MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Otkako je postao nezaobilazno obeležje globalizacije, internet ne prestaje da pobuđuje pažnju mislećih ljudi različitih usmerenja: filosofa, sociologa, ekonomista… On je kao fenomen zanimljiv i teolozima koji najčešće postavljaju pitanje novih vidova misije i adekvatnog načina korišćenja. Pravoslavna Crkva je više od jedne decenije prisutna u internet prostoru i time je faktički prihvatila taj medijum kao sredstvo misije i komunikacije. Setimo se i da je pre dvanaest godina tadašnji patrijarh moskovski i cele Rusije, Aleksije Drugi, napisao posebnu poslanicu korisnicima interneta u kojoj priziva blagodat Duha Svetog za njegovo pravilno korišćenje. U skladu sa time, moglo bi se reći da Crkva neguje svojevrstan afirmativno-kritički stav, u smislu da pomenuto načelno prihvatanje interneta znači i konstantno preispitivanje njegove upotrebe, u jednom zdravom i trezvenom smislu koji je oduvek bio svojstven pravoslavnim hrišćanima.

Metod generalizacije

Danas je prisutno više pristupa kada je reč o pravilnom načinu korišćenja interneta. Jedan od najčešćih pristupa se oslanja na metod generalizacije i polazi od toga da je internet jedna složena tehnološka alatka, ali ipak samo alatka, te da u tom pogledu nema potrebe ulaziti detaljno u komplikovana pitanja vezana za njegovu prirodu i upotrebu. Površnost tog pristupa pokazuju novi fenomeni i društvene implikacije koje internet  neverovatnom brzinom uzrokuje. Te pojave pokazuju da je pristup internetu u smislu obične alatke neadekvatan i veoma površan jer njime nije moguće odogovoriti na probleme sui generis.

Istorijsko-analogijski metod

Na drugom mestu je istorijsko-analogijski pristup, koji je nešto ozbiljniji i priznaje internetu određene specifičnosti i složenost, ali načelno polazi od toga da je u pitanju razrađena shema dobro poznatih društvenih i tehničkih modaliteta prošlosti. Nekoliko zanimljivih analogija se u tom pogledu navodilo tokom protekle decenije povodom raznih pokušaja da se internet dovede u organsku vezu sa prethodnim istorijskim epohama.

Jedna od interesantnih analogija je internet kao savremena verzija drevnih Rimskih puteva. Ona polazi od toga da su u vreme Apostola ti putevi bili „poslednja reč“ tehnike – što bi internet kao informacioni autoput trebalo da je danas – dok se dodatna analogija svodi na činjenicu da su tim putevima išle rimske legije, ali i Apostoli Hristovi, te da na isti način danas internetom krstare razne „legije“, ali i savremeni hrišćanski misionari. Analogija je zaista lepa, gotovo pesnička, ali ipak je delimična. Problem leži u prirodi i složenosti strukture interneta, koji je u isto vreme i tehnološka infrastruktura i medijum, te bi u kontekstu pomenute analogije bilo daleko adekvatnije reći da je internet u isto vreme i put i prevoznik, mada ni to ne bi potpuno odgovorilo na njegovu složenost.

Još jedna zanimljiva analogija koja se ponekad pominje je odnos drevnog Areopaga i internet foruma i „pričaonica“, u smislu ravnopravnog učešća svakog u svakoj temi na svojevrsnom „elektronskom Areopagu“. Ipak, i tu postoje određene razlike koje su veoma važne i ukazuju na parcijalnost analogije. Mogućnost višestrukog identiteta na internetu, zagušivanje foruma velikim brojem poruka, disperzija energije kroz poruke koje odvlače pažnju, kao i specifična uloga moderatora-administratora samo su neke od pojava koje se ne daju smestiti u navedenu analogiju.

U nekim slučajevima istorijske analogije imaju veliku vrednost – možda je najbolji primer u pogledu elektronske pošte, koja bi zaista mogla da se posmatra kao unapređena verzija pisma (mada i tu postoje razlike, pogotovo u „osećaju“ prilikom čitanja i pisanja). No kakvu analogiju pronaći kod, primera radi, audio-vizuelne komunikacije gde se tekst, glas, slika… prenose interaktivno (najpoznatiji je Skype sistem komunikacije)? U tom slučaju se jedino može konstatovati da ta vrsta komunikacije u sebi agregira sve dosadašnje medijume.

Dakle, svaka analogija ima određene veze, ali nije potpuna i ne bi je trebalo koristiti kao rešenje, svakako ne rezolutno. Iako analogije postoje u istorijskom pogledu, one ni u kom slučaju ne smeju biti apsolutizovane, zbog čega je i ovom pristupu koji je inspirativan ipak potrebna dopuna.

Taksativni pristup

Jedan od često korišćenih pristupa u pogledu određivanja načina upotrebe interneta je i taksativno nabrajanje dobrih i loših strana te komunikacije uz jasne preporuke za pravilno korišćenje, najčešće iz ergonomskih aspekata očuvanja zdravlja, optimalnog vremenskog opsega rada na internetu, potrebnih pauza i slično, zatim pravnih saveta u slučajevima dela koja su protivzakonita, tehničkih saveta u pogledu zaštite privatnosti i tome slično. Često se govori i iz aspekta psihologije i socioliogije, u pogledu uticaja različitih vidova virtuelne komunikacije na psihu pojedinca i navode preporuke u tom pogledu, pogotovo u pogledu novog fenomena zavisnosti od „konzumiranja“ internet sadržaja.

I ovaj pristup, koji se svodi na detekciju devijacija i njihovo otklanjanje kroz niz preporuka da bi se postigla pravilna komunikacije, iako nesumnjivo važan, nije dovoljan. On je suštinski usmeren ka saniranju posledica, a ne ka lociranju i neutralizaciji njihovih uzrokâ, zbog čega ne može biti prihvaćen kao temeljan, već kao dopunski.

Konceptualni pristup

Uzevši sve prethodno u obzir, smatramo da je od suštinske važnosti da u odnosu prema Internetu prvenstvo ima konceptualni pristup, koji polazi od razmatranja strukturalnih odlika te mreže. To ne znači negaciju drugih metoda u pogledu upotrebe interneta, već znači njihovo postavljanje u jedan temeljan konceptualni okvir.

Da bi cela problematika bila jasnija navešećmo dva pitanja koja ne mogu biti rešena prethodno navedenim pristupima. Jedno pitanje jeste neutralnost internet mreže. Ta neutralnost se najčešće podrazumeva, ali to je pogrešno. Jednostavan primer je sve veća koncentracija kapitala kada je reč o vlasništvu nad tehnološkom infrastrukturom Interneta. Ovaj vid ugrožavanja neutralnosti je štetan, ali je daleko manje opasan u odnosu na vrednosnu usmerenost koju je teže primetiti. Očigledan predstavnik ove druge vrste je Facebook društvena mreža, koja je konceptualno formirana tako da ima veliki stepen oblikovanja načina komunikacije u odnosu na vidove internet komunikacije koji su joj prethodili. S tim u vezi je suvisla problematika generativnosti, koji posebno ističe profesor Džonatan Zitrejn. On ukazuje da rešenja poput pomenute socijalne mreže utiču na smanjenje stepena mogućnosti i kreativnosti učesnika u procesu komunikacije zbog nametanja strogo postavljenih okvira i njihove kontrole od strane njenih tvoraca. Da bi pojasnio razliku između generativnih i negenerativnih internet rešenja komunikacije, Zitrejn između ostalog navodi analogiju poređenja noža kao generativnog alata (koji može biti  upotrebljen na različite načine) i alatke za ljuštenje krompira (kao potpuno negenerativnog alata čija je upotreba krajnje usmerena i sužena). Na ovu problematiku se svakako nadovezuje i problematika načelne vrednosne neutralnosti tehnologije koju je svojim izrazito kritičkim stavovima otvorio još Martin Hajdeger i čija detaljna opservacija izlazi van kruga ove teme.

Drugo važno pitanje koje otkriva značaj konceptualnog kritičkog razmatranja interneta je transformativni potencijal interneta kada je reč o ljudskoj komunikaciji, a samim tim i transformativni potencijal u pogledu ljudske ličnosti. Za pravoslavne hrišćane to je od posebne važnosti, s obzirom da ispovedamo da način i dubina komunikacije sa drugim osobama u velikoj meri određuje autentičnost i spasenje naše ličnosti. Maločas pomenuti Facebook je odličan primer, s obzirom da on već postaje tehnološki supstituent klasične komunikacije među mlađim generacijama. Kao jednostavna ilustracija toga može poslužiti svedočanstvo studenta koji je autoru teksta jednom prilikom rekao da ne može da prepozna svoj rodni grad iz unutrašnjosti Srbije jer mladih ljudi nema u živoj komunikaciji na ulici ni približno u onom broju kao ranije, s obzirom da sve više komuniciraju preko navedene socijalne mreže. Na takvim primerima se vidi i osnovni paradoks mas-medija, koji imaju mogućnost da prostorno udaljene ljude zbližavaju, ali da one koji su prostorno blizu (čak jedni pored drugih) na jedan paradoksalan način udaljujuju.

U pogledu problema transformativnog potencijala interneta pojavljuju se novi izazovi za pravoslavne hrišćane. S tim u vezi, već neko vreme se nameću ideje o ispovesti preko interneta, pri čemu je u poslednjih nekoliko godina i taj predlog „prevaziđen“ s obzirom na ideje o formiranju virtuelnih parohija i episkopija. Doduše, ti „projekti“ su uglavnom prisutni na Zapadu, među nepravoslavnim hrišćanima, ali sve više postaju zanimljivi i pravoslavnima –pre tri godine godine je nekoliko stotina pravoslavnih hrišćana iz Bugarske zatražilo od svoje pomesne Crkve da im otvori virtuelnu parohiju na internetu uz okviru Second life projekta na kome imaju svoje virtuelne (izmišljene) identitete. Uzgred, da li se iko od tih tehno-pravoslavaca zapitao kako će se pričestiti u virtuelnoj parohiji?
 

Uzevši u obzir sve navedeno, jedino konceptualno razmatranje interneta uz trezven kritički stav prema njegovim podfenomenima daje zadovoljavajuće rezultate kada je reč o njegovoj upotrebi na duže staze. Sve ostalo predstavlja ili pragmatizam ili površnost, a najčešće oboje.


Autorizovana verzija predavanja održanog na Pravnom fakultetu u Nišu, 29. aprila 2010. godine

22. septembar 2010 godine

Izvor: http://www.covekitehnologija.com/