MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

O situaciji u Abhaziji naš dopisnik razgovara sa kandidatom bogoslovije, rektorom Novoatonskog Duhovnog instituta, nastojateljem manastira posvećenog Jovanu Zlatoustu u Kamanima jeromonahom Dorotejem (Dbarom)

Abhazijska Crkva

- Oče Doroteje, Novoatonski manastir je bio jedno od bisernih zrna Ruske Crkve uoči revolucije. Kada i u kakvom stanju je bio vraćen pravoslavnima?

- U sovjetsko vreme se u manastiru nalazila turska baza. Monaški život je tamo obnovio iguman Petar (Pigol) 1994 godine. On je sveštenik Ruske Crkve, ali je u Abhaziju došao kao predstavnik Konstantinopoljske Patrijaršije. Iza toga je delimično postojala želja svetogorskog monaštva da obnovi tu vezu, koja je pre revolucije postojala izmedju Svete Gore i Novog Atona. Ali se Gruzijska Crkva tome usprotivila. Od 1999 godine nastojatelj manastira je jeromonah Andrej (Ampar). Tamo trenutno živi oko 40 žitelja, 6-7 monaha, a pored toga ima i poslušnika, radnika, i studenata sa mog instituta. Medju bratijom ima i Abhazijaca, i Rusa.

- Da li ima nekoga od Gruzina?

- Nema nikoga. Mi smo prekinuli odnose sa Gruzijskom Patrijaršijom 1992 godine, kada je počeo rat. Njihovo ponovno uspostavljanje će biti moguće samo tada, kada u Tbilisi postanu svesni toga da se mi nećemo vratiti nazad. Mi svoju budućnost vidimo u okvirima Ruske Crkve, kojoj smo pripadali pre revolucije.

- Da li je Abhazijska Crkva ranije bila nezavisna? Koliko ja shvatam, vi ste dobro izučili to pitanje, jer je prošle godine izašla vaša knjiga “Istorija hrišćanstva u Abhaziji u prvih hiljadu godina”…


Kelija Simona Kananita

- To je veoma stara hrišćanska Crkva. Ovde su propoved počeli sv.apostol Andrej Prvozvani i njegov saputnik sv.Simon Kananit. Apostol Andrej je kratko boravio u Abhaziji, a sv.Simon je prosvećivao naše pretke u okolini Sevastije (Suhumi) i primio je mučeničku smrt na obali reke Psirtsha, pored mesta gde se danas nalazi Novoatonski manastir. To se desilo u vreme gonjenja od strane iverskog cara Arkadija. Krajem trećeg veka Abhazija je dobila svog episkopa – Stratofila, učesnika Prvog Vaseljenskog Sabora. On je predstavljao Kapadokijsku Crkvu, kojom je rukovodio sv.Vasilije Veliki. Posle toga kako je ta Crkva potpala pod Konstantinopolj, njenu sudbinu je prema odluci Halkidonskog Sabora podelila i Abhazija.


Grobnica Jovana Zlatoustog

Sredinom osmog veka nastaje Abhazijska Crkva kojom su rukovodili katolikosi, od kojih je poslednji Maksim umro 1795 godine i sahranjen je u Kijevo-Pečerskoj Lavri (katolikosi su se zvali svi crkveni poglavari van predela Rimske imperije). Posle toga je nezavisna Abhazijska Crkva prestala da postoji – to se desilo u vreme nadiranja islama, kada su Turci pokrali, i razorili sve naše crkve. 1851 godine je otvorena Abhazijska eparhija u sastavu Ruske Pravoslavne Crkve, a 1885 je preimenovana u Suhumsku.

- Kakva je bila sudbina hrišćanstva u Abhaziji posle revolucije?

- 1917 godine su Gruzini objavili obnavljanje Gruzinske Crkve, ali je Moskovska Patrijaršija nije priznavala sve do 1943 godine. Zbog toga su kod nas postojale paralelno dve eparhije. Gruzini su imali svoju Suhumo-Abhazijsku, a oni koji su ostali verni Patrijarhu Tihonu su ostali u Suhumskoj. Arhijereji su postavljani tajno, a najveći deo duhovništva je poginuo. 1943 godine su svi hramovi u Abhaziji bili predati Gruzinskoj Crkvi. Nas pritom niko nije pitao da li mi to želimo ili ne.


Na ovom fragmentu savremene karte Abhazije se nalaze četiri znaka za manastir, a ima ih ukupno devet

Posle završetka rata 1993 godine, koji je bio pobedonosni za Abhazijce, kod nas nije ostao nijedan gruzinski sveštenik. Od tog trenutka je nastupio kanonski vakuum, čije rešavanje je direktno povezano sa pitanjem političkog statusa Abhazije. Ali, to je već pitanje vremena. Abhazijsko duhovništvo je danas u veoma teškom položaju. U Tbilisi shvataju da se nećemo vratiti pod gruzijsku vlast, ali nam ne dozvoljavaju da se sami oformimo.

“Kako ste vi pobedili?»

- Da li je mnogo gruzinskih sveštenika poginulo za vreme rata?

- Od gruzinskog duhovništva je poginuo samo jedan čovek. Postoji čitav pokret za kanonizaciju tog sveštenika. Ja sam nastojatelj te crkve u kojoj je on služio – u Kamanskom manastiru. Abhazijce okrivljuju za njegovo ubistvo, iako je i do dan danas neizvesno ko je to uradio. Ratovali su ljudi najrazličitijih nacionalnosti, a mnogi odredi su učestvovali praktički samostalno. Ja teško mogu da kažem da li je taj sveštenik dostojan proslavljenja ili ne, ali bih želeo da nema političkog i nacionalnog upliva po tom pitanju.

- Da li medju vašim monasima ima onih koji su ratovali?

- Monasi ne ratuju.

- A pre nego što su postali monasi?

- Da, medju našom bratijom ima ljudi koji su prošli rat.

- Da li je to ostavilo velike posledice na njih? Da li postoji tuga zbog Gruzinaca koji su izbegli, poginuli – da li je medju njima bilo vaših suseda, prijatelja?


“Streljani” spomenik

- Rat izmedju Gruzina i Abhazaca je za sovjetskog čoveka nova pojava, ali i čitava istorija našeg postojanja je niz ratova. I znate ja kao istoričar smatram pogrešnim stavom kada učimo decu da veruju u ružičasti, prekrasan svet, gde prijateljstvo i procvat predstavljaju normative. Toga nikada nije ni bilo u istoriji, niti će ga biti. Ratovi će nažalost uvek biti neodvojivi deo našeg života, jer svet leži u zlu. U Abhaziji nema nijedne porodice koja nije izgubila nekog bližnjeg za vreme rata sa Gruzijom. Ja sam takodje izgubio bližnje. Naš narod je malobrojan – nas u Abhaziji ima svega sto hiljada ljudi, a izgubili smo nekoliko hiljada. To su strašni, nenadoknadivi gubici.
Juče me je jedna žena pitala: “Kako ste vi to pobedili?”, a ja sam joj odgovorio da je na našoj strani bila istina. Narod, kojeg po brojnosti ima deset puta manje je ratovao protiv onih, koje je podržavao ceo svet, i pobedio je. Tako nešto je moguće samo ukoliko je taj narod veoma dugo bio pravedan. To, što se desilo sa Gruzinima …Oni treba da ispitaju svoj osećaj za pokajanje. Kada su Gruzini 30-40-ih godina počeli da naseljavaju Abhaziju, Abhazci su ih prihvatali kao svoje najrodjenije i davali im i zemlju. Ali kada su pridošlice osetile ukus zemlje, kada su osetili miris novca, onda su se pogordili i zaboravili na to gostoprimstvo, koje im je bilo ukazano. A na Kavkazu se neuvažavanje gostorpimstva smatra velikom uvredom Gospoda. Gruzini shvataju da su izgubili, i žale zbog toga što se desilo.

Izmedju hrišćanstva i islama

- Da li medju Abhazcima ima mnogo muslimana?

- Gruzinska SMI-a pokušavaju da dokažu da je Abhazija osnova islamskog fundamentalizma. Pred nama je nezamislivo složen zadatak, pošto na teritoriji naše republike nema nijedne dzamije. Šta kod nas znači biti musliman? Evo ja naprimer, potičem iz “muslimanske” porodice, pošto mi je deda nekada davno primio islam. U Rusiji živi poznati istraživač Krilov, koji radi na Moskovskom institutu za etnografiju i koji je 1997 godine sproveo anketu u Abhaziji. 70 procenata stanovništva su sebe nazvali pravoslavnim, oko 20 – mnogobošcima, a 10 – muslimanima. Od tada je prošlo osam godina. Petoro njih su u činu jeromonaha i u to vreme sam samo od Abhazijaca krstio oko 6 hiljada ljudi, medju kojima je bio veliki broj mnogobožaca i muslimana. A ima i drugih duhovnika, koji su sve to vreme krštavali.

- Ali koliko mi je poznato Abhazci kao i ranije ne jedu svinjetinu za vreme praznika.

- To nema nikakve veze sa islamom. Kod nas se još od drevnih vremena smatra umesnim jesti kozije meso u vreme verskih praznika, pomena itd. Ali obratite bolje pažnju na nešto drugo. Božić je u Abhaziji državni, a Vaskrs – opštenarodni praznik, koga slave i muslimani i mnogobošci. Smatra se da ukoliko čovek ne praznuje Hristovo Vaskrsenje, da otpada od društva.

- Ali ti Abhazci koji žive van teritorija bivše Ruske imperije, ispovedaju islam. Koliko njih u stvari ima?

- Za vreme Kavkaskog rata u XIX veku veliki broj Abhazaca se našao van granice, preselivši se u Tursku, Saudijsku Arabiju i tako dalje. Njih danas tamo živi oko pola miliona, i oni su u stvari muslimani. Ali kada dolaze kod nas u posetu, onda se veoma intreresuju za Pravoslavlje. Ulogu najvažnijih misionara po tom pitanju imaju naše stare crkve, stara abhazijska kultura, koja je u potpunosti zasnovana na hrišanstvu, pošto islam ovde nije izgradio nijedan ozbiljan arhitektonski spomenik. Zna se da na teritoriji Abhazije ima sto četrdeset crkava, od kojih su više od sto izgradjene za prvih hiljadu godina. Kada Abhazac-musliman ugleda stare freske, koje je možda naslikao njegov predak, to veoma utiče ne njega.

Duhovni život

- Poznato je da je u Abhaziji pre sto godina bilo oko sto pedeset crkava. Kakva je situacija danas, da li su se u poslednje vreme pojavile nove crkve?

- Imamo oko 50 crkava, u kojima mogu da se služe Bogosluženja. Za otvaranje Crkava, slava Bogu, nema nikakvih materijalnih prepreka. Glavni problem je nedostatak duhovništva, pri čemu kandidata ima mnogo. Samo moj institut je završilo 16-17 ljudi.

- SMI-a su izjavila da je u poslednjoj generaciji kadrova Novoatonskog Duhovnog instituta najbolji bio Sergej Generalov iz Rusije, maturant Sankt-Peterburške vojne akademije, inženjer kosmičke kartografije …

- Da, polovina maturanata su spremni da prime čin, a druga polovina nastavlja obuku, od kojih troje njih u Moskovskoj Duhovnoj seminariji. Ali postoji jedna prepreka za njihovo proizvodenje u sveštenički čin. Ranije su Gruzini smatrali da nemamo pravo da imamo svoga episkopa, izjavljujući: “Vi nemate kandidata”, ali mi danas imamo sedam jeromonaha u Abhaziji…

- Ko je njih rukopoložio?

- Oni su bili rukopoloženi u razno vreme u raznim eparhijama Ruske Crkve. Gruzini dolaze do apsurda, podižući po tom pitanju neke krivice. Ali nema takvog kanona, koji bi Abhazcima zabranjivao da budu rukopoloženi u nekoj od Pravoslavnih Crkava. Formalno, po kanonima nije samo to što služimo na teritoriji Abhazije. Ali ovde se treba setiti reči poznatog ruskog crkvenog istoričara Vasilija Vasiljeviča Bolotova, koji je govorio da kanoni treba da se primenjuju u tom stepenu, u kome su korisni za Crkvu. Kakva bi korist bila za Crkvu da ceo narod ostane bez duhovnog rukovodstva? Niko ne može na silu da nas natera da volimo Gruzine. Ukoliko oni žele da prevazidju neprijateljstvo, onda bolje da se pobrinemo za Pravoslavlje u Abhaziji, a ne za svoja sumnjiva prava. Ruska Crkva ubedjuje Gruzine, da joj bez obzira na svu složenost situacije dozvole da rukovodi Abhazijom. Ali od toga ništa neće biti. Ali mislim da će sve doći na svoje mesto, a najvažnija je Božija volja. Možda će se sutra sve izmeniti, a možda kroz pet godina, ali verujem da će Gospod sve upraviti. A ti malobrojni sveštenici treba požrtvovano da se trude i za one druge sveštenike, koji ne mogu da budu rukopoloženi. Služba je teška, ali je treba nositi radi spasenja naroda.

- Da li ste Vi u Rusiji dobili duhovno obrazovanje?

- Da, ja sam 1993 godine upisao Moskovsku Duhovnu seminariju, a potom sam završio MDA.

- Kako se odvija monaški život u Abhaziji?


Novoatonski manastir

- Danas je rano govoriti o pravilnom manastirskom životu, zato što mi danas nemamo prava da se zatvorimo u svoje monaške kelije i da samo sebe spasavamo, a pritom da uvidjamo svu neuredjenost narodnog, crkvenog života. Tek kada sve uredimo, moćićemo da se podvizavamo kako treba, kako je to bilo u drevnim manastirima. Pritom nisam za ustavne odnose kasarnskog režima u manastiru. U manastir nam ne dolaze deca, već ljudi koji su svesno izabrali svoj put. Zbog toga treba da postoji sloboda, ličnost treba da se formira po dobroj volji, a ne da se goni sa štapom.

- Na kom jeziku se služe Bogosluženja?


U Sabornoj Crkvi Novoatonskog manastira

- Na abhazskom i slavjanskom. Kod nas ima Abhazaca, Rusa, Armenaca i dolazi nam mnogo poklonika iz Rusije. Gruzine zbunjuje to što se u Novoatonskom manastiru pričešćuje veliki broj ljudi iz Rusije. To je veoma čudna uvreda. Gruzinima su u Moskovskoj Patrijaršiji odgovorili da treba da znaju za meru u svojim zahtevima. Mi želimo da živimo zajedno sa Rusima, 90% stanovnika Abhazije imaju ruske pasoše. Mi smo napravili svoj izbor.

PRAVI KRAJ RATA

Umesto komentara

Intervjuu sa ocem Dositejem želim da dodam da se samo delimično slažem sa njegovim pogledima.
Danas na teritoriji bivšeg SSSR-a postoje tri neugasiva žarišta, na kojima pravoslavni mrze pravoslavne: Abhazija, Osetija, Pridnjestrovje. Raste napetost i izmedju pravoslavnih u Ukrajini. O stavu Ruske Crkve po pitanju Abhazije se može reći da se ona trudi da ovde pomogne pravoslavlju, ali ne po cenu raskida sa Gruzinskom Crkvom. Da bismo trezveno rasudjivali o onome što se dešava, treba da pokušamo da shvatimo kako sve to Bog vidi? Da li je On na strani Abhazaca ili Gruzina? Verovatno, ne.

Pokušaću da proširim odgovor oca Doroteja o tom gruzinskom svešteniku, koji je poginuo u Kamanima. On se zvao otac Andrej (Kurašvili), i bio je takodje jeromonah. Evo šta o njemu kaže drugi sveštenik-Abhazac David (Sarasania): “To je zaista veoma strašna tema. Jeromonah je ubijen u vreme oslobodjenja Kamana. Kažu da je sva njegova krivica bila u tome, što je na pitanje: “Čija je zemlja?”- odgovorio: “Božija”. Ja lično nisam poznavao oca Andreja, ali sam mnogo slušao o njemu kao o čoveku istinski svetog života. Mislim da se njegova smrt može smatrati mučeničkom”.
Ne zna se ko ga je ubio. Kažu da su to uradili kozaci, u koje se ubrajaju najrazličitiji ljudi. Jedni su ratovali u ime nekih ideala, drugi … Ratovi se medjusobno razlikuju po nekoj posebnoj surovosti, kada ljudi bukvalno krvlju pokušavaju da zaliju stid. Konflikt u Abhaziji je započeo predsednik Gruzije – ekstremni nacionalista Gamsahurdia. Odgovor je bio pretežno jasan, da ne kažemo surov. Abhazci ga smatraju adekvatnim. Gruzini takodje previše ne tuguju zbog poginulih, ni u čemu krivim Abhazcima, naprimer zbog dece i trudnica, koji su izgoreli u helikopteru koji su Gruzini srušili 14 decembra 1992 godine.
Otac David (Sarasania) je čak štaviše učinio sve moguće da bi uspostvaio most izmedju pravoslavnih naroda koji se medjusobno mrze. On je otišao u Gruziju i tamo primio čin. Našao je u sebi snage da se moli za mir i medjusobno razmevanje zajedno sa igumanom Andrejem (Gvazavim), danas episkopom, iako je ovaj pre rukopoloženja lično bio učesnik abhazo-gruzinskog konflikta. Otac David je u Ime Božije uspeo da ugasi u sebi mržnju, ali je došao dan kada su se njegove ruke opustile kao loza na biljkama puzavicama. Evo šta on sam priča: “2001 godine, u vreme moje poslednje posete Gruziji, shvatio sam da je moguće završiti razgovore o bratskoj ljubavi i medjusobnom razumevanju. Ta poseta je za mene bila ozbiljno iskušenje. Nalazio sam se u Tbilisi u to isto vreme kada su vojnici Ruslana Gelajeva iz Gruzije ušli u Abhaziju i počeli tamo sa diverzijama. Sa svih strana sam čuo pozive da uzmu oružje i podrže takozvane gruzinske partizane u Kodorskom rukavcu”. Te razgovore nažalost nisu vodili samo mirjani. Medju malobrojnima koji su uspeli da se izdignu nad bratoubilačkom zlobom može se pomenuti i Patrijarh Ilija.

Ako govorimo o formalnoj strani, onda možemo da kažemo da pretenzije Gruzinske Crkve na abhazske hramove nisu lepe, isto kao i želja Gruzije da na silu prisajedini Republiku Abhaziju. Posle revolucije, kako je napomenuo otac Dorotej, Gruzinska Crkva je objavila svoj izlazak iz Ruske Crkve i dobila priznanje tek pre četvrt veka, i to pod pritiskom sovjetske vlasti. A Gruzija je izašla iz SSSR-a još pre Belovežske saglasnosti. Teško je zamisliti bolju osnovu za razumevanje prava i želja Abhazaca. Ali mi to ni do dan-danas ne možemo da shvatimo. Čak se i formalno abhazsko hrišćanstvo sa svojim crkvama, koje su izgradjene po grčkim obrazcima, razlikuje od gruzinskog, na koje je više uticala armenska arhitektura. Teško je objasniti to nerazumevanje, sem kao bezumlje, koje se zacarilo u tim delovima duše odakle je Bog prognan.

Mislim da je jedna od najvažnijih teškoća, koje danas ometaju obnavljanju Abhazske Crkve, nesposobnost da se otačkom pravoslavlju da hrišćanski smisao. Još se nije osušila krv na rukama i u srcima se nije oslobodilo mesto za pokajanje. Simbolom Abhazske Crkve se može nazvati čovek koji ju je obnovio – otac Visarion Aplia. On je rukopoložen godinu i po dana pre rata, i postao je prvi sveštenik Abhazac posle 70-ogodišnjeg prekida. Za vreme rata, prema rečima oca Davida (Sarsania), otac Visarion je išao napred sa krstom, pozivajući vojnike da se ne uzdaju toliko u silu oružja, koliko u Božiju silu. I Abhazci su se prisećali svog hrišćanskog porekla i ponekad su se čitavi odredi krstili pre borbe. I to ne samo Abhazci. Jednom se krstio čitav bataljon Osetinaca. Ali najzadivljujući su bili slučajevi, - možda jedinstveni, - kada su krštenje pre borbe primali potomci mahadžirov-Abhazaca, koje je carska vlast naselila u Turskoj u XIX veku. Većina od njih je živela u muslimanskom okruženju, ali kada su se vratili u otadzbinu svojih predaka, vratili su se i njihovoj veri. Eto koliko su velike misionarske zasluge oca Visariona. Ali velik je i njegov gnev protiv pravoslavne sabraće – Gruzina. On za to ima jake razloge, i mi nemamo nikakvo moralno pravo da ga osudjujemo. Dan kada se ugasi taj gnev, postaće datum istinske obnove Abhazske Crkve.

Vladimir Grigorijan

Preuzeto sa http://www.vera.mrezha.ru/510/5.htm

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

A+ A-