MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Danas u našoj rubrici na pitanja čitalaca odgovara sveštenik Kazanjske crkve otac Mihail Zajcev.

“Kakva je razlika izmedju grehovnih pomisli i učinjenog greha? Ja ne radim ništa loše, ali unutar sebe ponekad osećam neku agresiju. I zato mi je strašno da idem na ispovest. I uopšteno govoreći s kakvim grehom ne treba ići na ispovest, i ne prilaziti blizu crkvi?” Natalija A.

- Nataša, takav greh ne postoji. U Jevandjelju je Petar pitao: “Gospode! Koliko puta ako mi sagriješi brat moj da mu oprostim? Do sedam puta”, a Hristos odgovara: “do sedam puta sedamdeset” (Mt. 18, 21-22), to jest toliko koliko puta ti traže oproštaj. Na drugom mestu se kaže “da će se svaki greh i hula oprostiti ljudima, a hula na Duha neće se oprostiti” (Mt. 12, 31) – praktićno samo jedan greh.
Ali šta stoji iza tog pitanja? – nepoverenje ka Bogu. Kada čovek zauzme takvu poziciju znači da je u njegovoj vnutrini već došlo do tragedije: on na nekoj granici prestaje da veruje Božijem milosrdju, on prestaje da veruje da je ljubav Božija iznad svega toga što mi svi zajedno možemo da uradimo. I ne treba postaviti pitanje – s kakvim grehom se ne sme ići na ispovest? Treba pitati – a s kakvim srcem se ne sme ići? Ako je srce pokajno, ako veruje Bogu, traži Ga, nema ništa što može da nas spreči. A ako je srce rastvorilo u sebi egoizam, egocentrizam, onda oprostite ne treba ići na ispovest, zbog toga što ja već ne idem ka Bogu, već ka sebi – pokušavam da odem od sebe i vraćam se ka samom sebi.

A što se tiče pomisli – one dolaze svim ljudima sem ljudima posebne svetosti. Iako u Pateriku piše da će najveći deo čovečanstva do kraja života biti podvrgnut napadima loših želja i misli. I ovde to nije važno. Važno je to da li sam ih primio. Kraće rečeno – tu pomisao koju nisam primio kao normu ne treba sebi pripisivati i treba je po mogućnosti što pre zaboraviti. Ako sam se saglasio sa pomišlju nezavisno od toga da li je došlo do konkretnih dejstava, učinio sam greh. Jer je srce otrovano a upravo kako Gospod kaže sve izlazi iz srca. Spoljašnje, fizičko dejstvo je konstatacija toga što se već odigralo u unutrašnjosti. Tim pre što drugi greh može da ograniči spoljašnju projavu greha – sujeta naprimer, bojazan od toga da će o tebi loše misliti, da će te osuditi.

“Moji baka i deda su već stari ljudi, baka je krštena a deda nije. Oni teško da će nesto slušati o veri i već ne mogu da postignu dubinu hrišćanskog učenja. A šta će biti kada nastupi njihov poslednji čas? Želela bih da se spasu, a nekrštene ne ispovedaju. Ali verujem da nas Gospod neće ostaviti jer On svakog čoveka vodi ka spasenju sopstvenim putem. To je moje pitanje. Aleksandra T.

- Ovde je postavljeno nekoliko pitanja. Da li Gospod sve vodi ka spasenju? Da, bezuslovno. Gospod želi sve da spase. Drugo pitanje je što se spasenje dešava na granici Božije želje da nas spase i našeg iskrenog odziva za to delo. Nema onih koje Bog ne želi da ne spase, ali mi smo ljudi – bogoliki, i imamo pravo izbora. Ako se odazivam sa dobrom voljom, da biću spasen.

Što se tiče nemogućnosti bake i dede da postignu hrišćansko učenje. Dubina poznanja vere ne odredjuje spasenje, već želja da primimo Boga. I umno defektna i genijalna deca vole svoje roditelje, dok isto i oni i ovi drugi mogu i da ih ne vole. I zbog toga spasenje ne zavisi od mere poznanja već koliko je moje srce otvoreno za Boga. Ko je za mene Bog? Da li mi je On potreban? Neko može da ne zna Simbol vere, i čak i da ne čita Jevandjelje (znamo takve primere) i da bude veoma blizak Bogu. Opet se sve vraća na naš lični faktor.

Po pitanju krštenja. Postoje momenti u istoriji crkve, kada su se nekršteni ljudi spasavali, ali ne zato što su bili nekršteni, već zato što iz nekog razloga nisu mogli da se krste, iako su to želeli. Krštenje bez pokajanja ne spasava. U Crkvi ništa ne biva mehanički. Ako nema vere i pokajanja onda sve što znamo o Crkvi prolazi mimo nas.

Šta tu posavetovati Aleksandri? Ako je tvoja vera duboka, moli se da Gospod dotakne njihovo srce. Ako se deda čak i krsti na neki formalin predlog, a Hristos ne postane za njega nešto važno, to nema onda nikakve koristi. Treba se moliti i razgovarati s njima na jeziku koji mogu da prime. Najobičnijim rečima. U prvom redu oni treba da shvate da se iza praga ovozemaljskog života život nastavlja. Dok čovek ne smesti u sebe svoju besmrtnost vera nije potrebna. Zašto? Može se baviti nekim spoljašnjim delima, ali to nije crkveni život. Čovek se spasava radi večnosti, a ako za mene nema večnosti, onda čemu Crkva, čemu Sam Hristos? Moguće je privesti čoveka ka Bogu bez ijedne reči – svojim životom. S druge strane, u Crkvu je danas prišlo mnogo ljudi, koji su još juče malo šta znali o Jevandjelju, o Spasitelju. A kako kaže Serafim Rouz, “što je niži stepen bogopoznanja, tim je veća proročka težnja”. Mi svi imamo težnju da propovedamo. Ali plodovi takve propovedi su ništavni. Njih praktično nema. Zašto? Velika je provalija izmedju onoga što želim da donesem i onoga ko sam. Naravno može se izvršiti nasilje nad ljudskim umom, što danas vidimo u sektama, zombirati, zakodirati, ali to nije pristup nepovredjenog čoveka ka Bogu.Jednom rečju, treba sami da živimo po zapovestima, razumeš? Treba da sledimo jevandjelski primer. Gospod je propovedao pre svega načinom Svog života. Da, On je govorio, ali to su bile reči potvrdjene životom.

I još nešto. Možda će zvučati surovo, ali mi ne treba da upadamo u mladalački maksimalizam. Znamo da se veliki broj ljudi ne spasava. Da treba učiniti sve da se nama bliski ljudi spasu, ali ni u kom slučaju ne treba upadati u uniniju i očajanje. To je tako bilo, jeste i biće. I nije u našim snagama da to izmenimo. Sam Gospod nije mogao celo čovečanstvo da uputi ka pokajanju. Iz Svetog Pisma znamo da što vreme odmiče dalje od Hristovog Rodjenja, sve će biti manje spasenih.

,b>«Znajući tačno da čovek neće biti dopušteno da se pričesti, zbog čega ići na ispovest?» Tatjana P.

- Znate čovek hoće da leti avionom, a lekar mu ne dozvoljava. Ali ako postoji njegova želja da leti, on će ipak ići kod lekara i možda će doći vreme kada će mu taj lekar pomoći da pronadje taj način koji će mu omogućiti da leti. I tu se projavljuje naša nestrpljivost. Nikako nismo u stanju da harmonično pridjemo k Bogu. Pričešće je neophodno, ali do njega treba dorasti. I već sama želja za to daće nam snage ne jednom samo da idemo na ispovest i da nam ne bude dopušteno da se pričestimo, već mnogo puta više.

I potom ne treba ispovest i Pričešće tako tesno vezivati. To su dve različite Tajne. Do danas se u mnogim pomesnim crkvama, naprimer u grčkoj čovek može pričešćivati bez ispovesti. Ispovest ne treba banalizovati.

«Ja sama se ne ispovedam, ali jedna moja prijateljica ide na ispovest tačno znajući da svešteniku neće reći sve svoje grehe. Opraštaju li se gresi na takvoj ispovesti – ti koji su navedeni, ili Bog ne oprašta ispovedjene grehe zbog toga što je čovek svesno nešto sakrio? Tatjana P.

- Neka se ispoveda. Ako se iskreno kaješ samo za jedan greh to je već dobro. Idi s tim što jesi. Jovan Zlatousti ima pouku za pohlepne ljude o tome kako da se nauče da daju milostinju: u početku daj to što si spremio da baciš; potom ćeš se naučiti da daješ ono što ti nije potrebno; zatim ćeš dati ono što ti je neophodno; a s vremenom ćeš dati i poslednje što imaš. Treba zapamtiti to što je još Lao-Ce govorio: «Put u hiljadu počinje od jednog koraka».
Idi s tim što imaš. Ja čak na osnovu svog malog iskustva mogu da kažem: ljudi koji su prilazili s malim grehom, ali iskreno, su kao niskom sve postepeno izbacivali iz sebe. Dešava se da ti mali grumen koji stoji ispred tebe ne dozvoljava da ispovediš svoj težak greh. Ti ga zgazi – i dalje ćeš imati snage da ideš. Divno je to što čovek razmišlja o tome: Gospode kako ću stati pred Tebe.

Uopšte potresno je to što su neki spremni da ispovesti ispričaju i najmanje detalje, šta i gde su uradili, i ponekad moram da ih prekinem. A toga kao što je: «Gospode s kakvim srcem ja Tebi prilazim» - nema. Postoji automatizam, magizam: došao sam, čitko sam napisao sve grehe iz knjižice – cela sveska na osamnaest listova, a sopstvenog stajanja pred Bogom nema. Eto to je mnogo strašnije. A kada čovek ide i kaže: «Da Gospode ja nemam snage, nemam vere da sve kažem, idem takav kakav jesam, primi me» - primiće te. Ne mislim da je razbojnik na krstu izdeklamovao sve detalje iz svog života. On je shvatio najvažnije: «ja sam nevaljalac, a Ti si Gospod i Ti me pomeni u Carstvu Tvome» - i spasao se. Važan je sam momenat poverenja prema Bogu. Pa neka je to i u malom.

Znate dešava se da čovek boluje od neke intimne bolesti dolazi kod lekara i to suprotnog pola i sramota ga je, počeće od malog ali će vremenom sve otkriti, ukoliko želi da se izleči. A greh je bolest. Da, neke bolesti su sramotne jer sam ih zaradio ne veoma normalnim, blagočestivim životom, ali ispovedajući ih postepeno oslobadjam ih se. Nedavno me je boleo prst i zašivali su ga. Krv se osušila i krasta me je nadraživala. I postepeno sam je skidao: skineš s kraja, osuši se, zatim još delić, a potom sam sve skinuo i ostala je čista koža. Tako je i ovde. To je divno da mladi ljudi imaju takvo stajanje pred Bogom. Mnogo je važnije ne izgubiti ga. Treba prići i smelo reći: «Ja sam bludničila, krala, osudila». A ne izgubiti taj trepetni strah jer to je pitanje takve dubine: meni je strašno jer samo to uradila pred Bogom! Takvo preživljavanje čak avaj ni u crkvenoj sredini daleko od toga da je norma.

Kraj
preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3524.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimović