MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Podvižnicima, koji su asketskim načinom života pročišćeni i osvećeni, Gospod daje mnoge darove, kao velike znake Njegove ljubavi. Otac Isak (+1932) iz manastira Dionisijata nije bio bez ovih blagodatnih darova, koji su dokazi živog prisustva Božijeg, a što nam je otkriveno mnogim, divnim događajima iz njegovog života.

Otac Isak, još kao sasvim mlad, bio je zadužen za izdavanje namirnica u manastirskom konaku u Kareji. Živeo je zajedno sa starcem Gervasijem, manastirskim sabratom, koji je na Svetu Goru došao iz Lakonije. Jednog zimskog dana – bilo je to meseca februara -  otac Gervasije moraše hitno da stupi u kontakt sa manastirom radi neke neodložne stvari. U ono vreme, na Svetoj Gori, ne beše telefona niti kakvog drugog sredstva komunikacije. Bilo je potrebno da neko odmah, pešice, krene u manastir uprkos opasnim vremenskim prilikama. Starac Gervasije pozva svog učenika, oca Isaka, i uruči mu pismo za igumana. Otac Isak načini pred starcem jednu metaniju, uze svoj štap i putnu torbu i krete na put.

Staza preko planine od Kareje do Dionisijata prolazi kroz divan predeo. Put vodi kroz divljinu i gustu, visoku kestenovu šumu. Putovanje u pravilu traje oko pet sati. Iako je nebo bilo sivo i moglo se videti da preti veliko nevreme, jedno od onih koje često šiba Svetu Goru, učenik odmah, dobrovoljno, krete da ispuni svoje poslušanje. U roku od petnaest minuta stigao je do krsta, koji se nalazio na vrhu planine. Brzo se spustio do staze koja je od podnožja vodila ka manastiru. Ali tu se suočio se sa ljutim neprijateljem - snegom. Krenuo je iz Kareje oko 1 sat popodne (u 7 sati uveče po vizantijskom vremenu.(*) U 3 sata ujutro stigao je na među manastira Simonopetra, na hladni izvor zvani Bouzdom. On je do tada još uvek, nekako, mogao da vidi put. Međutim, sada je sve bilo potpuno prekriveno snegom. Otac Isak je činio sve napore da ostane na stazi. Prizivajući preslatko ime Isusovo, nastavio je da pešači sve dok više nije mogao da pokrene svoje noge u snegu.
Vejavica je bila strašna, a naleti snega i vetra udarali su sa svih strana. Ne mogavši da nastavi put, on mirno stade. Pokušao je da načini par koraka, ali bilo je uzalud – samo je još dublje propadao u sneg. Put je bio izgubljen, hladnoća velika, a guste pahulje su i dalje padale svuda oko njega. Nije mogao da očekuje pomoć od ljudi, niti da traži bilo kakvo sklonište. Vreme je prolazilo, noć se spuštala,  a izbavljenja niotkuda. Malo po malo,  sneg bi ga potpuno prekrio i ovo bi bila njegova poslednja noć.

No kada se činilo da je svaka nada izgubljena, otac Isak podiže svoje ruke i oči ka nebu i toplom, nepokolebljivom verom uzviknu: „Gospode Isuse Hriste, Bože, molitvama mog svetog starca spasi me ovog časa! O, Sveti Jovane Krstitelju, daj mi da stignem do manastira u dobrom zdravlju!“

I gle! Reči proroka Isaije ispuniše se: „Ne boj se, jer sam Ja sa tobom!“ U tom trenu neka nevidljiva sila ga dohvati i spusti u manastir, pred crkvu,  kod vrata!

Bilo je 4 sata i 30 minuta popodne (10 sati i 30 minuta po vizantijskom vremenu). Oci su upravo završili sa obedom. Vratar se pripremao da zatvori manastirsku kapiju, ali se trže ugledavši oca Isaka koji je stajao pred njim.

„Odakle dolazite, oče? Kako ste uspeli da se probijete kroz ovakvu snažnu mećavu?“ - upitao ga je.

Vratareva zbunjenost beše još veća kada, gledajući na put koji vodi iz Kareje, ne vide ni jednu stopu u snegu. Njegovo iznenađenje delili su i  ostali oci. Svi su se pitali šta se to dogodilo. No otac Isak, ne želeći da otkrije čudo, samo im dade objašnjenje pokazujući na ikonu Svetog Jovana Krstitelja: „Uz pomoć Svetog Preteče, ja neozleđeno  ispunih moje poslušanje.“

Prošlo je neko vreme, a čudesan događaj svog vazdušnog transporta otac Isak, na slavu Božiju,  otkri svom duhovnom ocu potanko mu ispričavši o svemu što se dogodilo.

Čitajući žitija, imamo prilike da se susretnemo sa nebrojenim čudima trenutnog prelaska Svetih sa mesta na mesto. To su čuda koja se dešavaju onima koji žive životom ugodnim Bogu,  i znaci su posebne Božje milosti i naklonosti. 
__________________________________________________________________
(*) Prema vizantijskom računanju vremena, koje se koristi na Svetoj Gori, dan počinje zalaskom sunca. Kad sunce zađe za vrh Atosa, časovnici otkucavaju 12 sati
Iz knjige „Savremeni atonski podvižnici“ (1. deo) Arhimandrita Heruvima (str. 353-355)
 

 

Među mnogim poslušanjima koje je obavljao, starac  Isak je izvršavao i poslušanje prosforara. Postoje mnogobrojne priče ne samo o njegovom napornom radu, već i o brojnim čudima koja su mu se dogodila.

Obično se u manastiru svake nedelje pripremalo od  četrdeset do pedeset prosfora, a za to je bilo neophodno oko 35 kilograma brašna. Petnaest prosfora trebalo je manastiru i manastirskom konaku u Kareji. Preostale prosfore delile su se, kao blagoslov, podvižnicima od Novog skita pa sve do Kavsokalivije. Te godine, međutim, nije bilo dovoljno brašna. U mesecu februaru manastirski sabor staraca izmerio je količinu pšenice koja je preostala i došao do zaključka da će ta količina jedva izdržati do žetve. Pozvali su oca Isaka: „Oče, naše zalihe brašna jako su male. Ako budemo bili veoma štedljivi, izdržaćemo. Imaj u vidu da nam je ostala samo jedna lađa. Nemamo dovoljno da bismo prosfore delili podvižnicima. Zato, pažljivo planiraj!“

Ove reči pale su kao munja na blagoslovenu dušu starca Isaka. Nije ništa odgovorio, ali je bio vidno uznemiren! Mislio je: „Šta da radim sada? Sabor je u pravu – preostala je samo jedna lađa brašna. Ali kako možemo lišiti podvižnike blagoslova Svetog Preteče, kako da se onda služi Sveta Liturgija u slavu Božiju i na oproštenje grehova? Moja duša ne može biti mirna.“

Molitva je bila jedino rešenje. I on stade pred ikonu Svetog Jovana Krstitelja, koja je stajala do same prosfornice, načini tri metanije i celivajući odano stopala Svetitelja moljaše mu se svim srcem da ga prosvetli, kako bi znao šta da čini. Starac Isak je mnogo voleo Svetog Jovana, a kada mu se molio, govorio je sa jednostavnošću i verom, kao malo dete koje se obraća svom starijem bratu. Nakon ove molitve on ustade, a srce njegovo beše ojačalo u svojoj odluci. Ponovo se obrati Svetitelju: „Sveti Jovane, Pretečo i Krstitelju, neću prestati sa deljenjem Tvoga  svetog blagoslova podvižnicima. U nedostojnosti svojoj, molim ti se, učini čudo i neka zalihe manastirskog brašna potraju do naredne žetve.“

I čudo se dogodi. Brašno se uopšte nije trošilo. Prosfore su pripremane kao i do tada, i tako sve do 22. juna. Toga dana, u luku je uplovila lađa natovarena pšenicom sa metoha u Kalamati. A za dva dana bila je manastirska slava.

Možemo samo da zamislimo starčevu radost i zahvalnost Svetom Jovanu Krstitelju, koji mu je i ovoga puta pritekao u pomoć.

Dana 24. juna praznuje se Rođenje Svetog Jovana  Krstitelja.
Iz knjige „Savremeni atosnki podvižnici“ (1. deo) Arhimandrita Heruvima (str. 358-359)

 

Prevod s engleskog: prof. Bojana Popović
23. 1. 2011.

Izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2011/01/two-wondrous-miracles-of-st-john.html