MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

Posedovalac mnogobrojnih naučnih regalija – magistar bogoslovlja, docent Moskovske duhovne akademije, profesor Pravoslavnog Sveto-Tihonovskog bogoslovskog instituta – otac Sergej je poznat pravoslavnim Moskovljanima pre svega kao iskusan duhovnik, i ozbiljan pastir. I još kao sjajan propovednik Hristove Reči. Medju precima oca Sergeja, koji potiče iz starinske svešteničke porodice ima i novomučenika koji su ubrojani u likove Svetih u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi. Otac Sergej je nastojatelj stare, ali po lepoti istaknute crkve Živonačalne Trojice, koja se nalazi u Trojickom-Golenišćevu.

PRVI KORACI KA VERI: “NE USTRUČAVAJTE SE!”

Moji poznanici imaju mnogo životnih pitanja o Pravoslavlju, kao i o početnim koracima ka Crkvi. Razumljivo je da su ta pitanja sasvim jednostavna i nekome se mogu učiniti čak i “dečijim”. Pored toga, ona nisu posledična, niti sistematična, i odnose se na najrazličitije teme, ponekad neočekivane. I pored svega oče, iza svakog od tih pitanja se nalazi sudbina, problem, živi čovek koji sa nestrpljenjem čeka vaš odgovor. Svaki od tih ljudi bi želeo da čuje duhovno objašnjenje pravoslavnog sveštenika.
Evo prvog pitanja. Danas se izdaje mnogo knjiga o Pravoslavlju, o svetima, o tome, šta predstavlja Pravoslavna veronauka. I većina od njih ni na koji način ne odgovara na početno pitanje: zašto čovek uopšte treba da primi Pravoslavlje?

- Čovek ne može da živi bez Boga. Pored sve sreće i svih uspeha, i svega dobrog što mu se dešava, duša će neizbežno tugovati. To je opisano i u svetskoj literaturi: naprimer kod Dzeka Londona – oni koji su čitali roman “Martin Idn” se toga sećaju. Čovek ne može bez Boga.
Duša traži Besmrtnog, Onoga Ko ju je stvorio. I od toga se ne može pobeći. Bilo koji hobiji i zabave su samo neka zamena za ono za čim duša u stvari žudi. Neki ljudi koji su već dostigli velike visine u svojoj karijeri ili počinju da piju ili postaju narkomani. Zbog čega? Zbog toga što duša tuguje i traži nešto.
Izgradio si kuću, i sve je kako treba, ali duša nema mira. I tada čovek počinje da traži nešto što bi zadovoljilo njegovu dušu. I odjednom čuje crkvena zvona – znači u crkvi se neko moli, otićiću i osmotriću. Dobro je ukoliko on oseti da je to upravo ono što mu je neophodno.

Ukoliko mi, pravoslavni, govorimo o prednosti naše vere iznad svih drugih, kao i o prednosti Ruske Pravoslavne Crkve, to ne znači da mi vučemo za sobom odeždu, i da tvrdimo da smo mi Rusi najbolji, a svi ostali da su loši. Pravoslavna vera je za sve ljude: za Grke, za Turke, za Nemce, za sve, zato što ta vera poseduje neprekinutu vezu sa apostolima i sa Samim Gospodom Isusom Hristom, Koji je došao na zemlju da spase sve ljude. To što je čovek Rus, Grk, ili potiče sa nekog recimo ušća reke Amazon – nema nikavog značenja. Danas i u Africi medju crncima ima veoma mnogo pravoslavnih ljudi. I čak i Afrika vremenom može da postane potpuno pravoslavni kontinent, a Rusi tada mogu da budu ne ispred, već iza svih.

Pravoslavna vera je vera koja se nije menjala od samih apostolskih vremena. Nju čuvamo u našoj Crkvi. Čovek to sam shvati kada pridje veri.
I neka predstavnici drugih religija i crkava govore da je kod nas sve ustrojeno potpuno nepravilno. Ali potpuno objektivne stvari pokazuju da smo mi u pravu: istorija celog sveta, istorija civilizacije; i postoje principi, koji su od najstarijih, apostolskih vremena utemeljeni u Crkvi i deluju u Njoj do današnjeg dana: to je kao “testiranje” Njene verodostojnosti. I ti principi se vide nepromenjeni u našoj Crkvi, i mi čvrsto znamo da čuvamo pravoslavnu veru.

- Čovek svraća u crkvu, traži veru. I tu se nadje u ćorsokaku: ne zna kako treba da se ponaša, kako da razgovara sa sveštenikom, kako da ispunjava pravila crkvenog života. Šta se može posavetovati takvim ljudima?

- Jednostavan i čak najjednostavniji odgovor je: ne ustežite se, ne pravite od sebe u crkvi čoveka, koji nešto zna ili razume.

To se može izarziti prehrišćanskim divnim principom: “upoznaj samoga sebe”. On se u svim vremenima odnosio na sve ljude. A upoznati samoga sebe znači pre svega uvideti da ti nisi tako značajan čovek, kao što ti se činilo u početku. I zbog toga se ne ustežite!

Svratio si u crkvu i ne znaš kako treba da se ponašaš – ne usteži se. Starica je navalila i kaže: “Stojiš nepravilno!”.., a ti odgovori: “Oprostite, ne znam”. “A zašto ne znaš?” – “Nijednom nisam bio u crkvi. Postajaću ovde i saznaću”. I ona više neće imati nikakvih pitanja.
I ako se tome tako pridje – za čoveka je to već veliki podvig. On svesno dolazi na to mesto gde ništa ne zna ni ne razume. Ukoliko se takav podvig učini, i predje preko tog praga u svojoj unutrašnjosti – sva pitanja će nestati. Stao si najpre sa strane ikone – naučićeš da staneš pravilno. Ne umeš da se krstiš – naučićeš. Ovde je stvar u tebi samom a ne u crkvi, niti u tome kako će se u njoj odnositi prema tebi.

Treba primetiti, da neke starice, imajući komsomolsku prošlost, mogu u potpunosti nepravilno da uče nekoga kako se treba ponašati u crkvi. One i napadaju na ljude, i ne razgovaraju sa ljudima onako kako je to prihvaćeno u crkvi. Mi, sveštenici se borimo sa njima i učimo ih. I zato treba mirno stajati na službi, ne obraćajući pažnju na te napade. Ukoliko si se umorio od stajanja ili su te ledja zabolela možeš da sedneš negde na klupu. Treba sačekati kraj službe, a potom porazgovarati sa sveštenikom.
Treba se ponašati jednostavno i tada će sve biti u redu.

- Dolazeći u Crkvu, novoobraćeni hrišćani se nadaju da će u njoj naći idealne odnose medju ljudima, žele da se osećaju prijatno i spokojno, ostavivši iza sebe ovozemaljske strasti i nezgode, traže pažnju sveštenika, ali ponekad nasuprot tome mogu da naidju na ravnodušnost i čak, avaj na grubost. To se naravno dešava ali slava Bogu ne uvek. Ali se ipak dešava. Vi ste oče Sergeje već pomenuli naše pravoslavne starice. Zbog čega se to uopšte dešava u Pravoslavnoj Crkvi?

- To se dešava zbog toga što se u crkvi ne okupljaju ljudi koji su već dostigli svetost, već nasuprot tome – grešnici, koji se kaju, i mole od Boga oproštaj svojih grehova i postepeno, polako prelaze sa jednog stepenika na drugi. Daleko smo daleko svi mi od savršenstva.

Ali u svemu tome nema ničeg strašnog. U crkvi se nalaze grešnici koji se spasavaju a ne pravednici. I zato ako vam je upućena neprijatna reč, treba da skupite svu snagu i uzdržite se da ne odgovarate strogo. Ukoliko te je naprimer napala komsomolska starica i očitala ti bukvicu kao pred pionirskim skupom, treba imati na umu da se ona isto tako bori sa svojim gresima, karakterom i navikama, kao i vi sami. Treba se smiriti i reči u sebi: “Gospode, ja sve to razumem” I ne vredjati se.
U Crkvi ti niko neće odmah pružiti komforne uslove. I više od toga, u manastirima je čak suprotno i stvaraju se nekomforni uslovi radi vaspitavanja smirenosti duše. To je veoma korisno, ali i teško. I to čak nije lako podneti ni ljudima koji nisu prvu godinu u Crkvi. Zbog toga takve okolnosti treba primati kao neku vrstu “delanja”, to jest podviga.

- A ukoliko čovek želi da na ispovesti navede neke grehe, ali mu to ne uspeva, zbog toga što sveštenik govori “brže, brže, žuri mi se jer treba da služim”?

- Ukoliko sveštenik nema vremena za nas – to je najteža i najtužnija stvar. Ja sam to osetio. Putovao sam ka svom duhovnom ocu u daleki manastir, i u mojoj duši je bilo toliko pitanja, toliko misli, toliko grehova. Pritrčavam mu i molim ga: “Oče, porazgovarajte sa mnom..”., A on mi je dao jedan, dva…tri predloga i rekao: “Idi sad, razgovaraćemo kad dodješ sledeći put jer sad nemam vremena”.



Bio sam uvredjen nekoliko godina. I jednom kasnije, kada sam došao kod njega sa posebnim pitanjima i kada je ugledao izraz mog lica (a to je za mene bilo veoma teško iskušenje), ostavio je sve i razgovarao sa mnom dva i po sata.

Tako da ukoliko ste prišli svešteniku a on vam kaže: “Sačekaj me sada”, znači kod vas je sve u redu to jest vi gradite svoje Spasenje, radite onako kako treba. A ukoliko nešto nije u redu budite uvereni da će sveštenik to odmah primetiti i rećiće “stop”, svi će otići u stranu i on će razgovarati samo s vama i to toliko koliko želite: dan, dva ili tri. Razgovaraće s vama da bi olakšao vaše duhovno stanje.

Zato se ne uznemirujte ukoliko vam je posvećeno malo pažnje: to znači da postoje drugi ljudi kojima obavezno treba ukazati “hitnu pomoć”, “uraditi veštačko disanje”, “dati krv” i sve ostalo. A vi ste još potpuno normalni i držite se na nogama. Vi ste potpuno pravoslavan čovek i znači da možete još da sačekate. Ovde je takodje neophodno shvatiti Crkvu iznutra i ne tugovati. Možda je čak i bolje što sveštenik s vama sad dugo ne razgovara, zbog toga što je kod vas sve normalno.

Ako vam sveštenik kaže “brže, brže ..”, a vama je neophodno da s njim porazgovarate, tada treba reći: “Oče, primite me molim vas van bogoslužbenog vremena”. Recite: “Doćiću, recimo u toku dana ili uveče, kada nema službe jer želim s vama da porazgovaram”. I sveštenik vas neće odbiti. Čak i ukoliko je opterećen i ima mnogo obaveza, naćiće vreme kada možete da dodjete kod njega, obavezno će pažljivo odgovoriti na vaše pitanje i posvetiće vam toliko vremena koliko vam je potrebno.

U nekim crkvama, ne u svim, postoje specijalni dani kada sveštenik ispoveda od tri sata popodne pa sve do jedan posle ponoći. Kod njega dolaze ljudi i razgovaraju s njim toliko koliko žele, pola sata, sat. I niko nikoga ne požuruje. I čak i u jedan sat noću, kada otac ulazi u poslednji trolejbus, ljudi ga čekaju na stanici jer takodje žele da porazgovaraju s njim. Daj Bože da to bude češće, iako je to veoma naporno za sveštenike. To je veoma teško, ali je korisno za pravoslavne ljude.

Ponavljam: ukoliko neko zamoli sveštenika za vanredan susret, on obavezno mora da odvoji vreme za vas. I tada već neće biti nikakvih prepreka. Samo treba savladati samog sebe, svoju gordost, prići mu ponovo i reći: “Oče želim detaljno s vama da razgovaram, a ne mora da bude sada…”. I sve će biti u redu.

- Zbog čega je za čoveka tako važno da nadje duhovnika, sveštenika, kod koga se redovno ispoveda i savetuje s njim?

- Već mnogo godina putujem metroom preko stanice “Taganska”. I tamo, u staklenoj “šolji” sedi jedan starčić – ponekad sa kapom, a ponekad bez nje – dežuran je. Svaki put prolazim pored njega, odeven u podrjasnik, a on sedi u svojoj “šolji”. I evo već tri godine tako, samo klimajući glavom jedan drugom, smo se toliko zbližili, da kada sam ja dve nedelje putovao drugom maršrutom, i posle ponovo prošao kroz tu stanicu, on me je ugledao, iskočio iz svoje “šolje” i upitao: “Oče, gde ste bili?” . A mi u suštini nismo jedan drugom ni reč rekli, već smo se samo preko pogleda sprijateljili.

Tako da ukoliko želite da vas sveštenik razume, a da se ne upoznaje s vama svaki put, nadjite takvog sveštenika kod koga ćete odlaziti sve vreme. Pritom možda neće biti potrebe da se s njim dugo razgovara – kao sa tim starčićem u “šolji” – jer vas on sve vreme posmatra a i vi njega. Otac već oseća kad vam je teško na duši. Imate porodične probleme a otac vas je već primetio u crkvi i odmah se setio svih vaših problema. Pogledao vas je i setio se šta ste mu pričali pre mesec dana ili pre pola godine. I pritom vam svaki put prilazi kao vaš poznanik, kao neki prijatelj. Pritom, prijatelj koji se ni u kom slučaju ne uznosi nad vama, ne ponižava vas. Nasuprot tome, sve razume s ljubavlju.

I tako ćete uštedeti gomilu vremena. Došli ste, uzdahnuli i kažete: “Oče, ništa se nije desilo. Savetovali ste mi da radim to i to, a ja grešan to nisam uradio”. On će naravno požuriti i odmah se pomoliti za vas: “Gospode, oprosti, pomozi”. I u vašoj duši će biti mirnije, i sveštenik neće gubiti mnogo vremena a ni vi sami.

I postepeno, iz godine u godinu – kao sa tim dežurnim na stanici u “šolji” – dolazi do potpunog razumevanja sa sveštenikom. I zahvaljujući tome ćete imati više uspeha i činiti ozbiljnije korake u spoznaji toga Ko je to Bog, kako se On odnosi prema ljudima, i šta vi treba radi Njega da učinite.

TEŠKA PITANJA: “BOG NIJE FORMALISTA”

- Da li pravoslavni hrišćani treba uporno da ističu svoju veru u krugu neverujućih prijatelja, poznanika? Da li treba aktivno da propovedaju Pravoslavlje, sami započinjući temu o njemu? Treba li bez smućivanja da pokazuju svoju veru ljudima koji ih okružuju: naprimer, prolaziš autobusom pored crkve, treba li naočigled svih da se prekrstiš?

- U Jevandjelju je rečeno da ne treba govoriti o svojim podvizima. Neka tvoja dobra dela budu učinjena u tajnosti. I tada će Bog, videvši sve to tajno, vratiti tebi javno. To je veoma odgovoran princip. Prema tome se tako treba i odnositi. A zbog čega bi neko sam vikao o tome na putevima? Niko te za to ne bi pitao. A ako te je neko pitao, onda je tvoja obaveza da govoriš o tome.

Baptisti misle drugačije: treba ići kos svih, propovedati, vikati. Mi, pravoslavni hrišćani smatramo drugačije i pozivamo se na Sveto Pismo, na Jevandjelje jer je Sam Gospod o tome tako rekao.

A ako te neko pita uporno: “Ti si vernik, pravoslavni?” – kao “izmedju ostalog” … u razgovoru, u prevozu – tada tu nastupa veoma važan momenat. Ako zaćutiš, ili se postidiš, ili se samozadovoljno nasmešiš, ili kažeš “ne”, onda je ta neprimetno lako izgovorena reč prosto iskočila iz usta bez razmišljanja, i imaće neverovatne posledice! Takav stav u potpunosti odvaja čoveka od Boga, od Crkve, od Božanske sile koja je prisutna u Crkvi – takozvane “blagodati”. I čovek ostaje potpuno van Boga. To se ne sme dopustiti ni u kom slučaju. Treba odlučno reći:”Da, ja sam vernik. A zar vi niste?”. Ili: “Pa naravno, da”. Ta odlučnost treba uvek da bude prisutna kod čoveka.

Primećujemo da se u naše vreme ljudi na veoma visokim položajima ne ustručavaju da pridju moštima, naprimer, prepodobnog Zosime i Savatija Soloveckih, i celivaju ih. Ne treba se toga bojati. To je nasledje proteklih godina – plašiti se i ustručavati pokazati da si pravoslavni hrišćanin.
Isto tako treba postupati i kada vidiš krst i crkvu. Ako prolaziš pored zatvorene crkve koja nije aktivna i koja je možda samo arhitektonski spomenik onda ne treba obavezno da se krstiš. Ali ako je to živi Božiji hram, aktivan, i ukoliko se u njemu nalaze svetinje – onda se ne sme propustiti proći pored njega a ne prekrstiti se. I u prošlosti su se Rusi uvek krstili prolazeći pored crkava, ili nekog drugog svetog mesta, ili krsta koji stoji na putu. I to nikada nisu smatrali nekim “izazovom” društvu. To je prosto prirodna projava tvojih osećanja, kada veruješ u Boga i znaš da na zemlji postoji Crkva, koja čuva punoću Božanske blagodati.

Ukoliko se veoma ustručavaš i nisi dorastao toga da se prekrstiš, onda posmatrajući tu crkvu reci u sebi: “Gospode, oprosti mi, Gospode pomiluj me grešnog”. Ali naravno da je ipak bolje prekrstiti se mirno i bez žurbe.

- Zbog čega Crkva uči da će se spasti samo pravoslavni hrišćani? Proističe onda da se neće spasti neki indonežanski starac, na čijem ostrvu nema nikakve hrišćanske misije, ali koji je svima uvek pomagao i proživeo istinski hrišćanski život?

- Ja ne bih rekao da Crkva tako odgovorno i uvereno uči da se neće spasti niko sem pravoslavnih. Nije to u pitanju. Učenici su pitali Gospoda Isusa Hrista: ima li mnogo onih koji se spasavaju? A Gospod im nije odgovorio. Izbegao je direktan odgovor. Principijelno je otišao. On je samo prizvao njih same da se podvizavaju, da bi uskim putem ušli u Carstvo Nebesko.

U Svetom Pismu je rečeno sledeće: “kad vidite sebe napolju istjerane. I doći će od istoka i zapada i od sjevera i juga i sješće za trpezu u Carstvu Božijem” (Lk. 13, 28-29).

Učeni bogoslovi su dugo o svemu tome razmišljali, i mnogi od njih smatraju da je Carstvo Hristovo, Carstvo Nebesko ustrojeno kao odvojeni “koncentrični krugovi”, - bliže k Bogu ili dalje od Njega. I ukoliko čovek želi da bude s Bogom, i što je moguće bliže Njemu – onda vam je to Pravoslavna vera. Bog nas zove Svojim prijateljima. On se predaje u svoj punoći opštenja pravoslavnim ljudima. A postoje ljudi koji prosto čine dobro. Njima će biti sudjeno po takvim zakonima koji kod njih važe.

Možda će se čak komunistima suditi po “Moralnom kodeksu tvorca komunizma”, ko se još toga seća. Na sudu će im otvoriti stranicu na kojoj je napisano: treba postupati tako i tako. Ako je on komunista, onda znači tako treba i da postupa? Jer ga Bog neće pitati da li je postio i da li se molio, već će ga pitati: “Kako si se ponašao u saglasnosti sa svojom komunističkom verom?”. Ovde ja naravno preuveličavam stvari, ali i pored svega setimo se da i mnogobošci imaju svoja verovanja, i Bog će im suditi prema njima.

Ali On je nas pozvao za Svoje prijatelje! “Zovem vas prijateljima”, - rekao je Gospod (Jn. 15, 15). Biti prijatelj Božiji je nešto najbliže Bogu. I ako hoćeš da budeš Božiji prijatelj – evo ti onda istinska Pravoslavna vera.

I ovde u mojim rečima nema nikakvih protivurečnosti sa hrišćanskim veroučenjem, jer je previše jednostavan odgovor reći da će se spasti samo ovi, a ovi drugi ne. Ovde je sve mnogo složenije. Ali biti prijatelj Božiji – tu oprostite – za to treba biti u Pravoslavlju, i tada ćeš biti zajedno sa Hristom, kao Njegovi učenici i apostoli.

- A da li će se spasti oni ljudi koji su živeli pre Hristovog dolaska u svet? I njih je bilo na milione …

- Većina drevnih ljudi će se spasti. U Crkvi postoji učenje o tome, da je Hristova duša posle Njegovog Raspeća sišla u ad, i Gospod je uništio sav taj ad, gde su prebivale duše svih ljudi koji su živeli pre Hrista. I On im je svima rekao: ko ljubi Istinu, ko želi da bude sa Bogom, sa Mnom – hodite, Ja ću vas sve izvesti.

Ali ja sam uveren – više od sto posto! – da je bilo i takvih ljudi, koji su rekli: ne, mi ne želimo da idemo s Tobom. Da, nama je ovde loše, ali mi nećemo poći za Tobom. I zaista bilo je nekih egipatskih crnih magova, i drugih gatara – i oni su ostali. Bog nikada nikoga nasilno ne spasava.
Ali oni, koji su pošli za Bogom, koji su stremili ka Njemu, koji su Ga intuitivno tražili, želeli punoću opštenja sa Bogom, svi su oni zaista uvideli u Gospodu Isusu Hristu Sina Božijeg, Boga Koji je sišao na zemlju. Oni su pošli za Hristom, I takvih ljudi je bilo većina.

- Može li se moliti za nekrštene rodjake, prijatelje – žive ili umrle – i kako? Jer u porodicama često biva i ovako: otac je nekršten, ne želi da se krsti, ali je veoma dobar čovek. Kako se za njega pomoliti: u crkvi, kod kuće? A da li se naprimer može moliti za nekrštenog upokojenog prijatelja, koji ti je bio veoma drag, ili za nekrštenog upokojenog dedu?

- Za nekrštene se može moliti, ali samo kod kuće – pred ikonama. Može se pred ikonom upaliti sveća i moliti se Bogu za njih. U Crkvi se takodje može prići ka mestu na kome se služi zaupokojena molitva, upaliti sveću i tiho naglas izgovoriti to ime. Ali to ime se ne sme napisati na cedulji koja se odnosi u oltar za vreme službe. Zašto? Možda je to moguće ako zaista želite? Naravno, Bog nikada nije bio formalista i birokrata. Njemu ni ta cedulja u principu nije potrebna. Ali zašto bismo mi sami radili ono što protivureči Pravoslavnoj veri? Prema pravoslavnom učenju Bog prima samo slobodnu veru. Taj čovek koji se upokojio nije bio kršten, jer nije želeo. I sada, posle njegove smrti, Bog uvažava slobodnu volju tog čoveka.

Ukoliko se upokojeni čovek nije krstio, onda on ima svoje, posebne odnose sa Bogom, koji su drugačiji nego u Crkvi. I ako čak prelijete njegov grob svetom vodom i dajete njegovo ime za pominjanje, njemu to ništa neće koristiti. U crkvi će vam čak reći: narušavate crkvene običaje, zašto to radite?
To pravilo čuva ljudsku slobodu. Da, tužno je to da se upokojeni ne pominje u opštecrkvenim molitvama. Jer kada se daju cedulje u oltar, onda se uznose molitve za sve hrišćane. A za njega – ne. Ali ovde je u pitanju posebni sud Samog Boga prema tom čoveku i posebni lični odnosi Boga i tog nekrštenog čoveka.i tu ništa ne možete da uradite.

A da vi lično molite Boga za njega – i kod kuće, i u crkvi (samo ne u vreme Bogosluženja) – na to imate potpuno pravo.

- A ukoliko je dete umrlo nekršteno? To već nije bio njegov izbor,kao ni odbijanje da se krsti. Ono je mrtvo, i roditelji žele da ga pomenu u crkvi. Da li oni to mogu da urade?

- Oni to mogu da urade tako što će prošaputati njegovo ime i upaliti sveću pred ikonom. Ali ne mogu da zapisuju njegovo ime za pominjanje na Liturgiji, jer čak i u slučaju da su oni verujući, samo dete nije bilo kršteno.

Takvi roditelji mogu da kažu: kako je Bog surov. Zbog čega pravoslavni ljudi tako postupaju? Zašto su oni tako okoreli? Zašto nas tako muče? Nismo uspeli da krstimo dete …Šta sad da radimo?

Tu se odmah treba setiti sledećeg: ako vi volite svoje dete, zar ga Bog ne voli? Zar ga vi više volite nego Bog? Zar Bog neće naći neki drugi način da vaše dete privede k Sebi da bude s Njim? Zar On to ne može da učini i pored vaše molitve koja je pri svoj vašoj ljubavi prema upokojenom detetu ništavno mala u poredjenju sa Bogom i Njegovom ljubavlju? Zato se umirite. Gospod će naći načina da učini sve što je moguće za vaše dete, kako bi ono bilo blizu Njega.
Upravo zato treba odlučno da poštujemo crkvena pravila i da ne mislimo da u našem srcu ima više ljubavi nego što je Bog ima. Jer poštujući pravila, učinićemo čak i više dobra našem nekrštenom detetu, nego u suprotnom, čime ćemo uvući i sebe i njega u neposlušanje i prestupanje crkvenih običaja.

SPASONOSNA KUTIJICA

- Zbog čega pravoslavni ćovek daje u Crkvu desetinu, i šta je to desetina? Taj starozavetni pojam nije svima jasan. Da li čovek koji ima velike prihode, naprimer, preduzimač, treba Crkvi da daje ne manje od deset posto svog novca? A ako direktor neke firme daje u Crkvu samo sto dolara mesečno – znači li to da je on škrt? Ili treba da daje tačno deset procenata, uključujući NDS?

- Takvi zahtevi su postojali još u Starom Zavetu …Da i knez Vladimir je posle krštenja Rusije davao desetinu. Ne znam da li su i drugi knezovi davali desetinu: moguće je da je i to bilo. Ukoliko to postoji i danas, i ukoliko čovek želi da to pravilno ispunjava – onda on čini veliki podvig.
Udovica iz jevandjelske priče je priložila u crkvu samo dve lepte – dve sitne monete. Ali kako je Gospod rekao ona je dala više od svih drugih. Ona je priložila sve ono što joj je bilo za hranu, i više ništa nije dobijala. Ovde nije važno da li se radi o malim ili velikim parama koje dobijaš. Ko od nas ili naših savremenika može da se odluči na takav podvig? Niko.

Mogu da kažem svoje lično iskustvo. Desetinu nikada nisam mogao da dajem – to je tako mnogo. Davao sam pet procenata. Potom sam prešao na dva i po. Tada sam završio Duhovnu Akademiju i služio kao djakon, i nisam imao odakle da dam deset procenata jer jednostavno ne bih preživeo. Ali ustanovio sam neki procenat za sebe kao pravilo i njega ispunjavam.

Danas je Crkvi potrebno mnogo toga. Nema ni svoju zemlju, koja može da donosi prihod, niti manastirske zgrade koje su pre revolucije davane poklonicima u arendu. Na osnovu čega ona postoji?
Postoji sledeća mogućnost – poštuj desetinu. A ako ne – daj manje, ali ne zaboravljaj o tome uopšte. Poštuj čak i neki mali procenat, ali odlučno. To će biti dobro i za tebe i za Crkvu.

U svakom slučaju, stari ruski trgovci, preduzimači su dobro znali: ako ne daš Bogu, neće ti ni posao ići dobro.

- Preduzimači su po pravilu dobrostojeći ljudi. I njih logično uznemirava sledeće pitanje: a kako da se u potpunosti sačuva sopstveni kapital i imovina, ne samo od promenljive berze i fondovskog tržišta, već i od zlomišljenika. Da li biste oče Sergeje mogli da im date neke duhovne savete?

- Daću samo jedan dobar savet onima koji žele da sačuvaju svoju kuću od kradljivaca. O tom načinu mi je pričala moja mama. Tada sam već imao dosta godina, ali pre toga o tome nisam razgovarao ni sa majkom ni sa ocem.

Postoji jedno zaštitno sredstvo koje ne zahteva nikakvo ulaganje kapitala: signalizaciju, zaštitu itd. Kod nas u kući se nalazila mala kutija. Na njoj je bilo napisano: “Podaj Bogu”. Jednom sam upitao: “Mama, a šta ti je ovo?”. Ona je rekla: “Kutijica”. Pitao sam je: “A zašto ti je ona potrebna?”. Mama se začudila: “A ti ne znaš?”, odgovorio sam: “Naravno da ne znam”. Pa o tome govori sveti Jovan Zlatoust”.
Ukoliko želiš da nemaš problema sa kradljivcima, stavi u svojoj kući takvu kutijicu i stavi u nju novac. I neki procenat odredi za tu kutijicu. Pri čemu sasvim mali – ne deset, i ne pet procenata, već manje. Skupljaj tako, a na kraju meseca podeli siromašnima, i skupljaj ponovo. I niko ti nikada neće provaliti u kuću!

Mama mi je sve to ispričala i rekla: “Eto koliko živim s tvojim ocem i niko nam nikada nije provalio u kuću”. Pomislio sam: “Pa da!”.
Pritom su moji roditelji bili toliko siromašni da bi stavivši novčić u tu kutijicu i uzimali ga do sledeće plate, kada bi ponovo tu stavili novac. I sav taj novac su delili siromašnima, mnogčlanim porodicama, bolesnima, - ljudima, kojima je bila potrebna pomoć. I zaista za sve to vreme otkako živim sa ocem i majkom nismo imali problema sa kradljivcima.

I ja sam imao u kući takvu kutijicu, a novca nije bilo u njoj – bilo je to neko kratko vreme. I kradljivac je počeo da razvaljuje naša vrata, i skoro ih je razvalio do kraja, ali kutijica je u poslednjem trenutku proradila i nije ušao u naš stan. Ugledao je veoma lepu bravu na susednim vratima i odlučio da je bolje da nju provali. Tamo su živeli potpuno siromašni ljudi. Kradljivac ništa nije našao kod njih, apsolutno ništa, a potom su ga zaplašili i on je pobegao.
To je pravilo još od Jovana Zlatousta još iz IV veka i deluje već hiljadu i šesto godina uzastopno. Pri čemu nsiu potrebni nikakvi tehnički uredjaji. Ko želi da proveri – izvolite. U našoj porodici taj metod deluje već tokom pedeset godina.

- Veliko vam hvala oče Sergeje za interesantne, poučne odgovore. Nadam se da ćete i nadalje nalaziti vremena i snage da razrešite pitanja koja se javljaju kod čitalaca našeg časopisa – predstavnika ruskog preduzetništva, koji sve više i više ozbiljno slušaju glas Pravoslavne Crkve.

Izvor: “Ruski preduzimać” No.1-2002.
http://www.pravmir.ru/article_823.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

A+ A-