MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

U našoj ispevedaonici, a mladi nisu upućeni u to šta je greh, većina koja nije u crkvi smatra da je normalno imati predbračne odnose, kaže protojerej Vajo Jović iz Beograda

- Iz razgovora sa mladima vidimo da oni nisu upućeni potpuno u to šta je greh a šta nije i iz toga proizilaze razni padovi i slabosti. Često možemo da čujemo da se kaže...pa, kako drugi žive, zašto ne bismo i mi tako...Takva razmišljanja dovela su do toga da su neki grehovi dobili legitimitet, tretiraju se kao nešto što je sasvim normalno i prirodno. Na primer, greh bluda! Omladina smatra, većina koja nije u crkvi, da je normalno imati predbračne odnose i da je normalno živeti telesno sa mladićem ili devojkom. Pa recimo, dvoje studiraju i svo vreme studija provedu kao mladić i devojka živeći telesno, zapravo potpuno imitirajući brak. I onda se desi, eto recimo u jednom razgovoru, devojka se žali, kaže da je učinila preljubu i to smatra grehom. A kad je pitam pa kako ste učinili preljubu kad niste udati, ona mi odgovara da je prevarila svog dečka. Objašnjavam joj da to nije dobro, ali da je greh i to što opšti telesno sa dečkom a nije u braku, a ona mi kaže: "Pa to je normalno," govori nam o. Vajo Jović iz crkve Aleksandar Nevski u Beogradu, koja je poznata po svojoj Pravoslavnoj misionarskoj školi.

Naš sagovornik kaže da je za pohvalu to što među mladima postoji dobra volja, a uz rad sa duhovnikom i kroz život crkve mladi se poučavaju.

- Osnovni princip je princip ljubavi, da se razume da im se govori iz ljubavi, a da bi razumeli i prihvatili treba ponuditi uvek nešto vrednije. Naime, treba govoriti o vrednosti života u celomudriju i čistoti, anđeoskoj čistoti. Ispunjavanjem zapovesti Božijih čovek sebe i štiti. U našoj ispovedaonici je puno suza isplakano a koje su posledica bluda. Na primer, devojka dođe i ispoveda recimo abortus, do kojeg je došlo zato što je živela sa svojim mladićem koji je zajedno sa njom studirao, uz obećanje da će se uzeti. Kad su došli do četvrte godine i kad je ona već i začela, zatrudenala, e, onda je on njoj rekao da ne planira nju da ženi, da je našao drugu devojku, da završava studije i odlazi! Ona ostaje kao trudnica, i u tom neznanju šta da radi u toj izneverenoj ljubavi ona pristupa abortusu, i na taj način od bludnice postaje i čedomorac, ubija svoje dete u svojoj utrobi. Eto, kako od greha bluda čovek dođe i do greha ubistva a sve se to nije htelo. Onda, iz tog greha bluda dolazi se do raznih bolesti, jer se ne zna s kim je partner sve opštio i bio u telesnom kontaktu i postoji mogućnost da prenese i razne venerične bolesti, pa i sidu.

Kad čovek živi u telesnoj čistoti, govorim i za muškarce i za žene, onda oni čuvaju sebe u zapovestima Božijim i na taj način onemogućavaju da dođe do bolesti, ne samo na telesnom, fizičkom, nego čuvaju sebe i od raznih bolesti koje dolaze na duhovnom nivou. A to su teške traume koje preživljava žena u abortusu, kada napupi i pripremi se da rodi i onda ona taj plod, novi naraštaj, kao mlado drvo kada napupi i treba da izlista, procveta a vi uzmete i čitavu glavnu granu ili srce odsečete i čitavo drvo kljokne. A pogotovo u duhovnom smislu, jer kada se žena priprema za porođaj priprema se i fizički i psihički, priprema se u psihi da bude majka, da primi voljeno biće, da ga zagrli i poljubi...Tako da je to jedan dubok potres, vidi se to i iz ispovesti sa jednom ženom koja je imala nekoliko abortusa: "Ja godinama osećam iz utrobe, iznutra, iz sebe, osećam plač male dece!"

- I muškarci snose odgovornost za abortus!

- Muškarac je podjednako pred Bogom odgovoran kao i žena. Međutim, sasvim sigurno žena to mnogo dublje i fluidnije doživljava zato što se dete razvija u njenoj utrobi, žena ga doživljava i fizički, duboko, doživljava i otac ali ne na tako intenzivan način kao žena. U moralnom smislu podjednaku odgovornost pred Bogom, pred vlastitiom savešću, pred Crkvom i pred tim detetom koje je ubijeno, snose i muškarac i žena. Zbog toga, mladi treba dobro da vode računa o tome i da greh sasecaju u korenu. To znači, da žive duhovnom i telesnom čistotom. Međutim, kad je reč o čistoti, to je jedno komplikovano pitanje, zato što su mladi naučili na takav sistem života, jer je takav sistem ponuđen kroz medije, filmove, u običnom razgovoru, seksualna revolucija o kojoj se govorilo pre nekoliko decenija je eksplodirala i ona je svuda oko nas.

- Dešava se da čak roditelji teraju decu da budu u "skladu sa vremenom".

- Da, roditelji ispituju da li je kćerka imala dečka, da li je živela sa njim.
Jedna majka mi je rekla:"Ja sam dobra majka, vaspitavam svoju decu kako treba, svojoj ćerki sam više drugarica nego majka. Rekla sam joj da ću otići iz kuće i dva dana ako treba, kada bude htela da dovede momka.
" Ja kažem:"Vi to podvodite svoju ćerku njenom mladiću?!"
" Ju, Bože, pa nije", zaprepašćeno će majka. "Pa, to ste rekli!"
" Ali, moja kćerka treba da ima mladića!"

Naravno, ona treba da ima mladića, odgovorio sam joj. Ja nisam rekao da ne treba da ima mladića, treba da ima, prirodno je da se mladi zabavljaju. Ali, zabavljanje mladih može da bude na drugi način, ne mora da bude isključivo kroz telesne kontakte. Mladi su se vekovima zabavljali i pritom nisu telesno grešili. Mi danas malo govorimo o vrlini i čistoti, smatra se da je to nešto prevaziđeno. Međutim, nije prevaziđeno. Ono što je čisto, dobro i lepo uvek će ostati tako. Mislim da se radi o krizi vaspitanja. Ako bi se više govorilo o čistoti, o lepoti, o nekim uzvišenijim ciljevima života, kako je bilo kroz vekove a počivala je na osnovama uzvišenog pravoslavnog morala, da bi to na određeni broj ljudi delovalo.

MLADI I SEKSUSALNOST

- Kad pričam o određenim slabostima, o grehu kao promašaju ne kao krivici, ja nikoga ne osuđujem. Mnogi su ljudi žrtva stečenog vaspitanja u kući u porodici, u školi. Danas zaista postoji prostor za ispoljavanje duhovnih sadržaja, postoji prostor za misionarski rad. Ali sada na tom tržištu da tako kažem, postoje razne ponude, razni izbori, različita ubeđenja. Danas je veoma prisutan duh hedonizma, duh potrošačkog sekularnog društva koji za sobom nosi obezboženje ljudi i ugađanje ljudskim slabostima što se vrlo često definiše kao određena vrsta slobode ili demokratije. Naročito u pogledu recimo žene, govori se o ženama na radnom mestu, u parlamentu, u strankama, pa do raznih ženskih udruženja sa raznim ženskim pravima, do te mere da ima i jedno udruženje ...pravo žene na ne rađanje. Pod vidom slobode, sa našeg hrišćanskog apsekta, daje se nešto što u stvari nije sloboda, na primer, pravo žene na nerađanje. Žena može da ne rađa ali kod nas istorijski, vekovima žena je imala probleme ako ne može da rodi ili da ostvari porodicu, ona nije bila prezrena i izopštena ali se na ženu koja nema porodicu gledalo kao na ženu sa falinkom jer je bilo prirodno i očekivano u jednoj zdravoj porodici da ima potomstvo. Po hrišćanskom gledanju i po običnom, narodnom, prirodnom gledanju koje je utemenjeno na našem pravoslovnom ispovedanju vere, ono što bi bio smisao postojanja žene i što bi ženu činilo potpuno ispunjenom sa smislom i svrhom postojanja to je dar materinstva i rađanja, Znači, žena je u pravoslavnom svetu najpre viđena kao majka, a ako hoćemo da budemo iskreni ja mislim da žena sebe najprijatnije i najsmislenije oseća kada rađa i podiže decu.

Međutim, žena se danas u društvu ističe najpre u anatomiji svoga fizičkog bića. Kroz medije se nude razne kuće lepote za ulepšavanje, počevši od nosa, trepavica, usana do celokupne anatomije. Govori se o tome kako žena treba da bude lepa i da ispunjava sve aspekte spoljašnje lepote, pa se stiče utisak da se žena želi istaći kao objekat strasnog izazova, ili objekat bluda. A ona unutrašnja lepota majčinska, ljubavi koju daje mužu i deci, odnosno porodici, o tome se ne govori, te vrednosti su zapostavljnjene. Tako da je taj sistem demokratije i slobode u stvari prevario ženu. Žena se zapošljava u preduzeću, zapošljava u politici, žena je naravno zaposlena i u porodici, oko dece, njoj se sve više daje poslova, govori se o njenoj spoljošnjoj, fizičkoj lepoti i žena biva u stvari, prevarena jer je sve više porobljena. Savremena žena je žena promašenog cilja i smisla života.

Zatim, to sekularno društvo govori o zabavi za omladinu koja počinje negde otprilike od jedanaest, dvanaest, kasne noćne sate mladi provode u raznim zabavama i šetnjama a izujutra su nesposobni da krenu na posao, da nešto rade stvaralački, da uče, spremaju ispite, domaće zadatke. Pri tom se prave problemi u porodici, jer roditelji koji nisu naučeni na takav stil života a koji nije dobar, ne mogu s tim da se pomire. Zatim su tu problemi droge, alkohola.

Navešću i razgovor sa jednom srednjoškolkom, koja kaže da živi devstveno i u čistoti ali to mora da krije, jer ako bi to rekla u gimnaziji bila bi izvrnuta javnom ruglu. Ono što je lepo i čisto, postalo je ruglo i devijantno, a ono što stvarno jeste sa aspekta pozitivnog hrišćanskog morala devijantno, to je proglašeno kao normalno i prirodno. I pojedini sociolozi i psiholozi kažu, da onaj mladić ili devojka koji nemaju predbračne seksualne, telesne odnose da oni bivaju frustrirani. Mogao bih da se složim sa njima da oni jesu frustrirani, jer je prirodno kod mladog čoveka da bujaju seksualni nagoni, da buja plodnost i potreba za rađanjem a bez te seksualnosti nema rađanja i to je naravno, kod mladih prisutno.

Kada se u crkvi govori o toj mladosti i strastima, govori se i o hrišćanskim vrlinama koje doprinose sputavanju ljudskih strasti i kanalisanju u pravom smislu. Na primer, da čovek ne bude isuviše telesno napet potrebno je da razmišlja o sebi, o vrednostima života, potrebno je da drži crkvene postove koji smanjuju određene fizičke potencije, potrebno je da praktikuje Svete tajne ispovesti i pokajanja, da stalno bdi nad svojom dušom, da razmišlja o strastima koje proizilaze iz tela, da razmišlja o posledicama koje mogu da dođu usled greha, da se pričešćuje, da čita dobru duhovnu literatutu. Eto, sve bi to bila priprema da se smanjuju tenzije koje proizilaze iz duha i tela. A kad je mlad čovek potpuni učesnik potrošačkog društva, kada noći provodi u kafani, konzumira alkohol ili drogu, jede hranu bez ikakvih uzdržavanja, pa onda gleda filmove u kojima se promoviše seksusalnost onda napinje svoju prirodu i ima potrebu za pražnjenjem. Takav čovek zaista biva frustriran, jer su stvorene sve pretpostavke za seksualni čin a on to ne može da učini i biva napet. A ako se radi o podvigu hrišćanskom koji se sprovodi kroz porodicu, kroz školu, kroz crkvu, kroz naš verski život onda čovek sputava sebe i drži sebe i svoje telo pod kontrolom, vlada sobom. Život u crkvi je život u vrlini, negovanje vrline i borba sa samim sobom, pobeđivanje sebe, pobeđivanje greha u sebi. Tako da je hrišćanski život jedna večita borba.

- Kako biti pravi roditelj?

- Ona majka koja kaže da joj je kćerka kao drugarica a otac da mu je sin kao drug, prave grešku. Zato što ne može drug i drugarica imati veće dostojanstvo nego što je to biti otac i majka. Biti otac i majka, biti roditelj jeste najviše dotojanstvo koje je Bog podario čoveku. Čin roditeljstva jeste nešto u čemu čovek liči na Boga, možda najsuštastvenije liči na Boga. Zato što Bog ljubi i grešnike i pravednike, ljubi sve ljude, nesebično voli sve ljude i kad ga psuju, i kad ga grde, i kad rade protivu njega, i kad greše, i kad ga na krst razapinju. Tako i roditelj isto, kad ima i poslušnu, i neposlušnu, i zahvalnu, i nezahvalnu decu, on ljubi svoju decu. Roditelj nesebično daje svome detetu ne ispostavljajući nikakve račune za to što daje, bilo da je duhovno ili materijalno. Roditelj jednostavno daje i ničemu se ne nada. On samo želi da dete raste, da bude dobro, da postigne određene rezultate duhovne i fizičke, raduje se gledajući uzrastanje deteta i po duhu i po telu.

Prema tome, treba čuvati to blago roditeljstva, negovati ga, i razvijati kod deteta to osećanje da ono zna šta istinski jeste roditelj. A dete će to umeti da prepozna. Prepoznaće našu žrtvu i ljubav. Ljubav je najvredniji kapital koji dajemo deci. I po tome će nas deca pamtiti. Neće nas pamtiti koliko smo im odeće kupili, u kakve smo ih restorane vodili ili po nekim materijalnim vrednostima, nego po onoj žrtvi, žrtvenoj ljubavi koju mi ulažemo u njih. Vrlo često može biti zastranjena i od strane dece i od roditelja.

Da kažem prvo od strane dece, deca su pozvana po zakonu Božijem da poštuju roditelje, kako kaže jedna zapovest...poštuj oca svoga i mater svoju da srećan budeš. Ta je zapovest izrečena uslovno, uslov za sreću, blagostanje, dugovečnost i zdravlje duha i tela jeste poštovanje svojih roditelja. Tako da smo mi deca dužna da poštujemo svoje roditelje u svemu osim ako nas oni odvraćaju od hrišćanskog morala, od Boga i ako preti opasnost da izgubimo i večni život. Znači nećemo ih poslušati u toj besedi ili činu koji je protiv Božijeg zakona i Božijeg morala. U svemu drugom potrebno je da naše roditelje poslušamo, pa čak i onda kada oni možda nisu potpuno u pravu i kad se to sukobljava sa nekom našom generacijskom vizijom, mladi su obično nadobudni, imaju drugačije viđenje kako smatraju modernije itd. Sve dok smo sa našim roditeljima u zajednici treba da bude potpuna poslušnost i zbog te naše poslušnosti čak i kad roditelji pogreše Bog će nas nagraditi, biće nam od koristi. Ako ne u tom mometnu, sasvim sigurno kasnije, upravo zbog te poslušnosti. Jer poslušnost je velika vrlina, zato što se čovek uči već u roditeljskoj kući da polako slama svoju volju, zato što uspeva da drži sebe pod kontrolom i zato što je poslušnost uslov napretka svake porodice. Ako svi žele da budu domaćini u kući i ako se ne sluša domaćin, takva kuća ne može da napreduje, ne može da napreduje ni crkva ako se ne slušaju crkvene starešine, ne može da napreduje ni država ako se ne slušaju državne starešine. Konačno, ne može napredovati ni jedan narod ako ne sluša Boga. Tako da je poslušnost prema roditeljima veliki blagoslov i uslov za napredak svakog čoveka. Bilo bi dobro da razmislimo i dublje o svom odnosu prema svojim roditeljima, da li se mi molimo za njih. Ako nisu među živima da se molimo za pokoj njihovih duša, a ako smo u nekoj neslozi i neskladu sa roditeljima gledajmo da što pre to izgladimo, da se što pre sa njima pomirimo, da sve oprostimo a naročito da tražimo od roditelja da oni nama oproste.

- Umete li Vi kao roditelj da kažete detetu - Oprosti!

- Svako je dete na svoj način i nema pedagoškog udžbenika za sva vremena i recepta roditeljskog ponašanja za koje se može reći - e ovo je obrazac ponašanja roditelja prema detetu. I roditelji su različiti i deca su različita, ali u svakom slučaju roditelj treba da bude ispunjen ljubavlju prema detetu, da bude pravičan i da bude strog. To je važno. Mislim da tako postupam.

- Nema pritužbi?

- Pritužbi ima, dete se žali, ali mi razgovaramo. Ako su pritužbe opravdane uvažavaju se. Naravno, svaki roditelj može da pogreši. Ali, uvek se treba truditi da sve što mi hoćemo od deteta da to bude opravdano, da bude s ljubavlju rečeno, da se ne bi dete maltretiralo i kinjilo. Ne sme dete da se kinji. Nije isto dete od pet i dete od petnaest godina. Razlika je u pristupu. Sa petnaest godina dete je u pubertetu, puno je raznih nepromišljenosti, puno je otpora prema autoritetima i prema ocu i prema majci i to treba razumeti, a s druge strane ne treba ni pustiti da može da radi šta hoće opravdavajući to onim, pa on je u pubertetu. Znači treba naći tehniku kako ono što je dobro i korisno i za dete i za porodicu a na osnovama pozitivnog morala kako to sve preneti na dete. Naročito treba voditi računa da se dete kontroliše u tim godinama kud izlazi, zašto izlazi, gde se nalazi i ko mu je društvo. Mnoga deca nisu hteli otići ovom ili onom stranputicom, nekad čak i deca iz dobrih kuća i dobrog porodičnog vaspitanja povedena lošim društvom mogu da odu u stranputicu. Ono što je veoma važno u daru roditeljstva je da roditelj treba da bdi nad detetom, kao kvočka što sabira piliće pod svoja krila uvek, tako i roditelj da sabira, da zna gde je dete, šta radi, zbog čega nešto radi i da stalno ispituje, razgovara sa detetom i da bude sa detetom. Mi u gradskim uslovima smo tu malo hendikepirani, ako rade i otac i majka onda smo stalno odvojeni i nismo prisutni u kući, jedino se možda saberemo na nedeljnom ručku ili na subotnjem ručku kad dete ne ide u školu a mi ne radimo. Veoma je važno da to vreme koje imamo na raspolaganju provedemo sa našom decom i da odvojimo što više vremena za našu decu.
Evo, kao roditelj preporučio bih svakoj porodici, ako postoji mogućnost da samo otac radi i samo on izdržava porodicu, da majka ne radi, to je Bogom blagosloveno. Da majka bude sa decom u kući, jer majka je preko potrebna deci u kući i mislim da bi se tako uštedeo i dobar deo porodičnog budžeta. A ono što je najvažnije, majka je uz svoju decu i u svakom momentu ona zna šta deca rade i pruža im svoju majčinsku ljubav jer je sa njima. Jer, deca naročito kada su u osnovnoj školi, imaju izrazitu potrebu za majkom. Dakle, ako postoji mogućnost preporučujem da majka bude sa decom, da to bude njeno zaposlenje.

Pomenuću i greške od strane roditelja. Recimo, roditelji mogu neumereno da se mešaju u život dece, naročito kad deca porastu i kad treba da ostvaruju svoju bračnu zajednicu, ožene se pa onda u teškim ekonomskim uslovima i nemanju stambenog prostora žive u zajednici sa svojim roditeljima. Roditelji vrlo često tu novu osobu ne mogu da prime kao člana porodice. Posmatrajući posesivno na svoju kćerku ili na sina, misle da druga strana koja je ušla u kuću ne vrši ono što oni žele, ili da njihov sin ili njihova kćerka trpe u toj zajednici i počinju više ili manje da se mešaju maltretirajući svoga sina i svoju kćer, pa i celu novu porodicu koja se zasnovala u toj kući. Lepo je u Svetom Pismu rečeno da će ostaviti sin oca i mater i prilepiće se ženi svojoj. To znači nastaće nova porodica, nova zajednica i ako ona treba već da funkcioniše u okviru jedne porodice - oca i majke, onda preduslov dobrog napretka jeste da se uz veliku strpljivost, uz veliko popuštanje, uz veliko razumevanje, molitveno, sa puno hrišćanske ljubavi prihvate novi članovi porodice.


priredila Ljiljana Sinđelić Nikolić