MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Treba li videti svoje grehe?

Danas želimo da porazgovaramo o tome, kako uvideti svoje grehe. Ali nije nam uvek na korist da ih uvidimo, jer spoznaja grehova dovodi do tuge koja može da dovede do očajanja. I zbog toga treba uvek da budemo svesni Božije milosti koja je prisutna u našem životu. Kako se sećati Božijih milosti u našem životu? Sem blagodarnosti Bogu i znanja o Bogu ne može se govoriti o vidjenju još nečega. Da bismo naučili da vidimo Božija dobročinstva, Crkva nas poziva da svake nedelje zahvaljujemo Bogu, da se služi Liturgija, da se pričešćujemo Svetim Tajnama i naravno da se kajemo za svoje grehe. Ali njih treba da uvidjamo samo u svetlosti spoznaje Boga. Gospod nas trpi, pokriva Svojom milošću.

Mi treba da razumemo zbog čega se nedeljom okupljamo u crkvi. Najvažnije radi toga da bismo blagodarili Bogu. Ako čovek ne učestvuje u toj blagodarnosti, ukoliko ne želi da zna za Božiju ljubav, šta će mu onda spoznaja sopstevneih greha? Tada će se čovek baviti samoanalizom ali neće moći da uvidi sopstvene grehe zbog toga što on ne zna da je Bog stvorio svet, da postoji Onaj Koji je centar sveta, Koji u Sebi objedinjuje svu raznolikost sveta, ne zna da postoji Onaj u Kome nema greha, nesavršenstva. Vera u Boga, spoznaja Boga daju čoveku mogućnost da pozna sebe i sopstvene grehe.

U toku Posta Crkva nam predlaže da izgovaramo predivnu molitvu u kojoj se kaže: «Da, Gospode, daj mi da vidim moja pregrešenja i da ne osudjujem brata moga, jer si blagosloven u vekove vekova. Amin». Ova molitva nam otkriva još jednu veoma važnu tajnu: dok osudjujemo druge, ne možemo da sudimo samima sebi. A treba da osudjujemo samo sebe i da u sebi uvidimo zlo. Osudjujući druge, stavljamo se u poziciju Boga, a to je – bezumlje, koje nam ne dozvoljava da uvidimo sebe takvim, kakvi jesmo.

«Svi će se spasti, samo ću ja poginuti»

Jednom velikom svetitelju je bilo rečeno, da bez obzira na sve njegove podvige i na to što je znao sve demonske zamke, strogo postio i mnogo se molio, nije prevazišao čoveka koji je živeo u svetu. Taj čovek je imao takvo delo koje je prevazilazilo sve što je učinio taj veliki svetitelj. Svetitelj je pronašao tog čoveka i počeo da ga ispituje o njegovom unutrašnjem delanju. Ovaj u početku nije razumeo o čemu se radi. Potom je na kraju rekao da on misli o sebi tako da će se svi spasti, a on će poginuti. Takav odnos prema sebi i prema drugima je toliko uzvisilo tog čoveka u Božijim očima. Takav odnos je neophodan i nama.

Jedan savremeni podvižnik je govorio da kada osudjujemo druge ljude, mi osudjujemo svoju senku. Jer kako sudimo o drugima? Mi stavljamo na drugog čoveka naš sistem pogleda na svet, našu tablicu sa klasifikacijom postupaka i sudimo mu. Ali Bog neće tako suditi drugim ljudima. Znamo da je razbojnik prvi ušao u raj, Bog ga nije osudio. I prepodobna Marija Egipćanka, koja je pre života u pustinji počinila veoma teške grehe, ušla je u Carstvo Božije. Sećanje na nju se praznuje u Velikom Postu kao primer velikog podviga.

Postoji različiti stepeni lošeg odnosa prema drugim ljudima. Kao prvo, negiranje čoveka. Kao drugo osudjivanje, kao treće – prezir. Prvi stepen je ako ne osudjujemo čoveka i ne kažemo recimo da je on lopov, već kažemo da krade. Drugi stepen je ako govorimo o tome šta on radi, već kada govorimo da je on lopov izgovaramo tu reč. A treći je ako se gnušamo, prenebregavamo čoveka, smatramo ga nedostojnim da opšti sa nama. Takav odnos prema ljudima nam posebno ne daje mogućnost da spoznamo sami sebe. Uvideti sopstvene grehe je mnogo složenije, nego osudjivati ljude. 

Uvideti svoje grehe još ne znači i pokajanje za njih. Čovek može da uvidi sopstvene grehe, kao neke postupke, za koje ne treba da se kaje, i u kojima se opravdava. Ima slučajeva, kada čovek nešto radi po sugestiji ili kada ga primoraju na nešto. Ali najčešće grešimo zbog toga što se ne suprotstavljamo zlu i sami ga biramo.

Avva Dorotej je ispričao sledeću priču o dve devojčice. U jedan grad je pristigao brod na kome su bile dve devojčice, koje je prodavao vlasnik broda. Jednu devojčicu je kupila blagočestiva žena i vaspitavala je u tom istom duhu, a drugu je kupila vlasnica javne kuće. Avva Dorotej pita: «Zar mislite da će Bog tim dvema devojčicama suditi isto?». Ova koja je vaspitavana u blagočestivosti, već za neku reč može da bude kažnjena. A ova druga, koja je živela u javnoj kući i od detinjstva gledala samo razvrat, može da dobije oproštaj od Boga za neki dobar postupak. I zato mi ne znamo šta rukovodi čoveka dok čini zlo. Ali sebe poznajemo i treba da stražimo nad sobom.

Bog nas je postavio da budemo sami sebi sudije. Ali čak i u tom sudu, osudjujući sebe, treba prepustiti sud Bogu i očekivati Njegov sud.

Kako se pojavljuje greh?

Kako se kod nas pojavljuje greh? Da bismo to shvatili, treba da poznajemo svetootačko objašnjenje. Postoje pet stepena pojave greha u duši: ubacivanje, usvajanje, slaganje, zarobljavanje i formiranje strasti.

Grehovna strast počinje od toga što se u našoj svesti pojavljuje ubacivanje. Jedan svetitelj kaže da ubačena misao liči na bačenu stvar, koja udara u to, u šta je bačena. I mi to ubacivanje osećamo. To može da bude pomisao, a može da bude i sećanje na neku stvar.

Usvajanjem se naziva stanje, kada je naša pažnja prikovana za odredjenu stvar. To je drugi stepen, kada je naša pažnja usredsredjena na tu stvar, a mi njome privezani. U našoj duši dolazi do razgovora sa tom stvari. Ona može da bude strasna ili bestrasna. Treći stepen je – slaganje, kada se duša slaže da se sjedini sa tom stvari.

Četvrti stepen je – zarobljavanje, kada ta stvar zarobljava dušu i vodi je da učini odredjeno delo. Od tog spajanja nestaje dobro stanje i gubi se mir.

Peti stepen se naziva strast, kada je čovek potpuno potčinjen grehu i ne može bez njega.

Ubacivanje je samo po sebi bezgrešno: došla nam je misao, i mi je nismo primili. Ako je usvajanje strasno, to znači da se već pojavio greh. Ali ono može da bude i bestrasno, kada analiziramo šta se desilo. Grehovnost usvajanja zavisi od mere našeg podviga. I mi onda ili nastavljamo da se suprotstavljamo ili usvajanje ide utabanim putem i formirana strast napušta prvu etapu. Ali čak ako se usvajanje odvija po utabanom putu, a mi to ne želimo, onda treba da se borimo. Što se više borimo i suprotstavljamo tome, to je manja grehovnost tog postupka. Strast je – bolest duše. Često udovoljavanje jedne te iste želje dovodi do navike, koja postaje karakternom crtom, čovekova druga priroda.

Šta da se radi ako smo prošli sve početne etape, i strast je već uzela maha? Sveti govore da strast podleže ili jednakom pokajanju ili budućoj muki. Ako ne pobedimo tu strast, podlegnućemo budućoj kazni. Jednako pokajanje je odbacivanje svake telesne utehe, neprekidna borba sa strašću, spremnost na muku, stradanje. Bez te spremnosti, bez tog prihvatanja stradanja nema pokajanja. Čovek je grešio grešio, došao na ispovest i pokajao se. I on misli da strast više neće imati uticaja nad njim. Dešava se da Gospod nekada na čudesan način izbavlja od strasti. Ali najčešće se dešava da mi moramo da pretrpimo stradanja za dela koja smo učinili.

Da bi spoznali svoje grehe treba čitati Jevandjelje, razobličavajući sebe. Jevandjelje kaže: «Činite dobro onima koji vas mrze, ljubite neprijatelje vaše. Blagosiljajte one koji vas kunu. Molite se za one koji vas vredjaju. Onome ko te udari po jednom obrazu, okreni drugi, onome koji ti uzima kaput podaj i košulju. Svakome koji prosi podaj, i ne očekuj od njega ništa zauzvrat». Mnoge druge jevandjelske reči pomažu da se spoznaju sopstveni gresi.

Zbog čega je teško naučiti ispovedati se? Verovatno zbog toga što nam je um iskvaren grehom. Da bismo shvatili istinu, nju moramo da postradamo. Ona se ne može prosto čuti i zapisati. Tu je potrebno mnogo umnog napora, a ne opravdanja u smislu «ja sam glupa i ništa ne razumem».

Natalija Murzina

Prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović