MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

HRIŠĆANSKI IDEAL POSTA

o. Dejan:  (...) Draga braćo i sestre, neobično sam radostan i uzbuđen, a verujem da i vi svi delite to osećanje, što smo večeras doživeli izuzetnu čast i radost da među nama bude mati Makarija.

Mati Makariju doista više nema nikakve potrebe posebno predstavljati, dovoljno je reći «mati Makarija» i svi znamo šta se pod tim podrazumeva. Draga mati Makarijo, još jednom Vam najsrdačnije zahvaljujem u ime svih nas ovde prisutnih, naravno i u svoje lično ime, što ste bili tako ljubazni da pored svih Vaših mnogih obaveza i poslova nađete vremena da sa nama podelite ovo duhovno veče. Večerašnja tema je «Hrišćanski ideal posta», o tome će nam pričati mati Makarija, a mi ćemo iskoristiti priliku da još štošta zamolimo mati Makariju da nam kaže i objasni iz svog velikog iskustva i velikog znanja. Dobro nam došli, izvolite, uzmite reč, mi ćemo Vas sa pažnjom slušati.

m. Makarija: Pomoz Bog, draga braćo i sestre. Poštovani oče Dejane, meni je velika čast da budem ovde opet sa vama. Prošle godine bilo je kazivanje o mojim susretima sa nekim duhovnicima, koje držim da su vrlo važni ti susreti u mom životu. Ja sam tada pokušala da vam prenesem ta svoja iskustva... (...) Idemo sada direktno na temu, o hrišćanskom idalu posta. Post je jedna od najstarijih ustanova u našoj Crkvi. Post se u grčkom jeziku kaže nisthia i dolazi od dve reči: ni i esthio, mi je odrečna reč; prevedeno na naš jezik to znači «ne jedem». Post jeste ne-je-de-nje. Dalje, post može da se razgraniči u nekoliko stepeni. Pre svega, ne jedem ništa – za nekoliko časova ili za nekoliko dana. Baš ništa! Onda, ne jedem ništa – do devetog časa (deveti čas, to je tri sata popodne), a onda jedem hleb, kikiriki, voće, povrće; to se zove suhojedenje. Ili, jedem u tri obroka ili dva obroka, kako ko jede (mi u manastiru imamo dva obroka), ali to je određena posna hrana. Ali, da vidimo pre svega šta to znači da je post jedna od najstarijih institucija u Crkvi.
Dakle, jedna od institucija koju je Bog ustanovio još za vreme boravka naših praroditelja prababe Eve i pradeda Adama u Raju. On je njima doslovce rekao da oni mogu u Raju vrlo slobodno da se ponašaju, da mogu da koriste sve što se nalazi tamo, ali je On njima izričito rekao: «Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu, ali sa drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi, jer u koji dan okusiš sa njega umrećeš.» Tako su naši praroditelji živeli u Raju uživajući. Jednog dana je zmija prelastila Evu, rekla joj je: «Nema Bog prava kad vam to kaže, jer onog dana kad budete okusili plod s ovog drveta vi ćete postati bogovi. Neće biti potrebno da postoji neki Bog koji je iznad vas.» Eva se prevarila, uzela je tu jabuku i zagrizla ju je. Naišao je Adam, i ona je njemu rekla: «Ovo je dobar plod, uzmi.» On se prvo malo dvoumio, pa je onda uzeo. U trenutku kad je zagrizao, osetio je da se nešto desilo. Do tada, oni su u Raju bili nagi i nisu bili svesni svoje nagote, a odjednim su postali svesni svoje nagote. Uzeli su list da pokriju tu svoju nagotu. I evo, pojavio se Gospod Bog, u vrtu šetajući se, želeći da vidi Svoja bića. A oni su se sakrili. «Adame, Adame, gde si?» Kako Grci kažu to nada, to je četvrti padež, zvao je to nada; i oni kažu talanto, a mi kažemo klepalo, koje klepa: tup-tup,tup-tup-tup,tup-tup-tup... Bog je tako u vrtu zvao Adama. «Dođi, Adame!» Zato kod nas u manastiru ujutru kad se klepa (na isti taj način se klepa), to znači: Bog nas poziva da mi ustanemo na molitvu. Koju molitvu? Je li se mi kaluđeri molimo Bogu samo za sebe? Ne, ako se molimo samo za sebe, onda ta naša molitva ne važi. Molimo se za vaskoliki svet, za sve ljude koji hode po zapovestima Gospodnjim, ali se molimo i za one koji su zastranili.

Ja sam jutros krenula iz Kovina ovamo, iz doma moje sestre; naravno, ona kao i mnogi drugi ljudi, čim ustane okrene televizor i taj televizor drnda celog dana. Ja njoj kažem: daj poštuj malo i ovu spravu, kad je ne gledaš nemoj da gori. I dok sam se ja spremala, govore vesti, i kažu da je prota sa Pala, kojeg su tako pretukli SFOR-ovi vojnici i koji se borio za život, juče služio svoju prvu liturgiju posle toliko vremena i da je u propovedi koju je izgovorio narodu rekao da treba da oprostimo i onima koji su nas tukli. On je bio na ivici života, i on i njegov sin. Hvala Bogu, on je ljude pozvao na pokajanje, a njegov sin je, koliko sam čula, izgubio i jedno oko. Eto šta su sveštenici Božji i monasi Božji – to su molitvenici za ceo svet.

Znači, tada to klepalo nas zove. Bog se pojavio, a Adam se sakrio. Kad god mi učinimo neki greh i budemo ga svesni, imamo osećaj griže savesti. I Adam se sakrio. Bog ga je tražio: «Gde si, Adame? Ja sam tvoj Stvoritelj, tvoj najveći dobročinitelj, što se ti kriješ od Mene?» Mislite vi da Bog nije znao da je Adam zgrešio? Znao je, ali je On hteo da vidi kako će to Njegovo biće da se ponaša. Adam kaže: «Evo, sakrio sam se, jer sam go.» - «Otkud znaš da si go?» - «Pa eto, zagrizao sam onu jabuku sa onog drveta s kojeg si mi zabranio. Žena koju si mi dao, ona mi dade jabuku.» Umesto da kaže: Oče, oprosti mi, zgrešio sam. A On pogleda u Evu, ona kaže: «Zmija koju si Ti postavio u vrtu, ona me je nagovorila.» Niko da se pokaje, ni Eva ni Adam. Zamislite da je Adam tada pao na kolena i da je rekao: «Oče, oprosti mi», možda bi budućnost čovečanstva bila drugačija. Šta je bilo u Raju? Prvobitna zapovest – poslušanje. Poslušanje je najveće koje postoji među nama hrišćanima, a onda zapovest o postu. Poslušanje je, da znate, da li ste vi u manastiru ili ste u braku, najveće. Žena u braku spasava se slušajući muža svoga i rađajući decu. Slušajući muža svoga! Muž nije gospodar nad ženom u smislu da je on njen tiranin, ali jeste gospodar nad ženom. Mi žene nismo niža stvorenja od muža, nemojte da mislite da ja to propovedam na ovoj tribini, ali je Bog postavio naše muževe da budu ispred nas, u Duhu Svetome. Zamislite vi, udane žete, koje ste poslušne vašim blagočestivim muževima, oni su svesni da će iz njihove ruke Bog da traži duše i njegove žene i dece. Znači, brak jeste manastir u malome, gde je muž iguman manastira koji se zove porodica.
Nije bilo pokajanja ni kod Adama ni kod Eve, prekršena je prva zapovest o poslušanju, a prekršena je i druga zapovest, o postu. Eto, mi imamo post još iz Raja. To je prva ustanova koju je nama Bog dao, zapovest o postu i zapovest o poslušanju. U manastiru – pošto vidim ovde energije nekih duša se ustremljuju prema meni, ima tu duša među vama koje razmišljaju o manastiru – poslušnost spasava, poslušnost i u braku spasava. Veliki crkveni oci kažu: brate, nisi ti došao u manastir da se spaseš, ni da postaneš teolog, došao si da budeš poslušan. Ako si poslušan, ti se spasavaš i ti bivaš teolog na najvećem nivou. U braku isto tako. Ideal hrišćanskog života je jedan te isti, samo čovek prema svojim sposobnostima i prema nastrojenju svoje duše bira onaj put koji njemu najviše odgovara. Ponovo da kažem, ta institucija jeste najstarija institucija koju je nama Bog dao. O ovome što se desilo u Raju između Adama i Eve i Boga mnogo kasnije u jednoj svojoj besedi sv. Jovan Zlatousti je rekao: «Ako je post bio neophodan u Raju, on je još više potreban van Raja. Ako je lek potreban pre povrede, on je još potrebniji posle povrede.» Ili sv. Vasilije Veliki, koji kaže: «Pošto nismo postili u Raju, posteći u ovom životu mi treba da zadobijemo Raj.» Vrlo jednostavno ova dva velika sveta oca izvukla su pouke o onome što se desilo u Raju. Postom možemo da zadobijemo Raj. U postu – mi ćemo kasnije govoriti o tome šta sve post podrazumeva – mi smo kompletni hrišćani.

Izraelci su imali jednu zapovest, to je bio dan očišćenja, deseti dan sedmog meseca, kada je rečeno: ništa nećemo da radimo, ništa nećemo jesti, očistićimo se; to je, znači: postićeš Gospodu Bogu svome da bi bio očišćen. Da se malo prošetamo kroz Stari Zavet... Proroku Joni, jednom od velikih proroka, javio se Bog i rekao da je greh ljudi u Nineviji toliko veliki da je došao do Boga. I Bog mu je zapovedio da ide u Nineviju i propoveda im da se pokaju. A Jona kao svi mi ljudi, iako je on bio prorok – i danas vi imate prozorljive ljude, ne proroka u tom smislu kakve smo imali, poslednji prorok nama je bio sv. Jovan Krstitelj, ali ljudi Božji kada kažu nešto, oni nisu svesni da govore o nekoj istini koja će se desiti, to je reč Božja koja ide kroz njih - tako i prorok Jona, hteo je da pobegne, brzo sedne u lađu i uputi se na morsku pučinu, zajedno sa drugim ljudima. I šta se desi? Bog dignu veliku buru i lađa se tresla među onim talasima. Ljudi u lađi su se pitali: neko od nas je mnogo grešan. Jona im kaže: «Ne, ja sam grešan, niste vi grešni nego ja, ja sam to učinio, hteo sam da pobegnem od lica Božjeg. Uzmite vi i bacite mene u more, i bura će utihnuti.» Sećam se, iz Duhovnog luga isto ima jedna priča, neka mnogo grešna Marija iz Egipta je učinila veliki greh: poubijala je svoju decu jer se jako zaljubila u jednog čoveka; htela je da se uda za njega, a on je rekao: ne daj Bože da bih se oženio za ženu koja ima troje dece. Onda je ona poubijala svoju decu i bacila u bunar. Poručila mu je da je slobodna, a on je rekao: ne daj Bože da bih se oženio za ženu koja je likvidirala svoju decu. Ona je postala svesna (onoga šta je uradila), sela je u aleksandrijsku lađu i isto se podigla bura. Ljudi su tada bili mnogo blagočestiviji nego što smo mi danas. Kapetan broda je video, bura je, a lađa neće da ide. A trebalo je za tri dana da stignu tamo kuda su išli. Oni su već petnaest dana na moru, već je nestalo vode, bez nje će svi poumirati; on se dugo molio šta da radi i čuo je glas: «Baci Mariju u more.» Mislio je: od stotina ljudi na brodu koju Mariju da bacim u more? Izađe iz svoje kabine i vikne: Marija! Njemu se javi jedna žena. «Dođi da razgovaramo. Je li tvoj greh ili moj greh što se ovo desilo?» Ona kaže: «Gospodaru, to je moj greh.» Ljudi su nekad umeli da priznaju svoj greh. Šta je naše priznanje greha? To je ispovest. A šta je ispovest? Ispovest jeste pomirenje sa Bogom, pod uslovom da nećemo više da činimo isti greh. Marija se tada njemu ispovedila i rekla: to je moj greh. Kapetan, budući pametan čovek, on reče: «Hajde da spustimo čamac u more, pa ću prvo ja da uđem i malo odveslam, ako se ništa ne desi, onda nije moj greh, onda ti.» Uđe kapetan, malo odvesla, ništa se nije desilo, vrati se na brod, uđe Marija, malo odvesla, tad se čamac malo po malo nakrene i ode na dno. Tog trenutka lađa krene. Tako isto i Jonu kada su bacili u more, odmah se utišalo more. Ali Bog je voleo Jonu, pa je naredio velikom kitu da proguta Jonu. I Jona, boraveći tri dana u kitovoj utrobi, jer kitova utroba nije puna vode, on se Bogu molio. Tridnevan boravak Jonin u utrobi kita jeste ustvari tridnevan boravak Hrista Spasa u grobu, kada je On umro, pre vaskrsenja Njegovog. Jona se u utrobi kita tako vatreno molio Bogu i Bog je, čuvši njegovu molitvu, zapovedio kitu da ga izbljuje na morsku obalu. Jona je tada shvatio šta je volja Božja i da se ne može pobeći od volje Božje. Otišao je u Nineviju i propovedao je. Ninevija je bila veliki grad, tri dana hoda, i on je išao tri dana i govorio, i oni su zaista shvatili šta Bog hoće. Posuli su se pepelom, obukli se u vreću, i postili i molili se. Molitva ne ide bez posta. I Bog je odvratio Svoj gnev od Ninevije. Još u Starom Zavetu imamo dosta primera, recimo Jonatan, Saulov sin, postio je kad je njegov otac hteo da ubije Davida, potonjeg cara Davida, koji je napisao Davidove psalme. A kad je Saul poginuo – on se borio i kada se videlo da neće moći da pobedi neprijatelje, onda je naredio momku koji je nosio njegov štit i mač da ga probode. Ovaj to nije mogao, jer je imao strah Božji. Onda se sam Saul bacio na mač i tako je poginuo. Tada su Izraelci postili zbog njegove pogibije, čak i David, koga je Saul hteo da ubije. Onda opet je David postio kada je dete koje je on dobio sa ženom Urije Hetejina, nezakonito dete, bilo jako bolesno. Car David je bio veliki nad carevima, bio je veliki ugodnik Božji, napisao je 150 psalama, naša bogosluženja su puna tih psalama. Svi vi treba da znate napamet 50. psalam, «Pomiluj me, Bože, po velikoj milosti Svojoj», to je najveći pokajni psalam; možete da ga naučite napamet i ideći autobusom, tramvajem, da ponavljate u sebi taj psalam, to je najlepša molitva. Kad je on napisao taj najlepši psalam? Jednog dana taj David, čista srca i čiste duše, ali čovek i kao i svi ljudi pun strasti, pogledao je kroz prozor i video na izvoru došla lepa žena da zahvati vodu i da se umije. Zaželeo je tu ženu, pa se raspitao ko je ona, čija je ona. To je, kaže, žena Urija Hetejina, on je zapovednik jedne tvoje čete. Pošto se tada vodio rat, on – eto, strastan čovek – zapovedi da četu Urija Hetejina postave prvu, pa kad neprijatelj udari da tu četu razbije prvu, želeći (David) da Urije pogine. Tako se i desilo. Jednog dana, dolazi glasnik: «Gospodaru, razbili su našu prvu četu.» - «Kako ste smeli to da dozvolite?» naljuti se David. Kad je sluga rekao: «I sluga tvoj Urije Hetejin pogibe», on se odobrovoljio, jer više nije bilo nikakvih prepreka da žena Urija Hetejina bude njegova žena. I vi koji razmišljate šta ćete da uradite u životu - častan je brak, veoma častan, ali treba da znate da ćete se u braku prikloniti jednom čoveku koji je isto pun strasti. Ljubav brzo ode, u braku je velika umetnost sačuvati ljubav za kasne dane života. A jedini čovek koji je bez strasti i bez greha, to je Gospod. Znači, mi koje smo se privolele monaškom životu, mi smo sebi izabrale Ženika od kojeg nema boljeg. Eto car David, kakav je veliki greh napravio. I kad je Urije Hetejin poginuo, već je bilo na putu dete greha cara Davida sa Hetejinicom. Kad se to dete rodilo, ono se ubrzo razboleo. Videlo se da će da umre, i David je počeo da posti i da se moli. On je postio i molio se, ali nije Bog primio tu molitvu. Jer, to je bilo dete greha. Dete nije bilo krivo, i onog dana kad je dete umrlo, David je oprao svoju kosu, sredio se i uzeo da jede. Pitaju ga njegovi dvorjani: «Dok je dete bilo živo, ti si postio i molio se, sada kad je umrlo, logično je da ćemo sad plakati.» On kaže: «Ne, ja sam molio Boga i nisam ga umolio, Bog je došao i uzeo Svoje.» David je znači postio, ja sam vam sve ovo pričala radi posta.

Pa sveti Jovan Krstitelj... Maločas sam rekla, to je poslednji od velikih proroka. On je boravio u pustinji, i čitav njegov život u pustinji bila je molitva i bio je post. Šta je jeo? Piše u Svetom Jevanđelju, jeo je akride i divlji med. Divlji med i sami znate šta je, to je med od buvaka, bumbara, a akride, to su oni veliki skakavci - ja sam ih jela u Palestini – koji imaju velike batake i treba da pojedete puno tih bataka da se malo nasitite. To je bila vrlo oskudna hrana. Šta još kažu u Starom Zavetu za meru posta? Kaže: «A nije li ovo post što izabrah, da razvezeš sveze bezbožnosti, da razriješiš remenje od bremena, da otpustiš potlačene, i da izlomiš svaki jaram? Nije li da prelomiš hleb svoj gladnome, i siromahe i prognane da uvedeš u kuću? Kad vidiš gola da ga odeneš, i ne kriješ od svoga tela. Tada će sinuti vidjelo tvoje kao zora i zdravlje će tvoje brzo procvasti i pred tobom će ići pravda tvoja. Slava Gospodnja biće ti zadnja straža. Tada ćeš prizvati i Gospod će te uslišiti. Vikaćeš i reći će: evo me! Ako izbaciš između sebe jaram i prestaneš pružati prst i govoriti zlo, i ako otvoriš dušu svoju gladnome i nasitiš dušu nevoljnome, tada će zasijati u mraku vidjelo tvoje...» Znači, to je još u Starom Zavetu o postu. A šta kaže o meri posta sv. apostol i evangelista Matej? Ja vam sada dajem jednu paralelu da vidite kako Stari i Novi Zavet nisu daleko. Ne mogu da razumem da neki u manastirima ne daju kaluđerima i kaluđericama da čitaju Stari Zavet. Dok sam bila u Grčkoj, nama je naš duhovnik zapovedio i mi smo svakoga dana u svojoj keliji čitale u svom pravilu četiri glave Staroga Zaveta. Zašto naši ne preporučuju? (...) Ceo Stari Zavet je priprema Novog Zaveta. Sad ste videli meru posta baš u Starom Zavetu, to je sve ono što važi za nas danas. Piše sv. apostol i evangelist Matej: «A kad postite ne budite žalosni kao licemeri, jer oni načine bleda lica da vide ljudi gde poste. Zato vam kažem da su primili platu svoju. A ti kad postiš namaži glavu svoju i lice svoje umij, da te ne vide ljudi gde postiš, nego Otac tvoj koji je u tajnosti. Otac koji vidi tajno, platiće tebi javno.» Dakle, potpuno iste stvari.

Da vidimo sad pobliže šta je post. Da li je post samo uzdržanje od hrane ili od neke vrste hrane? Ne, post jeste uzdržanje od hrane, ali uzdržanje i od grehova, i da kažemo, kod bračnika uzdržanje od bračnih zagrljaja. Ne zato što su bračni zagrljaji sami po sebi grešni, oni su blagosloveni, ali vreme kad postimo mi imamo preča posla – da ugodimo Gospodu Bogu svome, da se Njemu pomolimo, da Njemu postimo, pa ćemo i telesno da postimo na taj način što ćemo se odvojiti od bračnih zagrljaja. Zato naše prote, kada se u vreme posta odvajaju od svojih blagočestivih popadija, oni kao da hoće da podražavaju vrhunske posnike i kaluđere, jer svi smo mi, kad smo imali krstoobrazni postrig za vreme krštenja, predodređeni za monahe Hristove, za borce Hristove. Mi monasi kad se monašimo, ponovo imamo taj krstoobrazni postrig, zato naše prote tako rade, jer taj monaški život priznaju za uzvišeniji od svog bračnog života, iako je bračni život od Boga blagosloven. Bog ga je blagoslovio Svojim prisustvom u Kani Galilejskoj. Znači, uzdržavanje je put posta. Ali braćo i sestre, nije samo to naš ideal. Sad nećemo da jedemo, ali ćemo da se ljutimo na svakoga, psovaćemo svakoga... Ja vozim kola, i sada svakom ko me pređe ja ću da kažem: «Stoko jedna, šta si to uradio?» Znate šta ću da kažem? Kad se narod naljuti na nekoga, pa mu kaže: životinjo, kako vređa Boga i vređa životinje! Pa životinje su toliko čistije od nas. Nijedna kučka nije ubila svoje kučence. I oni imaju svoje vreme parenja. Ako kažemo nekome: ti si životinja, pa mi vređamo samoga Boga, kao da je Bog pogrešio kada je životinje stvorio takvim kakvim jesu. Životinje su beslovesne. Šta znači beslovesan? Nemaju um, kao što mi imamo, nemaju dušu, kod njih nema greha, pokajanja... Meni je nedavno uginula kučkica, ja sam mnogo plakala za njom, i onda sam se utešila da je ona bar kod nas živela na velikom nivou životinjskog dostojanstva. Ali, nema za nju raja. Vi nemojte nikada da pomislite u svojoj duši: životinjo jedna. Ili što ljudi kažu: stoko jedna. Direktno vređate Boga. Životinje su takve kakvim ih je Bog stvorio. One ne greše kao što mi grešimo. U neku ruku, one su na već stepenu dostojanstva pred svojim Tvorcem nego što smo mi ljudi.

Znači, post, uzdržanje od hrane, uzdržanje od grehova, uzdržanje i od bračnih zagrljaja. Kad postimo, mi mnogo razmišljamo o sebi. Kad ustaneš ujutru, pa ti razmišljaš: šta mi se noćas sve dogodilo. Kad uveče ideš da legneš, a ti pre nego što ćeš da zatvoriš oči i da se predaš snu, ti razmišljaš kako ti je dan prošao. Spremaš posnu hranu, češće pominješ Ime Božje, srdačniji si u tvojim molitvama, čitanju jutarnje i večernje molitve, i ono što ti je tvoj duhovnik rekao. Da vam kažem, svi se okrećemo svome duhovniku, mi u njemu gledamo samog Hrista. Nas se uopšte ne tiče da li on svojim životom ide u Raj, ali mi ako njega slušamo, on će nas da odvede u Raj. Za vreme posta mi duboko razmišljamo o sebi, o svojim postupcima i naročito, ako smo malo češće u crkvi, slušamo šta se u crkvi peva i šta se u crkvi čita. Ne idemo u crkvu da galamimo, dok kupimo sveću, zapalimo je i – izlazimo iz crkve. Ne, nego dolazimo u crkvu da budemo na bogosluženju, da slušamo reč Božju. To je reč Božja, sve ono što se čita, sve ono što sveštenik govori, sve ono što pojci govore. To je sažet život Crkve. I kada postite, podrazumeva se da ćete češće ići u crkvu, i da će to što čujete u crkvi da podstakne vaše pokajanje. Znači, post je jako sredstvo pokajanja, raspinjanje strasti. Izvinite, mladom Don Žuanu u svojoj bračnoj postelji teško je da se uzdrži, ali treba se uzdržati. Onaj ko je navikao lepo da jede, mrsnu hranu, treba da se uzdrži. A nije to lako. Kod mene u manastir dolaze različite devojke. (...) Jedna se ispovedala kod kaluđera i govorila da puši. Ovaj joj je rekao: «Ja ti neću dati blagoslov da se pričešćuješ dok ti pušiš.» Kaže, bila je strastan pušač: «Ja uzmem onu cigaretu, hoću-neću, hoću-neću, pa je bacim. Je li ja tebe više volim ili mog ispovednika? Tako sam se odvikla od pušenja.» To su strasti. Strast je da pušim, da jedem mrsnu hranu, da pijem mnogo kafa... Post je uzdržavanje i od mnogo kafa. Mnogi kažu: «Što neko jede masline u toku posta?» Izvinite, postoje masline koje su posnije od kafe. Kad perete šoljice od kafe, pogledajte, ona je puna ulja, jer svaka biljka ima svoje ulje. Prema tome, nije ni kafa baš toliko posna. Kafa ponekad ima više ulja nego maslina, zelena, koju u Grčkoj dozvoljavaju da se jede i na Veliki petak, s hlebom, ko ne može da se uzdrži.
To je uzdržavanje od strasti. Postoje različite strasti. Da neko nekog ogovara, da neko nekog opada... Šta je to ogovaranje? Verujte, kad uđete u neku kuću gde neko nekog ogovara, u manastir gde se ogovara, tu nema duhovnog života. Kad ogovaraš nekog, kako možeš da vidiš trunku u oku brata svoga, a brvno ne vadiš iz svoga oka? Onaj ko ogovara, nikakve veze sa Bogom nema taj čovek. A kako ćete da se branite (od ogovaranja)? Evo jedan prost recept, a vi nađite bolji. Kad neko počne da priča o nekom drugom, ja kažem: vidiš, on je takav, pa i ja sam isto takva. Zapušila sam usta ogovaraču, ne može ništa više da mi kaže. Ako i dalje priča protiv onog čoveka, onda priča protiv mene. U manastiru gde sam ja monašena, dve ne smeju da pričaju o trećoj čak ni lepe stvari kad ona nije prisutna.

Post je pribežište u vreme tuge. Šta će više da vas uteši u vreme tuge od posta? Jedino Bog je vrhovni Utešitelj. A kako će On? On će kroz vaš post i vašu molitvu da vas uteši. Nama je post i sredstvo pripreme za velike praznike. Zato imamo sada ovaj Božićni post, pa ćemo imati i druge postove, malo kasnije ćemo razgovarati i o svim tim postovima. Naravno, i život hrišćanske zajednice, to je naš zajednički život, naš post. U tom postu, verujte, niko nikom ne može tačno da propiše, svako mora da nađe svoju meru posta i da se dogovori sa svojim duhovnikom da ne bi to bilo iz njegove glave. A ne postoji duhovnik koji može da vas razreši posta. Sećam se, moj duhovni otac, pokojni vladika Danilo budimski, jedanput je trebalo da dođe u Pećku Patrijaršiju, a tamo ima jedna sestra koja ima zdravstvenih problema, kaže da čeka vladiku da od njega uzme blagoslov da je razreši posta. A on njoj kaže: «Sestro, tebe sama bolest razrešava posta, a ja ne mogu da te razrešim. Ako ja tebe razrešim posta, ja uzimam na svoju dušu odgovornost za tebe. Ovako, bolest te razrešava.» Tako i mi. Imamo ideal posta, ali svako u tom postu mora da zna kada mora da posti, a koju meru, odrediće sam sebi u konsultaciji sa svojim duhovnikom, tako da ništa ne bude iz naše volje.

Post čisti dušu i telo. Kako čisti dušu, to vi već znate, a telo čisti – neki lekari su vršili istraživanja naučna, i to je u nauci poznato kao aputoksinoza, toksini su otrovni sastojci, znači – izbacivanje otrovnih sastojaka iz našeg organizma. Ja znam neke stare ljude i stare monahe, čim su oni nešto bolesni, oni se pet dana zatvaraju u svoju sobu ili svoju keliju i ne jedu i ne piju. I onda ozdrave. Zato što većina naših bolesti, naravno ako nije neki virus itd., dolazi od prenatrpanosti našeg organizma nekom hranom. Čak i mi monasi, koji imamo vrlo jednostavnu hranu, možemo nekad i da se malo prejedemo.
Post prosvećuju dušu i telo. Mnogi su primetili da su produhovljena lica monaha koji mnogo poste, ispošćena i produhovljena lica. Ja sam naduvena, mene nemojte da gledate, ja sam poslednja na koju možete da se ugledate, ali produhovljena, slaba lica monaha, ti monasi liče na ikone. Znači, post će da produhovi i telo i lice. On će da ublaži smetenost, uzbuđenje, jer u postu ćete imati jedan mir u svojoj duši, ako pravilno postite. Uništavate strasti, i to dolazi od svega ovoga što sam ranije govorila. Post pobeđuje iskušenja. U postu i molitvi ne može da vas savlada iskušenje, ako su post i molitva ispravni.
Post i uzdržanje su veoma čvrsto povezani, ali post i uzdržanje nisu jedna te ista stvar. Post jeste uzdržanje od hrane, od greha, od strasti, mržnje, ljutnje, besa, nepravde, a uzdržanje jeste zaustavljanje sebe pred svim onim što može da nas odvoji od Boga. Uzdrživ čovek je gospodar nad samim sobom. A za onoga ko je gospodar nad samim sobom, znate šta naš narod kaže u svojoj poslovici: kad čovek sam sebe pobedi, ta pobeda najviše vredi. Onaj čovek ko je gospodar nad samim sobom, on je gospodar nad strastima, željama, grehom...

O Davidu sam malopre govorila, ali nisam rekla – u njegovim psalmima imate najlepše reči o postu. On kaže u jednom psalmu: mnogi neprijatelji ustaše na me, mnogi traže dušu moju da je prožderu... I mi u ovom svetu – ako smo negde uspešni, drugi nam zavide, i mnogi traže da nas prožderu. Takav je ovaj svet. A on kaže: ja se u bolesti njihovoj oblačih u vreću, mučih postom dušu svoju i molitva se moja vraćaše u prsa moja. Mučih postom dušu svoju, taj izraz postiti, mučiti postom dušu svoju, imate vrlo često i u Starom i u Novom Zavetu. I najzad, često u crkvi pevamo, kolena moja iznemogoše od posta, i telo moje omrša jeleja radi. Jelej, to je ulje. Pun je psaltir primera o postu. Gde god se okrećemo u našim bogoslužbenim knjigama, sve nas upućuje na post. Kao da hoće da nam kaže Crkva: post je normalniji način života od mrsa. Ja to ne kažem, ja kažem «kao da hoće» Crkva da nam to kaže. Jevreji su postili samo jedanput u godini, imali su samo jedan post, a to je bio dan kad su oni izašli iz faraonskog ropstva. Fariseji u vreme Hristovo su postili dva dana u nedelji, ponedeljkom i četvrtkom. Ponedeljak, to je dan izlaska, kad su Izraelci izašli iz egipatskog ropstva, a četrvrtak je dan kad je Mojsije sišao sa Gore, kada je uzeo tablice Zakona. Vi znate, kada su Izraelci izašli iz Egipta, oni su dugo lutali po Sinajskoj pustinji – to je prelepa pustinja, ja sam bila u mnogim pustinjama, ali ta mi je najviše ostala u duši – Mojsije je video da mora da postoji neki zakon za taj narod, i njemu je došla reč Božja i on se popeo na goru Horiv, i postio je 40 dana i 40 noći, i onda je dobio tablice Zakona. Ovo da znate: 40 je sveti broj. Mojsije je postio 40 dana, Izraelci su 40 godina lutali po pustinji, Gospod je postio 40 dana. O tome ćemo još govoriti. Postio je 40 dana; pre nego što će da krene na svoju zvaničnu propoved otišao je na Goru iskušenja, i postio 40 dana i 40 noći ništa ne jedući. Kako kaže evangelist, đavo ga je kušao i On najposle ogladni. Šta je Gospod radio, zašto je On išao da posti? Jer, kao što je On rekao: «Ja nisam došao da ukinem ni zakon, ni proroke, nego došao sam da ispunim.» A šta je bio nepisani zakon u izrailskom narodu? Da svaki čovek koji hoće da preduzme nešto, neki značajan korak u svome životu – recimo, da uda kćer, da oženi sina, da sagradi kuću – mora da posti. Oni su odlazili u pustinju i postili su i molili su se tako da na taj način dobiju odgovor Božji kako će i šta da izvrše ta svoja dela. Išli su na 40 dana, u spomen na Mojsejev post od 40 dana i u spomen na 40-dnevno lutanje Izrailjaca kroz pustinju. Gospod je isto to uradio, jer je hteo sve da ispuni. I evo, On je nama uzor najvećeg posnika. Zar je Njemu, Božjem Sinu, bilo potrebno da posti? Ali On je i na taj način pokazao da je pokoran do smrti Svome Ocu, to je poslušnost, i isto tako da je poslušan čovečanskom zakonu. Ovo je bio zakon Izrailjaca, da pred velike odluke idu i poste.
U vreme apostola, apostoli su umesto ponedeljkom i četvrtkom postili sredom i petkom. Kad pitate ljude šta su sreda i petak, oni kažu: to je znak stradanja Hristovih. Ali malo ko zna da kaže zašto sreda. U petak je Hristos bio razapet, i umro je na krstu. A šta je u sredu bilo? Sinedrion, zbor Jevreja je odlučio: bolje je da jedan čovek pogine nego da ceo narod strada, a u sredu je i Juda pokrenut na izdajstvo, on se tada odlučio da će da izda (Gospoda). Sutradan, znači u Veliki četvrtak, on je izdao Hrista. Post sredom i petkom je uspomena na stradanja Hristova. Sreda i petak su za sve nas, da li smo monasi, sveštenici, da li smo mirjani, post sredom i petkom je uvek za sve nas – zakon. Nemojte da čekate da vas neka nevolja u životu natera, pa da se onda zavetujete da ćete da postite sredom i petkom, nego da znate, to je vaša osnovna dužnost da postite. Dakle, kao uspomena na stradanja Hristova, kao izraz najdublje žalosti i pokajanja, kao sredstvo uzdizanja duha prema Bogu. Lepo kaže na jednom mestu sv. Jovan Lestvičnik: «Um posnika je hram Duha Svetoga, a um proždrljivca je stanište vragu.» Kako jednostavno kaže sveti otac. Još on kaže: «Mi se odričemo u postu razne hrane i svojih strasti, a hranimo se rečima Božjim i spasonosnim Njegovim zapovestima.» Po nekim izvorima, naročito od Jerme, pisca sa Zapada iz 2. veka, sredom i petkom se nije ni radilo.

Koja je moć posta? Moć posta, kako nam kaže sv. apostol i evangelista Marko, (jeste u tome da se) ovaj rod ne može ničim isterati do molitvom i postom. Post je toliko snažan da kada su besomučnoga doveli do apostola, oni nisu mogli ništa da urade; a čim se Gospod pojavio, On ga je iscelio. Onda su apostoli pitali: kako to, a Gospod im je rekao: «Ovaj rod se ničim ne može isterati do molitvom i postom.» Molitva i post imaju toliko veliku moć.
Sada da vidimo šta naša Crkva kaže i šta nam zapoveda, koje postove imamo, kada moramo da postimo, koji su zapovedni postovi i kada još možemo da postimo. (...) Danas kad sam išla na kontrolu mog zdravlja na VMA, jedna sestra mi pokaže neki kalendar, a tamo piše: tog dana voda, tog dana ulje, tog dana riba... Ja to pogledam i kažem joj: sestro, kad uzmeš da čitaš neku knjigu treba da vidiš ko ju nju napisao i ko je blagoslovio. Ne može svako svakome da propisuje. Ne može sada vama mirjanima da se kaže: u ovom postu ponedeljkom postite na vodi. Vi postite sredom i petkom, a neki koji od vas hoće dobrovoljno, oni će i ponedeljkom. A mi monasi, zašto postimo u ponedeljak? Monaški čin je angelski čin, a ponedeljak je dan posvećen svetim angelima. Mi da bismo se upodobili svetim angelima, mi zato postimo i ponedeljkom. A vi ne morate da postite ponedeljkom. (...)

Dok vi smišljate vaša pitanja, da vam kažem jednu misao mog duhovnog oca vladike Danila: «Od posta telo postaje zdravije, od posta duša postaje lepša, od posta duh postaje svetiji.» A o onome što sam vam rekla da u postu lica monaha postaju produhovljena, sv. Simeon Novi Bogoslov je primetio da oni monasi koji strogo žive po pravilima skušenosti, stalnih molitava, posta i metanija, da im se to poznaje na licu; ono postaje produhovljeno, asketski mršavo, lepo, kao lica svetitelja na ikonama. A svi mi pravoslavni, dakle i mi monasi i vi, po zapovesti Gospoda Isusa treba da budemo savršeni kao Otac naš nebeski. To unutarnje savršenstvo duše odražava se i na licu vernika, zato neki od verniuka koji su napredovali ka duhovnom savršenstvu liče na žive ikone. Ja vam želim da vi ličite na žive ikone.