MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

I naš život koji nam je Gospod podario, i naši talenti, i naša deca koja nam je Gospod podario - sve je to Božije, ništa nije naše, govori Boba Todorović koja je svoj istinski susret sa Bogom doživela u bolesti.

- Vera je postojala i pre ali se utvrdila u bolesti. Pre četiri godine sam dobila - karcinom. Naravno, otišla sam na Onkološki institut, dobila uput za ostanak u bolnici i hitnu operaciju. A onda sam se poklonila ikoni presvete Bogorodice Trojeručice, poklonila se sv. Nektariju i rekla: "Molim Vas pomozite mi! Šta ću, gde ću, ne želim da se operišem, pomozite mi!" Došla sam kući i nikom ne govoreći da imam karcinom cele noći sam se molila Presvetoj Bogorodici da mi pomogne i uputi me šta da radim. Onda sam rešila da zovem arh. Gavrila igumana manastira Lepavina, setila sam se da je lepavinska Bogorodica na čudesan način pomagala ljudima i ja sam se nadala da će pomoći i meni. Zvala sam ga ceo dan i neverovatno ali nisam mogla nikako da dobijem manastir a ranije kad god bih pozvala o. Gavrila veza se brzo i lako uspostavljala. Ovoga puta nešto se nije dalo, ali ja sam bila uporna i telefon je zazvonio oko pola deset uveče. Javio se o. Gavrilo i kad sam se predstavila rekao mi je: "Pobogu Bobo, pa zašto zoveš ovako kasno, ovo je manastir, mogla si da zoveš i ranije!" Rekoh:"Oprostite oče, ali ja sam dobila rak!" On je ćutao minut, sigurno se pomolio i onda rekao: "Da li hoćeš da se molim Presvetoj Bogorodici da ozdraviš?" "Neću!", odgovorila sam. Bio je začuđen i pitao me: "Kako nećeš? Pa šta hoćeš?" Rekla sam da hoću Božiju volju, neka bude Božija volja. A onda se desilo neposredno posle toga, na dan Svete Marije Magdaline - Blage Marije da sam se probudila vrlo rano i videla da na spavaćici imam dve mrlje krvi i to baš tamo gde mi je ustanovljen karcinom, jedna je bila svetle boje kao da sam se posekla a druga crna kao ugalj. Pogledala sam u Lepavinsku Bogorodicu, poklonila se i rekla: "Majčice, šta god da si uradila neko zlo si izbacila iz mene!" Arh. Gavrilo mi je kada sam to ispričala rekao: "Eto Bobo, Bogorodica te operisala!"

- I Lekari postoje zbog nas, i duhovnici i sveštenici se leče, idu kod lekara.

- Naravno, ja idem kod lekara svakih šest meseci, uradim sve kontrole, analize ali ne želim da se operišem. To je moja odluka, naravno da verujem i lekarima, ja sam pre kancera imala četiri operacije, ali to nije bio kancer. I zato su se moji ukućani, deca, suprug, svi su se pobunili kada sam rekla nema operacije, oni su svi skočili...zašto si se sad uplašila... do sada nisi bila nikada kukavica kad god su rekli da treba da ideš na operaciju ti si pristajala a sada ne. Rekoh, ovo je nešto drugo. Nekako sam u duši osećala da ne želim i ne treba da se operišem, jer sam imala osećaj da ću ako odem na operaciju otići mnogo brže nego ovako, a potrebna sam mojoj deci još uvek, hvala Bogu imam dve ćerke i četvoro unučadi, pa trebam im, i ja njima i oni meni. Sve je u Božijim rukama. Mislim da to nije moja gordost što ne želim da idem na operaciju, to je neki moj osećaj iz dubine duše a kad god sam taj moj osećaj u duši prevarila ja sam prevarila i sebe i okolo sebe i sad se trudim, ne mogu da kažem nikada neću da ga pogazim daleko od toga, ali se trudim da ga čujem i da ga ispoštujem. A i moju odluku je podržao o. Jojil i evo slava Bogu prođoše četiri godine, zahvaljujući Gospodu, sv. Vasiliju Ostroškom, Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj, molitvama o. Gavrila i o. Jojla moj rak stoji u onom istom razmeru u kome je bio, niti se povećava, niti smanjuje, podpazušne žlezde su od prošle godine nestale, jedan kancerogeni mladež je nestao, drugi se suši."

- Govoriš o bolesti kao da se dešava nekom drugom...

- Ponekad me ljudi gledaju kao "vanzemaljca", kažu otprilike...pa šta je tebi, imaš rak a smeješ se, ne kukaš, non stop si u pokretu, ideš po manastirima, vodiš čak i grupe...Pitaju me odakle mi tolika snaga? Odgovaram da ništa to nije moje, to je sve od Gospoda, on mi daje snagu i vedrinu, ja sam sve prepustila Gospodu.

Upravo to mi je i bilo najteže u životu. Kad sam pre petnaestak godina počela ozbiljnije da se učim pravoslavlju, da se trudim da živim pravoslavlje, govorili su mi da treba da prepustim sve Gospodu. A ja sam zapravo prepustila jezikom ali ne i dušom. Bilo je teško a onda sam shvatila a i Gospod mi je pokazao da treba sve da prepustim Njemu. Tako mi i ova bolest pomaže da shvatim da je Bogu sve moguće i da nije bilo Gospoda za ove četiri godine ne znam šta bi bilo. Ne mogu reći da nemam nikakvih tegoba, ali treba i pretrpeti i biti strpljiv a zašto se bolest dešava, to Bog zna ali je sigurno da je bolest Božija poseta. Zato se ona i leči "Božijim sredstvima", a to su post, ispovest, velike su pokajničke suze pred Gospodom, molitva, pričešće, jeleosvećenje. Sada znam da ništa u životu ne treba raditi bez molitve, da se treba truditi, biti strpljiv, živeti liturgijski i ono najvažnije redovno se pričešćivati, jer bez pričešća nema pravoslavlja."

- Prepuštanje Gospodu nije istočnjačka nirvana, nije ništavilo, nije lažni mir

- Da, to je ogromna razlika, kao dan i noć, ta istočnjačka nirvana imala sam prilike da vidim kad se ljudi prekinu u tom njihovom stanju meditacije ne znaju gde se nalaze, izgubljeni su, puni su besa, ljute se, zenice u očima su im jako široke. U našoj molitvi nije tako, ona donosi mir, ljubav za bližnje, saosećanje, mi možemo da se molimo i dok pričamo jer u sebi možemo da tvorimo Isusovu molitvu, a uopšte nismo ni besni, ni ljuti nego smireni. Znači možemo da šetamo i da se molimo, dok vozimo kola, idemo na posao."

- Krštena si kao mala, ali je vera došla tek u poznijim godinama?

- Moj pradeda je bio sveštenik, deda učitelj predratni, učio me Jevanđelju, poukama iz Jevanđelja ali nenametljivo i strpljivo, sa puno ljubavi. Danas se često setim njegovih pouka i vidim da su to pouke iz Jevanđelja ali on to nikada nije naglašavao, nikada nije praznoslovio, niti naglašavao da su to Božije pouke, pa sam shvatila koliko je deda bio mudar i koliko mi to i danas pomaže. Jer, kada se zaseje klica onda ona i uzraste kad tad. E onda sam se registrovala, moj muž je bio nekršten i tada sam zahrkala duhovno potpuno i to je trajalo punih 15 godina. Išla sam kod mame i tate za slavu, Božić i Vaskrs ali to nije to, nisam se ni pričešćivala, ni na liturgije nisam išla i to u vreme kada sam najviše trebala da budem budna jer sam gajila decu. Čujem danas roditelje kada govore o slobodi i da dete treba samo, kada odraste da odluči hoće li ili ne da bude hrišćanin, pravoslavac. To je lažna sloboda, danas je puno lažne slobode i lažne duhovnosti. Još od malih nogu roditelj treba svoje dete da stavi pod zaštitu Gospoda našega Isusa Hrista i da ga nauči da mu je Gospod pomoćnik i zaštita, uteha i oslonac u životu. Ako si obožen ti ćeš drugačije da se ponašaš na poslu, u kući, u školi, na ulici, u prevozu, svuda. Ne treba čekati nevolje pa se tek onda setiti Gospoda. Na žalost, i sa mnom je bilo tako kako kaže naš narod, bez nevolje nema bogomolje, e kad se to desilo onda sam krenula da učim. Do tada sam mislila da nemam šta da naučim o pravoslavlju jer sam rođena u pravoslavlju, sa tri godine sam znala Oče naš i Bogorodice Djevo, tako da sam mislila da tu nemam šta da naučim i tek sada posle toliko godina vidim i znam da ništa ne znam, i znam da imam da učim i učim."

-Šta to treba da učiš?

- Pa o veri našoj, toliko toga ima, a najteže je ispitivati sebe, izaći sa sobom na kraj. Naša vera se ne filozofira, naša vera se živi ali se živi po pravilima Jevanđelja a to je poprilično teško, u stvari, s jedne strane lako a s druge strane, dosta teško. Jer, naše vreme nosi veliko breme tako da imamo mnogo sa strane naleta, treba da ostanemo čvrsti i uspravni u toj veri. Na žalost, dosta je ljudi koji ne znaju mnogo o sopstvenoj veri ili znaju pogrešno. Zato uvek kažem ljudima ako nešto ne znaju ili imaju nedoumicu neka pitaju, neka uđu u prvi hram, neka odu u manastir i dobiće prave odgovore. Po blagoslovu o. Jojila vodim hodočasnike da se poklone sv. Vasiliju Ostroškom, odemo do o. Jojila u Ćirilovac a obiđemo i još po neki manastir. Uglavnom idu oni koji imaju neku muku, ima i onih koji idu da se zahvale svetiteljima jer su im pomogli ili da se poklone našim velikim svetinjama i svetiteljima, da popričaju sa monasima. Ljudi su željni duhovnog znanja a najčešće pitaju kako da se zaštite u ovom svetu, pa onda, zar baš moraju da poste sve postove, zašto ne može da se posti prva i zadnja nedelja. Otac Jojil to divno objašnjava, raširi svih pet prstiju pa ona tri u sredini spusti prema šaci a podigne palac i mali prst i kaže - evo ovo su vam obale, vi postite prvu nedelju i zadnju, a ovo u sredini gde je reka (njegovi spušteni prsti) ne postite a kako ćete da pređete reku s jedne na drugu obalu ako ne postite, utopićete se. Objašnjenje je plastično i ljudi to razumeju. Poznato je takođe, da mnogi od onih koji odu kod o. Jojila zbog toga što ne mogu da se odreknu pušenja cigareta ostavljaju duvan posle razgovora sa njim. Išla je sa mnom u grupi jedna bakica koja ima 80 godina, pušila je preko četiri decenije i nikako nije mogla da ostavi cigarete a posle posete manastiru rešila je svoj problem. I evo ne prođe nedelju dana a da me ona ne nazove i sva radosna me obaveštava:"Bobo ne pušim, ne mogu da verujem da mi se uopšte ne puši!" To su lepi doživljaji i svi oni koji su putovali sa mnom ostaju prijatelji, javljamo se jedni drugima, porazgovaramo, pomažemo se, lepo je biti hrišćanin, najlepše.

Gospod nam je podario ovaj život, Gospod nam je podario ovaj svet, sve što je Gospod podario to je lepo i predivno i ne vidim razloga zašto se ne bi radovali svakom danu, svakom udisaju, svakoj ptičici, svakom cvetiću u svemu možemo da nađemo nešto lepo i nešto radosno. Ako hoćemo možemo da nađemo i u lepome nešto ružno ali zašto bi to radili, nema svrhe, lepše je da se radujemo nego da hulimo na Gospoda. Bez radosti život ne bi imao smisla, na nama je da se trudimo a Gospod nagrađuje trud i ne može se sve sada i odmah, često to zaboravljamo. Gospod je strpljiv i čeka nas, kuca na vrata našeg srca, Gospod je tu, uvek je sa nama, dostižan je samo ako to mi hoćemo", kaže Boba Todorović.

Ljiljana Sinđelić Nikolić

A+ A-