MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

U situaciji teških događaja u Japanu i u mnogim arapskim zemalja, mnogi su počeli da tumače da je istorija čovečanstva na zalasku, kao i da povlače paralele između izveštaja i raznih predskazanja.

O tome, kako se hrišćanin odnosi prema temi o kraju sveta i o najnovijim sredstvima elektronskih dostignuća,  u okviru intervjua datom portalu „Interfaks-Religija“, pričao je vikar Astanajske i Alma-Atanske Eparhije Episkop Genadije Kaskeljenskij.

- Vaše Preosveštenstvo, nadam se da neće biti preuveličano ako kažem  da su, vezano za tehnološke katastrofe u Japanu, koje se događaju pred našim očima,  u pravoslavnim krugovima oživela apokaliptična proročanstva?

- Da, istina je da se ni mi ne možemo tek tako da ogradimo od ovih stavova. Ako otvorimo poslednju knjigu Novog Zaveta, Otkrovenje Jovana Bogoslova, u jednoj od njenih glava, koje govore o proročanstvima poslednjih vremena, naćićemo sledeći značajan tekst: „I treći anđeo zatrubi, i pade s neba zvijezda velika, koja goraše kao buktinja, i pade na trećinu rijeka i na izvore voda. A ime zvijezdi bješe Pelen. I trećina voda posta pelen, i mnogi ljudi pomriješe od voda, jer postadoše gorke“. (Otkr. 8, 10-11). Podsetiću vas, černobilska katastrofa i jeste „pelen“. Zato je pre četvrt veka, nakon tragedije, koja ne može da se zaboravi, reč „pelen“ u opštem smislu počela da znači „trovanje  radioaktivnim sredstvima...“

 U vezi s tim, svaki hrišćanin, koji poznaje Sveto Pismo, ne može a da, dok gleda tragediju u Japanu upoređujući događaje u toj zemlji sa odgovarajućim tekstom Apokalipse, nema osećaj straha. Na kraju krajeva, a šta ako radijacija u velikim količinama dospe u svetski „okean“?

Sličnost je, naravno, čudnovata, ali istovremeno sa tom činjenicom, sa uverenošću se može reći, da se niz proročanstava iz knjige Otkrovenja još nije desio.

- Na primer?

- Istorija čovečanstva, kako predskazuje Apostol Jovan, završiće se onda, kada se na zemlji ustanovi jedinstveni, univerzalni politički režim, odnosno, carstvo antihrista, kome će Bog dopustiti da ima „...vlast nad svakim kolenom i narodom, jezikom i plemenom“ (Otkr. 13,7).  Danas u svetu postoji izvestan broj političkih sila,  različito usmerenih , koje su u  neprijateljstvu i konfrontaciji. To se potvrđuje  u današnjim arapskim zemljama, i govori o skoroj pobedi jedne države, što je u najmanju ruku, rano.

Drugi važan argument u korist tvrdnje da još ne živimo u apokaliptičnom vremenu, jeste – sila Crkve Hristove, kako god to paradoksalno zvučalo. Zar nije rečeno u Jevanđelju: „A zar Bog neće odbraniti izabranike svoje koji mu vapiju dan i noć, i zar će oklijevati? Kažem vam da će ih ubrzo odbraniti. Ali Sin Čovečiji  kada dođe,  hoće li naći vjeru na zemlji?“ (Luka 18, 7-8).

Znači da će broj hrišćana  na kraju ljudske istorije biti neznatan.

Posmatrajući kako oživljava Ruska Pravoslavna Crkva, koliko ljudi dolazi u novootvorene hramove, nehotice se zamisliš – možda Rusija još nije rekla svoju poslednju reč u hrišćanskoj istoriji? A kako je  duhovni život na Svetoj Gori tek napet? A koliko ljudi na Zapadu prima Sveto Pravoslavlje!
Suviše je smešno mišljenje nekih skeptika da, kako oni kažu,  „zanošenje“ hrišćanstvom nosi površinski karakter i da se javlja kao produkt mode. Setimo se kako je sredinom osamdesetih godina postojao samo jedan hram u gradu od pola miliona stanovnika i šačica starica u tom hramu.  Danas je nedeljom rano ujutro prijatno ući u moskovski metro. U vagonu često možeš da vidiš lepo odevene  gospođe i mlade ljude sa molitvenikom u rukama.

- U  tom slučaju, možda će  kraj sveta biti  odložen – kao osuda u  Nineviji, o čemu govori knjiga proroka Jone?

- Kraj sveta će se sigurno  desiti.  Hristos je to sasvim određeno i tačno predskazao. On je dao i niz znakova, po kojima možemo da prepoznamo približavanje kraja sveta, od kojih smo neke pomenuli. Kraj sveta –  nije događaj  stvarnog, prirodanog poretka, već natprirodnog delovanja  Svesilnog Boga u bitisanju vaseljene, koju je On stvorio. Prirodna istorija čovečanstva završava se praktično potpunom apostasijom, odstupništvom, koje se odražava vladavinom sile antihrista. Ta vladavina zla i poroka - završava se Drugim slavnim dolaskom u svet našeg Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista.

Ali, veoma je važno da se shvati da hrišćanin, i kada vidi kako se odvijaju predskazanja apostola Jovana,  ni u kom slučaju ne sme da padne u očajanje i da tako naudi svojoj duši. Setimo se da se i sama Apokalipsa završava radosnim, ushićenim uzvikom:„Govori Onaj Koji svjedoči ovo: „Da, doći ću uskoro“.  A m i n,  d a,  d o đ i,  G o s p o d e   I s u s e !“ (Otkr. 22,20). Pa, zar kraj perioda istorije zemnog čovečanstva ne označava početak novog perioda, gde će se završiti  preseljenje pravednika u svet, gde neće biti bolesti, stradanja, patnje, smrti - već večni život u opštenju sa Bogom.

Apokalipsa, kako god da to paradoksalno zvuči,  jeste najsvetlija, najoptimističnija knjiga religiozne kulture čovečanstva. I zar može poslednja knjiga Božijeg Otkrovenja da bude drugčija?
 
- U poslednje vreme se u pravoslavnoj sredini  oštro diskutuje o tome da li vernici treba da koriste nova elektronska dokumenta ili jedinstvene socijalne karte, koje sadrže elektronske oznake i mikročipove...

- I  na te bojazni ne možemo tek tako da odmahnemo rukom. Opet otvaramo Apokalipsu i čitamo u XIII glavi kako antihrist „...I učini sve, male i velike, bogate i siromašne, slobodnjake i robove, da im dadu žig na desnoj ruci njihovoj ili na čelu njihovom. Da niko ne može ni kupiti ni prodati, osim ko ima žig, ime zvijeri ili broj imena njezina“. (Otkr. 13, 16-17) I kako god da se trudimo da protumačimo ovaj tekst, navodeći istorijske analogije iz prakse tržišne ekonomije  u Starom Rimu, opet je jasno, da on krajnje realistično prikazuje budući poredak robno-novčanih odnosa.

Ipak, pre nego što izvedemo zaključke, neophodno je da opet i opet pažljivo pročitamo XIII i XIV glavu Apokalipse i  da uzememo u obzir 4, 12 i 15 stih XIII glave, kao i 9 i 11 stih XIV glave, iz kojih se savršeno jasno vidi da će znak na čelu i na ruci dobiti samo oni ljudi, koji se svesno poklone antihristu, i koji prihvate njegovu ideologiju. A ko odbije poklonjenje antihristu – njega jednostavno ubijaju (Otkr. 13,15).

To je vrlo važno da se shvati. To znači će u najtežim vremenima progona uperenog na poslednju Crkvu, Svemilostivi Gospod ostaviti ljudima mogućnost izbora -  da li da ostave Bogom darovanu slobodu, jer, ako se pokloniš zveri – primićeš znak, ako se ne pokloniš – postaćeš mučenik.

Primanje „znaka“, „pečata“ ni u kom slučaju ne prethodi odstupništvu, već samo pečatom konačno overava već učinjeno odstupništvo od Hrista i poklonjenje antihristu.

Na žalost, danas  imamo pojavu nepismenih i, rekao bih, paranoičnih, pseudobogoslovskih brošura, u kojima se šire magijska sujeverja: kao da neki znak, koji se primi od čoveka, nekakva kartica, papirić, elektronski čip, sami po sebi mogu da odnesu Bogom darovanu slobodu.  Ti natpisi ništa zajedničko nemaju sa crkvenim učenjem, i o tome je još 2010. godine  doneto odgovarajuće mišljenje  na specijalnom zasedanju Bogoslovske komisije naše Crkve. Iako su devedesetih godina neki poznati ruski duhovnici još u to sumnjali, nakon  navedenog zasedanja, o ovom pitanju su zauzeli jedinstven stav cele Crkve. Očevidac mi je pričao kako je jedan uvaženi mordovski starac Jeronim (Verendjakin) jednostavno i utešno govorio: „Papir je, ipak, papir“. Ja lično mogu da potvrdim da je to stav i čuvenih atonskih staraca.

Progres tehnike mi ne možemo da zaustavimo, ali, svako novo dostignuće nauke i tehnike može da se iskoristi kako na opšte dobro, tako i na zlo. Sasvim je očigledno da će progonitelji Crkve u rukama imati daleko moćnija sredstva od neronovaca i boljševika. Da zaustavimo apokaliptične događaje - ne možemo...  Mi samo možemo da spasimo sebe i da pomognemo da se spase oni, za koje nam Gospod daruje mogućnost opštenja, izbavljajući ih od strahova, usađujući im duh ljubavi, mira, blagosti. Ne, neće nam besmislena borba sa najnovijim sredstvima elekronskog saobraćaja pomoći da crkvenom životu privučemo nove hrišćane... Ne, to će učiniti živa propoved jevanđeljske ljubavi i čistote.

 Setimo se kako su u ćeliji osuđenog Mitropolita Sankt-Peterburškog, Venijamina, svaki dan menjali stražare, jer su se boljševički poglavari  plašili da će se stražari, gledajući svetog starca kroz uski otvor ćelije, zapanjeni od njegovog samog izgleda i molitvenog ushićenja, setiti Boga. A mi – čega se mi danas bojimo? Oštrog pogleda poreskih organa?

Mislim da danas svako mora pažljivo da oslušne šta se dešava u njegovoj duši. Kakva su se to osećanja uselila u nju? Da li je tu prisutan panični strah, uninije, očajanje, da li su nas porobile pomisli nepoverenja prema  vrhu svešteničkom i da li su u nama raskolničke tendencije...? Neophodno je da se jednostavno smirimo.

 Ispovedajte te strahove, pričešćujte se Svetim Hristovim Tajnama, setite se da je Bog neuporedivo jači od svih đavolskih podvala. Setite se kako je sveti apostol Pavle, preživljavajući najteža poniženja,  i koji je svakodnevno umirao, ipak klicao: „Jer sam uvjeren da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar, neće moći odvojiti od Ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem“. (Rim. 8, 38-39).

29. april 2011. godine, Kazahstan

Prevod sa ruskog: Tankosava Damjanović

Izvor: http://www.rokim.org.ua/news/1304062944/