnog sistema (teorija indukcije).

Spremajuci se danas da propovedamo u savremenom svetu, mi treba da budemo svesni sledeceg: danasnji misionar je - Angeo, koji vapije u pustinji ljudskih srdaca: “Pripremite put Gospodnji!" Misionar je onaj koji prvi prokrcuje put, i upravo se po tome razlikuje od ostalih crkvenih svestenosluzitelja, naprimer pastira i pedagoga. Misionar prolazi i seje seme. On iznosi osnove i gradi ono sto psiholozi nazivaju “nagomilanim poverenjem". Da bi u tome uspeo, misionar mora da bude komunikativan i obrazovan, ali najvaznije je da vise propoveda zivotom nego recima. Zatim dolazi pastir i koristeci se nagomilanim poverenjem prema Pravoslavlju, krstava ljude i otvara im vrata u svet Tajni. I tek onda dolazi pedagog, kako bi zavrsio proces prilaska Pravoslavlju. On poducava ljude crkvenim dogmatima, kako bi ljudi jacali u veri i sami postali misionari. Misionar seje seme, a svestenik daje blagodatne darove za njegov rast, pedagog ukrepljuje veru, jer je Gospod “ove postavio za apostole, a ove za proroke". Ali samo misionarstvo prosiruje prostore Crkve, i na osnovu njega se sudi o celom Pravoslavlju.

SKORO KAO PO NEKRASOVU

Maksim Jakovljev, pisac:

Misionar je veoma sirok pojam. To je covek koji nosi neku ideju u narod. N.A. Nekrasov je pisao: “Sejte razumno, dobro, vecno". To i jeste hriscanska misija. Svaki hriscanin je po opredeljenju misonar. On nosi (ili se trudi da nosi) u sebi Hristov lik. Ja trenutno radim na materijalu o festivalu koji nosi ime Grusina (festival autorske pesme, i ove godine je na njega prvi put dosla velika grupa pravoslavne dece sa misionarskim ciljevima. Jedan od njih, Andrej Selevanov je postao diplomata. - Red.). Moj prijatelj, svestenik otac Aleksandar iz Sankt-Peterburga je prvi put bio na takvom festivalu. Pricao je kako se spremao za to putovanje. Citajuci knjigu o Svetitelju Inokentiju Aljaskinskom, on nije mogao da shvati zasto su aleuti SAMI dolazili kod Svetitelja. Otac Aleksandar je posle festivala shvatio: ako si dosao u Ime Hristovo, ako imas nesto da kazes, onda ce ti ljudi sami dolaziti i neces morati nikoga da trazis, zoves. Jovan Zlatoust je rekao da covek ima zelju. Ako postoji zelja da se razgovara sa ljudima - ti si onda misionar. Postoje razni “stepeni" misionarstva: “zivotni" u krugu bliznjih, rodbine,poznanika. Zatim postoje siri krugovi: sektasi, staroobrednici, liberali. Takvo sluzenje zahteva uvecavanje “misicne mase", kao i vladanje odredjenom tehnikom boja, zastite, napada. I imamo i neprocenjivi, krvlju zaradjen opit misionara iz prvih godina hriscanstva. Naprimer apostol Pavle koji je za “Jeline bio Jelin, a za Judeje - Judejac".

ZNATI ZADRZATI UDAR

Protojerej Sergej Popov, saradnik Misionarskog Odeljenja MP, glavni korektor casopisa “Misionarski pregled":

Misionar nije covek koji dela samo izmedju zidova Crkve. Po tome, parohijski svestenik bi trebalo da radi samo sa onim ljudima koji vec traze Boga izmedju zidova Pravoslavne Crkve. A misionar je cesto prinudjen da napusti te iste zidove, i da propoveda Boziju Rec ljudima koji ga cak nisu ni zvali. Nije tajna da mnogi nasi gradjani podsecaju na onog raslabljenog, koga treba izneti pred Isusa. I danasnji misonar je covek koji napusta crkvenu portu i odlazi da propoveda Jevandjelje u sredini koja ga cesto ne ocekuje i koja je cesto agresivno raspolozena. Misionar je covek koji danas razoblicava sektastvo, on treba da zna da pokaze lepotu Pravoslavlja, i da ljudima da pomogne da uvide i dobrotu, i smirenje i ljubav kao unutrasnje pokrete Crkve. Sve je to tesko za parohijskog svestenika, jer se u Crkvi ti nekako uzvisujes nad ljudima, i propovedas - a ovde treba razgovarati, i znati dobronamerno diskutovati. Treba znati kako kazu bokseri “zadrzati udar" kada te uvrede, kada iznesu misljenje na koje ne mozes da odgovoris. 

Misionar je pre svega dobar psiholog. On treba da zna da pronadje te strune koje ce se dotaci covekovog srca. Desava se da pocinjes da govoris o veri, o spasenju, a on se ne zanima time, i kao da se nalazi u sasvim drugoj oblasti maste i znanja. I odjednom preko secanja na zenu, na decu, na roditelje i jos nesto pocinje da se probija taj oklop surovosti, i skoro duhovne otupelosti. Organ vere je atrofirao posebno kod muskih osoba, i oni nemaju cime da prime hriscansku veru i do njih je tesko dopreti. Za to treba imati iskustvo, i ako Gospod da, talant za misionarenje. 

Mi nemamo nista protiv ukoliko neko pokaze svoj talant za misionarenje van naseg misionarskog obrazovanja, ali pritom smatramo da su dobro obrazovanje i obuka neophodni i da treba biti psiholoski spreman. Obratite paznju - svi koji vam prilaze na ulici i osmehuju vam se su dobronamerni. Poslali smo ih dalje a oni govore: “Hvala, do vidjenja!" Uopsteno govoreci imamo malo onih koji znaju dobronamerno da diskutuju - vec odmah “za prsa". Treba diskutovati tako da se sve vreme ostane dobronameran i sa ljubavlju u Gospodu. To takodje treba nauciti. Mnogi ljudi objasnjavajuci to zasto su se nasli u sektama kazu da su na prvom koraku osetili medjusobno razumevanje. Njih su tamo primali kao rodjake ili dugoocekivane prijatelje, i razgovarali su sa njima. A u pravoslavnoj Crkvi svi su tako namrsteni, i korak levo ili desno je - strasan greh. U sektama novopridoslicu okruzuju paznjom, koju on nije dobio ni u kuci, ni na poslu, ni u porodici. Istina, potom se otkriva “drugo dno": u pocetku se osmehuju a zatim pocinju da pretenduju i na imovinu, i na dusu i na covekovu volju. Mi to ne radimo. Ali je cinjenica da covek odlazi tamo jer su ga tamo dobro prihvatili, lepo su sa njim razgovarali - to je nama opomena. Kod nas iz nekog razloga nema ni opstenja, ni razgovora, ni primetno dobrog duha. Ovde je vazno da misionar bude svestan vaznosti svoje misije i odgovornosti za svoje ponasanje. 

“Idite i propovedajte Jevandjelje svim narodima", - receno je u Svetom Pismu. Mi smo svi propovednici Bozije Reci. Glavno je osecati licnu odgovornost i zelju da se to delo ucini Hrista radi. Tu je kao i u drugim delima neophodna potpuna, bezuslovna vera u Spasitelja i sastradavanje sa onima koji su liseni Bozije Svetlosti. Treba biti veoma oprezan - jer 80 godina ideoloske komunisticke presije su nas ljude ucinili takvim da odbijamo svaku ideologiju, i da tesko prihvatamo neophodnost za verom. Misionar treba da bude svestan toga da uvreda, razoblicavanje, ili stroga rec znaci upucivanje coveka u sektu ili negde drugde ... Ponekad treba potrpeti, saslusati, snishoditi ljudskim gresima. Treba shvatiti, da je za misionara najvaznije da covek pronadje Hrista, da Ga cuva u svom srcu i da ide ka spasenju.

SVEZNALICE I APOSTOLI

Iguman German (Podmosenski), jedan od osnivaca Pravoslavnog misionarskog drustva u cast prep. Germana Aljaskinskog u Americi:

- Misionar moze biti kako svestenik tako i svetski covek. To je onaj ko se pre svega trudi da coveku prenese veru u Gospoda nasega Isusa Hrista. I zato mi se cini da misionar treba da bude svaki covek, svako ko zna da bude postojan za svoju veru.

Novinar: “Da li je pravilan naziv “profesionalni misionar"?

- Naravno, kada se radi o “profesionalnom misionaru", onda se misli na onoga ko zauzima takav polozaj u Crkvi da se njemu obracaju, on je apologeta, on moze da ustaje protiv laznih ucenja i sekti, kao i protiv katolika, ateista, da udara komuniste po glave i tako dalje u tom smislu. On zna sve. Ali danasnji misionar ne mora obavezno da bude takav. On pre svega treba da bude apostol ... 

A specijalni misionarski fakultet postoji zbog toga da bi se izostrila vasa znanja. Vi cete biti slicni tim sveznalicama. Jer misonar treba da zna da odgovori na sva pitanja, treba dobro da poznaje pravoslavnu veronauku, istoriju svoje zemlje, svetsku istoriju, literaturu, pomalo etnografiju i geografiju. Ako naprimer podjes u Afriku onda treba da znas obicaje i kulturu te zemlje u koju si upucen. Danasnji misionar moze da bude lekar, psihijatar, lekarski pomocnik, zemljoradnik, kuvar. On treba da bude sve to. 

- Novinar: Moze li se misionarenje nauciti?

- Ako covek veruje u Gospoda Isusa Hrista, cita Jevandjelje, zna sluzbe, a najvaznije - moze svojim zivotom da svedoci za veru - onda je on vec misionar, ali tesko da postoje takvi kursevi posle kojih se automatski postaje misionar, cak ukoliko je takav kurs zavrsen sa samim peticama.

MISIONAR “VOJNIK SPECIJALNE JEDINICE"

Povarov Konstantin Sergejevic, rukovodilac Medjuregionalne Omladinske Drustvene Organizacije za Vaspitanje Dece i Omladine “Zajednicko delo" i Pravoslavnog porodicnog kluba “Vaskrsenje", maturant misionarskog fakulteta PSTBI 2002:

Mislim da je za misionara najvaznije da ne odvaja svoj zivot od svog posla. Gospod je rekao da se sveca nece staviti pod sud, vec u svecnjak i da ce svima svetleti.

Dobar misionar je kao vojnik specijalne jedinice u vojsci - “univerzalni vojnik". Jer se studentima MF ne predlaze samo uska pedagoska staza. Diplomac tog fakulteta dobija ogromno znanje iz raznih oblasti. Zadatak obucavanja je da se svede na minimum rizik za to da se misionar pokaze neuctiv u razgovoru sa neocrkovljenim ljudima. Kod studenta se jos za vreme studija mora pojaviti “ukus misionarenja". To znaci da treba prilaziti ljudima, objasnjavati i pricati o drugim vrednostima i drugom zivotu, ali pritom ne stavljati pregradu izmedju sebe i tih ljudi. Obicno su najaktivniji ljudi koji su presli u Pravoslavlje iz protestantskih konfesija ili sekti, jer upravo imaju taj ukus za misionarenje.

Misionari su svestenicki pomocnici. Jedan moj poznanik svestenik je rekao: “Vas rad lici na rad medicinske sestre, koja priprema instrumente za hirurga i daje sve ono sto je neophodno za operaciju". Van Crkve misionar-katehizator treba da zamenjuje svestenika tamo gde svestenik ne stize. Zato misionar treba da bude jos i dobar organizator.

OSNOVA SVEDOČENJA

Legojda Vladimir Romanovic, koredaktor casopisa “Foma", zamenik rukovodioca katedre za svetsku literaturu i kulturu MGIMO MID Rusije:

Pravoslavni misionar je pre svega svedok toga da zivot moze da bude drugaciji. I to je svedocanstvo o tome kakav treba da bude covekov zivot. Zadatak misionara se ni po cemu ne razlikuje od glavnog zadatka hriscanina. Jedna od karakteristika rada tih ljudi koji su se danas osmelili da se nazivaju misionari se sastoji u tome da mi treba za razliku od drevnih hriscana da razbijemo te stereotipe o Crkvi koji su se za sve to vreme nagomilali. Ako u prvim vekovima neko prosto nije mogao da slusa sta je to hriscanstvo, onda se danas povecava broj raznih predstava, pritom pocevsi od onih najopstijih: nepismene starice, nekompetentni novinari, i tako dalje, do predstava koje su povezane sa tuznim iskustvom kontakta sa verujucom prijateljicom, prijateljem, svestenikom u Crkvi. I svako to opstenje gradi odgovarajucu predstavu, koja se odmah uopstava i prenosi: “A ja sam video da starica ima inostranu marku i mobilni telefon". I izvode se zakljucci koji daleko dosezu ... Razbijanje laznih predstava o Pravoslavlju je jedan od zadataka danasnjih misionara. Ali ljudi koji postavljaju slicna pitanja mogu da ne shvataju, ali misionar je duzan da shvata, da prosto odgovorivsi na ta pitanja on nece objasniti sta je to hriscanstvo. On ne treba s jedne strane da utone u te stereotipe, a s druge strane treba da shvata da je osnova njegovih reci - svedocanstvo o Hristu. To je dvostruki zadatak - sacuvati osnovu i nauciti odgovarati na pitanja. Ali odgovarati na taj nacin da i onome samom ko ih postavlja bude jasno da to nije najvaznije. Mnogi ljudi se u stvari skrivaju iza tih pitanja. Oni sami skrivaju od sebe hriscanstvo, cesto sami izmisljaju ta pitanja, i cak i ako im odgovoris oni i dalje nece dolaziti u Crkvu".

“Profesionalni" (ako je tako pravilno reci) misionar, treba da poseduje odredjena znanja, treba da oseca bolne tacke ovog vremena. Dobro je da poseduje znanje jezika, bogoslovlja, religijskog ponasanja, istorije, literature. Ali to je ideal za nekog “znamenitog"misionara. Medjutim za misionara kao i za hriscanina je najvaznije da shvati cinjenicu da nije posebna privilegija biti hriscanin, da to nije plata od deset hiljada dolara niti politicareva fotelja, koja nam daje pravo da tako govorimo. Bas nasuprot tome- obaveza i ljudi s kojima opstimo nisu nista gori. Bog je po Svom Liku i Prilici stvorio ne samo clanove tvoje parohije, vec i te “uzasne"budiste i njima slicne. Tertulijan je govorio da je ljudska dusa po svojoj prirodi hriscanka to jest dusa svakog coveka od clanova plemena Mumba-Jumba do najokorelijih staroobrednika. I ako misionar oseti tu dusu, sve ostalo pa samim tim i jezik ce nauciti kasnije. Ali misionar pre svega treba da shvata da on ne opsti sa materijalom, niti sa ljudima koje treba “katehizovat" ili dovesti do “potpunog ocrkovljenja" vec sa ljudskom dusom. I druga stvar je sledeca - ukoliko misionar nije odrastao u crkvenoj sredini on treba da se seca kakav je on bio pre toga. Ako to zaboravi, njemu ce biti veoma tesko da radi, jer je vazno znati osecati coveka i znati da li te on trenutno slusa ili ne.

U EPOHI “POSTHRIŠĆANSTVA"

Svestenik Nikolaj Emeljanov, zamenik rukovodioca katedre Dogmatskog bogoslovlja PSTBI:

Naravno, nikakvo obrazovanje ne moze da zameni konkretnu prakticnu delatnost, povezanu sa entuzijazmom, sa revnoscu, sa iskustvom duhovnog zivota, koji je covek sposoban ili nije sposoban nekome da prenese, i da kod nekoga razgori iskru vere svojom verom. Ali da bi ta delatnost mogla da ima masovni efekat, ona treba s jedne strane da ima duhovnu osnovu, a s druge strane treba da bude sistematska. Misija ce biti uspesna i ukoliko moze da da odgovore svim realnostima savremenog zivota (i naucnoj, koja je glavni deo savremenog drustva, i drzavno-politickoj, i socijalno-kulturnoj). U davno vreme sveta ravnoapostolna Nina je mogla da ode u Gruziju, da prosveti gruzinske careve i preko njih i s njima (naravno, zahvaljujuci svojoj svetosti i duhovnosti) da organizuje grandiozno stablo Gruzinske Crkve. U savremenom svetu se zahteva takav izuzetan podvig kao podvig svete Nine, ali kako kazu starci u poslednja vremena slicnih velikih svetitelja nece biti, a ako i bude bilo ljudi koji budu mogli da se suprotstave degradaciji savremenog zivota, to ce onda biti mnogobrojni neprimetni podviznici. 

Ali njihovi trudovi ce biti efikasni kao trudovi drevnih podviznika samo tada, kada budu sistematizovani i kada budu odgovarali tim uslovima u kojima danas zivi Crkva i svet. Delimicno, sistematski pristup nije neophodan samo za prakticnu misiju vec i za pripremu za nju. Misionarska nauka i obrazovanje su neophodni. Taj zadatak u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi jos nije resen. Na nasem institutu se trenutno izucava kolosalni opit katolika i protestanata, i u tom semestru se obradjuje ceo specijalni kurs, posvecen Istoriji Zapadne Misije. Oni imaju iskustvo rada ne samo u davnim zemljama, vec i u drzavama koje pripadaju epohi posthriscanstva. Takodje je neophodno sistematski izucavati: 

- misiologiju (sto je dozvoljeno, a sto nema u pravoslavnoj misiji), 

- istrazivanje savremenih SMI (misioonar se cesto susrece sa problemom kako preneti coveku Istinu Bozanskog Otkrovenja), 

- pazljivo istrazivanje svetskih ideja, koje covek dobija preko televizije, interneta, savremene masovne kulture (da bi se adekvatno suprotstavio tome misonar treba najpre da zna sta je to). 

Sistematski istrazujuci sve te oblasti, mozemo da shvatimo sta nam se suprotstavlja i kako da se sa tim borimo. Sta su SMI usadila i coveka, na sta od toga mi mozemo da se oslonimo i cemu treba da se suprotstavimo, cega da se cuvamo. Iako naravno savremeni covek ostaje covek sa istim onim problemima koji su postojali i pre mnogo vekova, ali pristup njima treba da bude drugaciji. To je složen, ali rešiv zadatak.