MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Deo 1   Put u manastir

Na sednici Svetog Sinoda Ruske Pravoslavne Crkve 25.decembra 2009. godine doneta je odluka da se blagoslovi otvaranje Vavedenjskog ženskog manastira u gradu Tihivnu Lenjingradske oblasti i da se za nastojateljicu postavi monahinja Tavita (Feodorova). Nastavljamo razgovor sa mati Tavitom.

- Koje navike smetaju čoveku da ode u manastir?

- «Volim mamu najviše na svetu». Ne Boga, već mamu. O tome je napisano u Jevandjelju: «Ko ljudi oca ili majku, više od Mene, nije Mene dostojan; i ko ljubi ćerku ili sina više od Mene, nije Mene dostojan». (Mt. 10, 37).

Šta čoveka vraća u svet? Starije žene naprimer imaju izgovor: «Treba unuke vaspitavati». Koliko žena bi moglo da bude u manastiru koje u svetu žive same! Ali se sve boje teškoća monaškog života. Teškoća se sastoji samo u tome da se Bog voli više od svega ovozemaljskog.

- Koje navike najviše smetaju nama, mirjanima u našem životu?

- Taština. Kod mirjana je to posebno razvijeno. Svaki mirjanin je po pravilu pametniji od Boga. On bolje zna, on je sve sam video. Sopstveno mišljenje je to što čovek treba da odbaci. U Pravoslavlju se to naziva gordošću.

Baš sam danas razmišljala o tome da verovatno nema ni jednog monaha ili monahinje, s kojim (kojoj) bih ušla u neku diskusiju pri susretu. Mi nikada ne diskutujemo, mi možemo da vodimo dijalog. Svako može da ostane pri svom, ali nema spora. Mirjanin nije takav – on ima svoje mišljenje. Ne može se voditi dijalog sa svakim mirjaninom. On se obično trudi da dokaže svoj stav. Monah – ne.
To je verovatno i osnovni razlog zbog čega mirjani ne ostaju u manastiru. Tamo bi neko trebalo da sluša njihov stav, a to ne može tako. Tamo treba trpeti, niko nije obavezan da te sluša. Možeš sve da ispričaš duhovnom licu koje ti je dodeljeno, i možda će ti on sve objasniti.

- Ali šta će čovek dobiti kada odbaci sopstveno mišljenje? Mi smo egoisti, mi očekujemo nešto u zamenu.

- Spasenje duše. I odmah ćemo zadobiti ceo svet. Ja pre nekoliko godina ne bih ušla u kafić u kome danas razgovaramo, jer bih se osećala neprijatno. Sada mi je svejedno. Mogu da budem svuda. «Monahu je svuda mesto» - te reči sam čula na Golgoti u Jerusalimu. Gospod je svuda. Važno je to kakva sam ja.

- Na Golgoti u Jerusalimu?

- Na Vozdviženje je u Hramu Groba Gospodnjeg služio Patrijarh, okupilo se hiljade ljudi, i svi su želeli da dodju do Golgote, a ja sam se sama tamo našla. Uskoro je grčki monah počeo sve da pomera, jer je dolazio Patrijarh. Ja sam inače popustljiv i pomirljiv čovek, ali sam se pribila uz mramorni stud da ne bih upala u masu i taj monah iz nekog razloga nije obratio pažnju na mene. Tada sam čula glas sa strane: «Mati, ne brini, monahu je svuda mesto. Bićeš danas sa Patrijajarhom na Vozdviženju».

Naša petogodišnja Daša me je upitala: «Mati, a kada odemo na Golgotu, hoćemo li tamo videti pravog Boga?» Ona je veoma želela Pravog. Ja nisam mogla da joj objasnim jer je mala da je Bog vidljiv i nevidljiv. Bog je svuda prisutan i u svakom trenu. Kod nekog svetitelja sam pročitala sledeće: «Ako ovde nema Boga, kako ja mogu ovde da se nalazim? Znači i Bog je ovde».

Čovek prosto ili postaje svestan toga ili ne. Neko radi, neko je izašao da popuši cigaretu ...A Bog svakako postoji, i samo ako taj čovek na sekundu pomisli da Gospod sve vidi, odmah će se i desiti neko čudo.

- Da li je u Vašem manastirskom životu čudo susret sa nekim ljudima ili neočekivana pomoć?

- Sve je čudo. Čudo je to što me je Gospod prosvetlio i ja mogu da mislim. To je veliko čudo. Dobro bi bilo da se to čudo desi sa svim ljudima i da svi požele da žive po Bogu i da odu u manastir. To je najvažnije čudo. A u manastiru svi žive čudom. Svi su toga svesni: bez čuda je nemoguće živeti. Čudo je realnost našeg života. Savršena priroda je naše stanje. Za mirjanina i neprosvećenog čoveka čudo je neki neobičan dogadjaj, a za nas je čudo – živtona norma.

Vi idete u crkvu i pored ikona vam se nešto dešava. To je čudo. Neko se raduje: «Gospod je uslišio, sin je položio ispit!» Za nas je to uobičajen poredak stvari, i zato i kažemo: «Idi u crkvu pre operacije, žuri, uzmi blagoslov!» I vidiš potom da je sve normalno, i da operacija nije ni potrebna.

Monah živi u tom čudu. Za njega je ono realnije nego za vas, jer smo mi sve vreme u crkvi. Manastir je mesto posebne blagodati. Vi, mirjani, u odredjeno vreme napuštate crkvu, provodite vreme u svom stanu itd. Vi samo povremeno dolazite u crkvu ili manastir, i zato imate drukčiji osećaj čuda.

Nema ništa bolje od monaškog života. Zbog sam ja postala monahinja, ako ne bih smatrala da nema ništa bolje od toga? Treba težiti ka najboljem. Smatram da je najbolji način života – u manastiru.

Nama, monasima je teže da budemo u svetu, nego vama da budete u manastiru. Mi smo neprekidno u strukturi blagodati. Vi sve to umom shvatate, ali vam je lakše da ostanete u svetu i dolazite u crkvu na praznike. Mi smo tamo sve vreme.

Ni za šta sada ne bih prihvatila da živim u stanu. Naravno, kako Bog da, ali želim da neprekidno gledam nešto Božije: kupolu crkve, čak i manastirsku ogradu.

Bilo bi dobro kada bi svi želeli da neprekidno žive u toj blagodati, a ne samo da je se ponekad dotiču.

- Trebalo bi da počnemo od svoje parohije ...

- Naravno. Čovek odlazi u crkvu – daj Bože, da se u njemu formira taj osećaj blagodati i da to postane neophodno za njega, a da ne prevagne stan, sopstveni život. To je prepreka. To i jeste navika.

- To je to «imanje», koje je tako teško prodati.

- Podvižnici, koji su živeli u pustinji, kao naprimer Antonije Veliki dostizali su najveći stepen blagodati, i razgovarajući direktno sa Bogom, savladjivali su sva svoja unutrašnja previranja.

- Veoma je teško shvatiti takav maksimalizam.

- Najpre je potrebno otići u manastir, a potom pokušati to shvatiti. Ranije je za mirjane u Rusiji postojala tradicija da odu u manastir na godinu dana, i posle toga da odluče da li se vraćaju u svet ili ne. To je divna tradicija. Samo godinu dana u životu – ali se u manastiru onda sve pokaže.

- Moram da budem iskrena da ne znam šta bih rekla svojoj ćerki, ako bi ona odlučila da ode u manastir.

- To je životni stav duboke vere u Boga, koji već ništa ne može da pokoleba i čovek zbog toga ostaje u manastiru. Pritom se ljudima koji ga okružuju to svidja ili ne svidja, ali on ima duboku veru u Boga.

ŽALITI ILI SPASAVATI?

- Ako se neko od naših čitalaca sprema da ide u manastir i odlučio je da proba, od čega treba da počne?

- Tu nema gotovih recepata. Kako Gospod uredi. Ako čovek želi da dobije blagoslov od starca – neka ide kod starca. Neću nikome da namećem svoje mišljenje, jer svako ima svoju ličnu odluku. Neka sam spozna.

Prošle godine sam sa jednom vršnjakinjom otišla u Optinu. Ona mi je rekla: «Niko mi ne treba, doćiću kod tebe mati u manastir». Došli smo do starca Ilije, on ju je i zaustavio.

U mojoj fakultetskoj grupi mnogi su u počteku odlučili: «Otićiću!» Ali svi su navikli da gledaju moskovske manastire, a kod nas je sasvim drugačije. Kod nas su ruševine, hladno je i vlažno, treba iznositi lonac za sobom.

Pre tri godine sam se upoznala sa ženom, doktorom nauka, koja je došla kod nas preko leta da radi. Prošle godine je kod nje sazrela želja da osnuje školu za devojčice – pitanje, gde i kako da ih uči je postalo veoma prisutno. Vidim da je ta žena pametna, mirna i predložila sam joj: «Ostavite svoju nauku i dodjite kod nas u manastir, budite direktor buduće škole».

Sada je ona poslušnica. Njen uzrast je naravno odgovarajući, ali to je gotova monahinja. Njena biografija je čista bez nekih traganja i kolebanja. Čovek se rodio, završio školu, fakultet, bavio se naučnim radom, odbranio tezu, a potom otišao u manastir. I pritom je još vaspitala usvojenu ćerku. Ima takvih! Čovek potpuno čistog života. Ona je potpuno svesno otišla u manastir, jer je potpun čovek. Ljudi njenog uzrasta obično nisu takvi. Takvi, koji su proživeli svoj život tako čisto, je veoma malo, oni svetle medju nama kao brilijanti. Ona se clog života bavila naukom: ćutljiva i bez ikakvog lukavstva. Svetske peripetije je nisu dotakle.

Ona kaže: «Ja shvatam da me sa 60 godina niko nigde neće uzeti». Ja ću je uzeti jer je njena duša spremna. Ona želi da bude u manastiru. Trpeljiva je, mogu je u bilo koje vreme negde poslati i ona ne postavlja nikakva pitanja, niti pokazuje neke pretenzije.

Videćemo šta će se desiti pred postrig – u besedi će se sve razjasniti. Za nju je to naravno kolosalan dogadjaj. Ja bih je postrigala u shimu, ali to treba da se ispita. To je takodje ispit. Za nas, monahe, ceo život je – ispit.

Koliko žena je pre nje samo otišlo! Budu poslušnice dve nedelje, i već otac nije takav i takav, i kod vas nema ljubavi. Kakvu ljubav čovek traži? Takvu, kakvu sam želi?

- To jest, iako sve pozivate u manastir, ne uzimate svakoga.

- Da čovek sam ode. Od svih koji kažu da žele da žive u manastiru, najveći deo odlazi.

- Zato se i boji da ode – malo je snage.

- Snagu ne treba ocenjvati. I ja nemam mnogo snage. Ne treba ići ni u kom slučaju ako ocenjujemo svoje snage. To je Božija volja.
Ja nikome od 60 godina neću da dam da postavlja cigle, a ako dodje do nužde mogu da pitam ali bez insistiranja. Treba biti trezven.

- Nema se snage za smirenje.

- Ne treba slušati svoje strahove. Strašno je ići u rat: a ako te odjednom ubiju?

Sećate se vojnika Evgenija? Tokom prošle sesije upoznala sam se sa njegovim nastavnikom Antonijem. Čovek izuzetne vere, apostolskog duha. On je pronašao veru u Čečeniji...Podneo je takva stradanja! Pričao je da je Evgenije veoma pažljivo slušao Jevandjelje i da je sve zapamtio. A potom je učinio taj gest – nije skinuo krst na zahtev neprijatelja koji su ga zarobili.

Tražite verujuće. Njihov život nije sladji od našeg. Ko bi danas pristao kao otac Nikolaj sa ostrva Zalit da skoro pola veka provede na jednom mestu? Lokalni stanovnici, ribari se prema njemu nisu dobro odnosili. To je sve bilo, a on je služio sebi i služio i postao je pravi svetilnik.

Tražite takve ljude, primetite u njima Božiju iskru. Gospod nam ih šalje. Veoma je malo učitelja koji uče po Božijoj istini, a ne po tome šta čovek želi od njega da čuje.

Onima, koji su izašli iz manastira, rodjaci i duhovnici kažu: «Ne brini, ti si naravno u pravu, tamo ti je bilo teško». Starac Nikolaj nije bio takav: «Idi miri se». Mati Tekla, nastojateljica našeg manastira nije bila takva. Jednom se kod nas pojavio jedan monah, koji mi se odmah svideo, ali je pobegao iz manastira, očigledno mu je postalo neizdrživo. Mati mu je odmah rekla: «Trči, baci se bratiji pred noge!»

Ako si monahinja ili čak shimonahinja, onda će se najčešće u drugom manastiru ili crkvi sažaliti na tebe: «Ah, ti jadna, tamo su te uvredili! Ne možeš tamo da budeš – ostani kod nas na parohiji». Ne kažu direktno: «Nisi u pravu. Trči nazad». Malo ko ima tako čvrst stav. Uglavnom ti kažu to što želiš da čuješ. I zbog toga smo tako neodlučni, i zbog toga se može otići iz manastira ili bojati. Učiniti pravilan postupak znači prevazići sebe, spoznati istinu i vratiti se.
Mislim da je taj monah učinio pravilan postupak, vratio se u manastir, jer ga više nisam videla.

Zadivljujuće je da ako takav čovek sretne straca koji će ga zaustaviti i reći: «Ne možeš trčati iz manastira u manastir. Gde si bio, tu se i vrati». Tada čovek počinje duhovno da napreduje, i dublje poveruje u Boga. A u suprotnom će ostati takav kakav je i bio.

Žao mi je što medju svojom okolinom ne nalazim podršku po tom pitanju. Najčešće se u životu susrećeš sa takvima koji žale te nesrećnike. Trebalo se vratiti – nisu tebe uvredili, već si ti uvredio, ne trpiš ti, već tebe trpe. To je pravilna pravoslavna tradicija. Kako je Rusija opstala? Zahvaljujući takvim stamenim monasima. Ako njih ne bude i svi odu na parohije, onda će se i parohije raspasti. Eto koga bih ja želela da vidim u sveštenstvu i u svetu, a ne one koji nas žale i povladjuju našim uvredama.

Ja sam takodje prošla taj proces uvreda i nerazumevanja. Ali po Božijoj volji uspela sam da prebrodim. Da su se na mene sažalili ja sada ne bih živela u manastiru. Naravno gde god bih radila, radila bih najbolje što mogu i što je potrebno za parohiju. Ali, slava Bogu, nisam učinila taj strašan postupak. To i jeste svest i odricanje. Ja sam taj stepen prošla, zbog čega ga i smatram najvažnijim.

Treba da istrajemo u najvažnijem. Ako si već otišao u manastir, ne izlazi iz njega, trpi. Čak i ako te isteruju, traži mogućnost da ostaneš u manastiru, u tom ili u drugom, traži monaški život. Sačuvaj to prvo osećanje s kojim si odlazio iz sveta u manastir, kada si sve voleo, i kada je sve bilo čudo.

Prevod sa ruskog  Dr Radmila Maksimović

 

Izvor: