MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

Na primeru Ukrajine možemo da vidimo ono što se više puta dešavalo u istoriji: ukoliko Crkva nije gonjena spolja, onda postoje iskušenja iznutra.

- Vladiko, Vi ste predstavnik Moskovske Patrijaršije pri evropskim medjunarodnim organizacijama. Zbog čega je Crkvi neophodno da ima svog predstavnika u evropskim strukturama? Zar nije dovoljno predstavništvo Rusije kao države?

- Kao prvo, Ruska Pravoslavna Crkva nije samo Crkva Rusije, niti naravno «Crkva Rusa»: to je mnogonacionalna Crkva, čija kanonska jurisdikcija obuhvata Ukraijinu, Belorusiju, Moldaviju, i druge zemlje, koje su nekad bile sastavni deo Sovjetskog Saveza. Pored toga, naša Crkva ima veliki broj zajednica na Zapadu, pa samim tim i u zemljama Evropske Unije: desetine ili čak stotine hiljada naših vernika žive u tim zemljama. Posle proširenja Evropske Unije 2004 godine, kada su u nju ušle Estonija, Latvija i Litvanija, broj naših parohija se tamo povećao za otprilike tri stotine zajednica. To je jedan od razloga zbog koga je Ruska Crkva zainteresovana za kontakte sa evropskim medjunarodnim organizacijama. Ali interese Ruske Crkve ne treba u potpunosti poistovećivati sa interesima ruske države. I bilo bi sasvim nelogično očekivati od Ruskog državnog predstavništva da istupa u ime Crkve, kao što i Crkva ne treba da istupa u ime države. Mislim da i ruska država i Ruska Crkva imaju šta da saopšte Zapadu, i to pre svega u duhovnim i moralnim oblastima. U Evropskoj Uniji se trenutno vode intenzivne diskusije o budućnosti Evrope i sveta, i u temelje evropske zajednice se utiskuju odredjene moralne, političke i duhovne norme. Te norme neće važiti samo u Evropskoj Uniji, već i van njenih oblasti. U suštini stvari danas je prisutan pokušaj stvaranja univerzalnog moralno-pravnog kodeksa. I ako Pravoslavna Crkva ne bude učestvovala u tom procesu, onda će se pokazati da će se po završetku tog procesa, mnogo toga što je već formirano i što se više ne može izmeniti, strano pravoslavnom učenju. I zato je važno, da se već u fazi formiranja zajedničkih evropskih vrednosti čuje glas Pravoslavne Crkve i da se on razlikuje od drugih glasova.

Jedna od diskusija je posvećena budućoj evropskoj konstituciji: razmatra se pitanje o tome da li u njoj treba da se pominje religija, pa delimično i hrišćanstvo. Francuska, kao zemlja sa mnogogodišnjom tradicijom sekularizma, je kategorično protiv toga da u konstituciji bude bilo kakvog pominjanja religije. Takva savremena pravila «političke korektnosti», koja su orijentisana na nesumnjivo sekularni model društvenog ustrojstva ostavljaju religiji veoma malo prostora na društvenom nivou. Sekularni model prema kome svaka Crkva i svaka religija imaju pravo da postoje samo na nivou pojedinačne prakse odredjenih ljudi, ali ne treba da utiču na društveni život i društvene procese, nameće se trenutno celoj Evropskoj Uniji, a potom će se nametati i celom svetu. Mislim da mnoge hrišćanske zajednice nisu saglasne sa takvim stavom i takvim pristupom. Jer Crkva ima socijalnu dimenziju: ona nije stvorena radi toga da bi postojala u katakombama, niti samo zbog pojedinačne blagočestivosti. U Crkvi postoji misionarski imperativ i ona predstavlja deo društva. Zbog toga njen glas treba da se čuje u društvu. Pluralistički model društvenih odnosa, koji se danas formira na Zapadu, treba da dozvoli Crkvi pravo da bude samostalna i da ostvaruje aktivni propovednički, pastirski i misionarski rad bez bojazni da će narušiti okvire političke korektnosti, u koju pokušavaju da je uvrste.

- Tradicionalno se tako desilo da Zapad posmatramo kao neku agresivnu u odnosu na nas sredinu, i neprekidno govorimo o suprotstavljanju Zapada Istoku. NATO smatramo kao nama agresivni blok. Koliko je po Vašem mišljenju, Zapad agresivan u odnosu na Pravoslavni Istok, a delimično i u odnosu prema Ukrajini i Rusiji?

- Zapad je višeplanski pojam. Tamo ima dosta ljudi, koji saosećaju sa Pravoslavnom Crkvom i interesuju se za Pravoslavni Istok. Ali ima i onih, koji smatraju, da se «Zapad završava tamo, gde počinje Pravoslavlje» (ova izjava jednog austrijskog ministra opisuje raspoloženje mnogih). Danas se Zapadna Evropa ujedinjuje, ali nus-proizvod tog ujedinjenja može da bude nova «gvozdena zavesa», koja će se pojaviti ne tamo gde je bila ranije, kada je postojao «istočni blok», već po zapadnoj granici država sa pravoslavnim identitetom. Države kao što su naprimer Rusija i Srbija, mogu da se nadju na toj strani gvozdene zavese.

Pored toga, postoji veliki broj gvozdenih zavesa na kulturnom, psihološkom nivou: mnogi ljudi na Zapadu imaju predubedjenja prema Istoku i zemljama «post-sovjetskog prostora», prema Pravoslavlju i Ruskoj Crkvi. Zadatak našeg crkvenog predstavništva pri Evropskoj Uniji će biti da doprinese savladjivanju postojećih barijera, razrušavanju starih stereotipa, i stvaranju klime poverenja izmedju Zapada i Istoka, kao i izmedju pravoslavnog Predanja i drugih tradicija, koje postoje u Evropi.

Mi smo veoma zainteresovani za kontakte sa Zapadom. I mislim da treba da napustimo stereotipe, prema kojima se ceo Zapad odnosi neprijateljski prema nama. Na Zapadu postoje snage, koje su neprijateljske i Rusiji, i Ukrajini, i Pravoslavnoj Crkvi, ali nema nikakvog svesnog predraspoloženja prema neprijateljstvu. Naprotiv, postoji veliki broj pokušaja za ostvarivanje dijaloga i produbljivanje saradnje. Proširivanje Evropske Unije će na tom planu očigledno otvoriti nove mogućnosti, koje nesumnjivo treba iskoristiti.

- Danas se mnogo govori o katoličkoj ekspanziji i prozelitizmu na teritoriji Ruske Crkve. To se posebno oseća u Ukrajini. Šta Vi mislite po tom pitanju? Postoji li problem katoličke ekspanzije na Istok, kao i problem unije? I kakav je Vaš odnos prema tome kao episkopa Ruske Pravoslavne Crkve i Njenog predstavnika u Evropi?

- Mislim da problemi katoličke ekspanzije i prozelitizma bezuslovno postoje, ali smo u toku našeg razmatranja te problematike sa zvaničnim predstavnicima katoličke crkve naišli na jednu veoma ozbiljnu prepreku: imamo različita shvatanja prozelitizma i principa «kanonske teritorije». Katolici kažu: «Mi se ne bavimo obraćanjem u hrišćanstvo onih vernika, koji odlaze u vaše crkve; mi radimo sa onim ljudima, koji su ili ateisti, ili neocrkovljeni». Katolici prozelitizam shvataju veoma usko: za njih je prozelitizam obraćenje vernika jedne Crkve u drugu uz pomoć mita ili drugih nepoštenih sredstava. Oni danas uopšte ne poriču pojam «kanonske teritorije», govoreći da katolička crkva ima univerzalnu misiju da svedoči o Hristu «celom svetu».

S naše tačke gledišta, prozelitizam je svaka misionarska delatnost ove ili one hrišćanske zajednice, koja se ostvaruje na štetu Pomesne Hrišćanske Crkve datog regiona. Mi pored toga, ne smatramo da osnovno stanovništvo naših zemalja predstavljaju ateisti ili agnostici. Kod nas ima mnogo ljudi koji su daleko od Crkve i od vere uopšte, ali većina naših ljudi se nalazi na putu ka Bogu. Njima treba pomoći da pronadju svoje korene, a ne veštački prebacivati ih u druge hrišćanske zajednice. Što se tiče pojma «kanonske teritorije», treba priznati, da on zahteva dalje izučavanje. Katolici su ga ranije priznavali. Balamandski dokument iz 1993 godine, u kome su pravoslavni i katolici zajedno osudili uniju, je govorio o «teritorijama, koje su tradicionalno činile jurisdikciju Pravoslavne Crkve». Danas se ima utisak, da takve teritorije ne postoje i da ceo svet predstavlja misionarsko polje za katoličku crkvu.

Odnosi medju našim Crkvama su se zaoštrili posle toga, kada je kao rezultat poznatih političkih promena u Zapadnoj Ukrajini počelo ponovno formiranje Grko-Katoličke crkve, koju je Staljin zabranio 1946 godine. Njeno obnavljanje je samo po sebi predstavljalo činjenicu, koja je svedočila o pojavi te religiozne slobode, koja je neophodna za normalno postojanje svih hrišćanskih konfesija. Medjutim, ono je nažalost bilo praćeno grubim nasiljem od strane grko-katolika. Krajem 80-ih godina je u Zapadnoj Ukrajini počelo masovno zauzimanje crkava, koje su do 1946 godine pripadale grko-katolicima, a posle su bile predate Pravoslavnoj Crkvi. Kao rezultat delovanja grko-katolika, bile su praktično rascepkane tri pravoslavne eparhije: Ljvovska, Ivano-Frankovska i Ternopoljska.

Ko može da kaže da je vraćanje hramova Grko-Katoličkoj Crkvi bilo samo ostvarenje istorijske pravde, kada su ti hramovi od Ruske Crkve svojevremeno nasilno oduzeti. Ali meni se čini da se jedna istorijska nepravda ne može ispraviti drugom istorijskom nepravdom. Nemoguće je automatski uspostaviti status-quo, koji je postojao do 1946 godine. Ne treba zaboraviti ni to da su se u toku proteklog pola veka od 1946 do početka 90-ih godina rodile i odrasle dve generacije ljudi, kojima je upravo Pravoslavna Crkva postala Crkva-Majka. I daleko od toga da su svi oni želeli da se vrate ili obrate u unijatstvo. Zbog toga je deoba crkvene imovine trebalo da se ostvari na taj način da se uzmu u obzir interesi obe strane, to jest putem pregovora, a ne putem nasilnog zauzimanja pravoslavnih crkava od strane Grko-katolika.

Danas je već dovoljno očigledno da se ne radi samo o širenju uticaja katoličke crkve u tradicionalno pravoslavnim zemljama, već i o kardinalnoj izmeni kursa katoličke crkve u odnosu na Pravoslavnu Crkvu. Na Drugom Vatikanskom saboru je bio prihvaćen kurs zbližavanja sa Pravoslavljem i priznavanja Pravoslavne Crkve za Crkvu-Sestru. Taj kurs, koji su potom održavali pape Jovan XXIII i Pavle VI, je poslednjih godina bio izmenjen. Odnos prema Pravoslavnoj Crkvi je postao sasvim drugačiji – takav, kakav je bio pre Drugog Vatikanskog sabora. I to se vidi ne samo u odnosima izmedju Rimske i Ruske Crkve, već i u odnosima izmedju Pravoslavne i Katoličke Crkve u celosti. Bogoslovski dijalog, izmedju Rimsko-Katoličke Crkve i Pomesnih Pravoslavnih Crkava, koji je ostvarivan tokom dve decenije, je danas faktički prekinut. To se desilo u vreme Mešovite komisije dijalogom u Baltimoru 2000 godine. Tema susreta su bile kanonske i ekleziološke posledice unije. Pravoslavni učesnici komisije su želeli da naprave zajedničku izjavu o tome, da ne samo da unija kao neki istorijski faktor daleke prošlosti nije bila i nije put obnavljanja jedinstva (slične izjave su već date u Frajzingu i Balamandi), već i to da je sam ekleziološki položaj grko-katolika nenormalan. Drugim rečima, unija nije problem prošlosti, već problem sadašnjosti, krvotočiva rana na telu Crkve; i mi smo to želeli da podvučemo.

Na pripremnim susretima u Rimu i u Aričiju 1997 i 1998 godine je bio prihvaćen prethodni tekst, u kome se govorilo o tome da je unija «nenormalna» pojava, pošto unijatizam, kao prvo, kao samu činjenicu svog postojanja stavlja pod znak pitanja spasonosnost Crkve-Majke (to jest Pomesnih Pravoslavnih Crkava), a drugo, protivureči fundamentalnom ekleziološkom principu, prema kome u odredjenom mestu treba da postoji samo jedna Pomesna Crkva i jedan episkop, i treće, predlaže koncepciju vaseljenske jurisdikcije Rimskog episkopa, koja je neprihvatljiva za pravoslavno bogoslovlje.

Kada smo mi, zvanični delegati Pomesnih Pravoslavnih Crkava, došli u Baltimor, nadali smo se da će biti potpisan dokument upravo takvog ili približno takvog sadržaja. Medjutim, na svoje duboko iznenadjenje, shvatili smo da rimsko-katolička strana ne samo da nije spremna da se kreće napred putem dijaloga, već faktički odbacuje već prethodno postignute dogovore, koji su zabeleženi u dokumentima pri susretima u Rimu i Aričiju 1997-98 godine. Pored toga, u Baltimoru nam je bilo rečeno da katolička strana smatra unijatstvo s tačke kanonskog i ekleziološkog gledišta apsolutno normalnom pojavom, pošto unijati opšte sa Rimom. Posle čitave nedelje beskorisnih diskusija nismo uspeli ništa ni da se dogovorimo, i dijalog je prekinut bez ikakvih planova za njegov nastavak u budućnosti.

Mnogi pravoslavni delegati, koji su prisustvovali u Baltimoru, su sve ovo što se desilo videli kao ogroman korak unazad – u epohu pre Drugog Vatikanskog Sabora. Moram da kažem sa žaljenjem, da je sama atmosfera, koja je vladala na pravoslavno-katoličkim razgovorima u Baltimoru, pre ličila na Feraro-Florentinske, nego na razgovore na Drugom Vatikanskom Saboru. Jednog dana situacija se usijala do te mere, da je cela katolička delegacija na čelu sa kardinalom Kasisijem napustila salu, te je bilo nemoguće nastaviti diskusiju. Zahvaljujući «čunskoj diplomatiji» odredjenih članova komisije, zasedanje se nastavilo sutradan, ali dve strane nisu postigle nikakve rezultate. Komisija je u suštini priznala svoju nesposobnost da reši probleme i smatrala je neophodnim obraćanje rukovodstvima Crkava koje učestvuju u dijalogu sa pitanjem o svrsishodnosti daljeg nastavka dijaloga.

- Katolici tvrde, da Pravoslavna Crkva, zbog evojih unutrašnjih problema, ne može čak da formuliše same pretenzije i pitanja u odnosu na Katoličku Crkvu. Da li je to tako?

- To nije tako. Mi zaista imamo unutrašnje probleme, ali postoji jedinstveni stav Pravoslavnih Crkava u odnosu na katolički prozelitizam na tradicionalno pravoslavnim teritorijama, kao i po celom nizu drugih pitanja, koja su povezana sa medjusobnim odnosima izmedju Pravoslavne i Katoličke Crkve. Ruska Crkva je formulisala potpuno konkretne pretenzije prema Katoličkoj Crkvi, koje su nazvane potpuno konkretne činjenice katoličkog prozelitizma. I većina Pravoslavnih Crkava nas je podržala. Postoji medjupravoslavna solidarnost, bez obzira na to, sto unutarpravoslavni problemi još čekaju svoje rešenje.

- Postoji mišljenje, da problem raskola u Ukrajini ima još i geopolitičku dimenziju: preduzimaju se unapred smišljeni pokušaji stvaranja pseudopravoslavnih struktura, koje bi bile antiruske, antiistočne, prozapadne. Koliko smatrate umesnim takav pogled na raskol?

- Teško mi je da dam kompetentan sud o ukrajinskom raskolu, pošto za tako nešto treba živeti u Ukrajini i videti situaciju iznutra. Ali ja sam stekao utisak, da raskol nikada ne bi imao takav uticaj, da ga drzava svojevremeno nije podržala. Kada je državna politika usmerena na rascep Pravoslavne Crkve, na slabljenje njenih pozicija, kada država počinje da podržava nekanonske crkvene strukture, onda je to veoma loše. Ali ne sme se zaboraviti ni to, da se raskoli dešavaju pre svega krivicom crkvenih ljudi. I uloga, i krivica tih ljudi u raskolima je veoma velika. Raskoli često nastaju zbog ličnih ambicija pojedinih jerarha. Upravo tako je bilo i sa filaretovskim raskolom: čovek, koji nije mogao da postane Patrijarh Moskovski i cele Rusije zato što ga nije izabrao narod, duhovništvo i episkopat, postigao je svoj cilj drugim putem – postao je lažni patrijarh «Kijevski i cele Rusije-Ukrajine».

Nikakav raskol nikada ne može da reši nikakve probleme, već samo stvara nove. Kada sam šetao Kijevom, pokazivali su mi crkve: evo ovo je naša, a ovo je filaretovska, a ovo je autokefalna, a ovde služe grko-katolici. To je bilo veoma tužno za videti. Tada kada Crkva treba da se obnavlja i crkvene snage da se konsoliduju, dolazi do podela, i ljudska energija se ne troši na izgradnju, već na medjusobne borbe.

Na primeru Ukrajine možemo da vidimo ono što se više puta dešavalo u istoriji: ukoliko Crkva nije gonjena spolja, onda postoje iskušenja iznutra. U sovjetsko vreme Ruska Crkva je bila pod veoma surovom državnom kontrolom, i gonjenja su bila veoma surova. Danas više nema gonjenja, ali se djavo nije smirio: izabrao je novu taktiku i sada teži da uništi Crkvu iznutra, nalazi ljude, koji su spremni da se prihvate tog prljavog posla i njihovim rukama ostvaruje svoje mračno delo. Ali zapamtimo, da Crkva na mističkom nivou ostaje jedinstvena i da je «vrata ada neće nadvladati».

- Danas je u Ukrajini, kao ispunjavanje njenih obaveza pred Evropskom Unijem, u toku proces povratka Crkvi njne imovine. Ali dešava se to, da se imovina, koja je nekada oduzeta od Ruske Pravoslavne Crkve, vraća ne samo njenoj pravoprijemnici na teritoriji Ukrajine – Ukrajinskoj Pravoslavnoj Crkvi, već i novoobrazovanim religioznim organizacijama, kao što je «Kijevska patrijaršija», «autokefalna crkva». Čak se i grko-katolicima predaju crkve, koje im nikada nisu pripadale. Da li Ruska Pravoslavna Crkva treba da iznese svoj stav po tom pitanju i da li ćete vi, kao predstavnik RPC pri evropskom Savetu, ta pitanja izučavati i postavljati?

- Mislim da je Predstavništvo Ruske Crkve pri evropskim organizacijama u Brislu formirano pored ostalog i zbog toga da bi se preko njega postavljala i rešavala slična pitanja. Ali u datom slučaju inicijativa treba da potekne od same Ukrajinske Crkve. Problem restitucije imovine je često pvezan sa drugim problemom – pravoprejemstva. Po zakonu imovina treba da se vrati ili onima koji su je posedovali, ili njihovim pravoprejemnicima. Ali na prejemstvo nekad odmah pretenduje nekoliko organizacija, i država treba da odluči kome od njih da da prednost. Nama je sve dovoljno očigledno: pravoprejemnica Kijevskog ekzarhata Ruske Pravoslavne Crkve je Ukrajinska Pravoslavna Crkva (Moskovske Patrijaršije) kao jedina kanonska Pravoslavna Crkva na teritoriji Ukrajine. Ali svetske vlasti, nažalost nikako ne uzimaju u obzir kriterijum kanoničnosti.

- Problem se još više produbljuje i odsutsvom u Crkvi u Ukrajini statusa pravnog lica. Da li evropske Crkve imaju takav status? I kakvi su uopšte modeli medjusobnih odnosa izmedju Crkve i države u Evropi?

- Po pravilu, registrovane crkvene zajednice imaju pravni status. Što se tiče medjusobnih odnosa izmedju Crkve i države, svaka evropska država ima svoj model i svoja pravila. U Velikoj Britaniji naprimer, status državne religije ima Anglikanska Crkva, u Irskoj – Katolička, a u Finskoj – Protestantska i Pravoslavna Crkva. U nekim zemljama država plaća penziju sveštenicima. Pravoslavni sveštenici u Grčkoj uglavnom dobijaju platu od države, a u Belgiji – i katolički i ptavoslavni (ali ne i protestanti).

- Da li verujete u to da će se glas Ruske Pravoslavne Crkve čuti u evropskoj zajednici?

- Da bi se glas Ruske Pravoslavne Crkve čuo u Evropi, potrebno je čini mi se da se promeni odnos prema našoj Crkvi. Želimo da naprimer uz pomoć našeg Predstavništva u Brislu uspostavimo dobar odnos sa zapadnom štampom, kako bi se u evropskim sredstvima masovnog informisanja postepeno počela menjati predstava o Ruskoj Crkvi. Na Zapadu postoji veliki broj različitih mitova i stereotipa koji se odnose na Rusku Crkvu. Kažu da se cela ta Crkva sastoji od bivših saradnika KGB-a, da se povezala sa državom i pretenduje na ulogu «državne crkve» itd. O stvarnom životu Crkve, koja se obnavlja posle decenija gonjenja, o životu njenih eparhija, manastira i parohija se zna veoma malo, i zato se svi skandali i razdori, koji se dešavaju na crkvenom tlu, rasvetljavaju veoma detaljno. Da li ćemo uspeti da prevazidjemo tu situaciju i da u okviru naše Crkve stvorimo tu atmosferu poverenja, koja je neophodna da se njen glas čuje? Zasad je teško odgovoriti na to pitanje. Ali čini mi se, da ukoliko evropskim sredstvima masovnog informisanja budemo davali izbalansiranu i pravednu informaciju o stvarnom životu Crkve, to će biti na korist i nama i evropskoj zajednici. I naš glas će se tamo pre ili kasnije snažno čuti.

Razgovor vodio protojerej Georgije Kovalenko
preuzeto sa http://archiv.orthodoxy.org.ua/page-451.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

A+ A-