MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Prvi put sam o ovom rukopisu saznao, upoznavši se sa istražnom “stvari” Vasilija Maslova u arhivi UFSB Samarske oblasti 1995 godine. Odlomke iz nje sam naveo u knjizi “Novi mučenici i ispovednici Samarskog kraja”. Čak se površno upoznavanje sa tim neobičnim dokumentom - koje je nekoliko ljudi koštalo života! - pamti zadugo, jer pred nama bukvalno odjednom oživljava istorija ruske Crkvene misli u njenom najdramatičnijem periodu. I evo zahvaljujući saradnji Vasilija Dimitrijeviča Maslova, praunuka Vasilija Maslova koji je streljan u Samari 1 februara 1931 godine pojavila se mogućnost podrobnijeg upoznavanja sa tim nevelikim po obimu radom nepoznatog autora.

Pre svega taj rukopis je rukom prepisao ili sam Maslov, ili Nikolaj Usačev iz sela Kostiči (danas grad Oktjabrsk Samarske oblasti), koji mu je predao tekst. Ko je autor najverovatnije nikada nećemo saznati. Taj rad je pisan u vremenskom periodu izmedju 1928 i sredine 1930 godine, očigledno negde u blizini dva ruska glavna grada što se zaključuje na osnovu toga što autor poseduje detaljno poznavanje crkvene situacije u to vreme.

Pitanja koja su se pojavila u tom svojevrsnom religiozno-političkom “katehizisu” ni dan-danas nisu u potpunosti izgubila svoju aktuelnost. Kako ocrkovljeni ljudi treba da se odnose prema vlasti, koja se otvoreno pozicionira kao ateistička? Kako se prilagodjavati onima koji od Hrišćana zahtevaju poštovanje bogoboračkih zakona? Kako se suprotstaviti nevidjenoj svetskoj reci zla a pritom se ne predati mržnji i očajanju?

Za nas je manje aktuelna (i zato se daje u skraćenoj verziji) druga tema - odnos prema Deklaraciji Mitropolita Sergeja, koji je pozivao Božiji narod na lojalnost krvavim bogoborcima-boljševicima. Vreme je pokazalo ko je bio u pravu a ko ne. Danas je očigledno da drugog puta u Crkvi prosto nije bilo - i Mitropolit Sergej nije bio vodjen strahom potpisujući tu Deklaraciju, već Božijim Promislom koji je on jasno razumeo. I da li mi treba da ga osudimo zbog toga? Ali nije na nama da sudimo onima koji nisu odmah (kao i autor ovog dokumenta!) shvatili to i nepromišljeno odbili neprivlačnu ispravnost mudrog Mitropolita, jer su i protivnici Deklaracije u nečemu bili u pravu i to takodje ne treba zaboraviti.

Upoznavanje sa tim krvlju napisanim dokumentom (ukrašenim krasnorečivim primedbama čekista, koji su svuda tražili - i nalazili! - kontrarevolucionarnu zaveru) može da nas obogati boljim razumevanjem samog duha tog strašnog, sudbonosnog vremena čistki kada je Ruska Crkva ojačala velikim brojem mučenika i ispovednika. I verujem da su medju njima zasijala imena onih koji su sastavljali, rasturali i čitali ovaj dokument.

To je razlog da se pre nego što pročitate prve redove predloženog rada pomolite za upokojenje duša ubijenih raba Božijih Vasilija Vasiljeviča Maslova (70 godina), Tome Dimitrijeviča Rudakova (65 godina), Nikolaja Ivanoviča Usačeva (26 godina), Stepana Gurjanoviča Uš(a?)kova (52 godine), Ivana Dimitrijeviča Ermakova (62 godine), monahinje Nadežde (Berzunove, 48 godina, dirigent). Neka ih Gospod upokoji u mestima pravednih! A nama neka po njihovim molitvama podari miran život u pokajanju.

Anton Žogoljev.


Pitanje. Kako treba shvatiti reči Apostola Pavla: “Nema vlasti da nije od Boga” (Rim. 13, 1).
Odgovor. Vlast od Boga, a ne pretpostavljeni, - kaže prepodobni Isidor Pelusiot (praznuje se 4 februara) to jest vlast ili ideal vlasti je taj Božanski poredak, po kome jedni upravljaju, a drugi im se potčinjavaju Boga radi i zbog osećanja obaveze, kao deca prema roditeljima. Takav prirodni poredak nalazimo medju Angelskim činovima, od kojih jedni upravljaju, a drugi im se potčinjavaju. Takav poredak postoji i medju duhovima zlobe, što nam otkriva Reč Božija (Mt. 9, 34; Ef. 6, 12), pri čemu su duhovi zlobe, iako su otpali od Boga, sačuvali taj Božanski poredak činopotčinjavanja, kakv su imali dok su bili Angeli.

Pitanje. Kada je rukovodilac od Boga dat?
Odgovor. Tada kada je zakonski postavljen i kada vrši delo Božije, to jest služi narodnom dobru i saradjuje s njim u služenju istinitom Bogu, kada sam rukovodilac priznaje Boga i poklanja Mu se.

Pitanje. Kada rukovodilac nije od Boga dat?
Odgovor. Tada, kada ne želi da zna istinitoga Boga i kada nezakonito preuzima vlast, onda tvrdimo, kaže prepodobni Isidor Pelusiot, da ga nije Bog postavio, već kažemo da mu je dozvoljeno ili da pokaže svo svoje lukavstvo, kao faraon i da u takvom slučaju podnese kaznu, ili da urazumi one radi kojih je potrebna surovost, kao što je Vavilonski Car urazumio Judeje. (Prep.Isidor Pelusiot na besedu: nema vlasti a da nije od Boga. Rim. 13, 1 k Atonisiju t.2 Moskva 1860 godine, S.8).

Pitanje. Kako Pravoslavni Hrišćanin treba da posmatra na savremenu gradjansku vlast koja se bori s Bogom i goni Svetu Crkvu?
Odgovor. Kao na Božije dopuštenje radi naše kazne i urazumljenja prema rečima Svetog Pisma: “Hoće li biti nesreća u gradu a Gospod da je ne učini?” (Amos. 3, 6). “Koji pravim svjetlost i stvaram mrak, gradim mir i stvaram zlo; Ja Gospod činim sve to” (Is. 45, 7).

Pitanje. Kako Pravoslavni Hrišćanin treba da se odnosi prema gradjanskoj vlasti?
Odgovor. Treba da joj se potčinjava u svemu što nije protivno Božijim zapovestima i ne šteti našem spasenju: “Budite dakle pokorni svakoj vlasti čovječijoj Gospoda radi” (1 Petr. 2, 14). to jest plaćajte sve račune i doprinosite blagostanju i bezbednosti svoga naroda, ali ako se od nas zahteva nešto suprotno Božijem zakonu i našem Hrišćanksom zvanju onda odgovorite rečima svetih Apostola: “Većma se treba Bogu pokoravati nego ljudima” (Dela 5, 29), nimalo se ne bojeći zbog takvog odgovora jer bez Božije volje ne pada ni dlaka s naše glave. Te Hristove reči treba da znamo ne samo teoretski već i da ih primenjujemo u praksi. I tada ćemo uvek biti srećni i radovati se svojim stradanjima za Hrista i Njegovu Svetu Crkvu. Kako je bio srećan (Dela. 26, 2) i radovao se Sv. Apostol Pavle: “Sada se radujem u svojemu stradanju za vas, i dovršujem nedostatak nevolja Hristovijeh na tijelu svojemu za Tijelo Njegovo Koje je Crkva” (Kol. 1, 24).

Pitanje. Kako da se ponaša Hrišćanin ukoliko ga okrivljuju za kontrarevoluciju?
Odgovor. Time se ne treba smućivati. To je lažno okrivljavanje, smišljeno od strane Hristovih neprijatelja i predstavlja udeo svih ispovednika vere.
Iz Svetog Jevandjelja i Žitija Svetih. Njegovu osnovu je položio judejski sinedrion, koji je pred Pilatom, u političkom prestupu okrivio Hrista Gospoda, govoreći: “Ovoga nadjosmo da otpadjuje narod naš, i zabranjuje davati ćesaru danak” (Lk. 23, 2). Tada kada je Hristos rekao: “Podajte ćesarevo ceasru, a Božije Bogu” (Mt. 22, 21). Kao što je Hristos bio okrivljen za političke ili krivične prestupe, tako su se optuživali i svi borci za svetu veru i Pravoslavnu Crkvu, kao naprimer sv. Atanasije Veliki (praznuje se 2 maja), sv. Martin Ispovednik Rimski papa (praznuje se 14 aprila), prep. Maksim Ispovednik (praznuje se 21 januara), prep. Jovan Damaskin (praznuje se 4 decembra), prep. Teodor Studit (praznuje se 11 novembra) i mnogi drugi.

Pitanje. Kakav je cilj tih optužbi od strane neprijatelja Hrista i Njegove Svete Crkve?
Odgovor. Cilj je taj da bi se najpre oslabila snaga ispovedničkog duha i da bi se oni smutili - da li je to istina da oni stradaju za Hrista, za veru u Koga ih niko ni ne pita, ali ih okrivljuju za takve prestupe koje nisu ni počinili, i da li je Bogu uopšte ugodan njihov podvig.
Drugi cilj je da ih u očima naroda predstave ne kao ispovednike vere, svetli primer koji Hrišćani treba d slede, već kao prestupnike dostojne kazne. Samo u takvim uslovima, slučajevima, Božija Milost, čistota savesti i vera čuva Hristove ispovednike od pada i privlači Pravoslavni narod ka njima.
Primedba. Pritom, sve ispovednike vere koji su zauzimali visok položaj u narodu su krivili za državne prestupe, a one koji po svom društvenom položaju nisu mogli biti okrivljeni, njih su krivili za kriminalne prestupe ili za nemoralan život. U današnje vreme skoro svi oni se okrivljuju u kontrarevoluciji.

Pitanje. Kako se treba Crkva i svaki Hrišćanin posebno odnositi prema revoluciji i kontrarevoluciji?
Odgovor. Neophodno je pre svega objasniti šta znači reč "revolucija", i na osnovu toga odrediti svoj odnos prema njoj.

Pitanje. Šta znači reč revolucija?
Odgovor. Revolucija je prema definiciji iz rečnika stranih reči, svako nasilno delo, prevrat ili društveni ili čak i porodični. Drugim rečima, "revolucija" je nasilje.

Pitanje. Može li Crkva učestvovati u tom nasilju?
Odgovor. Ne, ne može.

Pitanje. Zašto?
Odgovor. Zato što Crkva odbacuje svako nasilje i ne može u njemu da učestvuje. Tim pre, što je to nasilje skoro uvek praćeno prolivanjem ljudske krvi i predstavlja zlo u Božijim očima i Njegove Svete Crkve.

Primedba. Crkva trpi nasilje u svojim svetskim sredstvima informisanja, ali u njemu niti učestvuje niti ga kanonizuje. Ona je trpela nasilje od paganskih rimskih imperatora - gonjenje Hrišćana. Ona je trpela nasilje od grčko-rimskih jeretičkih imperatora i rezultat tog nasilja su bili jeretički sabori Kopronimova 754 godine. Dalje, ona je trpela političko nasilje od grčko-rimskih imperatora koji su da bi dobili pomoć od zapadnih Hrišćana protiv Turaka, odlučili da potčine istočnu Crkvu rukovodstvu Rimskih papa. I rezultat tog nasilja su bile dve unije - Lionska (1274 g) i Florentinska (1439 g.). Obe su bile odbačene od strane verujućeg naroda, koji je odlučio sledeće: bolje je izgubiti političku slobodu nego religioznu, koju je Svetoj Crkvi darovao Njen Božanstveni Osnivač Gospod Hristos.

Pitanje. Kako se Crkva odnosila prema državnim prevratima?
Odgovor. Ona ih je priznavala kao Božije dopuštenje radi kažnjavanja ljudi.

Pitanje. Da li je Crkva uvek tako postupala?
Odgovor. Uvek je tako postupala i nikako drugačije. Tak je Ona postupala i pri čestim dinastijskim prevratima Hrišćanske grčko-rimske imperije, priznavajući ih kao neizbežnu činjenicu radi izbegavanja većeg zla. Tako je Crkva postupala i kod nas u Rusiji u vreme kneževskih medjusobnih razmirica, kada su ruski feudalni knezovi otimali vlast jedni od drugih ili je sam narod izgonio svoje knezove. Crkva je zbog toga bila žalosna i samo se trudila da pomiri neprijateljske strane. Tako je Ruska Crkva postupala i u vreme čestih dvorskih prevrata XVIII veka, uopšte ne učestvujući u njima niti ih kanonizujući. Tako Crkva postupa i u današnje vreme, kada je u korenu izmenjen ceo državni aparat. Predjašnja ideja državnosti, koja je ustanovljena Samim Bogom i koja proističe iz ideje porodice se izmenila. Crkva je to priznala kao nepobitnu činjenicu i Božije dopuštenje i ništa više od toga.

Pitanje. Šta je to ideja državnosti koja proističe iz ideje porodice, a koja je ustanovljena Samim Bogom?
Odgovor. Ideja porodice se zasniva na uzajamnoj ljubavi izmedju roditelja i dece uz obaveznu brigu svakog porodičnog člana za blagostanje i bezbednost svoje porodice. Od svih porodica raznih predaka formirane su države sa tom istom obavezom svakog gradjanina za blagostanje i bezbednost svoga naroda. To je Božija postavka, o čemu nam svedoči Knjiga Postanja i posebno istorija Izrailjskog naroda.

Pitanje. Da li ideja porodice i državnosti, koju je ustanovio Sam Bog, pripada jednom Hrišćanstvu ili (pripada) i drugim, inovernim narodima, koji ne poznaju Istinitog Boga?
Odgovor. Da, ona pripada i svim inovernim narodima koji čuvaju Božanski poredak predaje vlasti, koji vidimo u Knjizi Postanja to jest konkretno iz blagoslova koje su Noj, Isaak i Jakov dali svojim sinovima.

Pitanje. Po čemu se savremena ideja državnosti razlikuje od ideje koja je ustanovljena Samim Bogom?
Odgovor. U predjašnjoj ideji državnosti, vlast se predavala odozgo naniže, od Boga preko vrhovne vlasti koja se nasledjivala do poslednjeg najmanjeg načelnika (1 Pet. 2, 13-14).
A u našoj savremenoj ideji državnosti vlast se preuzima odozdo i predaje naviše, to jest pokvaren je Božanski poredak, i zato se kao takva ne može priznati zakonitom, to jest ne može se reći da je od Boga, već je samo Božije dopuštenje, kako je gore rečeno.

Pitanje. Koji su uzroci i posledice tog narušavanja Božanskih postavki?
Odgovor. Uzrok je nezadovoljstvo svojim položajem i neverovanje u Božiji Promisao. Posledica je - ustajanje protiv Boga i zlobno bogoborstvo, čiji početak je postavio Nimrod, Hamov potomak, a koje se završilo pravljenjem Vavilonske kule i mešanjem jezika (Post. 10, 8; 11, 4-7).

Pitanje. Kada će prestati bogoborstvo?
Odgovor. U poslednji dan ovoga sveta, kada nesrećni antihrist zamisli da se usprotivi Samom Bogu: "I vidjeh zvijer i careve zemaljske i vojske njihove sakupljene da zarate sa Onim što sjedi na konju i s vojskom Njegovom"(Otkr. 19, 19).

Pitanje. Koji je uzork gonjenja na Crkvu, od strane neverujuće vlasti?
Odgovor. Težnja da Crkvu potčini svom uticaju i da preko Crkve pripremi narod za naredno prihvatanje antihrista, kako političkog tako i duhovnog rukovodioca palog čovečanstva.

Pitanje. Na koji način se u jednom vrhovnom licu sjedinjuje politička i duhovna vlast - i da li za to postoje primeri u drevnoj svetskoj istoriji?
Odgovor. Postoje. Prvi primer vidimo u istoriji Starozavetnih Patrijaraha. Drugi primer vidimo u istoriji paganske Rimske imperije.

Pitanje. Kako to objasniti a da svima bude jasno?
Odgovor. To se objašnjava dvojakom čovekovom prirodom. Gospod je stvorio čoveka od tela i duše i dao je zakone njegovog zemaljskog postojanja, potčinivši decu roditeljskoj vlasti. Sa razmnožavanjem ljudskog roda Gospod je nad svakim narodom postavio posebne upravitelje, koji su se brinuli o zemaljskoj sreći ljudi koji su bili pod njegovom vlašću. Gospod je za duhovnu čovekovu prirodu, to jest za dušu, darovao Svoje zakone-zapovesti, za ispunjavanje kojih je obećao večni blaženi život i sjedinjenje sa Njim u Njegovom Nebeskom Carstvu.
U početku su preci bili kako fizički tako i duhovni rukovodioci svoga potomstva. Oni se nisu brinuli samo o zemaljskoj sreći svojih potomaka, već su ih i zastupali pred Bogom, to jest bili su sveštenici svoga naroda i potomstva. Tako je Melhisedek - car Salima- bio sveštenik Svevišnjeg Boga (Jevr. 7, 1).

Pitanje. Da li je tako uvek bilo u Starozavetnoj Crkvi?
Odgovor. Ne, nije uvek tako bilo. Sa razmnožavanjem potomstva Patrijarha Jakova Gospod je za zastupništvo pred Njim izabrao za narod jedno od kolena sinova Izrailjevih - koleno Levino, koje je i postalo sveštenstvo celom Izrailjskom narodu (Ish. 28, 1; Jevr. 7, 5). Od tog momenta je došlo do podele gradjanske vlasti i crkvene vlasti u Starozavetnoj Crkvi, i medju paganskim narodima je sjedinjenost gradjanskih i duhovnih obaveza u jednom licu trajala sve do samog pada paganstva, to jest Rimski imperator se smatrao vrhovnim prvosveštenikom (Pentireks Maksimus). I sam Julijan- odstupnik je kao vrhovni prvosveštenik prinosio žrtve idolima.

Pitanje. Da li je u Hrišćanstvu moguće spajanje gradjanske i duhovne vlasti u jednom licu?
Odgovor. Ne, nije moguće.

Pitanje. Zašto?
Odgovor. Zato što Hrišćanstvo nije od ovoga sveta i zato što ono predstavlja služenje Jedinom Bogu, i jasno se razlikuje od služenja svetu: "podajte ćesarevo ćesaru, a Božije Bogu" (Mt. 21, 22). Samo je Sam Gospod Hristos sjedinio u Svom Liku obe te vlasti. On je kao Car sveta izgradio te države, postavivši nad svakim narodom rukovodioce, to jest Episkope spoljašnjih poslova, kako je sebe nazvao Konstantin Veliki pred Ocima I Vaseljenskog Sabora, rekavši: "Ja sam Episkop spoljašnjih poslova, postavljen od Boga na ovo služenje". Bez obzira na to kako naučnici tumače reči Konstantina Velikog, one iskazuju ono istinsko stanje stvari, koje se vidi u izgradnji sveta. Svi rukovodioci su Episkopi spoljašnjih fizičkih dela, kao što su sv. Apostoli i njihovi naslednici Episkopi duhovnih dela, postavljeni na to služenje od strane Gospoda Hrista pri osnivanju Njegove Svete Crkve (Mt. 16, 19-20). I jedni i drugi su ponavljamo sjedinjeni Jednom Glavom - Hristom. Na tajn način su nemoguće deobe od strane Boga izmedju rukovodioca i Episkopa gradjanskih dela i crkvenih dela, njihovo mešanje kao i potčinjavanje jednih drugima.

Pitanje. Da li je bilo pokušaja da se Crkva potčini gradjanskoj vlasti?
Odgovor. Da, bivalo je i to više puta. To se desilo onda kada se gradjansko rukovodstvo sastojalo od jeretika, koji su se trudili da putem nasilja nanesu Crkvi pagubnu zabludu. Primer za to je - arijanin Konstancije, sin ravnoapostolnog Konstantina Velikog, Konstantin Kopronim i drugi.

Pitanje. Kako je Crkva odgovarala na takve pokušaje?
Odgovor. Crkva je po cenu mučeništva i ispovedništva zadržavala svoju slobodu i nezavisnost, koju joj je darovao Hristos " Ako vas dakle Sin oslobodi zaista ćete biti slobodni "(Jn.8, 36). I svi jeretički pokušaji su ostali bezuspešni.

Pitanje. Koji je uzrok stremljenja savremene gradjanske vlasti za potčinjavanjem Crkve svome uticaju, kada još nema antihrista i kada gradjanska vlast nije jeretička, već samo neverujuća?
Odgovor. Gradjanska vlast se bori sa Bogom putem ubacivanja komunističkih ideja i postoji prelazni stupanj ka potpunom antihrišćanstvu i vlasti bogoborca-antihrista. I njoj je neophodno odobrenje njene delatnosti od strane duhovništva, koje je čak štaviše neophodno i samom bogoborcu-antihristu, i koje se ogleda u liku lažnog proroka (Otkr. 13, 11-15) koji će narodu ukazati na antihrista, kao na najoboljeg rukovodioca. Da bi se to postiglo, neophodno je izmeniti pojam duhovništva, naterati ga da voljno ili nevoljno zlo naziva dobrim, a dobro - zlom, a to je nemoguće uraditi bez gonjenja na duhovništvo.


Nastaviće se…

Preuzeto sa http://www.cofe.ru/blagovest/article.asp?heading=42&article=9487