MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Pitanje: Oče Roberte, da li je za ranu Crkvu bilo tradicionalno da se evharistijske molitve kao što je Evharistijska Anafora, čitaju naglas? Ako jeste, šta se desilo sa starom tradicijom? I šta treba danas da se radi?

Odgovor: Desilo se tako da sam morao da pripremim članak na tu istu temu za Kongres Armjanske Liturgije, koji je posvećen 1700 - o godišnjici Krštenja Armenije, koji treba da se održi u Njujorku u septembru 2002 godine. Odgovoriću vam na ova tri pitanja, redom kako su postavljena, sa istorijskom doslednošću.

1. Rana tradicija.
Evolucija liturgijske molitve u ranoj Crkvi, prema opisu Alena Boulija, OSB, u njegovom najvažnijem radu nazvanom “Od slobode ka formuli. Evolucija evharistijske molitve od razumne improvizacije do zapisanog teksta” (Catholic University of America Studies in Christian Antiquity 21, Washigton DC 1981), se može podeliti na tri stupnja: 1) Prva dva veka hrišćanske istorije predstavljaju period stvaralaštva i spontanosti, kada još nije bilo fiksnih liturgijskih tekstova. 2) Tokom II-IV veka počeli su da se pojavljuju zapisani tekstovi, koji su postojali zajedno sa tekstovima koje je izgovarao ekspromt. 3) I na kraju, krajem IV veka vidimo postepeno širenje pismenih, utvrdjenih formula, koje su vremenom svi bili obavezni da koriste. Ta tri perioda se nadovezuju jedan na drugi, a navedeni datumi su približno tačnim.

Tokom 1 i 2 perioda, iako nemamo direktnih dokaza koji javno svedoče o tome da su se improvizovane molitve naglas izgovarale, teško je pretpostaviti kakav drugi zaključak bi mogli da izvedemo na osnovu podataka koje posedujemo. Kako se znalo da su molitve bile improvizovane ako ih niko nije čuo? Dalje, često nailazimo na žalbe da spontane molitve nisu bile pravoslavne. Irinije (+ ok.202) u svom delu “Protiv jeresi” 1, 13:2 strogo osudjuje evharistijsku molitvu jeretika Marka, a Kiprijan (+ 258) “O jedinstvu Crkve” 17, govori novacijanima da “sastavljaju drugu molitvu od nedozvoljenih reči”. Ali kako su Irinej i Kiprijan mogli da znaju da su te molitve bile jeretičke, ako ih nisu čuli da se čitaju naglas? Isto se može reći i za kritiku načina izgovaranja molitvi, i za pravila kako one treba da se izgovaraju, za šta Bouli navodi mnogo primera. Kako bi neko mogao da zna kako su te molitve izgovorene, ako one nisu čitane naglas?

Dalje, u davnini su se čak i lične molitve čitale naglas. Novi Zavet navodi veliki broj primera za molitvu koja je čitana naglas, i to potvrdjuju i mnogi drugi izvori kako paganski, tako i hrišćanski, iz klasičnog i pozno-antičkog perioda. Sv.Nikita Remescijanski (+ posle 414) u svom liturgijskom traktatu “O koristi himni”, 13-14, savetuje svoju pastvu da za vreme bdenija treba da slušaju čitanje Pisma, i da ne odvlače pažnju čteca i drugih ljudi koji su došli, mrmljanjem naglas svojih posebnih molitvi: “Niko ne treba da se moli tom jačinom glasa koji bi mogao da smeta čtecu”. Sto godina unazad sv.Kesarije, mitropolit Arlja (503-542) pokreće to isto pitanje u svojim Propovedima (72, 2): “Pre svega, ljubljeni, kada pristupamo molitvi, treba da se molimo u tišini i ćutke. Ako neko želi da se moli naglas, on može da oduzme i molitvene plodove onoga koji stoji pored njega”.

Liturgijske molitve nastavljaju da se čitaju naglas, čak i posle pojave utvrdjenih liturgijskih formula, koje postaju široko rasprostranjene krajem IV veka, kako su ljudi u to vreme upravo to i radili - čak i ako su bili sami i čitali za sebe. Apostolska Dela, 8:27-35 navode primer takve lične molitve naglas, a isto navodi i Avgustin u svom delu “Ispovesti”, VIII, 6(15), IX, 4(8). Naša savremena praksa čitanja ćutke, čak “čitanja očima”, bez izgovaranja reči naglas i čak bez pokretanja usana je u staro vreme bila veoma retka i ukoliko bi se i desila izazivala bi čudjenje kao što se to vidi iz Avgustinove “Ispovesti”, VI, 3(3). Tako da čak kada su i predstojatelji na Liturgiji čitali utvrdjeni tekst, takodje se može zaključiti da su ga čitali naglas, pošto su u staro vreme ljudi upravo tako i sami čitali.

Na osnovu gorenavedenog se može zaključiti da su se rani hrišćani kao i hrišćani pozno-antičkog perioda molili naglas nezavisno od toga da li je ta molitva bila lična ili liturgijska, spontana ili odgovarajući napisani tekst.

2. Šta se desilo sa tom tradicijom?
Rana tradicija je po završetku perioda pozne antike je počela da slabi i liturgijske molitve kao što je Evharistijska anafora su počele da se čitaju tajno. Tako nešto prvi put srećemo kod sirijskih hrišćana. U 17-oj Gomiliji o istočno-sirijskoj Anafori, koja se pripisuje Narsaju (+ 502), se kaže: “Sveštenik odeven u jarke odežde, je glas Crkve, koji otvara svoja usta i tajno govori Bogu kao svojem poznaniku”. U grčkim izvorima, oko 600 godine, Jovan Mosh u svom “Duhovnom lugu”, 196, primećuje da su u “nekim mestima sveštenici imali običaj da naglas izgovaraju ćevharistijskuš molitvu” - imajući u vidu da to nije bio običaj u svim mestima.

To je za Konstantinopoljsku patrijaršiju potvrdjeno 167 Novelom cara Justinijana I (527-565), koja datira iz 565 godine, a u kojoj se kaže: “Pored toga, mi propisujemo svim sveštenicima i episkopima da molitve koje se koriste u Božanskom Prinošenju i svetom Krštenju ne izgovaraju u sebi, već naglas, kako bi ih vernici čuli i kako bi one pokretale njihove duše ka još većem strahopoštovanju i pohvali Gospoda Boga.” Dalje Justinijan kao potvrdu svoga mišljenja parfrazira 1 Kor. 14:15-17, o tome kako neko može da kaže “Amin” na vaše blagodarenje, ako vas ne čuje šta govorite, jer vi možete izgovarati mnoga blagodarenja, ali to nije poučno za drugoga. Dalje u Rim.10:10: “Jer se srcem vjeruje za pravednost, a ustima se ispovijeda za spasenje” i zato treba znati šta usta govore, da bi u to verovali i spasli se. Novela zaključuje: “Na osnovu toga sledi, da molitve Svetog Prinosa i druge molitve episkopi i prezviteri treba da uznose naglas ka Gospodu našem Isusu Hristu, našem Bogu, sa Ocem i Svetim Duhom ...”Justinijan završava pretnjom sankcijama onima koji ne ispunjavaju njegov dekret - to dokazuje da se on borio sa postoješim zloupotrebama i ukazivao da se vrati na to što je još smatrano istinskom tradicijom. Bez obzira na Justinijanove postavke, vizantijski liturgijski komentari i rukopisi iz VIII veka svedoče o napuštanju rane tradicije. Već u najranijem vizantijskom liturgijskom rukopisu, Barberini Gr. 336 (oko 750 g.) Božanstvena Liturgija je imala rubrike koje su ukazivale na to da molitve treba da se čitaju tajno. Glava 39 vizantijskog liturgijskog komentara, poznatog kao Protheoria (ok. 1085-1095) potvrdjuje ne samo to da je Justinijanova borba bila proigrana, već i da je ćutke izgovarana anafora izazivala nedoumicu i nezadovoljstvo medju vernima: “Neki od okupljenih vernika su bili zbunjeni i pitali su: “Šta sve to znači? Zašto sveštenik šapuće sam za sebe?” I oni su žeeli da znaju sadržaj tih molitvi”.
Sličan proces slabljenja rane tradicije se može videti i na Zapadu. Oko 750 godine Ordo Romanus I, 88, već svedoči o čitanju kanona u sebi, a od IX veka već vidimo jasnu razliku izmedju Prefacije koja se poje, molitava koje slede posle Sanctusča, počinjući sa Te igitur, kojima često prethodi Canon Missae ili Canon Actioinis, koje sveštenik koji služi čita tiho.

3. Šta da radimo danas?
Pre nego što odgovorim na ovo pitanje, moram da upozorim na nešto kako se na osnovu već napisanog ne bi izvodili neopravdani zaključci. To je važno upozorenje, pošto ljudi često pogrešno prihvataju prošlost s tačke gledišta savremene realnosti. Oni bi na osnovu toga mogli da pretpostave da su se u prošlosti molitve čitale naglas namerno, kako bi okupljeni vernici u Crkvi mogli da ih čuju. takav zaključak bi bio romantičarski anahronizam. Ostavljajući po strani ranije citiranu Justinijanovu Novelu 176, može se naći veoma mali broj dokaza da je u ranoj i pozno-antičkoj Crkvi neko brinuo o tome koji deo Bogosluženja će se čuti ili koji će vernici moći da vide, i koliko oni mogu u njemu da učestvuju, sa izuzetkom čitanja psalama, Pisma, propovedi i Svetog Pričešća.

Stvar je u tome da su rani hrišćani čitajući molitve naglas prosto sledili običaje koji su postojali u jevrejskoj i paganskoj sredini koja ih je okruživala, gde su se ne samo javne već i pojedinačne molitve izgovarale naglas. Ali kako naglas? Može se veoma posumnjati, da su u ogromnim bazilikama post-konstantinovskog Istoka, koje nisu bile opremljene savremenim akustičnim sistemima, mogi prisutni u Crkvi mogli uopšte da čuju i razumeju anaforu, čak i ako bi sveštenik uzvikivao njene reči svom snagom svojih glasnih žica. I više od toga, ustavne rubrike i ikonografija Vizantije pokazuje da je sveštenik čitao molitve nagnut, što uopšte ne dopirnosi razgovetnom čitanju. Oko 600 godie Jovan Mosh (oko 540/50-+619) u svom Duhovnom Lugu govori o deci koja sa zapamtila reči anafore, jer su ih često slušali u Crkvi - ali, dodaje on, to je bilo zato što je “u te dane bio običaj da se dete u vreme Bogosluženja stavi pred svetinju”. To ostavlja otvoreno pitanje koliko su anaforu mogli da čuju odrasli koji su stajali u sprednim oltarima i na galerijama, daleko od dece koja su se okupila blizu oltara.

Na kraju krajeva, ako su ljudi i čuli molitve to još ne znači da su ih i shvatali. Većina hrišćana je skoro do savremene epohe bila nepismena i neobrazovana, govorili su dijalektima i imali su veoma ograničen rečnik. Jezik koji je korišćen u Bogosluženju, pa čak i ako je on bio literarna forma njihovog maternjeg jezika, je bio sasvim drugog nivoa, nego dijalekat kojim su oni govorili, sa rečnikom koji je prevazilazio okvire njihovog razumevanja. Običan narod je čak i propovedi pozno-antičke tradicije grčkih Otaca teško prihvatao, sv.Grigorije Nazianzin, episkop Konstantinopoljski (380-381, + oko 390) je maštao o tome da ga ljudi zamole da propoveda na njima razumljivom jeziku. Jer čak i kada je Liturgija služena glasno na literarnoj formi njihovog maternjeg jezika, oni su mogli malo da shvate od toga što se čitalo.

Na taj način se ne može automatski zaključiti da su se u staro vreme molitve čitale naglas iz istih tih razloga zbog kojih mi želimo da se one čitaju danas. I zato kada se slažem sa tim da molitve treba da se čuju i da ljudi treba da ih razumeju (s nekim nijansama o kojima ću kasnije govoriti), moje mišljenje nije zasnovano na tome da se tako radilo u prošlosti. Crkva se nikada nije rukovodila retrospektivnom ideologijom, pošto Predanje nije prošlost. To je samosvest Crkve danas, koje joj se ne predaje kao neko inertno blago, već kao dinamićan unutrašnji život. Na osnovu toga sledi da i rešavanje današnjih pastirsko-litrugijskih problema treba da zavisi od današnjih potreba, nezavisno od toga da li su to hrišćani radili u prošlosti ili ne.

I zato je naš problem - novi problem, koji ne potiče samo od korišćenja lokalnih dijalekata u Liturgiji, već i od korišćenja tih dijalekata u savremenoj kulturi, gde je većina vernih pismena, jer imaju bar neko srednje obrazovanje i shvataju savremenu literarnu formu svog jezika, čak i ako se kod kuće koriste dijalektom. Pritom ne treba smatrati da se dati problem ne odnosi na pastirstvo. Jedan od glavnih likova II Vizantijskog Sabora, patrijarh katolički-melhitski Maximos IV Saigh (1878-1967), je pozivao Zapad da dozvoli korišćenje lokalnih dijalekata u Liturgiji, pozivajući se na primer Istoka, “gde je svaki jezik po svojoj suštini liturgijski”. Ali to je, strogo govoreći, potpuno netačno.

Savremeni ruski jezik nije “litrugijski jezik” na hrišćanskom Istoku, kao što to nije ni Demotike niti savremeni grčki jezik. U Ruskoj i Grčkoj Pravoslavnoj Crkvi Liturgija se služi na starim formama jezika koje su izašle iz upotrebe, koje ljudi više ne razumeju tako da nema velike razlike da li se molitve čtaju naglas ili ne.

U svakom slučaju, u jednoj liturgijskoj tradiciji za drugom, savremeni liturgijski tokovi su odbacili mnogovekovnu praksu tajnog čitanja liturgijskih molitvi, a posebno najsvečanijih molitvi evharistijske anafore. Danas se većina hrišćana slaže, da kada se Liturgija služi za sve a ne samo za klir, svi kršteni imaju pravo da čuju i molitveno ponavljaju svete reči Liturgije. Takav pogled naravno može da proizvede protivljenje od strane samoproglašenih “čuvara tajni”, za koje tajnost predstavlja neophodni dodatak tajanstvenoj prirodi anafore. Takav pristup je istorijski lažan i nepostojan s teološke tačke gledišta. Posle toga što su sve molitve bile saslušane i izučene, i što su svi bogoslovi rekli o njima sve šta su mogli, Božanske Tajne ostaju tajne po samoj njihovoj prirodi, a ne zato što se mi trudimo da ih učinimo nerazumljivim tako što ćemo ih skrivati pod velom tajnosti!

Da li to znači da danas molitve treba da se čitaju naglas? Naravno, ali KOJE od njih? Naravno, NE SVE, jer ne treba preuveličavati princip koji je sam po sebi pravilan a po kome se Liturgija služi za sve i svi kršteni imaju pravo da je slušaju i molitveno ponavljaju reči molitve. Naravno, ne treba sve molitve na Liturgiji čitati naglas. Neke molitve su kasnije dodate, neke su molitve koje izražavaju lično strahopoštovanje sveštenstva, koje bi toliko zatamnile smisao službe ukoliko bi se čitale naglas.

Dakle za odgovor na to pitanje je neophodno poznavati istoriju, strukturu i dinamiku naših savremenih liturgija. Današnje istočne Liturgije imaju dvoslojnu strukturu koja uključuje svešteničke molitve i djakonske vozglase, jektenije i pesme, naznačene kao “obrade”, “pokrića” i ponekad čak i kao “objašnjenja” svešteničkih molitvi koje oni izgovaraju u sebi. Djakonski vozglasi u liturgijama kao što je naprimer armenska i asiro-haldejska, poučavaju verne, izražavajući u kraćoj i prostijoj formi značenje i sadržaj toga što sveštenik čita tajno. Tako da nije dovoljno samo narediti da se sve molitve čitaju naglas. Nije stvar samo u molitvama već i u čitavoj formi Liturgije, i svaka izmena to mora da uzme u obzir.

Ali u ovako kratkoj formi, kao što je ova “podela pitanja” nemoguće je dati potpuno objašnjenje svih tih detalja za svaku Liturgiju. Dovoljno je reći da medju one molitve koje se čitaju naglas treba da udju molitve anafore i druge koje odražavaju prvobitne liturgijske strukture i odredjuju značenje pojedinih liturgijskih delova, ali ne treba da udju one koje su kasnija ponavljanja ranijih molitvi ili molitve koje izražavaju lično strahopoštovanje sveštenika, dijalozi izmedju sveštenika i djakona, sveštenika i sasluživšim itd.

Pontificio Istituto Orientale
Rome

Izvor: http://www.liturgica.ru/bibliot/taft_aloud.html