MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

 

 

Pitanje klečanja u crkvi nedeljom i dalje je aktuelno, mada postoje dijametralno suprotni stavovi u vezi ove prakse među klirom i mirjanima.

 

S jedne strane ima onih koji tvrde da je ova praksa zabranjena Svetim kanonima. Konkretno, dvadesetim kanonom Prvog Vaseljenskog sabora zabranjeno je klečanje u Crkvi nedeljom i u dane Pedesetice. Po ovom kanonu klečanje nije u skladu sa radosnim, vaskršnjim karakterom ovih dana, jer klečanje je izraz kajanja i pobožne žalosti.

 

S druge strane, postoje oni koji čine suprotno zakonu. Oni tvrde da klečanje za vreme osvećenja hleba i vina, u momentu vozglasa: „Tvoje od tvojih Tebi prinoseći...“ nije klečanje tuge, već čin kojim se slavi čudo jer predloženi Sveti Darovi dejstvom i silom Svetoga Duha postaju prečisto Telo i Krv Hristova.

 

Postoji i treća kategorija teologa koja tvrdi da klečanje nedeljom nije niti preporučljivo niti zabranjeno. Jednostavno se toleriše.

 

Nema sumnje da hrišćani koje kleče nedeljom čine to ne iz nepoštovanja, već iz velike pobožnosti. Čine tako jer su naučeni da u trenutku vozglasa: „Tvoje od tvojih Tebi prinoseći...“ hleb i vino koji se koriste u Evharistiji prizivnom molitvom Svetom Duhu (tzv. Epiklezom) postaju Telo i Krv Hristova. Međutim, sigurno je da ovi hrišćani nisu čitali Svete kanone, a nisu proučavali ni Svete Oce. Oni se jednostavno ponašaju u skladu sa onim što njihova hrišćanska savest nalaže, ne shvatajući da njihovo ponašanje narušava poredak Crkve.

 

 U sledećim redovima pokušali smo da analitički i objektivno predstavimo različite aspekte ovog pitanja, kako bi Pravoslavni hrišćani saznali šta je ispravno i šta bi oni trebalo da čine.

 

 

Sveti kanoni o malom i velikom kolenopoklonjenju: Pre nego što pređemo na sledeći korak, korisno je razmotriti šta Sveti kanoni podrazumevaju pod „klečanjem u Crkvi“. Za početak, klečanje u Crkvi je drevni verski običaj, kojim ljudi na molitvi izražavaju svoju veru. Postoji dve vrste takvog klečanja.

 

Prvo, osoba se moli savijenih kolena, dok mu je telo uspravno. Ovaj stav je obično praćen istovremenim osenjivanjem krsnim znakom. Ovo se praktikuje za vreme Praščalnog (oproštajnog) večernja i Velikog večernja uoči Pedesetice.

 

Drugi način je kad  vernik vrši poklon klečeći, rukama i čelom dodirujući pod. Ovo se ponavlja nekoliko puta.

 

Klečenje i pokajanje: Prvi način klečanja naziva se malo pokajanje, a drugi veliko pokajanje ili metanija ili velika metanija. Velika metanija se praktikuje tokom Liturgije pređeosvećenih darova, u trenutku  iznošenja svetih darova pred verni narod. Više je praktikovana među monaštvom, a ponekad i duhovni učitelji nalažu velike metanije onim hrišćanima koji su sagrešili i pokajali se. Sveti Jovan Posnik uveo je ovaj oblik pokajanja. Sveti Vasilije Veliki blisko identifikuje pokajanje sa metanijama.

 

Kada bi trebalo klečati u crkvi: O razlici između velikog i malog metanija govori otac Georgije Regas Skijatos  u svojoj knjizi o liturgijskoj praksi. Kaže: „Postoje dve vrste pokajanja, malo i veliko. Pri malom pokajanju ili maloj metaniji osenjujemo se krsnim znakom i priklanjamo našu glavu, ali ne savijamo kolena. Ova mala metnija se vrše svakoga dana u više navrata. Veliko pokajanje ili velika metanija jeste klečanje na kolenima. Velika metanija se ne čini subotom i nedeljom (osim na praznik Časnog Krsta), ali se čini u dane Velikog posta i svakog drugog dana, osim subote i nedelje.

 

Klečanje i četiri tipa pokajnika: Iz svega navedenog, moguće je zaključiti da molitva koja je praćena klečanjem ima značenje pokajanja. Poznato je da je drevna Crkva delila pokajnike u četiri grupe:

 

Prvi su bili oni koji su tugovali. Ovi ljudi su ostajali izvan naosa crkve i molili su druge vernike da se mole za njih.

 

Drugi su bili oni koji su samo slušali bogosluženje. Ovi ljudi su stajali u priprati i odatle slušali čitanje svetog Jevanđelja.

 

Trećoj grupi su pripadali oni koji su priklanjali kolena ili činili zemne poklone. Ovi ljudi su ostajali u tom položaju pokazujući time svoje kajanje.

 

Četvrti su bili oni koji su u stojećem stavu pratili bogosluženje.

 

Ovakvu vrstu kajanja pokazivali su ljude koji su se ponizili i tražili Božiju milost. Padanje na zemlju ukazuje na kajanje i grižu savesti, dok stajanje ukazuje na izbavljenje i spasenje. Kao što Vasilije Veliki piše: „Svakodnevnim klečanjem i ponovnim ustajanjem pokazujemo da smo kroz greh pali na zemlju, ali da smo ponovo pozvani na Nebo, iz velike ljubavi našeg Tvorca prema ljudskom rodu.“

 

 

Šta se radi a šta se ne radi nedeljom: Nedelja se uvek razlikovala od drugih dana jer je ona dan radosti i slavlja, zbog vaskrsenja Hristovog. To je razlog zbog koga mi ne postimo u nedelju, a kada smo u postu na vodi, nedelja i subota su izuzeci. Šezdeset četvrto pravilo Svetih Apostola kaže: „Ako neko od klira bude zatečen da posti u dan Gospodnji (nedelju) ili subotu, osim na Veliku subotu, takav neka bude svrgnut. Ukoliko je laik, neka bude odlučen“.

 

Zašto moramo  da pratimo Svete kanone: Neko se može zapitati, zašto se kanoni bave takvim stvarima i ne ostavljaju ljude da slobodno čine šta žele i vole? Pitanje je prihvatljivo. Ipak, mi ne bi trebalo da činimo ono što se nama sviđa, već ono što je ispravno. U suprotnom, Crkva bi bila bez poretka, a simboličke radnje sa svojim dogmatskim sadržajima ne bi bile ispunjavane. Cenjeni profesor liturgike Jovan Foundulis rekao je: „Verni na Svetoj Liturgiji ne bi trebalo da se ponašaju shodno ličnoj pobožnosti i nastojanjima, već u skladu sa predanjima Crkve, na osnovu značenja koje se daje svakom delu Liturgije i svakom trenutku crkvenog bogosluženja“.

 

Nedeljom niti klečimo niti postimo: Zajedno sa postom, Sveti kanoni zabranjuju klečanje nedeljom.

 

Šta kanoni kažu: Sveti Irinej piše: „Ne priklanjati kolena nedeljom jer je taj dan simbol vaskrsenja, kroz koje smo milošći Hristovom izbavljeni iz naših grehova  i od smrti“.

 

Na sličan način pseudo Jusitin piše u svom 115. odgovoru o zabrani svih oblika klečanja nedeljom. „Ovaj običaj je pokrenut u vereme Apostola , kako  blaženi Irinej, Novomčenik limski, kaza“.

 

Od velike važnosti za ovo pitanje jeste dvadeseti kanon Prvog Vaseljenskog sabora, koji glasi: „ Pošto neki nedeljom priklanjaju kolena i u dane Pedesetice, sveti Sabor je odredio da se u svim oblastima sačuva isto (slično), da se stojeći prinosi molitva Bogu.“ Drugim rečima sveti Sabor je propisao da nedeljom i u dane Pedesetice hrišćani treba da se u crkvi mole stojeći.

 

Devedeseti kanon Šestog Vaseljenskog sabora je još jasniji. „Kanonički smo od bogonosnih otaca naših primili da ne treba klečati u nedeljne dane, odavajući time čast vaskrsenju Hristovu. Da dakle ne ostanemo u neznanju, kako se to ima održavati, vernima jasno ukazujemo, da od subote posle večernja ulaska sveštenika u oltar, po utvrđenom običaju, niko ne sme klečati do sledeće večeri  u nedelju, i tada, posle večernjega ulaska, počinje se opet klečati, te uznositi molitve Gospodu, jer smatrajući noć posle subote, pretečom vaskrsenja Spasitelja našega, od tada duhovno započinjemo pesme, i prenosimo praznik iz mraka u svetlost, te tako svu noć i dan slavimo vaskrsenje“. Poznato je da se Sveta Liturgija ne služi drugim danima osim subotom i nedeljom u toku Velikog posta. Razlog ovome je  Sveta Liturgija je prototip vaskrsenja i Carstva Božijeg.

 

Šta kažu Sveti oci: Hajde da sada vidimo šta kažu Sveti oci o ovome. Sveti Petar Aleksandrijski u svom petnaestom kanonu kaže: „Ali dan Gospodnji da slavimo kao dan radosti, jer je tada On ponovo usta iz (mrtvih). Na taj dan se ne priklanjaju kolena“.

 

Sveti Nikifor Ispovednik kaže u svom desetom pravilu: „Čovek mora da učini poklon prinoseći na dar celiv nedeljom i tokom Pedesetice, ali ne treba da uobičajava klečanje ovim danima.“

 

Vasilije Veliki kaže u svom devedeset prvom kanonu: „ Mi prinosimo naše  molitve nedeljom u  stojećem položaju“,  i on nastavlja da objašnjava razloge koji nas obavezuju da ne činimo velika metanija nedeljom i u dane Pedesetice. Razlog ovome jeste činjenica da je nedelja dan vaskrsenja našeg Gospoda Isusa Hrista i samim tim, mi smo u obavezi da ostanemo u stojećem položaju, kao vaskrsnute ličnosti. Pored toga, svaka nedelja je simbol osmoga dana, odnosno vremena koje će doći. Iz tog razloga Crkva uči verne da se sećaju tog budućeg vremena i da budu spremni da ga dočekaju uspravno (stojeći ). „U kojoj (nedelji) uspravan molitveni položaj treba da bude izvršen kao jedna od odredbi, kojima nas je Crkva naučila, tako da aktivnim podsećanjem možemo preći iz sadašnjeg života u život budućega veka“.

 

 

Sveti Nikodim Agiorit je jedan od otaca koji objašnjava da zabrana klečanja ne podrazumeva i zabranu malih metanija koje činimo kada celivamo svete ikone. Crkva ne zabranjuje ovu vrstu poklona nedeljom. Zato mi pevamo: „Hodite poklonimo se i pripadnimo Hristu...“ Ova mala metanija koja se čine iz poštovanja nisu zabranjena. Međutim, velika metanija koja podrazumevaju klečanje na podu i doticanje zemlje čelom zabranjuju se, jer su u suprotnosti sa vaskršnjim i eshatološkim karaterom nedelje, odnosno u suprotnosti su sa radosnim i svečanim duhom, koji je, u ovom kontekstu, nespojiv u bilo kom smislu sa ožalošćenošću i kajanjem, a na šta ukazuju velika metanija. Zato Crkva peva: „Ovo je dan koji je Gospod stvorio, radujmo se i veselimo se.“

 

 

Ima teologa koji se međutim ne slažu sa onim što je gore napisano. Ovde su njihovi glavni razlozi. Kada su žene mironosice srele vaskrslog Gospoda, pale su na kolena i poklonile mu se. Dogodilo se to u nedelju. Isto se dogodilo i na gori Galilejskoj kada se jedanaest učenika poklonilo Gospodu posle Njegovog vaskrsenja. Apostol Pavle u svojoj poslanici Korićanima opisuje Crkvu kao mesto bogosluženja gde svaki vernik „ pada ničice i poklanja se Bogu.“ Ovde naravno nije razjašnjeno da li se Apostolove reči odnose na nedeljna bogosluženja.

 

Ozbiljni argumenti u korist velikih metanija nedeljom: Ovakve argumente, biblijske, istorijske i kanonske, dao je profesor P. Templas u svojoj knjizi „Klečanje nedeljom.“ U ovoj knjizi mudri profesor poziva se na zakonski zbornik broj 86 i zakonski zbornik broj 2055 grčke Narodne  biblioteke koji se odnose na Arhijereja „koji čini tri metanije.“ Ipak ovaj detalj nije dovoljan da bi njime bilo opravdano klečanje nedeljom. Isto zapažanje važi i za Tipik (knjigu bogoslužbenih pravila) iz XII-XIII veka, koji je objavio Dimitrijevski i u kojem pominje trostruko klečanje sveštenika. Za ove beleške međutim važni su komentari Mateja Vlasteresa, dati u Pedaljonu (Kormilaru): „ Tipik koji je napisan od strane osnivača manastira treba pratiti sve dokle on ne protivureči kanonima.“ Istaknuti profesor izjavio je ovo na osnovu devedeset prvog kanona Svetog Vasilija Velikog koji kaže da treba stajati u Crkvi smatrajući da su mišljenja Svetih Otaca zasnovana na „nepisanoj tradiciji“, iako je njihovim kanonima  prethodio dvadeseti kanon Prvog Vaseljenskog sabora. U isto vreme poznati profesor se poziva na Tipik Svetoga Save u kojem kaže da nedeljom treba „prikloniti kolena i pokloniti se do zemlje“.  Međutim, u izdanju ovog Tipika iz 1771, koji je bio štampan od strane jerođakona Spiridona Papadopulosa u Veneciji, tačan tekst glasi „klanjajući se do zemlje“. Poznato je da su dokazi Templasa bili pogrešni i da su drugi, suprotni argumenti Metropolita tesalonijskog Jezekije izneti u časopisu Ekleksika to i potvrdili. Prilikom čina hirotonije, koji se obično vrši nedeljom, obično se kleči, ali treba proveriti da ni najvažniji  zakonici ne pozivaju na klečanje niti kandidata niti prisutne ljude. Kasnija liturgiska praksa govori o klečanju kandidata ali ne i ljudi.

 

Pored ovoga, nezaboravni  Arhimandrit Epifanije Teodorpulos u svojoj bogoslužbenoj knjizi „Period od Vaskrsa do Duhova“,  insistira na različitim oblicima klečanja. On jasno kaže da „ovaj način kombinovanja uspravnog položaja sa pojasnim poklonima tokom bogosluženja, nije u suprotnosti sa odredbama Crkve , već zadovoljava duboku psihološku potrebu ljudi.Ova potreba je padanje pred Onim koji već stoji pred nama, u česticama hleba i vina; padanje pred našim Carem i Spasiteljem.“ Čini se da se u ovome nalazi rešenje za ceo problem.

 

Vasilije Anagnostopulos, profesor Bogoslovije u Halki, u svojoj monografiji „Klečanje u momentu osvećenja prečasnih darova nedeljom: tradicija Bogoslovije u Halki“, prilaže svoje žive uspomene iz škole, gde su svi Patrijarsi i Episkopi poslednjih decenija, kao što su Patrijarski Maksim i Atenagora, Melito halkedonski, German tijatirski, Genadije heliopoliski, Mihailo američki, kao i dva poslednja rektora iz vremena njegovog školovanja i dva iz perioda njegovog profesionalnog rada, uobičajavali da kleče nedeljom. Jezekija tesalonijski međutim, prilaže svedočenja Polikrapa trikalskog ( tada đakona Patrijarha Antime VII) prema kojem u Patrijaršiji „niko nikada nije priklanjao kolena u nedelju, jer su ovu praksu smatrali stranom grčkom Pravoslavlju.“ Takođe Arhimandrist Eusebios Metopulos, osnivač Zoi bratstva, često je uobičavao da kleči pošto je tu praksu preuzo od svog starca, oca Ignjatija Lampropulosa.

 

Profesor Joanes Fondulis pripisuje običaj uvođenja klečenja ruskom uticaju, koji je, kao praksu, najverovatnije uvela kraljica Olga u dvorsku kapelu, a odatle je ovaj običaj prenet i na parohije. Ova praksa u Rusiji bila je uvedena za vreme Petra Velikog. Jedan grčki liturgista, kritikujući prihvatanje ove prakse, izjavio je: “Tragičan aspect ovog slučaja nije što neki vernici, pa čak i klir, priklanjaju koleno prilikom ovećenja Svetih Darova , već što je takva praksa učena i podržavana od strane učitelja Crkve, uprkos Svetim kanonima i dugogodišnjoj crkvenoj  tradiciji i poretku.”                                                                                                        

 

Naša pobožnost u bogosluženju treba da je u skladu sa liturgijskim redom i poretkom i sastoji se u našoj koordinaciji sa ritmom i obrascima zajedničke molitve. U suprotnom, mi izazivamo nered i proizvoljnost ne poštovanjem crkvenih institucija, ne pokušavajući da shvatimo njihov duh, nego radije da predstavimo našu ličnu pijetističku i naizgled pobožnu praksu, koja je strana našoj crkvenoj tradiciji.”

 

 

Sveti Sinod grčke Crkve na svom zasedanju u oktobru 1999. godine uključio je u svoj dnevni red tačku: „Liturgijska tačnost, uređenost i jedinstvo, kao i glasanje o uspostavljanju Sinodalnog specijalnog odbora za liturgijsku obnovu,“ sa Metroplitom patre Nikodimom kao predsednikom, koga su izabrali zbog njegovog dobrog poznavanja liturgijskih pitanja. Njegovo preosveštenstvo Mitropolit Nikodim predstavio je sinodalnom telu zaključke desetočlane komisije,  koja se bavila gore navedenom temom. Na pitanje klečenja nedeljom u Crkvi, odbor je predložio sledeće: „Klečanje nedeljom, iako nije neophodno u momentu osvećenja, ipak se dopušta.“

 

Ovakav stav zasnovan je na kombinaciji dva suprotstavljena mišljenja koja su gore navedena, jer je bilo utvrđeno da oni, koji naglašavaju da je klečanje nedeljom zabranjeno , nisu upravu, niti oni koji priklanjaju svoja kolena u momentu osvećenja ignorišu “ šta Duh Sveti (Sveti kanoni) govori crkvama.” Drugim rečima, Sveti Sinod je zauzeo stav da, prema pravilu  (kanonima), hrišćani ne bi trebalo da kleče nedeljom u momentu vozglasa: “Tvoje od tvojih Tebi prinoseći…,” jer  je to ono što nalažu Sveti kanoni , zato što je karakteristika ovih dana da naglašavaju vaskrsenje. Ipak, klečanje se može tolerisati ikonomijom, jer ne ukazuje na nepoštovanje, već ukazuje na veliku pobožnost i srahopotovanje pred žrtvom i tajnom koja se odivija prizivanjem  (epiklezom) Svetoga Duha.

 

 

 

Nismo želeli da baziramo naše mišljenje na osnovu ustupaka onima koji priklanjaju kolena ili još manje na osnovu zabrane, već pre svega na razlici dva načina klečanja – kao što je bilo opisano gore i kao što je Sveti Nikodim Agiorit objasnio. Evo šta je on napisao u njegovom objašnjenju dvadesetog kanona Prvog Vaseljenskog sabora. “Treba imati na umu da se ovaj kanon ne odnosi na ona kolenopoklonjenja koja se među  nama obično zovu velika pokajanja, koja su, ispravno govoreći , zvana metanija, a koja činimo pre celivanja ikona svetih ili pred  strašnim Svetim tajnama i nisu zabranjena niti nedeljom niti u danima Pedesetice, po desetom kanonu Svetog  Nikifora.

 

Zaista, to je ono što svete himne pevaju: “Padamo ničice pred Tobom, koji vaskrnu iz groba.” Ili “Priđite poklonimo se i pripadnimo Hristu…” i  druge slične himne.  I Sveti Nikodim nastavlja: “ Po mom mišljenu, kanon  se ne odnosi na ove vrste poklona već na ona kolenopoklonjenja  gde se na kolenima molimo, kao što to činimo, na primer, tokom večeri Svete Pedesetice.”

 

 To znači  da klečanje, to jest priklanjanje kolena zemlji, jeste praksa koju bi  trebalo izbegavati nedeljom, jer Sveti kanoni tako nalažu. Stoga bi klir i verni narod  trebalo da se samo duboko poklone u toku osvećenje Darova,  svesni svog prisustva pred Svetinjom, u duhu  poštovanja.    Na ovaj način, niti su kanoni narušeni, niti je pobožno raspoloženje vernih povređeno i kritikovano.     Međutim, ovo pitanje ima veze sa pastirskom i liturgijskom disciplinom, jer ljude treba naučiti zašto Sveti kanoni zabranjuju klečanje u Crkvi nedeljom. To je sveštenička dužnost da podučava vernike onome što je pravo i da koristi liturgijske propovedi kako bi edukovao svoje parohijane. Nema razloga da infiltracije lične i sentimentalne prirode menjaju karakter Liturgije. Takođe nema potrebe iznalaziti izgovore ili objašnjenje u svakoj prilici odstupanja, koja nisu odobrena od strane Crkve. Liturgija nije lična stvar. Crkva propisuje liturgijski redosled i jasno je precizirala pashalni karakter Svete Liturgije, koja je povezana sa Vaskrsenjem i eshatologijom. Pored toga, crkva je propisala Liturgije pređeosvećenih Darova  u dane posta, ali primarni smisao ostaje nepromenjen: Evharistija je eshatološki događaj i ne može biti ništa drugo do povod proslave, pun radosti i sjaja.   

 

Prevod sa engleskog prof. Bojana Popović

18 mart 2011 god.    

 

Izvor:   http://www.johnsanidopoulos.com/2010/04/kneeling-in-church-on-sundays.html