MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

(kako sam se operisala, postala sam invalid, ja sam u kolicima. Ali su meni ova kolica donela radost, sreću, život, ljubav, koje ranije nisam nikad doživela, kaže m. Rafaila)

"Ja jesam uvek išla u crkve i manastire, jurila, želela da uradim po nešto u crkvi, da očistim, spremim, donesem, nigde nisam išla praznih ruku, uvek sam nosila da pružim nekom nešto, da dam, bilo voće,bilo zalogaj hleba, najsrećnija sam bila da nekom dam", govori za Radio Svetigoru, radosno i s puno ljubavi m. Rafaila koja će uskoro napuniti 77 godina a zamonašio je prošle godine mitropolit crnogorsko primorski Amfilohije. Mati pripada manastiru Vavedenje u Beogradu, ali nije želela da remeti njihov mir pa živi u svojoj kućici, brine o sebi, a ima i dve ćerke, dva zeta i dvoje unučića za koje kaže da "od njih šestoro ne zna ko je bolji i da joj pored njih ništa ne fali."

Ljubav, neposrednost s kojom nas mati dočekuje, jednostavnost njenih reči i duboka vera koja ističe iz svake njene reči podstiču na ljubav prema bližnjem i Bogu.

PUT GOSPODNjI

"Najvažnije je da veru dobiješ od svojih roditelja, od svoje porodice, od svojih korena. Ako vi upoznajete put Gospodnji od svojih korena i krenete tom stazom, da verujete u Boga, da verujete u Majku Božiju, da želite samo susret, prijateljstvo, razgovor sa vernim i pobožnim ljudima onda nikad nećete nastradati. Uvek će vam biti dobro, uvek ćete biti na putu sreće, spasenja, radosti, ljubavi i želećete da svakome živome pomognete, pokažete, uputite, date samo najbolje što ide ka putu Gospodnjem.

Ako nemaš u sebi Duha Svetoga nemaš u sebi puta Gospodnjeg, nemaš u sebi pobožnosti, mrtav si. Bolje ti je biti bez glave nego bez vere. Naša pravoslavna vera, nije da se hvalim, najsvetlija je, najčestitija vera pod nebeskom kapom. Kolko ima vera i veroispovesti, boje kože niko nema slavu nego Srbi. Onaj ko ima veru nikad neće nastradati, nikad neće propasti. Ako propadne telo, neće kloniti Duhom, ako Duhom propadne od neprijatelja Gospod ga čeka i spasava, On neće svoga slugu pustiti da propadne. Gospod nas spasava mi i ne znamo, mi ne vidimo, mi ne čujemo ali je On s nama i u nama uvek. Kolko smo god mi s Njim, tolko je On s nama još više. Kako je Gospod kazao kad je izgubio jednu ovcu, 99 ostavio i otišao da traži onu jednu izgubljenu i kad je našao bio je sav srećan. Nisu to ovce, to su ljudi, to je narod jadan koji je posrnuo i krenuo stranputicom, bez svoje vere, bez krsta. Naš je dom Crkva, naš je dom svetinja, to je naš spas. Mi ne možemo da živimo bez vere jer vidite kako jadni ljudi prolaze koji vere nemaju, teško, težak im je put. A mi koji imamo veru i ako upadnemo u nevolju nikad nećemo nastradati, nikad nećemo propasti.

    Ja imam sedamdeset i šest godina a kako sam doživela da budem invalid ja sam doživela sreću, ja nisam doživela invalidnost, ja nisam doživela bolest, ja nisam bolesna, ja sam potpuno zdrava, ja sam tek došla sada posle svega toga zdravom umu i razumu i to je najvažnije što može biti i zdravoj veri i čvrstoj. Ja sam najsrećnija na svetu, mislim da nigde nema takve sreće kao što je moja. Najsrećnija sam na svetu kako sam se operisala. Ja sam postala invalid, ja sam u kolicima. Ali su meni ova kolica donela radost, sreću, život, ljubav koju ranije nisam nikad doživela", kaže m. Rafaila, koja je radila kao kuvarica u  osnovnoj školi Marija Bursać u Beogradu.

BILA JE JEDNA AZALEJA

Kad je pitamo da li je teško vaspitavati decu, odgovara ovako:
    "U fala vam na ovom pitanju. Radila sam u školi četrdeset godina. Deca su me toliko volela da sam ja bila presrećna s njima. Gde sam god ja oni su oko mene bili, recimo, deca sa hora idu na takmičenje opštinsko, gradsko, republičko i svi se poređaju kod kapije, ja na terasi sa zbornice i vičem...samo da budete srećni i da budete pobednici. Zato što ih volim, ništa drugo. Volela me deca ne pitajte.

           Jednom, u crkvi Pokrov Presvete Bogorodice, svi dečaci osmih razreda došli i kažu, mi smo postili a mame i tate ne znaju, nismo nikom rekli, mi smo im kazali da smo se najeli a nismo ništa jeli. Hoćemo da se pričestimo a ništa ne znamo. Ja odmah odem svešteniku, on ih uvede u ispovedaonicu, pripremi ih, onda svi za njim i prvo je njih pričestio. Bilo je to u ono vreme kad se nije smelo ići u crkvu. I tada su meni deca donosila jaja za Vaskrs, trče k meni, ili kad idemo na izlet bili su uza me gde god idemo. Kad je osmi mart, dobijem tolikko cveća da ne mogu da nosim kući, ostane puna zbornica, odnesem direktoru, po kancelarijama, sednem na dvadeset devetku, nakitim šofera, konduktera, onda prelazim u tramvaj i tako isto, nakitim tramvaj, nosim kući. Bila je jedna azaleja koju su mi dali, devet godina je živela u saksiji, nije uginula."

NIJE VAŽNA ŠKOLA, VAŽNA JE DUŠA

Roditelji kažu da su deca agresivna, da neće da slušaju,....
"To je sve krivica roditelja, verujte mi. Direktor naše škole je uvek govorio, dođite da vidite kako deca slušaju Jelenu, uvek stanu u red, slušaju šta im kažem. Kad bi se roditelji molili Bogu za svoju decu, kad bi oni poštovali put Gospodnji, Njegovu dobrotu, činili svakom dobro, ne moraš biti u nekoj veri ne znam kakvoj ali čini svakom dobro i to dobro će te izvući svake bede i teškog puta, Bog će vas čuvati. Imam dobru dušu, volim svakom da činim, ali sam mislila da bi trebalo i više ali da ne mogu jer nisam imala školu.
Ja sam tek sad saznala u sebi, niko mi nije rekao, nije važna škola, važna je duša. Važan je pravi rad, važan je pravi put, put Gospodnji."

A Vaša deca u kući?
"Moja su deca bila predivna, dobra, imam dve ćerke, završile su fakultete. Jednom me je direktor pitao kako sam odškolovala tako obrazovanu decu. Nisam ja njima mogla da plaćam privatne profesore, niti sam ja njih mogla da učim, kažem im, deco, sine, imate profesore u školi, učitelje, slušajte, gledajte, pazite, pišite što ne pamtite, ponovte, učite. Nije im falilo ništa pored mene, po poslednjoj modi su se oblačile, bile su čiste, šila sam, štrikala, ručne radove radila, heklala, sve su one prvo imale, ja sam im samo cipele kupovala i uvek su nosile Madrasove. Imale su stroge učitelje, profesore ali su me svi voleli i poštovali, govorili su, to je Veričina mama, Bebina mama a ja sam bila prema njima laik. Moja pojava u narodu, među narodom, gde god dođem svet me zavoli. Ja verujem da je to zbog Duha Svetog u meni, volim svakoga, ne želim nikome zlo, želim svakome da učinim dobro.

    Danas imam dva zeta, dvoje unučadi, od njih šestoro ne znam ko je bolji i dan danas, kao invalid, ništa mi ne fali pored njih, ništa, ništa, sve imam i hranu, i higijenu, i negu, i da me vode gde treba, brinu o meni. Ja mislim da majke nisu zadovoljne sa sinovima kao ja sa zetovima."

Jeste se puno molili za svoju decu, ili je tako Gospod odredio?
"To je moja duša, zato što ja volim svakome da učinim  dobro i činim dobro svakome i to se meni vraća na taj način, kroz moju porodicu. Ja želim da svi budu pobožni, ali ne mogu. Ne znam kako. Kad dođu ljudi kod mene ne mogu ništa drugo čuti nego o Bogu, Majci Božijoj, dobroti, ni moja deca, ni komšije, niko. Ali neki kad dođu kažu, kad ona tolko veruje u Boga zašto nije zdrava nego je u kolicima, invalid. Meni je Bog to dao da budem mirna, od kad sam invalid ja sam se više načitala duhovnih knjiga, pouka staraca nego od kad sam se rodila."

KUPILA SAM 1500 KRSTIĆA

"Kad sam otišla prvi put u Jerusalim, u Svetu zemlju, bilo mi je prvo da kupim krstiće za svu decu u školi. Kupila sam 1500 krstića. Kad sam se vratila, kažem direktoru da bi želela da idem od prvog razreda do osmog, od učioice do učionice da dam svakom detetu krstić. On meni kaže, nemoj molim te, ti koga voliš daj, pa će oni dolaziliti i pitati a ti daj. Tako je i bilo. Imala sam Darka ljubimca i kažem mu da dođe da mu dam nešto. Došao je i vodi dva druga, dam im krstiće i kažem: "Bila sam u Svetoj zemlji i donela vam krstiće, i neka vas Bog čuva i videćete vi kako ćete naučiti i bićete veliki ljudi, ja ću tada biti baka a vi ćete se sećati." Sutra, vodi taj mali Darko šestoro i tako su došla sva deca i svima sam poklonila po krstić.

Ja volim decu, ona vole mene. Moj posao je bio moja sreća, gde će veće sreće nego kad je početak i kraj školske godine. Svaki početak školske godine je bio radost, primamo prvi razred, malu decu, ko papagajčići, ništa ne znaju. I ja sam s njima, hranim ih osam godina, i izlaze iz škole kao momci i devojke. I tako svake godine sam tu sreću doživljavala, tu radost, ja nisam osećala da starim,"govori m. Rafila dodajući da danas gde god krene sreće "svoju" decu.

ZAMONAŠENA SAM U KOLICIMA

"Nisam mislila tolko na monašenje, kolko sam mislila samo da mi je raditi pri svetinji, nije važno gde. Muž se razboleo, deca kažu nemoj mama da nas ostaviš. Upokojio se muž, šta da radim, deca oko mene, željna me. Onda sam se ja kasnije razbolela. Napišem molbu Patrijaršiji da ne bi želela nikom da dosađujem, jer će mi svak reći, moje godine i moje stanje da sam spala da me neko uzdržava. Nikom ne želim da budem teret, imam od čega da živim, imam i smeštaj i materijalno. Da li mogu da budem pri svetinji a da živim u mojoj kućici? Zovu me jednog dana iz Patrijaršije da dođem u crkvu Svete Trojice u Kumodražu. Imam ja gore naroda koji me poznaje, kad su me videli uneli me sa kolicima, stajem sa desne strane gde će mitropolit Amfilohije da prođe ako dođe. Evo njega, ide, celiva ikonu, poznao me je, stavio mi ruku na glavu, blagoslov mi dao, poljubim mu ruku. Ostanem tu, kad je završena Sveta Liturgija mitropolit mi priđe kaže, dobro je, ona je tu, sad ću da je zamonašim. Ja sam obukla tamnu košulju, raspletoše mi kosu, preko svega obučem monašku haljinu, izvadim brojanice. Obrezaše mi kosu, zamonašiše me, mitropolit je rekao da sam ja to zaslužila odavno, danas je kaže, Sveti arhangel Rafailo i po njemu mi daje ime Rafaila. Vi koji ste tu, priđite, čestitajte joj i uzmite od nje blagoslov, rekao je mitropolit. Ja sam samo plakala, monahu Jovanu koji je uz mitropolita sam kazala, molim Vas, napišite mi ime kako se zovem, ja ne znam ni kako se zovem, toliko sam uzbuđena da ne znam ništa."

Da li je m. Rafaila u proteklih godinu dana, u odnosu na Jelenu proživela drugačiji život....
"Jestam, imam veliku radost, stabilnost, sigurnost. Stabilna sam i sigurna u sebe, ne plašim se ništa, ne plašim se ničega i nikoga, ne plašim se ni bolesti. Kažem, Gospod je sa mnom, Majka Božija i ko je god od nje zatražio pomoć nikoga nije ostavila bez pomoći. A šta mi tražimo, a šta mi hoćemo, kad nas zaboli zub, kad dobijemo temperaturu hulimo i kukamo, ne vidimo našeg Gospoda  i kakve je On muke pretrpeo. Kad bi se svi složili, kad bi bili u veri i molili se Gospodu za pomoć, kad bi svi Srbi pod nebeskom kapom po jedan Oče naš pročitali niko nam ništa ne bi mogao, jer je Gospod nad celim svetom. Kaže Gospod, molite se i za neprijatelje."

MOLITVE

 "Lako se meni moliti za vas i vama za mene.
A za neprijetelje se može ovako moliti: Gospode ti znaš naše neprijatelje i kućne i naše porodice i naše države, Gospode primi ih ti u svoje naručje i uputi ih pravim putem kojim treba, mi nismo toga dostojni i ne znamo kako ćemo.

Izjutra, dok otvorite oči pa taman i ne spustili noge sa ležaja, a potrudite se makar da sedite na ležaju, dok otvorite oči nek vam prve reči budu - Hristos Voskrese, Vaistinu Voskrese!
I onda zatim: Sa Krstom ustajem, sa Krstom ležem, Krst me čuva do ponoći, anđeli od ponoći, sam Bog do veka. U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

Onda kažete: Odričem se tebe satano, tvoga častvovanja i tvoga služenja, sjedinjujem se sa tobom Gospode, sjedinjujem se sa tobom Gospode i sjedinjujem se sa tobom Gospode.

I bez brige si. Nema preko dana ni da ćeš se naljutiti, ni da će te nešto pokolebati.

Uveče, kad treba da legnete, da spavate, opet kažete iste reči: U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Sa Krstom ležem, sa Krstom ustajem, Krst me čuva do ponoći a anđeli od ponoći, sam Bog do veka. U ime Oca i Sina i SVetoga Duha.

Onda: Sveta Ana, Božija Nana, u snu me usni, ujutru me probudi... ja kažem u šest sati, a ti kako hoćeš, u sedam, osam...Bez obzira kad legneš, u dva, u tri tebi će se oči otvoriti kad si rekla, ne treba ti ni budilnik, ni sat, ni ništa, probudićeš se u to vreme."

SKIT

"Najviše bi želela i dobila sam obećanje a daće Bog da bude i izvršno, da mi dođe vladika Amfilohije u dom u kome ja živim i da otvori ovde skit i da mi taj skit vodi o. Benedikt i m. Anastasija, da ja budem njihovo čedo a oni moji duhovnici. I najviše bi želela ko se god obrati i dođe u ovaj dom da dobije veliku milost, veliku veru u Gospoda i Majku Božiju i da budu u dubokoj veri da se mole, da im Gospod i Majka Božija ne odbiju njihove želje, njihove molbe.

Majko Božija, Gospode naš, molim ti se, radosti naša spasi našu omladinu, spasi našu vojsku, spasi našu zemlju, spasi Majko Božija, ti si ona koja može da nas spase i da nas izvede na osvetljenje sunca, da nas sunce greje, da nas ne pokrije tama ni duhovna, ni telesna, ni zemaljska, da nas pokrije Nebesko Carstvo u vijeki vjekova Amin!"

25.oktobar 2009.