MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

PITANJE: Kako Crkva gleda na obraćanje svojih “vernika” pogađačima sudbine i raznim vračarama?

ODGOVOR:

Iz samo jednog vizuelnog pogleda na gornje pitanje, gde je reč "vernika" stavljena pod znake navoda, dakle njihova vernost Crkvi se dovodi u pitanje, već je jasan odgovor sam po sebi. Ali, da bi naš konačni odgovor na pomenuto pitanje bio potpuno osnovan na čvrstim razlozima, neophodno je najpre izneti istinu o vračarima i gatarima, o magiji i sujeverju uopšte, jer samo tada će nam i stav Crkve biti potpuno jasan i prihvatljiv.
Svi oblici gatanja, vračanja, bajanja i sličnih pojava, kao i magija i sujeverje u celini, osnivaju se na veri, kako kod starih naroda tako i danas, da se na taj način može vršiti kontrola nad prirodnim silama, usmeravajući ih ka ispunjenju nekog željnog cilja. Ta (ne)dela vrše ljudi (više žene) sa ličnim sposobnostima da se nametnu (čarobnjak, vračar, mag itd), koji poznaju neke magijske formule i prizivanja, a koje prate izvesnim pokretima ili magijskim radnjama. Sadržaj tih magijskih fraza i radnji bio je strogo određen i predavao se s naraštaja na naraštaj onima koji su imali sklonosti da se bave tim đavolijama. U svakom slučaju, fenomen magije je star koliko i istorija čovečanstva. Ta pojava nalazi se u svim ranijim zajednicama iako pod raznim vidovima. Ne treba smatrati da magija ima vezu (ili sličnost) samo sa religijom, jer se ona susreće i u pozitivnim naukama, kao i u svakoj drugoj projavi života. Magija, kao što je rečeno, ima najdublje korene, izmišljena je i korišćena za pozitivne i negativne potrebe ljudi, nasuprot religiji, koja uvek izražava slobodnu ljudsku žeđ za poštovanjem Boga.

Magija je ljudska izmišljotina, dok religija ima karakter otkrovenja. Pored toga, ciljevi i metodi im se potpuno razlikuju. Kod magije ciljevi i metodi ne mogu da imaju, kao kod religije, dobrotvornu ulogu za celu zajednicu, nego samo lični, koristoljubivi cilj.Magija je jedna razvijena veština, koja se predaje i uči, kao neka "pranauka", te je ona preteča ne religije, već, pre bi se reklo, prirodnih nauka. U osnovi svake magije prisutna je apsolutna privrženost strogim zakonima.
Istraživati početke magije nije lako, jer se njeni tragovi gube u dubinama istorije i širinama geografije. Psihologija i shvatanje starih naroda bilo je drukčije od našeg danas. Kod provobitnih ljudi na primer preovladava uglavnom nesvesni elemenat u organizovanju života. Na osnovu nekih projava i pojava možemo da opišemo magiju, ali to ne znači da možemo i da je razumemo.

Poznate su dve vrste magija: bela i crna. Metodi i izvorište njihovo su potpuno isti (savez sa đavolom), ali im se ciljevi razlikuju. Pomoću bele magije nastoji se postići nešto što se želi, a pomoću crne nešto štetno i pogubno (za drugoga). U ciljeve magije spada i nametanje čovekove volje prirodi, ispravljanje vidljivih stvari kao nesavršenih, sprečavanje pogoršanja raznih pojava i potčinjavanje svega onoga što je protivno želji pojedinca ili grupe. Neretko magija ima i osvetnički karakter.
Istinska vera ne trpi i ne toleriše nikakve oblike magije, gatanja, sujeverja. Otuda, ukoliko slabi vera, utoliko jača magija. Što se tiče hrišćanstva, isključuje se svaka njegova veza sa magijom, zbog njegovog bogootkrivenog karaktera i učenja o ljubavi. Hrišćanska čuda ili razni praznici i prazničnk običaji, ne mogu se povezivati sa magijom, jer su to verske, a ne magijske radnje.

Magija ima veze sa idolopokloničkim shvatanjima. Zbog toga su se Proroci u Starom Zavetu ogorčeno borili protiv nje. Jednoboštvo je sačuvalo Izrailjski narod od magijske kataklizme, jer je magija bila veoma razvijena i prihvaćena od okolnih naroda. Magija pretpostavlja znanje nekih određenih veština (mešanje karata, gledanje u dlan, šolju, gašenje ugljevlja i td). Ko se time bavi, on je u službi određenih tajnih prirodnih i natprirodnih znanja. Teži ispunjenju nekih određenih potreba, koje su u vezi više sa đavolom nego sa Bogom, iako pri tom oni često koriste i neke sveštene predmete (Krst, ikone, svetu vodicu i td). U suštini, Bog u magiji nije prisutan.
Opšte krize pojedinih naroda, kako ekonomske tako i političke, veoma pogoduju razvoju pojedinih vrsta magije, pojavi u velikoj meri raznih vidovnjaka, pogađača koji čitaju sudbine, lažnih "spasitelja" i čega li sve ne, koji veoma vešto koriste prosti i lakoverni svet i njegovu nevolju da mu se nametnu. To vidimo osobito u srpskom narodu danas u sveopštoj krizi, kada su sa svih strana nikli, kao pečurke posle kiše, razne mutivode, iscelitelji, bioenergičari... A naš narod neupućen dovoljno (ili nikako) u poznavanje svoje vere, postaje lak plen takvih varalica. U narodu je prisutna još jedna čudna osobina: što je jedna stvar tajanstvenija, zamagljenija i nejasnija, to je prihvatljivija. Stoga prost svet mnogo više veruje, i mnogo lakše prihvata što lansira neki vračar (recimo: Ljubo iz Majdeva) ili neka baka na selu, nego što kaže sveta Crkva preko svoga sveštenika, vladike, patrijarha. Nažalost, svoju lakovernost mnogi skupo plate (ne samo novcem), ne samo nekom materijalnom štetom, nego uglavnom, i najčešće, nepopravivom štetom za svoju dušu.

Neko bi mogao prigovoriti da se i u religiji često nalazi nešto što bi, bar spolja gledano, moglo da liči na elemente magije. To može da bude tačno, ali samo na prvi pogled, jer sve ono što se u Crkvi koristi i što vera dozvoljava ima sasvim drugi smisao. Tako recimo, nasuprot raznim amajlijama koje su u magiji uvek prisutne, u hrišćanstvu imamo Časni Krst i ostale sveštene predmete, koji imaju čisto duhovni smisao, jer njihovo blagodatno dejstvo ne zavisi od ličnih veština i sposobnosti sveštenika, niti se ikada koriste za negativne ciljeve.
Otuda je Crkva osudila i osuđuje bilo kakav vid magije, ili tajanstvene veštine, predskazanja i sujeverje. Takve pojave se smatraju nehrišćanskim i lišenima blagodati. Magijska projavljivanja nemaju nikakve veze sa bezgraničnom ljubavlju i promislom Božjim, koja se projavljuje bez razlike prema svima i nije iznuđena ni od koga. Magija znači ropstvo, dok viši stepen religije ili vere označava slobodu.

Magijske radnje izvršavane i projavljivane izvan Crkve, Crkva je uvek osuđivala od vremena Simona Maga (Vidi: D. A. 8, 822) pa sve do danas. Čak i u Starom Zavetu postoje oštre osude i zabrane takvih pojava, a ako bi se našli ljudi koji se bave tim nedozvoljenim radnjama, osuda je bila veoma oštra kažnjavani su smrću: "vještici ne daj da živi" (P Mojs. 22,18).

Sveta Crkva ne samo da zabranjuje bavljenje magijskim radnjama, gatanjima i vračanjima bilo koje vrste, nego i propisuje oštre kanonske kazne za one koji se bave tim nedozvoljenim zanatima. Isto tako Crkva je veoma stroga i prema onima koji vračarima odlaze i od takvih "pomoć" traže. Oni koji odlaze i traže pomoć od vračara, vidovnjaka, maga i td. za zadovoljenje neke svoje želje ili strasti, ili ih primaju u kuće svoje radi takvih radnji, Crkva, prema 83. pravilu sv. Vasilija Velikog, osuđuje na šest godina odlučenja (od Pričešća). Dok prema 65. pravilu istoga Svetitelja, vračari, gatari i svi koji im odlaze, potpadaju pod epitimiju predviđenu za ubice, tj. 20 godina odlučenja, zato što ovi, kao i ubica, kroz prizivanje demona i magijske radnje nastoje da nanesu štetu zdravlju i životu drugoga. I drugi kanoni (61. kanon Trulskog Sabora, 36. k. Laodikijskog sabora i niz drugih) predviđaju uglavnom slične kazne. Među njima je najstrožiji 3-ći kanon svetog Grigorija Niskog, brata sv. Vasilija Velikog, koji sve one koji se bave raznim magijskim radnjama, ili se koriste njima, izravnjava sa onima koji ne veruju u Boga, i na njih nalaže epitimiju predviđenu za one koji su se dragovoljno odrekli vere Hristove (apostate), tj. potpuno odlučenje od Crkve, kajanje celoga života, a pričešće im dozvoljava samo pred smrt.

To je stav Crkve kroz vekove. Ako je danas negde drukčije, pa se mnogo štošta toleriše, to je znak ili nedovoljnog poznavanja stvari od strane našeg sveštenstva, ili manjkavost revnosti u očuvanju čistote naše svete vere pravoslavne. Ovaj kratki pogled na problem vračanja i gatanja u našem narodu neka bude opomena svima onima kojima je istinski stalo do spasenja svoje duše, kako pastirima tako i vernicima.

Mir Ti i blagoslov od Gospoda.

Preuzeto sa: www.saintnicholas-hamilton.org/veronauka/prakticna%20veronauka/veronauka/Pogadjaci%20sudbine%20i%20vracare.doc