MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

U traganju za istinom

Među monasima je sve više intelektualaca, inženjera, novinara, glumaca... Igumanija Efimija, monahinja Jelena i iskušenica Ana završile su beogradsku likovnu akademiju i došle u Gradac da slikarstvo zamene ikonopisanjem

Bila je dete sa beogradske Autokomande. Završila je osnovnu školu i upisala srednju dizajnersku. Slikarstvo ju je privlačilo pa je potom studirala na likovnoj akademiji. Život u svetu, kako kaže, zaokružila je izložbom svojih likovnih radova i magistraturom. Onda je sve to ostavila i potražila nešto drugo: odgovorila je na Božji priziv.

Monahinja Efimija, starešina manastira Gradac, nedaleko od Raške, primila nas je u manastirskom konaku. Ovo zdanje je skoro izgrađeno, moderno, komforno i što je za ove zimske dane važno, iznutra toplo, sa parnim grejanjem. Pored igumanije Efimije tu su još i monahinje Jelena, Ana, Heruvima i iskušenica Ana. Iako su različitih godina i obrazovanja lepo se slažu. Efimija, Jelena i iskušenica Ana su završile likovnu akademiju dok su Heruvima i Ana starije i nepismene.

- Mnogo je danas mladih u monaštvu koji su završili fakultete - kaže nam igumanija Efimija na početku razgovora koji vodimo u prostranoj svetloj odaji za dugim trpezarijskim stolom u kojoj postoji i televizor, video-rikorder i nekoliko naslaganih video- kaseta sa filmovima o životu Isusa Hrista.

- Dolaze inženjeri, novinari, glumci - nastavlja monahinja Efimija - i spominje našeg bivšeg kolegu, novinara "Politike" Aleksandra Kneževića koji se zamonašio u manastiru Studenica a sada se nalazi u Hilandaru.

- Kad pošalje pismo sa Svete gore svi smo zainteresovani da ga pročitamo. To je pravi doživljaj, jer on to napiše kao novinarsku reportažu, tako da se nama čini da čitamo pohvalnicu.

Jedna reportaža, i to objavljena u našem listu, odigrala je važnu ulogu i u životu monahinje Efimije. Ona se tog događaja seća sa radošću, kao životne anegdote:

- Bilo je to davno, pre dvadesetak godina, možda i više - priseća se igumanija. - Znam da sam išla u osnovnu školu kada sam u "Ilustrovanoj Politici" pročitala reportažu o manastiru Crna Reka u koji je tada došao vladika Artemije sa dva iskušenika. Iako dete, bila sam fascinirana opisima manastira i činjenicom da postoje neki ljudi koji su se opredelili da daleko, u pustinji i tišini, posvete svoj život Bogu. Tada sam pomislila, evo, čim završim neke neodložne poslove odoh i ja tamo. Ali, to je bilo neizvodljivo, bila sam toliko mala da ne bih stigla dalje od okoline Beograda. Kasnije, izgubila sam taj broj "Ilustrovane Politike" i nisam više mogla da se setim blizu kog grada se taj manastir nalazi, ali kada sam prvi put posetila Crnu Reku setila sam se tog događaja iz svoje mladosti i osetila koliko je priziv za monaškim životom čoveku urođen.

Puno ljudi se pita zašto se neko opredeljuje za monaštvo, ne mogu da shvate da neko napušta "normalan" život i odlazi iza zidina manastira.
- To je nešto što, u stvari, može da razume samo neko ko ima to u ličnom iskustvu. Ja nisam ništa znala o monaštvu ali, eto, prvi put kad sam o tome nešto pročitala, poželela sam da idem istim putem. To je neki tajanstveni priziv od Boga. Bez obzira na to u kakvim okolnostima da živiš u svetu jednostavno ostavljaš sve i odlaziš - kaže monahinja Efimija. - Svaki monah ima svoju priču kako je odlučio da ode u manastir, ali uglavnom, za sve nas je zajedničko da smo osećali da nam nije mesto u svetu. Da nam je mesto negde drugde. Bog svakog pre ili kasnije uputi da upozna nekog monaha ili da dođe u neki manastir i oseti da mu je baš to, ono pravo mesto.

Pitamo igumaniju kako su, kada je odlučila da se zamonaši, na to reagovali njeni roditelji, rođaci, prijatelji...
- Roditelji u takvim prilikama obično, burno reaguju. U mom slučaju to nije bilo tako. Već sam bila odrasla, zrela osoba, magistrirala na akademiji i mojim roditeljima je bilo jasno da nije u pitanju prolazni zanos pa nisu ni pokušavali da me odvrate. Ali, iskustva govore da roditelji uvek prave probleme prvih nekoliko godina - priča nam mati Efimija. - Ima slučajeva i da otimaju decu, vraćaju ih kući, vode ih i u duševne bolnice i na sve načine pokušavaju da ih izvedu sa, kako bi oni rekli, te stranputice. Ali, onaj ko je rešio da ide ovim putem mora sve da prebrodi, pretrpi i na kraju da završi u manastiru. Jasno, naš narod je dosta obezbožen i roditelji odluku dece da se zamonaše shvataju kao nekakav fanatizam, kao potpuno zastranjenje i kraj života. Onda ipak počnu da obilaze svoju decu po manastirima i kad vide kako mi živimo onda nekako to prihvate, počnu i oni da dolaze češće, da pomažu i na kraju i oni postanu pobožni.

Posle više decenija ateizma u poslednjih desetak godina, malo - pomalo, mnogi se na različite načine vraćaju veri. Neki odlučuju i da odu u manastir ali ne izdrže, vrate se. Pitamo igumaniju Efimiju zašto se to dešava.

- Kad mladi postanu pobožni onda požele, kao što je to i osobina mladosti, da saznaju sve i odmah. Tako i krenu u manastir misleći da im je tamo mesto. A onda, pošto se neko zadrži duže, neko kreće, vide i vrate se. Ali, zato postoji iskušeništvo koje traje tri godine. To je dovoljno da čovek sagleda sebe u takvim okolnostima, a i da mi u manastiru vidimo da li taj može ili ne može da ostane. I onda, ko ne može - vrati se, ali bar taj period proveden u manastiru učini da više sazna o sebi i veri i da se posle lakše snalazi u svetu. Danas je vreme takvo da se baš treba snalaziti. Nemamo u svetu model po kojem bi čovek mogao da živi i da bude siguran.

- Ali ništa strašno - nastavlja mati Efimija - ako neko pokuša da živi u manastiru pa odustane, jer u manastiru se može živeti samo po prizivu Božjem. Dosta je to težak život, čak je nemoguće zamisliti kakav je. I pre nego što dođemo u manastir mi se raspitujemo o tome, čitamo i razmišljamo ali, u stvari, sam život u manastiru je uvek nešto drugo. Nije lako snaći se. Ko nije rešio da umre za Hrista, ne može da ostane.

Život u svim manastirima je slično ustrojen. Ustaje se u četiri sata ujutro, a u pet počinje jutarnja služba koja traje do osam. U većim manastirima služe se liturgije a u manjim, kakav je i Gradac, nedeljom i praznikom. Posle osam počinje radni dan. Monahinje u Gradcu popiju kafu, doručkuju a onda se raspoređuju na poslove koji se manastirskim rečnikom zovu poslušanja. Starije sestre Ana i Heruvima se brinu o kozama i kokoškama, leti su u bašti po ceo dan, dok mlađe koriste svoje znanje i dar za slikanje ikona.

Iako su sestre Efimija, Jelena i Ana školovane slikarke, likovna akademija nije bila dovoljna za poziv ikonopisca. Igumanija Efimija je provela godinu dana na doškolovavanju u manastiru Žiča na čuvenoj žičkoj školi. U manastiru Gradac ne postoji kao u Žiči jedinstven stil slikanja ikona, svaka od sestara ima svoj osoben, već izgrađen stil i jedna na drugu ne žele da utiču, već se samo ispomažu.

Imaju dosta narudžbina, najviše iz novoizgrađenih crkava ali i nekih manastira i od privatnih lica koji naručuju najčešće slavske ikone. Igumanija Efimija je recimo, radila ikonostas za manastir Mileševu.

Ipak, kako kažu u manastiru, jedno od najozbiljnijih poslušanja je primanje gostiju. Letnjih meseci često dolaze ekskurzije ali najznačajnije posete su one kada dolaze gosti koji žele da ovde provedu neko vreme, da saznaju nešto o duhovnom životu i da zatraže pomoć.

- Često nam dolaze gosti iz velikih gradova Srbije koji se snebivaju da idu kod svojih sveštenika, sramota ih je pošto ništa ne znaju, pa dolaze kod nas. Mi ih poslužimo, porazgovaramo sa njima i oni se opuste i onda pitaju sve što ih zanima. Nama je radost kad neko dođe, iako ne zna ništa, a ipak želi da dođe. Za desetak godina, koliko sam ovde, stekla sam puno prijatelja koji nas posećuju svakog leta. Posedimo, družimo se, pričamo, razmenjujemo knjige tako da je manastir jedno mesto gde se zaista oseća radost života - kaže igumanija.
Najveće zasluge za obnavljanje manastira Gradac ima otac Julijan. On je sada u manastiru Studenica tako da je na neki način objedinio i ova dva manastira. Studenicu i Gradac često posećuju i oni koji se nalaze u duševnim i psihičkim krizama.

- Ljudi kad dođu u psihičke krize obrate se manastiru za pomoć jer nije džabe rečeno: "Bez nevolje nema bogomolje". U Studenici svakog leta borave bivši narkomani. Oni prisustvuju božjim službama i, što je još važnije, poslušanjima. Fizički se aktiviraju, odlaze u baštu, rade sa životinjama, obavljaju najprostije poslove i mislim da je to jako bitno jer kako ja gledam, omladina po gradovima spava po ceo dan a uveče izlaze, a to vodi u potpuno beznađe. Danas ovaj svet izgleda kao da je stvoren da guta mlade ljude. Koji se nama obrate za pomoć, iskustvo nam govori, to može da im pomogne donekle, ali svako mora da se izbori sam sa sobom, da se ispoveda i sam sagleda kako je došao u takvo stanje.

U manastire ponekad dolaze i sujeverni ljudi po savetima gatara. Recimo, da poklone crnu ovcu i tako se izbave od čini.

- Tužno je - kaže mati Efimija - što se ljudi pored žive Hristove crkve obraćaju gatarama i daju dušu u službu đavolu. Oni kratkotrajno od toga osete olakšanje ali će tu "pomoć" kasnije debelo da plate. Kad se ljudi obraćaju đavolu, on odgovara na te pozive. Zvuči paranoidno, ali mi verujemo da je tako. Mi verujemo u Boga ali znamo da đavo postoji, a najveće njegovo lukavstvo jeste da ubedi čoveka da ne postoji. Moguće je i bacanje čini ali se ne treba zbog toga obraćati gatarama već crkvi Hristovoj. Nažalost tek kad ljudima postane mnogo loše obrate se nama, dođu u crkvu, ali ne mogu, narod da krivim zbog toga jer je bezbožništvo vladalo decenijama.

U manastir Gradac ponekad dođe i mati Marija, Engleskinja, koja je do pre sedam - osam godina ovde službovala a onda se vratila u London. Tamo je pri Ruskoj pravoslavnoj crkvi i vodi crkveni hor, pomaže ruskim emigrantima da se snađu i uči ih pravoslavlju. Čudni su putevi Gospodnji pa tako, eto, i neki Rusi u Londonu primaju veru praotaca od Engleskinje, mati Marije, nekada monahinje manastira Gradac.

- Svaki čovek nosi krst po svojoj meri. Svakom ta borba izgleda teška. Bog će da izmeri kako se ko borio, ali i kad se donese odluka da se dođe ovde u manastir, da živimo u monaštvu, puno puta Bog nas dovede u situaciju da se ponovo preispitamo. Ponovo moramo da dokažemo da je ta naša odluka zaista čvrsta. I od početka do kraja monaškog života borba ne prestaje.

Razgovor sa igumanijom Efimijom priveo se kraju. Na vratima konaka Božji duh nas pozdravlja iz njenih blagih očiju. Po prelomljenim lukovima i arkadama Bogorodične crkve padali su sunčevi zraci i spuštali se po snežnoj zaravni iznad gradačkog sela.

Monahinja Efimija odlazi da slika novu ikonu. Slikarstvo nikada nije bilo način njenog ispoljavanja već vid traganja za istinom. Traganje ju je dovelo do Hrista.

Manastir Gradac leži na uzdignutoj zaravni iznad reke Brvenice na završetku šumovitih padina Golije. Udaljen je dvanaest kilometara od Brvenika i Ibarskog puta. Smatra se da je završen u poslednjoj četvrtini 13. veka. U Bogorodičnoj crkvi je 1314. godine sahranjena kraljica Jelena Anžujska, žena kralja Uroša koji je bio na prestolu Srbije od 1243. do 1276. godine.

Zaravan na kojoj je manastir ima izuzetno lep položaj ali sadrži i niz nedostataka, pre svega zbog podzemnih voda i bujica sa okolnih brda. To su razlozi što se u više puta obavljanom manastiru život nije dugo održavao a ni materijalni ostaci nisu brojni. Manastir je razrušen u 17. veku a obnovljen je šezdesetih godina prošlog veka zahvaljujući republičkom Zavodu za zaštitu spomenika kulture koji je pristupio obimnim arheološkim radovima i rekonstrukciji manastirskog područja.
   

Dragoljub STEVANOVIĆ

Preuzeto sa: http://www.politika.rs/ilustro/2242/5.htm
15 maj 2009 godine

A+ A-