MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A kako je svaki čovek deo jedne kulture a kultura je izraz uma i srca naroda, onda ja kao slikar na njivi svog života utiskujem deo te narodne duše u slike, govori akademski slikar Mirko Kovačević.

- Duboko ukorenjene tablice sećanja su nam ozračenja i osvetljenja predačka za puteve kojima ćemo hoditi, a naše temeljne karakteristike jezika, vere, pesme, predanja, senzibiliteta, odredio je i satvorio Tvorac koji jedini zna tajnu naše bitnosti u ovom trajućem pergamentu života", kaže na početku razgovora slikar Mirko Kovačević određujući tako, poput ramova za slike, okvir našeg razgovora u kome govori o sebi, Srbiji, Pravoslavlju, dobroti, Bogu, ljubavi.

Rođen sam u podovčarskom selu Dučalovićima 1954 godine. Moji preci, Kovačevići, pored zemljoradnje bili su kovači, stolari, pintori, a naročito su bili poznati kao "čuturaši". Pravili su drvene čuture i sudove od drveta i prodavali širom Zapadne Srbije. U nevolji, ratnoj nestašici pravili su drvene opanke pa je narod ispevao pesmu o mom dedi Konstantinu: "Kralju, Pero, dođi do Ovačara, da ti vidiš Kosta opančara, kako pravi drvene opanke i obuva cure podovčarke." Otac mi je rano umro od posledica ratnog zraobljeništva u Nemačkoj. Vrlo mlad, od majke, naučio sam da radim, naučio sam i zavoleo da budem koristan, i ta me lakoća u radu drži i dan danas. Rana smrt mog oca, pa dede, pa babe, česta šaputanja suseda o tome kako mi je stric poginuo...rano sam osetio miris mnoštva upaljenih voštanica, miris tamjana, volovska kola koja uvek nekoga dragog nekamo odvoze. Rano sam stekao utisak i naučio da osećam da me otac, deda gledaju "s onog sveta" i da bi trebalo da budem svestan i dostojan njihovog obraza i prezimena koje nosim. A odlazeći često na groblje počeo sam da zapažam iskrenu estetiku duše naroda srpskog koju je utisnuo na šarene nadgrobne spomenike širom Srbije. Od ranog detinjstva u moju maštu, u dečja snoviđenja uselila su se razmišljanja o ozbiljnim temama, o svetiteljima, o smrti kao oživljenju života. Svakodnevno, iduću u školu prolazio sam pored plavih krajputaša - zapisa, ti plavi krajputaši oslikavali su nebo, okerom islikane figure na njima i ispisana slova oslikavali su zemlju, a neke reči ispisane crvenom bojom oslikavale su život i životvorne neke tajne i govorili o vremenu posle smrti, o vremenu koje je posle, sa optimizmom. Mistika zvona manastira "Svete Trojice", koja su se povremeno kad je "čisto vreme", čula i do naše kuće, pojačavala je, inače bajkovitu, svakodnevicu u kojoj sam rastao. A o prazniku, kada smo odlazili crkvi zapažao sam bliskost odežda svetitelja sa zidova sa narodnom nošnjom mojih komšija koji su se za praznike svečano oblačili. Naročito me je impresionirala i na razmišljanje navodila ravnoteža krsta. I ja sam u nekim godinama koje nisu za uozbiljenje, ozbiljno to gledao i kako sam rastao i osposobljavao se da i ja neki svoj trag ostavim sve više mi se nametalo to iz detinjstva arhetipski utisnuto. Rano sam naučio da osećam tajanstveni šapat Srbije. Iz svega toga ponikle su i moje slike, zapisi", kaže Mirko Kovačević.


- Zapisujete vreme, trenutak ali se taj trenutak otima i biva izvan vremena.

- Za večnost će ostati, pre svega, dobrota i čistota. E sad, ja imam potrebu da radeći određene motive na neki način asocijacijom pokažem da ti motivi koje obrađujem nisu moji već da pripadaju narodu iz koga ja potičem i oni nekom svojom čistotom, lepotom ozračuju i oslikavaju dušu naroda koja je plemenita. Svojim slikama hoću da pokažem da je narod i dobrota izvan dnevnih događaja i da će kad nas ne bude ostati suštinske stvari a ove prolazne, koje izazivaju senzacije i naprave i neku ranu koja boli da će nestati. Moj govor je govor boje i linije. Rado crtam srpsko selo, srpske stare kuće naherene, često i češće crtam bez čoveka jer smo ih ostavili. Ali ima na mojim slikama i zanimljivih likova poput poslednjeg kamenorseca iz mog kraja, zvao se Tikomir i imao je lep nadimak Mandrk. Slikao je baš krajputaše, bojio ih plavim bojama, sećam se kad je obnavljao krajputaš pokojnog vojnika Milutina Dimitrijevića. Ovekovečio sam i rabadžiju Slavimira, čoveka ogromnog, dugačkog, jakog glasa a kad zapeva i povode volove to je lepota.

- Volite srpsko selo i seljake.

- Imam potrebu da crtam nekadašnji narod srbski, stare, zaboravljene, napuštene motive koje ja nisam zaboravio. Imam poštovanje i divljenje za istinsku lepotu i otmenu jednostavnost osećanja predaka naših koje su iskazali u gradnji svojih kuća, vajata, ambara, svojih ograda od tesanog kolja, prelepih šarenih tkanina, skladnih oblika i boja. U mom sećanju su živi, smerni starci, Solunci, koi su imali meru života i bili određeni Gospodom, otadžbinom i bili krotki kao deca. Njihova lica i ruke svakom borom i svakim žuljem iscrtavala su težinu opstajanja na ovim prostorima, ali ozračena mudrošću, ulivala su spokoj da će sve biti dobro jer se vrši volja Božja. Rado slikam i pejsaže, jer sam odrastao u prelepoj Srbiji, hodao padinama Ovčara, virio kroz tarabe Dragačeva. Uvek se čudim kako smo mogli mi, Srbi, napustiti najplodniju, najpovoljniju osunčanu zemlju, koju su naši preci radili i branili, sabiti se u gradove, zaogrnuti se dokolicom i tiho nestajati. Slikam na svojim platnima Srbiju, želeći da se narod toj lepoti jednog dana vrati, pronađe suštinu jednostavnog života, s novim naraštajima potraži pretke i od njih nauči šta znači biti "narod Božiji.



- Ima li danas tih mudrih seljaka koje slikate?

- Ha način kakve ih poznajem iz detinjstva sve je manje. Bili su to jednostavni ljudi, i u toj jednostavnosti mudri. Danas su drugačiji, ne kažem ja da je mudrost iščezla ali ta jednostavnost tih suhih ljudi koji su imali kvrgave, velike šake, koji su ako ga čovek nešto pita prvo rekli - ne znam ja dete, iako se po njegovim očima i zenicama vidi da zna ali on pretpostavlja i hoće da stavi do znanja da je znanje ipak njemu nešto nedostupno, on je čovek jednostavan i veli - pitaj ti nekog drugog. E, ako nema nikog drugog, onda će on da kaže. I uvek su znali da se ograde, ja bih rekao ali ako je to vama po volji, te vrste mudrosti malo manjka, ali mudrost je uvek u narodu, jer mudrost nije od čoveka nego je mudrost mnogo starija i dokle god je čoveka i naroda biće i mudrosti. Imam naslikanih puno pejsaža, toponima koje ja volim i ja imam toga i u svojoj svesti i sećanju vrlo živo i vrlo često nacrtam neku kućicu, pa dodam neko drvo, pa neku vodenicu i ja već uronim u neko drugo prostranstvo."

TRAGOM ZAPISA

Ciklus "Tragom zapisa" autorsko je čedo slikara Mirka Kovačevića koje svedoči o njegovom autentičnom promišljanju kroz znakove, simbole, krasnopis a sve je počelo još na Akademiji.

Tako sam u završnoj fazi studiranja izabrao za temu diplomskog rada likovne elemente srbskih nadgrobnih spomenika. Od onda, do današnjeg dana, drugujem sa simbolima našeg postojanja, pravoslavnog našeg trajanja, tragam preko dve decenije za ostavljenim porukama, trudim se da ih, nekim svojim senzibilitetom uobličim, da ih naglasim a da suštinu ne zatamnim. Sa istinskom ljubavlju, sa civilizacijskim vetrovima protiv sebe, u opštem dirigovanom, često i dobrovoljnom zaboravljanju osobenosti kulture, svoj sam rad podastro isticanju lepote i vrednosti nasleđa naroda kome pripadam. Tako je osamdesetih godina prošlog milenijuma i veka nastao ciklus slika "Tragom zapisa", đerdan motiva, koji se i dalje niže s verom u pravoslavno postojanje. Na prostranim, zlatnim, islikanim pergamentima, sa materijalizovanom fakturom, teksturom i patinom, ucrtavam oslikanom, okamenjenom linijom znake, oblike čiji se smisao prepoznaje i shodno posmatraču i odgoneta. Svaki znak predstavlja određeni oblik osećanja sveta. Krug je znak izvorne jednostavnosti i vrhunski domet savršenstva. Krst kao najsveobuhvaniji simbol - u njemu se sastaju nebo i zemlja, u njemu se prepliću vreme i prostor. Boje su posebno značajne, posebno zlatna i plava, modroplava, plavozelena, tirkizno plava koje osvetljavaju prošlost i upućuje na mir, na beskonačan univerzum koga možemo biti deo i koga ne možemo sagledati. Sve slike imaju zlatnu pergamentiranu podlogu lebdeću nad smeđim tonom zemlje. Zlatna podloga treba da asocira na zlato, na Tvorca, na Gospoda a pergamentirana na zapise, kao što su Mojsijevi bili, znači na zapise koji nama iz davnina govore o onome što će doći i onome kakvi mi treba da budemo.


-Kako se osećate kao umetnik u danšnjem vremenu?

- U suštini, pravo govoreći, likovna umetnost, književnost i poezija u znatnoj meri su ogledalo ljudskih strasti, veoma istančano iznijansiranih, na žalost, sve više, usmerenih ka horizontali zemaljskog. Svakodnevica svetovnog zarobljava čoveka u čovekocentrične snove, maštanja i delanja, u lažni svet koji je sam stvorio, i gde se odomaćeno baškare sile demonske. U huci zemaljskog sve teže razaznajemo talase života koji dolaze iz večnosti. Svetovna umetnost oko nas razvija osećanje za skladno i lepo, oplemenjuje naše opažaje, ali ako nije prožeta duhovnošću, debelim slojem samoljublja zatamnjuje nam vid za mnogo suštastvenije stvari. Osećam da, uprkos, preovladalim silama nametnute svetske "estetike" treba što pre potražiti Svetosavske uzore, oslušnuti arhetipski šum srbskog naroda u sebi, s radošću i verom da će lepota i dobrota spasiti svet.

-Da li se molite tokom slikanja?

Trudim se koliko mogu i koliko umem a dalja priča, pa da se ne gordim eto..."

-A biti hrišćanin u današnjem svetu...

- Bilo bi lepo da se svako potrudi makar da bude pozitivan, da ima lepe misli i dobre namere, to je neka suština, a onda se čovek i unutra polako čisti. Voleo bih da ima više optmizima, bez obzira na neku apsurdnost koja nas često može zapljusnuti od računa, materijalnih teškoća do susreta sa grubim ljudima. Ali, optimizam da će dobro biti, radovati se danu ujutru, nahraniti gugutku kad kucne na prozor i kad je čovek pospan i kad mu se ne ustaje, radovati se sunčevom zraku, ne mrštiti se i kad je kiša ili neka nevolja, jer kažu i bolest je Božija poseta. Ja sam negde optimista i mislim da i svojim slikama taj optimizam širim, trudim se da taj metafizički mir ostvarim, ime mi je Mirko tako su mi dali i ja se negde u tim okvirima, i u slikama čini mi se trebam kretati.

- Da li je teško popravaljati se?

- Teško jeste zato što su vremena zbunjujuća ali ja sam već na sredini puta, idem ka nekom drugom putu i onda što je interesantno ovaj drugi put me umiruje. A put za popravljanje sebe je uvek sa više rada, sa više pozitivnih misli, da se radujemo i kada grešku napravimo, jer čovek je i za greške. Nekada je dovoljno pružiti nekom ruku, lepu reč, eto desilo mi se, zvoni telefon, devojče vidim po glasu traži nekog a ja kažem da je pogrešila broj, a ona će - on meni daje stalno pogrešan broj ja ću se ubiti! Nemoj da se ubiješ, kažem joj, danas je Sv. Sava, sve će biti dobro ja ti kažem. Ona će, hvala, hvala vam, neću da se ubijem. Eto, meni je to draže nego da sam potpisao neku sliku. Znači, bitno je da nikog ne plašim, da i kad mene ne bude niko se ne plaši gledajući moje slike, kad kažem plaši mislim da ne gubi samopouzdanje, da ne gubi optimizam životni, onaj arhetipski, onaj lepi koji je u boji, koji je u tonu, koji je u zvuku da ja to ostavim, znaće to ako arhetipski razmišljam to će znati generacije koje dolaze da čitaju," kaže slikar Mirko Kovačević.

Ljiljana Sinđelić Nikolić