MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

U nizu masovnih sredstava informacija je bila objavljena božićna poslanica vladike Belocerkovskog i Boguslavskog Serafima, gde on izmedju ostalog kaže i sledeće:

«Ukoliko narodni zakonodavci uvode antihrišćanske zakone, onda njima nije mesto u hrišćanskom društvu i mi se nikada nećemo potčiniti bogoboračkim zakonima. To je pre svega, svetska antihrišćanska globalizacija, čiji je cilj formiranje individualne diktature i apsolutna kontrola života i delatnosti svake osobe. Ukoliko svet realno stremi ka tome, onda se može posvedočiti da je nastupila predantihristova epoha i mi treba da izmenimo svoj život na bolje». Skrećemo vašu pažnju na ragovor izmedju ruskog pravoslavnog pisca Valerija Pavloviča Filimonova sa vladikom Serafimom, arhiepiskopom Belocerkovskim i Boguslavskim, koji se mogao čuti na sankt-peterburškom radiju «Reč» u emisiji «Pravoslavni sat».

V.P.F.: Vladiko sveti, publikacija Vaše Božićne poslanice u kojoj ste odista rekli istinu o tim pojavama i procesima, koji se dešavaju u svetu i koji donose strašne duhovne posledice, je bila bukvalno kao melem za srce za mnoge pravoslavne hrišćane. Želeo bih da tu ideju ponovite još jednom za naše slušaoce.

Vl.S.: Spasi Gospode, ali to nije moje mišljenje, već mišljenje Crkve. Svi mi – arhijereji i duhovništvo – treba da propovedamo Hristove Istine onako kako su nam ih apostoli i Sveti Oci predali. Posedujemo ogromno duhovno nasledje, i naš zadatak je da ništa ne pokvarimo, već da ljudima sve prenesemo čistim i razumljivim rečima, kako bi Hristove Istine postale razumljive svakome – i starom i mladom čoveku, i deci, i bogatima i siromašnima. Mi smo pozvani da sačuvamo Hristovo nasledje, a ni u kom slučaju da ga uništavamo i da govorimo nešto dvolično. I mi to ne govorimo sami od sebe, to nije naše lično mišljenje, već stav Hristove Crkve. U tome se sastoji naša crkvena delatnost, naša propoved Jevandjelja i Carstva Božijeg.

V.P.F.: Na našu najveću žalost, Vaše Preosveštenstvo, mnogi arhijereji i takozvani savremeni bogoslovi, čija mudrovanja su po telu, počinju da poučavaju Božiji narod u drugom pravcu. Oni kažu da se kod nas ništa strašno ne dešava, da Pravoslavlje cveta, da budemo mirni, a oni će nas obavezno upozoriti kada dodje antihrist. Prema rečima svetog Averkija Tauševa, poznatog ispovednika Pravoslavlja našeg vremena, takvi ljudi su propovednici antihrista, pa čak i više od toga, njegove sluge. I ja se s tim potpuno slažem, tim pre što to isto mišljenje ima i veoma poznat starac Pajsije Svetogorac. Kako Vi gledate na to kada pastir ne prati budno ono što se dešava u svetu, već bukvalno uspavljuje svoje slovesne ovce?

Vl.S.: Ne želim da komentarišem stav drugih arhijereja, pošto na to nemam pravo. Ja sam episkop Belocerkovski i Boguslavski, i rukovodim duhovništvom i manastirima. Moj zadatak je da pratim duhovno stanje čeda u mojoj eparhiji, kojima neprestano govorim i tvrdim da pomisao nije greh, već je greh ukoliko je čovek prihvata. Njega već treba ispovediti. Isti slučaj je i u svakoj drugoj ljudskoj delatnosti: ukoliko čovek ne prihvata antihrišćanska dela, već ih samo čuje – onda to nije greh. Ali ukoliko ih on čuje i učestvuje u grehovnom delu, onda je to već greh. Naravno, neki kažu da identifikacioni broj ne predstavlja još antihristov pečat. Odista, to još nije pečat. Ali ako čovek prihvati broj umesto svog imena, onda je to već greh. Mali greh prethodi svakom teškom grehu. Da bi se izbegao veliki greh, treba izbegavati mali. To su propisane istine moralnog bogoslovlja za sveštenoslužitelje, a za mirjane to su propisane istine svakodnevnog hrišćanskog života. Ne prihvataj zlu misao, ne želi bližnjemu ono, što ne želiš sebi! Mislim da je nešto najjjednostavnije što čovek može da spozna, a to je da razlikuje da li da prihvati zlo ili ne. Za nas, hrišćane, je najvažnije da prihvatamo dobro, Duha Svetog, da odbacimo zlo, u bilo kom obliku. Danas su forme zla veoma različite, i pozivaju se na neophodnost današnjeg uslužnog sistema. Ali to je sve – obmana, zato što iza svake te spoljašnje forme postoji oabvezno duhovni smisao, duhovni sadržaj.

V.P.F: Interesantne su takve izjave, kao: prihvatanje ili neprihvatanje identifikacionih brojeva ili ličnih kodova, kažu, nema religijsko značenje. Medjutim, prema učenju Svetih Otaca koje nam je predato, vidimo da u duhovnom životu uopšte nema neutralnih pojava. Tako treba shvatati učenje Svetih Otaca: sve je ili od Boga i ka Bogu, ili od djavola i ka djavolu. Zar u duhovnom životu može biti čak i neutralnih postupaka?

Vl.S: Svakom čoveku treba da bude jasan najvažniji momenat – da su naši praroditelji stvoreni u raju i izgnani iz njega u ovaj svet, koji je u svemu sličan raju, radi pokajanja. A da čovek ne bi očajavao, Gospod je ovaj svet ukrasio svemogućim lepotama. I čovek, prolazeći ovozemaljski život kroz pokajanje, treba ponovo da se vrati u raj, u svoju Domovinu. Sva ljudska delatnost na zemlji ima religijski karakter, a nikako ne životni, niti lični! Čitav ljudski život na zemlji je ili služenje Bogu ili služenje djavolu. Čak ako čovek, budući hrišćanin u Pravoslavnoj Crkvi, u nekim trenucima svesno ili nesvesno služi grehu (znači djavolu!), on se odvaja od jedinstvene Crkve. Zašto sveštenik, čitajući pokajnu molitvu, kaže: «Pomiri i sjedini ga Svojoj Svetoj Sabornoj i Apostolskoj Crkvi»? Šta to znači? Čovek van Crkve je pobedjen od strane djavola. Onda on treba da se pokaje i primi isceljenje od Duha Svetog, kako bi ga Hristos primio u Svoju Crkvu. To je sadržaj molitve pri pokajanju pravoslavnog hrišćanina, koji se ponovo vraća u krilo Crkve. I zato se svi dogadjaji, ne samo u privatnom životu, već i u političkom, društvenom – svode na to, da se djavo neprekidno bori sa Hristovom Crkvom, neprekidno se protivi Bogu. I to je strašno, da duh protivljenja danas veoma snažno deluje u svetu. Ljudi se protive svemu i svačemu: deca se protive roditeljima, potčinjeni se protive pretpostavljenima, rukovodioci se opet protive svojim rukovodiocima itd. A svi se u stvari – protive Bogu. Taj duh protivljenja danas deluje veoma snažno u svetu, zbog toga što u svet već ulazi antihristov duh. Danas se toliko globalno propoveda antihristov duh u svim pojavama, da u svim ljudskim delima vidimo trag religioznog poklonjenja djavolu, služenje grehu, služenje zlu, napredovanje zla u društvu i u ljudima. I samim tim se ubrzava dolazak čoveka greha i kraj sveta. Čovečanstvo bi se sažalilo na sebe, jer samo sebe pogubljuje...Ljudi treba da se pokaju za svoje grehe i da se vrate prvobitnom načinu života, mišljenja. Mi posedujemo ogromno nasledje – duhovno, patriotsko, nacionalno, a ljudi su, posebno danas, više zavoleli zlo, tamu, nego svetlost. Ljudi se opravdavaju time da treba da se potčine sistemu koji nas uslužuje, jer hteli ne hteli – bez obzira u kakvom sistemu živimo i radimo, treba obezbediti porodicu, vaspitavati decu i more drugih razloga.
V.P.F: Ali treba shvatiti, da prema rečima Svetih Otaca treba da vidimo kako će se završiti delovanje tog sistema, jer će se uslužni sistem na kraju krajeva pretvoriti u upravljački sistem.

Vl.S: Svaki uslužni sistem je i upravljački. Naprimer, hrišćanski, crkveni sistem je zaista uslužni, to jest osvećuje ljudsku ličnost, gradjanina zemlje i priprema ga za nebesku Otadzbinu. Pravoslavlje, gde deluje Duh Sveti je jedini ako tako možemo da kažemo uslužni sistem, koji osvećuje i oblagorodjuje ljudsku ličnost, čineći je angelopodobnom, to jest priprema je za večni život. A svi ovozemaljski sistemi – politički, ekonomski, društveni – su tako obrazovani ne da služe čoveku, već da ga porobljavaju, jer se to radi bez Hrista, bez molitve, bez Duha Svetoga. I to porobljavanje je upravo zlu, jednoj ličnosti, diktatoru, bio to antihrist, bio to zli duh, ili čovek, koji se na zemlji trudi da upravlja drugim čovekom i da ga vodi k sebi kao idolu, kao lažnom vodji.

Zadatak pastira, svakog rukovodioca ili Božijeg pomazanika – cara – je da privede hrišćanina ili gradjanina u svoju Otadzbinu, ne k sebi, već k Hristu, da ne zakloni sobom Hrista, i da pokaže čoveku put ka Hristu, i podrži tog čoveka na tom putu u borbi protiv spoljnih i unutrašnjih neprijatelja. Eto to je zadatak ne samo pastira Hristove Crkve, već i svakog rukovodioca – da ne privodi druge k sebi, već k Hristu. Zbog toga uslužni sistem ima u prvom redu politički, nasilni karakter. I u datom slučaju, govoreći o brojevima, on nije u saglasnosti sa zakonima svake države, i zbog toga svako društvo sebe smatra demokratskim. Pravo demokratsko društvo ima u prvom redu u svojoj osnovi brigu o čoveku, o njegovoj ličnosti. A u datom slučaju se gubi ličnost i ono najvažnije a to je – hrišćansko ime. I uopšteno govoreći, to nije ljudska pojava u ljudskom društvu.

V.P.F: Naravno, najparadoskalnije je to što Sinodalna bogoslovska komisija u svojim zaključcima govori o tome da je prihvatanje ili neprihvatanje brojeva – stvar ličnog čovekovog izbora, njegove savesti, njegovog emotivnog opredeljenja, i na kraju karjeva stvar njegovog razuma. Ali dešava se da ljudi ipak trče kod sveštenika: «Oče, da li blagosiljate ili ne prihvatanje identifikacionog broja? Šta vi kažete?», to jest ljudi pokušavaju da učine onako kako im odgovara i da skinu sa sebe odgovornost za to mistično dejstvo, koje se dešava pri zameni čovekovog imena brojem. Kako Vi gledate na taj momenat?

Vl.S.: Primiti ili ne primiti kod je stvar čovekove slobode. I jevandjeljska propoved se zasniva na slobodi ljudske ličnosti. Hristos nikoga ne prisiljava ni na šta. Čak su se neki ljudi sablažnjavali time što je Gospod govorio za Svoje Telo i Krv: «Ako ne budete jeli Telo Moje i pili Krv Moju, nećete imati u sebi život večni». Zbog toga su se neki ljudi sablaznili i otišli od Hrista. Gospod pita apostole: «A vi nećete da odete?», a apostol Petar Mu odgovara: «Kuda da idemo Gospode? Ti imaš reči večnog života». Te reči večnog života i mi treba da tražimo u Hristu, u Njegovim večnim istinama, a ne u tome šta sveštenik kaže: «Vi možete da idete ili da ne idete». Zadatak sveštenika je da kaže kako Hristos kaže, kako On poziva, jer su sveštenik i episkop Hristovi vojnici i ukoliko oni govore suprotno svome Nebekom Vojenačalniku ili Vodji onda je to izdaja i nepoštovanje. Kao tada kada se Hristos obrati lično meni, hoću li ja reći: ne uči me onome što je Hristos učio?
V.P.F.: Vladiko Serafime, ja sam milošću Božijom napisao knjigu o prepodobnom ocu Serafimu Virickom. On ima takvo proročanstvo, koje mnogi znaju, i nalazi se na četvrtoj stranici omota moje knjige «Ali izbavi nas od nečastivog»: «Doćiće vreme, kada neće gonjenja, već novac i prelest ovoga sveta odvraćati ljude od Boga, i poginuće više duša, nego u vreme otvorenog bogoborstva. S jedne strane će se pozlaćivati kupola i podizati krstovi, a s druge će nastati carstvo laži i zla. Istinska Crkva će uvek biti gonjena, a biće se moguće spasti samo nevoljama i bolestima». Znamo i za slično proročanstvo Lavrentija Černjigovskog. I zaista vidimo da je takvo vreme več nastupilo. I naravno mnogi verujući hrišćani zaista žele da ostanu u Istini. Postoji veliki broj takvih rekao bih podvodnih tokova u savremenom bogoslovlju, gde čovek kaže: «Eto ovo je moj lični sud», - kao neki bogoslovi moskovske škole. Da li bogoslov uopšte može da ima lični sud?

Vl.S.: Pojam «moje lično bogoslovsko mišljenje» je nepravilan, bogoslovski nepismen i jeretički, jer je bogoslovlje propoved Božanskih istina, Božijih zapovesti, Hristovog učenja. A reći: «Lično bogoslovsko mišljenje» je u korenu nepravilno. Ne može se govoriti o «bogoslovskom svom mišljenju». Mi smo pozvani da pronosimo Hristovo, Jevandjelsko bogoslovlje, a ne svoje lično. Može postojati istorijsko mišljenje, to jest iz oblasti istorije, crkvene arheologije ili drugih nauka. Ali to nije oblast vere, niti Hristovo učenje. Sopstveni sud može postojati u svemu, što nije Hristovo učenje. A u tome što se tiče Spasiteljevog učenja sopstveni sudovi se ne smeju dopuštati ni u kom slučaju. Okrivljuju nekog sveštenika, ili parohiju, ili episkopa u eshatologiji: «eshatoložnici» kažu. Samim tim okrivljuju svetog apostola i jevandjelistu Jovana Bogoslova, koji je rekao: «Deco, poslednja vremena su!». Radi koga je on to rekao? Radi svih nas. I za tog istog Kurajeva, i za te takozvane bogoslove. I zato je nastrojenje svih podvižnika bilo upravo tako. Svaki podvižnik, svaki Sveti Otac živi tako kao da mu je poslednji dan. On se danas kaje i danas moli oproštaj od Gospoda, kao da mu je današnji dan poslednji. I u večernjim molitvama čitamo: «Gospode! Hoće li mi odar ovaj grob biti?»

Šta se dešava – prema njihovim rečima čitav pravoslavni i asketski život, celo Jevandjelje je prema njihovim rečima neko mračno zlo? Ko su oni onda? Oni su odbacili hrišćanski duh, ili tačnije rečeno nisu se ni prisajedinili Hristovom Duhu, jer svi oni misle racionalno. Ateisti znaju dobro Jevandjelje, sektaši dobro znaju Jevandjelje. I čak ako je čovek i u Crkvi, ali se ne prisajedinjuje Hristovom Duhu, on će uvek govoriti neke za ljude svakojake nerazumljive i umno-pismene stvari, ali prazne i najstrašnije od svega – antihrišćanske.

V.P.F.: Šta je interesantno, Vladiko sveti, oni govore onako kako je ljudima ugodnije, i ljudi to prihvataju – eto u čemu je nevolja. I tu se pojavljuje još jedno pitanje o tome da danas cveta lažno poslušanje, jer je poslušanje pre svega naravno poslušanje učenika svome duhovnom učitelju, poslušanje početnika – starcu, koji zaista predstavlja sasud blagodati Božijeg Duha Svetoga, za koje je još sveti Ignjatije Brjančaninov još pre 150 godina rekao da su blagodatni sasudi praktično presušili. A danas govore o nekom poslušanju jerarhiji uopšte, to jest mirjanin treba da se besprekorno potčinjava svešteniku po svim pitanjima, sveštenik u svemu treba da se potčinjava svome nastojatelju, ili monah – svome namesniku (nije važno koja su to pitanja: pitanja savesti, pitanja vere), pa saglasno tome nastojatelj i sveštenik treba da se potčinjavaju rukovodećim arhijerejima, rukovodeći arhijerej – Sinodu itd. To jest dolazi do izgradnje katoličkog modela u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi, gde se kliru pripisuju prava Božanske nepogrešivosti. To je ono što nas takodje veoma uznemiruje.

Vl.S.: Ljudi su se navikli na razmaženost, i njima imponuje da rade sve onako kako im je ugodno i lako, kako bi nekako zaglušili svoju savest religioznim formama. I zbog toga oni veoma lako silaze sa uskog puta, s Hristovog puta. Gospod je rekao da nam u Carstvo Nebesko predstoji ući uskim putem, na uska vrata. Tim uskim putem ne ide svaki hrišćanin, jer mu to nije ugodno. Treba se potruditi, treba se boriti sa samim sobom. Djavo je zaposeo sve ljudske organe svojim strastima. Treba ga odatle izgoniti, a to je moguće samo molitvom, postom, stradanjem, samoukoravanjem, trpljenjem bližnjeg. A ljudi traže širi put. Njima je ugodnije da tobože pitaju za blagoslov radi opravdanja svoje savesti. I nažalost, dešava se da sveštenik ili starac daju blagoslov, a ljudima se to ne svidi i odlaze kod drugog starca, i on im daje blagoslov kakav im odgovara. Tako ljudi silaze sa istinskog puta.

A sada o poslušanju. Poslušanje je Hristovo delo. Greh neposlušanja je založen u svakom čoveku. I njega se treba oslobadjati jer je neposlušanje, gordost i protivljenje iskonski djavolski greh. Djavo prvi nije poslušao, nije prihvatio Božansko otkrovenje od Gospoda, nije ga uneo u angelski svet, i na taj greh je naveo i prve ljude – Adama i Evu. Taj greh se proširio kao tumor po celom društvu, i u svakoj ličnosti. Zato svaki hrišćanin treba da usmeri svoje poslušanje na poslušanje Hristu, Svetom Duhu, a ne subjektivnoj predstavi o stvarima, o veri. Ako je čovek izgovorio neku jeres, ili ona dolazi od sveštenika, ili čak od episkopa, da li to znači da hrišćanin treba to da sluša jer je to rekao sveštenik ili episkop, ili prosto neki autoritativni starac. Naravno da ne. Mi smo pozvani da nosimo poslušanje Hristu, a kako se ono nosi to je u prvom redu opisano u Svetom Pismu. Kako na delu ispuniti to poslušanje? Kako su Sveti Oci u Duhu Svetom ispunjavali na delu taj podvig poslušanja? Bilo je i danas postoje pravoslavni hrišćani, koji nose besprekorno poslušanje duhonosnom starcu, ali je starac pritom vodjen Duhom Svetim, i Hristovom mudrošću. Kako čoveka usmeriti da služi Hristovoj slobodi? Ako hrišćanin bude sluga Hristove slobode, onda će i sam biti slobodan. Ako bude sluga Božanske Ljubavi, onda će i sam biti ljubav. Ako bude sluga Božanskog poslušanja, onda će i sam biti pravo poslušanje. Zato mi u prvom redu treba da naučimo da budemo poslušne Hristove sluge, a to se ispunjava kroz Svete Tajne Crkve, koje izvršava episkop, sveštenik. Treba se rukovoditi samo Duhom Svetim, kako bi Hristos bio u svemu, i kako se mi ne bismo razdvajali u Carstvu Nebeskom. I zato, ukoliko je čovek bez Hristovog poslušanja, a u poslušanju čoveku sa ljudskim mudrovanjem, onda se on ne može spasti.

V.P.F: Mi čak u molitvi Duhu Svetom kažemo: «Care Nebeski ...Duše Istine» - znači, pre svega Duh Istine. Dešava se da danas dolazi do takvih paradoksa, što kojekuda objavljuju revnitelji Istine (koji govore istinu o današnjem predantihristovom vremenu, o tom sistemu elektronskog konclogora, koji preti da se pojavi u ljudskom društvu), koji se iz nekog razloga proglašavaju raskolnicima, sektašima. Nije li neobično što se čovek koji je ustao za Božiju istinu podvrgava gonjenjima?

Vl.S.: Treba biti načisto s jednom stvari, a to je da je duh ovoga sveta ušao i u neke služitelje Crkve, i zbog toga oni ne propovedaju Hrista, već sebe. Ali mi, pravoslavni hrišćani, treba da budemo u jedinstvu sa Crkvom i da ne obraćamo pažnju na takve, jer episkop još nije Crkva, sveštenik još nije Crkva, starac još nije Crkva, već su to ljudi u Crkvi. I ukoliko oni ne propovedaju saglasno crkvenom učenju, Hristovom učenju, onda su oni van Crkve, Duhom Svetim odsečeni od crkvenog organizma, i samo spolja još stoje pored Prestola i na svojoj službi. A faktički, Hristov Duh ih je već napustio, zbog toga što ne porpovedaju Hrista, već sebe, ne služe Hristu, već svojoj utrobi. Ali ako čak, kako je Gospod učio, propovedaju Hristovu Istinu i takvi ljudi (koji se nažalost sreću u Crkvi) i uče kako treba raditi, treba slušati i raditi onako kako je Gospod govorio. Njihova dela ne treba slediti, jer govore jedno, a rade potpuno nešto drugo. I zato ako vam govore nešto što nije saglasno sa crkvenim postavkama, onda im treba reći: «Izvinite, mi nismo na istom putu». Takav stav čovek treba da zauzme. Ali ni u kom slučaju ne treba praviti raskol, niti formirati neku sopstvenu grupu, već prosto preći iz te parohije u drugu, u kojoj sveštenik ima pravoslavne orijentire, gde se može čuti pravoslavna propoved, i pravoslavni savet – i to je već dovoljno. A za ostalo – čitajte Sveto Pismo i molite se. Smirujte se koliko je moguće, ne gordite se ničim i Božija milost vas neće napustiti.

V.P.F.: Još jedno delikatno pitanje. Vladiko Serafime, danas su mnogi hrišćani, na našu žalost i tugu, već primili identifikacione brojeve, kako mirjani, tako i sveštenici. I mi ih naravno ni u kom slučaju ne osudjujemo, već pokušavamo da im kažemo istinu o tom sistemu, koji se danas formira na naše oči, ne želimo da stvorimo neku paniku, već čisto da upozorimo na duhovnom planu, jer vidimo da ti ljudi počinju nekako da se menjaju. Da, oni počinju da se menjaju, i bukvalno napadaju svoju sabraću i sestre, koji ne žele da prime te brojeve. To jest svedoci smo da primanje broja počinje da odstranjuje blagodat od čoveka. Tako nešto se već može videti realno u mnogim slučajevima, i ti ljudi postaju tako nervozni, to jest ako govorimo ovosvetskim jezikom, ne trpe nikakve savete. S njima je veoma teško izaći na kraj. Kakvo je vaše mišljenje? Ja mislim da zaista počinje da deluje taj isti «duh zablude», «neka energija» kako je govorio starac Pajsije Svetogorac, i ljudi neprimetno počinju da se odvajaju od Hrista.

Vl.S.: U tome i jeste sva opasnost prihvatanja identifikacionog broja, što odstupa blagodat Duha Svetoga i ulazi duh ovoga sveta, ili duh antihrista. U tome je sva opasnost. Da nema tih posledica po pravoslavnog hrišćanina, moglo bi se okačiti sto takvih brojeva. Ali taj broj je povezan sa našim budućim udelom, sa našom sudbinom u večnom životu, sa sudbinom našeg spasenja, a mislim da nijedan čovek koji ima zdrav razum ne želi da se večno muči u adu. On shvata da su to ozbiljne stvari i da je to njegova sudbina. I ako od tih cifara zavisi čovekova sudbina, onda naravno on treba svim silama i svim merama da ih odbije i kategorički izjavi svoju nesaglasnost sa tom pojavom. U tome i jeste sva opasnost, što čoveka napušta Sveti Duh i on postaje surov, nervozan i potom nesposoban za prihvatanje Božanskih Istina. Upravo je u tome sva opasnost. Šta reći o rečima prepodobnog Serafima Virickog? Stvar je u tome, što mnogo, veoma mnogo toga zavisi od svih nas ljudi. Ukoliko budemo imali istinsko pokajanje, onda će Gospod ispraviti stanje stvari u društvu. A ukoliko ne bude pokajanja, onda će Gospod dopustiti još više. Znamo iz Biblije kako je Gospod želeo da kazni Nineviju. I čak se i prorok Jona razočarao što je prošlo četiri dana, pet, a Ninevija je još uvek postojala i nije bila uništena. I čak se ljutio zbog toga što je on prorokovao, a to se nije ispunjavalo. Pošto su se Ninevljani pokajali – od cara do običnog čoveka – Gospod je pomilovao grad. Tako će pomilovati i naš narod, ukoliko se zaista budemo kajali i ostavili svu svoju sujetu i prinosili Gospodu pokajanje. Ne na rečima, već sa suzama i u postu. Posebno danas treba prebivati u postu i molitvi. I noću kući ustajati i moliti se i čitati Psaltir. Svi treba da se prihvate tog svetog dela. A mi veoma mnogo razmatramo poslednja vremena i pitanja globalizacije, da možemo i na miting da idemo. A ako se spomene pokajanje, i kakvo ono treba da bude, onda to ljudi nekako nerado prihvataju. Pokajanje je osnova izmene našeg društva.

V.P.F.: Ali i pored svega Vladiko, i stajanje u Istini predstavlja najvažniji sastavni deo čovekovog spasenja. Jer ako čovek, kako kažu mnogi Sveti Oci, radi i po hiljadu zemnih poklona na dan, ako neprekidno posti, ali dospe u oblast duhovne prelesti, pokori se laži, onda pravi kompromis sa zlom i udaljava se od svog spasenja.

Vl.S.: Pokajanje ne biva van Crkve ili van Istine. Ukoliko čovek živi u Istini, onda on ima i istinsko pokajanje. A ukoliko je čovek van Istine i daleko od Istine, znači da se ne kaje istinski. Ukoliko čak čovek, budući van Istine, nezakonito strada, kako piše apostol Pavle, to stradanje mu se ne uzima za podvig. Istina je norma ljudskog postojanja. Treba paziti na sebe kao na zenicu oka i sto puta na dan se ispitivati. Nisam li odstupio od Božije volje? Nisam li se ukolnio od Hristove Istine? Nisam li danas bio grub prema nekome? Nisam li nekoga osudio? Nisam li zloslovio? To jest čovek analizira sebe, da li su njegova dela saglasna sa Božijom voljom. Ukoliko nisu saglasna, on se vraća Hristu preko molitve, pokajanja i iskreno ispovedanje grehova.

To i jeste duhovno uzrastanje, prosvetljenje i bogaćenje Duhom Svetim. U tom slučaju čovek se još više ukrepljuje u Istini i blagodat Božija mu već predstavlja svetilnik u životu, i on se ne spotiče, već čvrsto stoji na osnovama apostolskog učenja.

V.P.F.: Hvala vam Vladiko. Pogledajte šta se dešava: u tom svetskom trgovačko-finansijskom sistemu, koji danas sa svim znanjem možemo da nazovemo svetskim elektronskim konclogorom, će postojati virtuelni novčani sistem (to jest biće zamenjen gotov novac) i čovek će postati objekat upravljanja sistema, a tim sistemom će upravljati bogoborci, pa i gore od toga – satanisti. Znamo poglede čitavog niza glavnih ideologa globalizma, i proističe samo po sebi, da čovek u tom sistemu neće moći da u svakom trenutku ispunjava Božiju volju. Čovek neće moći da bude prosvećen Duhom Svetim, jer će za njega biti ustanovljena odredjena pravila sistemskog ponašanja. Recite nam šta zaista treba posmatrati i kako će se to završiti. Danas je odista kao nikad ranije važno prosvećivati narod o tome da su nastupila ta vremena.

Vl.S.: Ranije, kada je čovek odstupao od Hrista, on se poklanjao djavolu na razne načine, to jest postojali su idoli. Ali takvo poklonjenje je bila gruba forma paganstva. A danas se čovek poklanja zlim duhovima preko INN-a, to jest preko izoštrenije forme. Djavo smišlja za svako društvo ili za svaku epohu poklonjenja sebi, a njegov zadatak je samo da se ne projavljuje, već da to bude kao neka nasušna potreba, zahtev duha vremena i samog stanja stvari u datoj epohi.

Želim da upozorim sve pravoslavne hrišćane da ne stvaraju sebi dodatne strahove i da se ne boje svega toga. Ne bojte se! Hristos je pobedio djavola! I Crkva će stajati do Drugog Gospodnjeg Dolaska. Ne treba ohati i ahati, što je čovečanstvo već došlo do te crte, i Duh Božiji već ne može da prebiva u tim ljudima. Sve to tako treba da bude. Gospod nas je upozorio, ali samo se u tim situacijama treba ponašati veoma mudro, blagorazumno, bez sujete, sa molitvom, i Gospod će nas svakako umudriti. Jer danas ima malo duhovnika i staraca. Molimo svi zajedno Gospoda, da nam obilato pošalje Duha Svetoga u tim teškim vremenima, kako bi nas Sam Duh Sveti umudrivao, poučavao kako da se ponašamo u konkretnim situacijama, kako nečastivi ne bi mogao da nas povuče na neke nepopravljive korake. I zato – ne bojte se, živite u čistoti, prebivajte u Hristovoj Crkvi, živite hrišćanski, prizivajte Duha Svetoga, i Gospod će vas sigurno umudriti, ukrepiti i dati mudrost, i odgovor na sva moguća pitanja. Gospod je rekao: «Ja sam s vama u sve dane do svršetka veka». Amin.

V.P.F.: Spasi Gospode. Na završetku našeg razgovora, vladiko Serafime, želim da podsetim da su danas i u Rusiji i u Ukrajini u toku mnogobrojni sudovi za zaštitu čovekovih prava koji se u svim društveno-državnim odnosima koriste svojim imenom, u zaštitu svoje bogomdane slobode. Znamo da je donešeno mnogo pozitivnih odluka po tom pitanju u korist pravoslavnih tužilaca. Kada čak ovozemaljski sud proglašava to delo kao prestupno, onda šta da kažemo za sudove Božije? Znači, ipak vidimo potvrdu svoje ispravnosti. Naravno, svi mi treba to zlo da razobličavamo i nekim delima, a ne samo da se molimo i postimo, i da radimo onako kako nam Gospod otkriva.

Vl.S.: Naravno, mi pravoslavni hrišćani treba da kažemo svoj stav preko odredjenih sudskih organa. Treba da izjavimo da smo ipak u oravu, da stojimo na zvaničnoj platformi zakonitosti, i da to što se danas dešava su u stvari protivzakonska dela. Ali želim da kažem nešto drugo, veoma važno: najviše od svega treba da se boje rukovodioci raznih organa vlasti, preduzimači, biznismeni. Čini mi se da oni prvenstveno treba da se boje i zaštite. Jer kako oni ne shvataju taj momenat da se od njih oduzima vlast i novac – nešto što je za njih najdragocenije? A oni još i podržavaju taj sistem! Oni prvenstveno treba da se boje i zaštite a ne pravoslavni hrišćani! Hristos štiti Crkvu i mi nemamo čega da se bojimo, a oni treba da se boje i štite.

V.P.F.: Danas se planira da se u svakoj državi formira elektronsko sudstvo, i tada Rusiji neće biti potrebna – Državna Duma, Ukrajini – Vrhovna Rada, sudstvo će se svesti na minimum, zbog toga što će tamo biti samo ljudi koji će moći da upravljaju sa elektronskim sistemom. Eto ka čemu stvar ide, i mi to vidimo po odluci na poslednjem susretu država «Velike osmorke» u gradu Evijanu. Tamo se savršeno jasno kaže da će se već upražnjavati takvi pojmovi kao nacionalne države, i saglasno tome ljudi koji rukovode nacionalnim ograncima, prosto neće biti potrebni u novom informacionom društvu.

Vl.S.: Naravno, bezuslovno mi ne štitimo sebe. Oni iz nekog razloga ne shvataju jednu elementarnu stvar da mi ne štitimo sebe, već u prvom redu – Hristovu Istinu, kako ta Istina ne bi bila izopačena. Ali u datom društvu i u svakoj državi mi prvenstveno štitimo one koji imaju vlast, novac, autoritet, uticaj, vikendice i slično ovozemaljsko, materijalno bogatstvo. To je njima nešto najdragocenije u čega se oni uzdaju. Oni će ako to izgube pomisliti na samoubistvo, zato što je njihov bog – to bogatstvo. Oni ne znaju za Istinitog Boga, i ne vode hrišćanski život. I svi treba da shvate da je Crkva u društvo uvek unosila samo blagodatnu struju za ozdravljenje tog društva. U datom slučaju Crkva ga održava, kako se ono već ne bi otkotrljalo u propast, i kako iznenada ne bi nastupio dan kraja celog sveta.

V.P.F.: Spasi Gospode. Vladiko blagoslovite naše slušaoce.

Vl.S.: U prvom redu želim da poželim svim slušaocima primanje obilne blagodati Duha Svetoga, Koji u Sebi nosi Božansku Premudrost. I ukoliko svako zamoli od Boga tu Premudrost, ona će ga urazumiti, naučiti, i ispraviti stanje stvari. Pozivam još jednom sve na pokajanje. Kajte se kao da se davite, kao da gorite – tako treba prizivati Gospoda!

Ukoliko se Sveta Rusija pomoli i zatraži od Gospoda pokajanje, pomilovanje, onda će Gospod naravno pomilovati, i oprostiti grehe i nepravde našim sunarodnicima i ponovo poslati Duha Svetoga, kako bi obnovio lice zemlje. Neka blagoslov Gospodnji bude uvek s vama. Neka vas uteši Hristovo Vaskrsenje.

V.P.F:: Spasi Gospode! Neka Vas Bog čuva, dragi vozljubljeni u Gospodu Vladiko, i želim Vam mnogo godina i Božije propovedi Hristovom narodu.

preuzeto sa http://www.russkie-idut.ru/news/new03.htm
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

A+ A-