MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

INTERVJU: Arhimandrit Gavrilo (Vučković)

Nastojatelj manastira Lepavina uspešno misionari preko „Skajpa” i „Fejsbuka” na kojem ima više od 4.000 prijatelja

Manastir Lepavina, koji se nalazi u Hrvatskoj – u blizini Koprivnice, oko 50 kilometara severoistočno od Zagreba, poznat je među pravoslavnim vernicima po čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice iz 16. veka, ali i misionarskom radu arhimandrita Gavrila (Vučkovića). Ovaj ugledni duhovnik, poštovan i van SPC, godinama već uspešno koristi Internet u širenju jevanđeljske „Blage vesti“. Zato nije čudo što se među 1.000 pravoslavnih vebsajtova, lepavinski po broju posetilaca nalazi na visokom 16. mestu.

Šira javnost je za igumana Gavrila (1944), nekadašnjeg sabrata manastira Visoki Dečani i Hilandar, saznala kada ga je Sveti arhijerejski sinod odredio da „apostolskim žrebom“ između trojice vladika sa najvećim brojem glasova izabere 45. patrijarh srpskog.

Monaški skroman, nastojatelj Lepavine ne voli mnogo da govori kako se osećao kada mu je ukazana tako velika čast, ali otkriva da ga je odluka Sinoda zatekla u banji Mlječanici gde je bio na rehabilitaciji.

„Nisam to očekivao. Naravno da sam se osećao veoma počašćenim i da sam bio radostan. Zahvalan sam Bogu i Presvetoj Bogorodici što su me udostojili da budem učesnik u izboru patrijarha, kao i članovima Sinoda što su mi ukazali takvo poverenje. Pre odlaska u Patrijaršiju na taj sveti čin, bez razmišljanja sam odlučio da prvo odem u Lepavinu, kako bih se poklonio Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj i video se sa svojim bratstvom”, priča otac Gavrilo.

Šta privlači  tako mnogo poklonika u vašu svetinju?

 U toku 26 godina, koliko sam ovde, do sada sam bezbroj puta čuo, od vernika ali i od onih koji to nisu, kako su u manastiru Lepavini „osetili nešto“. To „nešto“ jeste blagodat Božja, ona obitava na svakom mestu koje je posvećeno Bogu i osvećeno bogosluženjem. U našem manastiru nalazi se i velika svetinja, čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Lepavinske, preko koje nam Majka Božja daruje svoj blagoslov. Po manastirskom predanju, blagovoljenje Presvete Bogorodice prema ovom mestu projavilo se još od samog osnivanja manastira u 16. veku, kada je prvom lepavinskom kaluđeru čudesni znak pokazao gde treba da podigne crkvu. Od tada pa sve do danas ovde se živo oseća to nebesko pokroviteljstvo Carice Nebeske. 

Važno je samo da u manastiru ima neko da služi svetinji. Kada sam sa Svete Gore došao ovde 1984. godine, manastir je bio dosta zapušten. Zalaganjem visokopreosvećenog mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Jovana krenula je obnova konaka, ja sam redovno služio liturgije čitao molitve malobrojnim vernicima koji bi došli. U početku sam bio sam, ali se vremenom skupilo bratstvo, obnovio se monaški život, i narod je sve više dolazio.

 Sabrali ste mnoga svedočanstva vernika koji su dobili pomoć, utehu ili isceljenje od ikone Presvete Bogorodice Lepavinske. Mnogima je neshvatljivo kako se ta čuda dešavaju?

Bog je onaj koji čini čudesa. Čudo Božje i jeste neshvatljivo, ne može se objasniti racionalno niti je dostupno istraživanju, nekoj „objektivnoj analizi”. Ne može se ono što je natprirodno shvatiti razumom. Ali kada se otvori naše duhovno oko i kad verom prevladamo očiglednost prirodnog poretka, onda sve oko sebe shvatamo kao čudo. Sami lekari nemaju pravo objašnjenje kako to da neizlečivi bolesnici mogu potpuno da ozdrave. Po svom iskustvu znam da je za čudesno isceljenje neophodna vera. I sam Gospod je budio veru u ljudima pre nego što bi iscelio bolesnika. Ako možeš verovati, sve je moguće onome koji veruje, rekao je ocu besomučnog mladića. Kod nas u Lepavini su se događala isceljenja ispred čudotvorne ikone i bez prisustva sveštenika, samo po veri i ličnoj molitvi bolesnika.

 Kakav je, po vama, „duhovni profil“ današnjih vernika?

Današnji vernici, ako se usporede sa vernicima iz vremena socijalizma, više znaju o crkvi, o veri, o hrišćanskom učenju, ali su podložniji svetovnim uticajima. To je uvek bilo tako – kad je Crkva pod otvorenim pritiskom, vera postaje čistija i čvršća, a kad počne gonjenje, postaje ispovednička. Sveti Jovan Zlatousti to slikovito objašnjava: bosiljak jako zamiriše tek kad se dobro protrlja. Danas su vernici slobodni u praktikovanju svoje vere, ali je društvena atmosfera u kojoj žive „nečistija”. Svako svojim očima može da vidi kako su se u društvu umnožili gresi, kako je sve više nasilja, alkoholizma, narkomanije, bračnih rastava, skandala, kako se prihvata površno shvatanje života, hedonizam, potrošački mentalitet… Hrišćani ne žive u nekom vakuumu i nisu izolovani od svega toga. Ono što „duhovni profil” današnjeg vernika mora da sadrži jeste unutrašnji otpor svim lažnim vrednostima i, što je najvažnije od svega, borba sa sopstvenom sklonošću ka gresima.

 Objavili ste nedavno i knjigu „Duhovni razgovori“. Šta možete da poručite pravoslavnom hrišćanima, kako da spasavaju duše u 21. veku punom raznih izazova?

 Poruka spasenja je najjednostavnija moguća i vredi za svako vreme od dolaska Spasitelja: Pokajte se, jer se približi Carstvo nebesko”. Ali pokajanje nije čin za jednokratnu upotrebu, nego podvig za ceo život, svakodnevno probijanje vlastitom uskom stazom ka Carstvu nebeskom. Budući da mi živimo u informatičkom dobu i da je pred današnjim hrišćanima jedan izazov nepoznat ranijim hrišćanskim pokolenjima, a to je preopterećenje ljudskog uma najraznovrsnijim informacijama, uglavnom nevažnim, uvek ponovo treba ponavljati šta je najvažnije u životu, ustvari šta je jedino potrebno u tom moru vesti i podataka. Za hrišćane je život na zemlji samo priprema za budući večni život, i zato za njih pokajanjem i borbom protiv strasti sve počinje i sve se završava.

Pravoslavni hrišćani se moraju truditi da dobro upoznaju pravoslavlje po učenju svetih otaca, da bi jasno znali šta je to što ih čini pravoslavnima. Tako će moći da sačuvaju svoj pravoslavni identitet.

 Sa vernicima kontaktirate i preko „Skajpa”. Koje su prednosti takvog vida misionarenja za pravoslavnu crkvu?

Jednostavno, kad su mi objasnili šta je „Skajp”, odlučio sam da pokušam. Odziv je bio velik, s vremenom se skupilo više od hiljadu registrovanih. Za duhovnika su prednosti komunikacije putem „Skajpa” očigledne. U svakom trenutku može da se povede razgovor sa nekim kome je to potrebno. Poruka stiže trenutno do bilo kojeg mesta na svetu. Meni su se tako javljali iz Australije, Indije, Sibira, Amerike...

 Mnogi su iznenađeni da imate i svoj profil na „Fejsbuku“ i na njemu više od 4.000 prijatelja. Da li je to nekakva „virtuelna parohija“?

To je pre neka vrsta „virtuelne zajednice”. Misionarsko delovanje u toj „zajednici” ima za cilj, pored ostalih duhovnih pouka, i poučavanje o neophodnosti stvarnog crkvenog, liturgičkog života u parohiji.

Ne znam zašto su mnogi iznenađeni, meni je bilo sasvim lako da stavim svoj profil na „Fejsbuk”. To je najraširenija društvena mreža na Internetu, samo u Srbiji ima skoro milion i po korisnika, a u svetu ih je oko 200 miliona. Za mlade je „Fejsbuk” postao redovno mesto druženja, to je kao neki paralelni svet društvenog života. Mislio sam da bi bilo dobro da kao duhovno lice uđem u taj svet. Iako „Fejsbuk” mladi koriste uglavnom radi zabave, želeo sam da budem tamo gde se može odgovoriti na neke njihove duhovne potrebe.

Kad pogledate fotografije na njihovim profilima, vidite kako se mladi ljudi oblače, kako se zabavljaju, u kafićima, na ulici, kako jedni s drugima razmenjuju muziku, filmove… Ali iza te spoljašnje slike ja s radošću otkrivam bogočežnjive duše koje žele da čuju duhovnu reč i koje je primaju, koje nisu ravnodušne prema istini. A o istini se ne može pričati lažno, s visine, tutorski. Mladi čovek ne želi da mu se bilo šta nameće, ali je istovremeno otvoren, za razliku od starijih, da bez predrasuda o nečemu sluša i da o tome razmisli. Treba samo naći jezik.

Otkuda ideja da pokrenete internet „Radio Blagovesti“ i gde se sve sluša vaš program preko kompjutera?

Na Blagovesti 2006. godine je bio početak emitovanja, s blagoslovom Mitropolita Jovana, „da se na savremen način vrši jevanđeljska blagovest“. U početku su u program išli snimci raznih predavanja i duhovne pesme, a kad sam na Internetu naišao na grčki sajt Pravoslavna misija, koji je među svega desetak linkova na pravoslavne radije uvrstio i lepavinski, to me je podstaknulo da više revnujem. Već je godinu dana kako se radio svakodnevno emituje, od 22 do 23 časa, a emisija uključuje akatist Presvetoj Bogorodici, duhovnu muziku i čitanje dušekorisnih tekstova, često na kraju i uz neku moju pouku ili komentar. Posle svega, slušaoci dobiju blagoslov pred odlazak na spavanje.

Svako veče ima oko 130–140 uključenih kompjutera. Računam da je to od 300 do 400 slušalaca. Uključuju se skoro sa svih kontinenata, najviše, naravno, iz zemalja našeg regiona.

Milenko Pešić
[objavljeno: 03/04/2010]