MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

To su oni koji izgrađuju sebe da vole sve ljude a iznad svega da vole Boga, kaže o. Stefan iguman manastira Velika Remeta.

Šta je sve potrebno učiniti da bi postali ljudi ljubavi? Na svakom početku je naravno, krštenje!

- Sam Gospod Isus Hristos je rekao da ne može nekršten čovek ući u Carstvo Božije. Gospod kaže, ko se ne krsti, odnosno ko se ne rodi ponovo vodom i Duhom ne može ući u Carstvo Nebesko. Krštenje je Sveta Tajna a onaj ko se krštava uvek se krštava u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. I ne samo što će se krstiti i postati kršten čovek, ima tu još veća nagrada, to je da čovek biva naslednik Carstva Nebeskog, plemić, to je plemstvo i to Božije. Krštenjem čovek ulazi u red izabranih, u carsko sveštenstvo.

Zato krštenje nije mala stvar, trebalo bi o tome više da se priča da bi ljudi znali da se ta blagodatna sila nalazi tu, kraj nas, da zove stalno, da nikome nije uskraćena, da nikad nije kasno, jedino je kasno kad se čovek predstavi u Gospodu, kad se upokoji, tada nema više mogućnosti da se krsti. Ja preporučujem i naročito Pravoslavna crkva blagosilja krštenje čim se dete rodi. Upravo zato da bi ga uveli u red krštenih ljudi i još nešto, ako pošteno razmišljamo i učimo kako Sveta Crkva uči onda je krštenje ulazak u Crkvu, a Crkva je lađa koja ne tone,

Crkva je lađa našega spasenja. Znači ako smo u toj Crkvi, videli smo i u Starom Zavetu da nisu stradali ljudi u toj lađi. Isto je tako i danas, kršteni ljudi ulaze u Crkvu spasenja, ne bilo kakvu crkvu. Znači, Sveta Tajna Krštenja bi trebalo da bude neminovna za svakog čoveka na ovoj zemaljskoj kugli, jer je Bog to želeo, On je to rekao, Bog je to izvoleo, ne ja, niti bilo kakva druga partija, organizacija, nauka, nego to Bog poziva."

Šta se dešava na Svetoj Tajni Krštenja?

- Na Svetoj Tajni Krštenja najvažniji je momenat što se čovek krsti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. On se krštava, ne bilo u ime čega, nego u ime Boga ljubavi. Pečat Dara Duha Svetoga sveštenik stavlja na novokrštenog čoveka i na osnovu kumovog Amin to se uvažava i ostaje blagodat Duha Svetoga. Istovremeno smo ga krstili i zapečatili pečatom Dara Duha Svetoga i taj pečat koji se stavi tada na krštenog čoveka niko nikada više ne može razlomiti do Strašnoga Suda, do pravednoga Suda Božijeg. Pečat Dara Duha Svetoga je pobeda, istog momenta kada se krstio čovek je stekao pobedu po blagodati Božijoj i on više nije onaj obični čovek kao što je malopre bio. Preobrazio se dušom i savest mu se preobrazila, osetio je blagodatni dar Božiji, blagodatni dar krštenja, kao kad bi jednom siromahu zaveštali ogromno imanje i nazvali ga svojim naslednikom, on bi se svakako iznenadio prijatno, dobija a nije se mnogo trudio, iz poslušanja prema vama on je dobio nasledstvo. A ovde ne neko, ovde se tačno zna, ovde se daje Carstvo Nebesko krštenom čoveku i to ne po nekoj zasluzi. Pravoslavni zaslugu mnogo ne uvažavaju, više govore o blagodati Božijoj. Sve što imamo to je blagodat Božija, blago džabe dato. A to se dobija Svetom Tajnom Krštenja. Posle toga čovek dobija mnoge druge Svete Tajne, kao što su recimo, u perspektivi blagodat sveštenstva, blagodat braka, blagodat ispovesti, blagodat pričešća. Pričešće je jako velika sila Božija i milost Božija, gde se dobija Telo i Krv Hristova. A kad čovek to dobije on postaje Hristov čovek, ratnik koji se tuče sa satanom, sa grehom, sa adom. Hrišćani su ljudi plemenitog duha, to su ljudi koji ratuju sa podnebesnim silama, otpalim duhovima, kako apostol Pavle govori: "Obucite se u sveoružje Božije, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga. Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju."(Ef.6,11-12) Dakle, mi ratujemo sa nečistim dusima i to svakodnevno. I na samoj Svetoj Tajni Krštenja mi se s njim tučemo, pljujemo na njega, gazimo ga nogom. Znači, bez Svete Tajne Krštenja mi pravoslavni ne bi mogli ništa postići po blagodati, nego samo onako nešto otprilike kao ljudi nekršteni koji se bore a nikada nisu sigurni da li će stvarno njihova borba imati svoj večni smisao. Kao što u Starom Zavetu nalazite ljude koji žive jako dugo, pa se onda pitaju, je l' moguće da su oni toliko živeli, postaju prazni, da ne kažem bez smisla, bez dubokog smisla, površni smisao, vremenski postoji, ali ne i duboki. Pravoslani ljudi ulaze Svetom Tajnom Krštenja u večnost i onda lakše razumeju verujuće ljudi koji govore o svojoj stalnoj sadašnjosti, e to je blagodat i dar Duha Svetoga koji nas ljude čini po milosti Božijoj velikim ljudima, velikim zato što se molimo Bogu za spas roda ljudskoga a borimo se protiv zlih duhova podnebesja. Hristos je stradao na krstu ne na zemlji, niti na nebu, naprotiv između neba i zemlje, na krstu je visio, zato što u vazduhu, u tom prostoru stanuje satana i njegove sluge, on je udario na njih, ne malo, nije malo udario u đavola, on je udario na kosmičku zver i slomio joj kosti smrtno, slomio krstom časnim, krsnim stradanjem, satro je smrt. On jeste stradao, jeste umro na kraju, ali je pobedio smrt. Zato se kaže: "Hristos vaskrse iz mrtvih, smrt smrću uništi, i svima u grobovima život darova". Znači, ne samo bukvalno u grobu onom koji je u zemlji dole, nego naprotiv i ovim grobovima u nama, naše pobrkane savesti, idolopokloničke naše misli, sve je to umrtvljeno i pobeda je došla. Zato apostol Pavle i kaže: "Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, pakle, pobeda?"(1.Kor. 15,55) Apostol je već osetio Hristovu pobedu kao svoju pobedu. Tako je sa Pravoslavnima, svi smo mi na neki način u malome, malim slovom pisano, apostoli."

Šta je cilj hrišćanskog života? Sveti Serafim Sarovski, recimo podseća da je cilj svakog hrišćanina zadobijanje Duha Svetoga!

- Dobro je rekao sv. Serafim Sarovski, zadobijanje Duha Svetoga, to znači zadobijanje Carstva Nebeskoga. Bog Sveti je svuda i sve ispunjava, riznica dobara, davalac života, znači mi kažemo: "Dođi, useli se u nas!" Hrišćansko krštenje je ulazak u tu blagodat, gde Duh Sveti caruje. Lepo je vladika Nikolaj odgovorio na pitanje katolika kako mi nemamo papu, on kaže, imamo papu, kako vi to ne znate, naš papa je Duh Sveti. Ne onaj vidljivi papa, arhiepiskop Rima, čovek koji može da umre, da se smeni, ne, mi imamo večito život Boga koji vodi našu Crkvu, On je glava naše Crkve, blagodatna sila koja nas drži. Dakle, mi Prvoslavni učimo da je glava Crkvi Gospod Isus Hristos, a Duh Svti je onaj koji oživljava svakog člana Crkve. Zato ga i pečatiramo na Svetoj Tajni krštenja.

"I po molitvi pomazuje sveštenik krštenog Svetim Mirom, praveći znak krsta: na čelu, očima, nozdrvama, usnama, oba uha, prsima, rukama i nogama, govoreći: Pečat dara Duha Svetoga, amin." (Mali Trebnik, Prizren 1994.)

Dakle, onaj koji ulazi u Crkvu ima svoga vođu, svoga papu, a to je Duh Sveti. I Nikolaj je u pravu kad kaže tom katoliku da imamo papu, samo što ga ne može birati sabor u Carigradu, koncil, on je večiti, on je ta sila koja održava Crkvu i tu je ta sabornost jaka baš zahvaljujući blagodati Duha Svetoga. Crkva je ispunjena zajednicom ljudi i anđela. Otud dolazi reč Hristova: "A i ja tebi kažem da si ti Petar, i na tome kamenu sazidaću Crkvu svoju, vrata pakla neće je nadvladati."(Mt. 16,18) Dakle, kaže se, ni vrata adska neće joj odoleti, ne ljudi, ni satana, jer su ovde spojeni u Crkvi anđeli i ljudi a glava te Crkve je Gospod Isus Hristos a blagodatna sila koja održava to je Duh Sveti. A sećate se vremena komunizma i revolucije kada se govorilo, Crkva je gotova, napravljena je revolucija i Crkve više nema. Komunisti su progonili vernike i Crkvu, ali oni su progonili one što su mogli stići, one što se nisu ni krili, ali Crkva nevidljiva je ogromna, velika, to se ne može pojmiti. Pa i danas, možemo da posmatramo neke promene u evropskom čoveku, imali smo katoličku tradiciju, pa i protestantsku, i oni su počeli labavo to nekako da posmatraju, ne može to tako, pa, vi ste bili svetlost svetu. Ne može se dozvoliti da tako se padne moralno, kao na primer, gledam tamo negde u Evropi, u jednoj kući stanuje ker, nema čoveka, to je jako opasan signal za Evropu, opasan, na žalost, imao sam prilike da vidim i u kućama na Balkanu, čak i kod nas Srba, ker u kući caruje, kakav ker, kuća ima domaćina, ženu, decu, živu silu, a ne kerovi i elektronske sekretarice i onda kažemo još da smo nešto uspeli. Nismo, naprotiv, pošli smo protiv sebe. Neću da kritikujem ni Evropu, ni Srbiju, jer i Srbija je deo Evrope, a Bog nas sve voli. Podsećam da imamo molitvu, post, bdenje, to su naša sredstva za napredovanje i da Bog sačuva i ohrabri evropskog čoveka da on rađa, da vidi svoje sinove u kući, pesmu da čuje a ne lavež pasa. Tu je i velika uloga nas Pravoslavnih, svi nesumnjivo gledaju na Pravoslavnu crkvu šta će uraditi u ovim vremenima. Šta dobija čovek Svetom Tajnom Krštenja? Dobija pobedu baš nad ovim iskušenjima o kojima pričamo, da se ne desi da jedan čovek, pravoslavni, kršten u ime Oca, Sina i Svetoga Duha dozvoli da njegova kuća bude prazna, a ima ženu, ima perspektivu, kompletan je, čitav je, ima sve i zadovoljio se time da ima kera i sluša lavež umesto dečijeg smeha i graje. Pa to ne sme da se desi, zato treba postiti i moliti se Bogu dan i noć. Post je duhovno krilo na kome se leti u nebo, zato je Gospod i rekao: "A ovaj se rod ne izgoni osim molitvom i postom."(Mt. 17,21)

Neki kažu da bi post trebalo vremenski smanjiti, olakšati, promeniti, da ne odgovara duhu vremena.,

- Nisu upućeni oni koji to kažu, ne znaju, ceo svet gleda sada na Pravoslavne, i uvek je gledao kao na jedini pouzdani stožer duhovnosti koja je nebom otkrivena religija, nije to obična religija, to je nadreligija i ima svoje pravilo kako se ponaša, kako se radi i kako se spašava u Crkvi. U Pravoslavnoj tradiciji sačuvano je učenje do dana današnjeg, bez obzira na neka mala razmimoilaženja u administrativnom smislu, neke sitne rasprave, to ništa nije narušilo pravoslavno učenje i tu ne treba ništa menjati.

Ako je Pravoslavlje stožer duhovnosti, zašto je u manjini?

- Vi ste primetili često puta gde Gospod govori: "Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vašega da vam dade Carstvo." (Lk. 12, zač.67, 37). Nema potrebe za velikim brojem, sećate se kad kaže: "Drugu priču kaza im: Carstvo nebesko je kao kvasac koji uzme žena i metne u tri kopanje brašna dok sve ne uskisne."(Mt.13,33)

Znači, žena je blagodatni dar Crkve na zemlji, brašno je kao blagodat, znači da se umnožava Crkva, rekli bi nema mnogo pravoslavnih u ovom svetu kad bi brojali ako to iko može izbrojati. Ali recimo da možemo, onda moramo sabrati tu crkvu, napraviti sabornost od početka, od prvih vekova, pa bi imali znaš koje cifre, ne bi se moglo nikako napisati, to nije mala Crkva. Crkva i dalje raste, ide, jer njezina glava nije tako mala da bi mi to mogli obuhvatiti nekim svojim brojevima i brojanjem. A Gospod je ipak baš na ovu radoznalost našu odgovorio, ne boj se malo stado, ja sam s tobom. Gospod je s nama, zar je to malo, Gospod može da spase celu vaseljenu. To je najlepše rečeno ustima Gospoda Isusa Hrista, a znao je da će biti nas koji ćemo se na neki način plašiti što nas sad nema milijarde, ili dve, nije to sreća. On je imao samo dvanaest apostola pa i od to tih dvanaest, setite se, na Golgoti je ostalo samo dvoje čeljadi, njegova majka Presveta Bogorodica i Sveti Jovan Bogoslov i on na Krstu i to troje je bila živa Crkva, nepobediva. A danas nas ima više od troje. Nema straha zbog broja, zato on opominje da se ne plašimo kao malo stado nego da gledamo da ne grešimo, to je jako bitno, da se ne prepustimo grehu, da se ne ulenjimo, ne padnemo u uninije, u tromost, nego da revnujemo po zakonima Crkve, kako je Hristos podučavao. A to što neko predlaže smanjenje posta i slično, takve predloge ne možemo prihvati, ne mogu se menjati crkvena pravila, ko je god predlagao nekakve promene osetio je nakon par stotina godina da je napravio grešku. E sad, tu grešku onaj ko je gord ne može ni da ispravi. Ako je Crkva ustanovila post sredom i petkom, ako imamo vaskršnji, gospojinski, petrovski, božićni post onda to važi i za mene i za druge, ne može biti, ti sad Stefane drži časni post na vodi i ulju, ja mogu meso, on tamo može jaje. Tu se javlja taj rascep crkveni kako kažemo između Carigrada i Rima, pa se dva episkopa nisu mogla složiti oko mnogih pitanja. Mora da bude ponekad i rascepljenost, ali u korenu nema rascepljenosti, to je Jevanđelje.

Čovek se krstio, vežbao u vrlinama ali to nije dovoljno da bi bio dobar hrišćanin.

- Nije ni malo vežbati se u vrlinama, vrlina ima mnogo, recimo, vrlina milosrđa može mnogo da pomogne, pa vrlina mira, pa blaženi koji plaču radi svojih grehova biće pomioovani, blaženi krotki oni imaju poslušanje Crkvi i to je vrlina, blaženi mirotvorci sve su to vrline koje se nabrajaju u blaženstvu: "Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko; Blaženi koji plaču, jer će se utešiti; Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju; Blaženi gladni i žedni pravde, jer će nasititi; Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani; Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti; Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati; Blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko; Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave reči, zbog mene."(Mt.5,3-11) Ako hoće kršteni čovek da se vežba u vrlinama i da sa tim vrlinama dođe pred Boga nije malo, to je dovoljno, to može biti spasonosno i da nastane blaženi život, ne možda potpuno u Carstvu Nebeskom, ali to može čoveku da pomogne da stekne pomilovanje Božije. Ali da bi vi osetili blagodat života u Hristu onda su ove vrline prethodnica, one su kao neka orijentacija i potpora. Ako se kaže, blaženi milostivi biće pomilovani a kad se dobije od Boga pomilovanje znači oprošteno je. Može se mnogo postići sa vrlinama, ako bi dao Bog da pravoslavni hrišćanin drži vrline do kraja onda će biti i blagodat Božija sa nama.
Nekoga je Gospod obdario sa puno vrlina a nekoga nije, kako čovek da zna koju vrlinu da neguje kako bi napredovao u duhovnom životu, šta da čini a šta da ne čini. Ima ljudi koji su po prirodi mirni a ima ih koji nisu...

- Karakteri su kod ljudi promenljivi, ima neko karakter koji je jako oštar ali ne znači da ne može da se promeni, imate ljudi koji menjaju karakter na dobro, imate da menjaju na zlo. U duhovnom smislu gledano manje je važan karakter, to je lična, urođena stvar, znači može se biti bolji, čovek se može menjati. Neko je dobre naravi i ostaje takav, a neko se menja. Recimo, znamo da je čovek imao dobar karakter, pozitivan, ispravan ali ga je poremetio nekim svojim slabim vladanjem, recimo alkoholizmom, duvanom, razbojništvom, nasiljem, razvratom itd. onda mi kao pravoslavni hrišćani a posebno Crkva zove i pita, šta to bi s tvojim karakterom, tvoj karakter nije to, bio si jako dobar čovek. Znači, karakteri su promenljivi. A karakter izgraditi u čoveku ne može se tako velik i uzvišen bez blagodati Duha Svetoga, bez Crkve, bez duhovnika. Znači, da bi izgradili karakter u čoveku pravi, svešteni karakter koji ima u sebi Boga, ne može se osim onim putem koji je ustanovila Crkva, znači putem ispovesti, pričešća. A kad pojedinac popravi sebe, pomoći će i mnogima oko sebe. Čovek treba da ima takav karakter da nikoga ne sablažnjava. Podignite nivo svoga karaktera. Sveti Serafim Sarovski je govorio, ako smirite sebe pred Bogom i umirite se kako Bog zapoveda, vi ste mnoštvo ljudi spasili i ako se pojavite kao miran čovek ljudi bi nekako da uđu u taj vaš mir i obratno, ljudi će bežati od čoveka nemirna i prekog karaktera. Bog nam je dao blagodatnu silu a to je prevenstveno pokajanje, ispovest, pričešće i eto spasonosnog mira kako nam je pokazao i Gospod Isus Hristos. U Gospodu je savršeni mir i ako se mi pričešćujemo i ako se on useljava u našu dušu u srce, On je duhovna hrana koja menja našu svest, savest i postajemo bolji ljudi i kao takvi možemo očekivati da spasemo sebe i nekoga kraj sebe, ispred sebe i iza sebe."

DAR POKAJANjA

Pokajanje je suštinski pojam hrišćanstva. Odakle čovek da krene, može li reći ja sam pogrešio, pokajaću se, i šta onda?

- Pokajanje je dublji pojam a ne racionalan, mora se ući u neku ruku u suštinu duše i srca a to je osećanje - ja sam grešan! Shvatanje ogrehovljenosti jedini je lek, jer je za spasenje nužno pokajanje. Znači, ako hoćemo da se spasemo od greha koji je praroditeljski, genetski nekako postoji u ljudima, iako je on Svetom Tajnom Krštenja opran, ali opet smo grešili, padali smo u greh, neminovno je da čovek greši. Da bi to izbegli Bog je dao dar pokajanja a to pokajanje mora uvek da se izvede tako što ima neko između tebe i Boga, uvek se kaže grešan sam pred Bogom, grešan sam zbog greha, ali kako, mora neko da posreduje. To je Crkva dobro odredila, stavila duhovnika, znači stavila čoveka koji stoji između tebe i Boga. Recimo, sagrešio sam zbog laganja, krađe, prevara, ogovaranja, otimanja, psovanja, nasilja, a ti kao svedok, kao sveštenik imaš blagodat Božiju da stojiš nad takvim praštanjem, znači potvrđujem pred Bogom da si ti taj koji se kajao a ja imam tu vlast Bogom darovanu da te toga razrešim. Bog je apostolima rekao: "Zaista vam kažem: Što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razrešite na zemlji biće razrešeno na nebu."(Mt. 18,(Zač. 76),18) Ta blagodat dana apostolima prenešena je i na sveštenike preko episkopa. Zato mi uvek kažemo da li znaš nekog dobrog duhovnika, iskusnog, starijeg a pod tim podrazumevamo i ako je stariji da je iskusan, išao bi da me nešto ispovedi. Zašto ne ideš kod mlađeg? U čoveku se javlja osnovna sumnja, da li će onaj mlađi uopšte moći izdržati kad ja budem pričao moje grehove, kad bude video kakav sam grešnik i bednik, ajde onda idem kod onog starijeg koji je mnogo više čuo i video, pa njemu neće to biti neobično, on će sigurno rasuditi bolje. Dakle, da bi greh savladali nama nema drugog recepta datog sem pokajanja.

Danas je možda pojam greha zatamnjen, znamo da nas svetšenici i monasi često podsećaju da na ispovesti ne govorimo o drugima nego o sebi.

- To se dešava, često sam govorio ljudima, napišite greh, objavljujete tuđe grehove i muke koje su vam drugi naneli, ali to nije tvoj greh, greh je ako si ti nekome naneo uvredu i greh, nije greh kad je neko tebe išamarao na pijaci, znači njegov je, tvoj je ako si ti nekog istukao, opljačkao, ponizio pred ljudima, ispsovao, možda tukao. Veliki problem je nepoznavanje, ljudi obično smatraju da u svojoj ispovest treba da kažu recimo, da ga je komšija uvredio a ne shvataju da je to komšijin greh a ne njihov greh, i ti nema šta da iznosiš šta je komšija uradio jer Bog to vidi. E, ali neće da kaže onda kada je on komšiju uvredio, povredio vladanjem ili rečima, iznvervirao, nego govori kako je on postradao. Znači, ne shvata se ispovest kao mogućnost da nam Bog oprosti greh nego kao pravo da ja optužim nekoga pred Bogom. To vam je kao kada bih ja došao u vašu kuću i pričao kako sam recimo, postradao od komšije i neću mu oprostiti nikad, znači da smo željni osvete.

Kako spoznati svoje grehe i boriti se protiv njih?

- Pazite ovako, svaki greh sapliće čoveka, da li umno, da li fizički, uzmimo prostu jednu stvar koja je svakodnevno prisutna, neko kaže popiću jednu, dve čaše, nije to strašno, ali ako se dve popiju, treća će doći na red, pa onda se kaže četvrta i peta nikome ne smeta, to se pevalo. I šta ćemo onda? Znači moje mišljenje je da treba greh svaki zauzdati, ili mu dati jednu granicu do koje sme da ide i ni milimetar ne popuštati, ako pređemo tu granicu odmah se ispovediti i kazati duhovniku da si pogazio svoju sopstvenu zapovest, a nije ti niko to naredio. Važno je da Bog vidi tvoju revnost, da se trudiš, a ne šta me briga! Alkoholizam je porok koji izaziva tragičnu situaciju i posledice. Alkoholičar je živ ali je mrtav, ima ime da je živ ali je mrtav. A da ne govorimo sad o razvratnom ponašanju gde ljudi ruše svoj ugled i ugled porodice, i na kraju najstravičnija stvar, upropaste sve, bližnje, i bogatstvo što su stekli, i ugled pred ljudima. Ili, to se isto često dešava, neko je zanimljiv, nasmejao se nekoj ženi i ona njemu, i ne stanu na tome i dođe do katastrofe takve da prosto on ne zna da se izvuče iz toga, postaje rob samome sebi a bio je gazda, bio je gospodin a postao je ništa. Ama ljudi, ja garantujem 95 posto pada morala, i fizičkoga, i materijalnoga u ljudima ruši se usred greha. Greh prouzrokuje svaku nevolju nad čovekom, i bolest, bolesti se javljaju, to je skoro prof. Jerotić rekao ovde, svaka bolest, svaka bol je psihosomatske prirode, tu se slažem s njim. Znači, ne može drukčije ni nastati, to mora čovek da shvati, zdrav čovek, ponosan, fin, lep stade u Edemski vrt i sve mu se pokoravalo, bio je prekrasan, sličan Bogu i onda kad je počeo da gramza došao je u situaciju maltene da se boji šušnja kad šušti kraj njega. Zamisli cara koji vlada vasionom a boji se šušnja, greh prouzrokuje slabost, strah, bedu neviđenu, greh je loša pojava, on dolazi od strane negativne sile, tj. satane, on tera čoveka da greši jer je i sam zbog greha pao, zbog neposlušnosti Božijim zapovestima, on je počeo polako da se gordi i izgubio svest o svojoj visini. Normalno, došao je u stanje pohlepe, nezadovoljan je, i zato on tako urla i napada na ljude i danju i noću, pomućuje umove ljudske. Neko kaže, nema mira, neko kaže zle misli me muče, neko kaže ne zna šta mu se dešava, neko ne može da spava, sve je to usled greha, a satana je greh servirao kao predlog i čovek ga usvojio, a nije morao da ga usvoji i da greši, gde piše da sam ja noćas morao u kockarnicu da idem i da se kockam i prokockam imanje, taman posla. Sve je to satana predložio, ja sam ispunio, dakle, nema on tu vlast nad tobom ako ti ne prihvatiš.

Često se danas brkaju i shvatanja o tome šta znači biti materijalno uspešan, ne vodi se računa o gresima koji se čine da bi se to postiglo.

- Današnji čovek smatra da je uspešan ako je na bilo koji način došao do sredstava, do pozicije, uopšte se ne bira kojim putem će doći do toga. Bilo je toga i ranije ali čini mi se nije bilo tako naglašeno kao danas. Današnji čovek je u nekom čudnom stanju, živi kao da mu se ne sme ništa. U pravom smislu, ta krađa i otimačina koja čini čoveka nekako uspešnim da li preko novca, stanova, stvari čini ga istovremeno i robom toga, on robuje tome, ja verujem nesvesno. Provalio, a kaže uspeo. To nije uspeh. Ali se dešava da proradi savest, i da čovek shvati da ne može biti zadovoljan ako je oteo neki stan, uveo svoju ženu i decu tu da stanuju a onaj prethodni stanar nema gde. Nemoguće je da budem uspešan ako uđem u nečiji stan, nečiju kuću, ako otmem tuđe. Niti sam platio, niti odgovarao, a po zakonu nekom koji postoji u pravnoj državi ne može se tako munjevito obogatiti i biti uspešan. Takav čovek ne može da se smatra uspešnim. Sećam se ranije je bilo slučajeva da ljudi uzmu tuđe i kažu ja sam uspeo. To nije uspeh, to je koristoljubivo i nije dobro ni za moralno ni za fizičko stanje jer on to nije zaradio, nije se borio, nije to zaslužio. Meni je jako teško neki poklon da uzmem od nekog čoveka, ne mogu da uzmem od čoveka ako se ni malo nisam trudio. Ako poklon ide u korist opšte, u korist bratstva onda može preko mene to da ide, ali ne meni lično, ne znam da li sam to zaslužio, kao kad radite u nekoj humanitarnoj organizaciji ili pomažete drugima pa dobijate stvari i šaljete, ali to niste vi dobili, to nije vaše, sasvim je prirodno da preko nekog ide. A ako čovek uzme sebi i kaže uspeo sam, ma nisi uspeo došao si u pakleno stanje, zaratio sa Božijom silom. Džabe pričaš da si uspeo, ništa nisi uspeo, ti si zaratio sa Bogom i ne možeš tu bitku dobiti. Tako isto i u državi, neki se ljudi varaju pa uzimaju iz državne kase, to je štednja naroda, narodne pare. Kad postoji državna kasa pa ne sme se čoveče Božiji uzeti, to se ostavlja, to je narod ostavio. Ne možeš ti sa tim baratati kako hoćeš i uzimati za sebe.

Dakle, kada čovek shvati da greši, te grehe treba na ispovesti da kaže, kako se setiti svega, neki kažu da treba nabrojati čak i grehe iz detinjstva...

- To je tako svešteno pravilo o spasenju, znači da i najmanji greh ne treba da ostane u tajnosti, u čoveku ako ima prilike da se ispovedi. To tako piše u sveštenim knjigama ako hoće čovek da se rastereti jer je greh u stvari, destruktivna sila satanska. Većina ljudi misli, ako sam recimo sad u časnom postu nehatom nešto pojeo na ulju, ili malo jogurta popio u brzini, e, sad sam kaže, silno sagrešio. Ne, toga se nemoj bojati, to se pregazi kao kad idete recimo pa na putu zaobiđete neku prepreku i nastavite dalje kud ste pošli, niste napustili putni pravac kojim idete. E tako i ovo, bila je to neka zamka đavolska, vi niste uvažili i on je puko, on nije uspeo, ali to ne znači da ne kažemo to svome duhovnom ocu, ne zato što će duhovnik to na neki način da reši, ne, nego što će Bog da vidi iskrenost i protivljenje tom predlogu satanskom. Nemoguće je od tolike hrane u prodavnicama i na pijacama u ovo naše vreme, toliko ima svega da smo baš morali uzeti to što ne treba. Ali da me pogrešno ne shvatite, ne smatram to za neku katastrofu jer je to jelo, al` da ne bi satana sad likovao nad nama kako je uspeo da nas nagovori da jedemo pite masne i pijemo mleko, mi njemu dajemo do znanja da ne pristajemo na to, jer mi smo na neki način mučenici jer njegov predlog na uvažavamo, borimo se protiv. Starac Julijan, blaženopočivši studenički starešina, je to pominjao često, on je govorio ako predloge satanske ne uvažimo onda nam se to piše kao mučeništvo i na Strašnom sudu on će da bude kažnjen i suđen zbog tih njegovih predloga...te jedite...te pijte...te kockajte se...te živite razvratno, to je sve njegov predlog ali mi nismo uvažili i idemo ka Hristu kao mučenici, jer sve što je on predložio odbijeno je, to je rat, to je sukob.

E sad, vraćamo se na onu priču o krštenju, mi smo na Svetoj Tajni Krštenja objavili rat satani, nemojte misliti da će on sad spavati, em ga pljunuli, em ga pogazili nogom, on priprema užasne zamke baš na krštene ljude. I to takve predloge ima, takve snove i osećanja da je čoveka i strah pomisliti, ali to se dešava kao predlog. Vi ga nemojte uvažiti i pobedili ste. Treba reći ljudima da se ne boje, najvažnije je da ne pristaju na predloge. Imamo šansu da pobedimo, da budemo pobedioci greha, to je jako veliki prinos duše ljudske i svesti ljudske, jer satana nije ništa drugo nego destruktivna sila. Vaša mirnoća njemu ne odgovara, jednom je đavo rekao sv. Antoniju Velikom, Antonije ti postiš a ja ne jedem ništa, ti se malo i ispavaš a ja baš nikako, ti malo znaš Sveto Pismo a ja ga znam napamet od prvog do poslednjeg slova bio sam kad je pisano, ali šta mi vredi kad ja nemam mira, ti imaš mir i to meni smeta. To je znači jedan od problema između satane i čoveka, čovek je u prednosti, ali na žalost čovek ponekad umisli da je on sam sebi dovoljan i tu je tragedija. Vladika Danilo blaženopočivši kaže, ljudi koji vole ljude oko sebe to su Božiji ljudi, ljudi koji vole samo sebe to su satanski ljudi. Đavolu prija sebičnost, egocentričnost, ja pa ja, i to moje ja postaje idol kome se klanjam i ako me neko povredi eto svađe i gužve.

BOG NAS ČEKA

- Čovek se krsti i zaboravi da dođe u crkvu a ne da se pričesti. Hrišćane Bog čeka sa najvećim strpljenjem, čeka i doziva, On ima naročite metode kojima zove ljude, nekoga zove kroz stradanje, nekoga kroz bolest, nekoga zove kroz neimaštinu, nekoga kroz besposlicu, nekoga kroz probleme bračne, stotine načina Bog ima da zovne čoveka, samo da se ti odazoveš On će ti pomoći. Ali naprotiv, svet usred svoje neke gordeljivosti, umišljenosti, da je on sam sebi dovoljan neće da se odazove, ako me boli ja imam pare idem kod lekara da me leče, ako je problem u kući rešiću sam, razvešću se sa ženom, to su gluposti satanske koje on seje u čovekovoj svesti. A Bog doziva, dođi ti koji si kršten u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, pričesti se, sjedini se sa drugim licem Svete Trojice, znači, sa Bogočovekom Hristom a to znači sa Bogom, sa Ocem i Sinom i Svetim Duhom u punoći blagodati Božije da budeš. Normalno da će ljudi tada biti sa desne strane slave Božije, tamo gde je Sveta Bogorodica i svi Sveti ugodnici Božiji. A čovek to neće jer je umislio da je dovoljno ono što je on uradio, krstio se i onda otišao u svet i zavisno od životnih okolnosti život ga povuče levo, desno, i zaboravi uopšte na crkvu, imate ljudi verovali ili ne koji kažu da u zadnjih pet, ili više godina nisu uoššte bili u crkvi. E, takvima mi možemo kao Pravoslavna Crkva pomoći, da ne bi padali u očajanje što nisuo tako dugo bili u crkvi, da dođu i kažu svom svešteniku na parohiji a ako ne može da nađe snage za to da dođe u manastir duhovniku, starcu i da mu kaže, danas se vraćam iz moje daleke pustinje, sa lutanja moga gde sam sve upropastio, ali nisam potpuno propao, i evo me pred Bogom, a ti kao starac saslušaj šta sam ja sve radio za tih par godina, kako kaže onaj bludni sin: "Ustavši otići ću ocu svojemu, pa ću mu reći: Oče, sagreših nebu i tebi. I više nisam dostojan nazvati se sinom tvojim: primi me kao jednoga od najamnika svojih." Lk.15, 17-18) E, tako bi mi mogli s tim ljudima da razgovaramo i da im kažemo, nemoj čoveče očajavati jer se ne zna gde je tvoj kraj. Svaki greh je udaljenost od Boga, bežanje od Boga je opasno za dušu i savest, nego se vrati, pokaj se i kaži, Gospode pomiluj me i eto spasenja. Znači da se vrate ljudi Crkvi, da ne čekaju da udari ne daj Bože neka bolest, neka tragedija u porodici, da uradi na vreme za korist svoje duše."

Koliko puta se pričešćivati?

- Različita su mišljenja čak i kod duhovnika, obično Crkva poziva sve ljude na pričešće i kaže se, sa strahom Božijim i verom pristupite. Sa carskih dveri episkop ili sveštenik ili đakon poziva i vi pristupate po svojoj savesti Svetoj tajni pričešća a ne po nekim zaslugama, a ne po nekom dostojanstvu. Verovali ili ne ako pošteno gledamo niti smo zaslužili niti smo dostojni, ako ćemo iskreno da govorimo, znači idemo po svojoj savesti uzdajući se u blagodat Božiju. Ovako su neki od svetih otaca učili, ako je sveštenik rekao sa strahom i verom pristupite, to je sam Gospod rekao, znači sveštenik koji drži putir u rukama je samo tu jedna poslušna ličnost. Gospod zove! Vi kao pravoslavni trebalo bi da se odazivate, slično kao u vojsci ko je služio, kad general kaže dođi ovamo, ne može se reći neću. Isto tako, kada Gospod pozove, sa strahom i verom pristupite, vi koji ste verni, koji ste kršteni pristupajte, zovem vas zbog vas a ne zbog sebe. Onda moramo odgovoriti na to. Ako smo u crkvi na službi redovno, ako poštujemo zakone crkvene o postu i ispovesti, bračnoj čistoti, mi onda možemo da se pričešćujemo neprestano, kao što i radimo. Znači ljudima treba ostaviti po savesti njihovoj u saglasnosti sa duhovnikom, sveštenikom i da se ljudi oko toga ne zbunjuju mnogo, nego da idu sa verom, sa strahom Božijim, dostojanstvo i zasluge tu nema niko. A šta ima? Blagodat Božija, blago darovano, znači priđi sad. E, kad pristupa Svetoj tajni pričešća mora čovek da se rastereti tih predrasuda, kako ovo može ovako, kako ovo može onako. Dakle, Bog je rekao na tajnoj večeri: "I kad jeđahu, uze Isus hleb i blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče: Uzmite, jedite; ovo je telo moje. I uze čašu i zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz nje svi. Jer ovo je krv moja Novoga zaveta koja se proliva za mnoge radi otpuštenja grehova."(Mt.26, 26-28) Nije On pitao ni Petra, ni Pavla, ni Jovana, ni Jakova, ni bilo kog od apostola, da li ste vi to zaslužili, da li ste postili, Bogu se molili, nego je jednostavno rekao, uzmite jedite ovo je telo moje i pijte ovu čašu. Vidite jednu stvar, ovde je velika tajna ostala nedorečena, šta je sa Judom bilo. Juda je umislio da nije on za to pričešće, kao što i danas se desi nekome čoveku, kaže, nisam ja za to, moram sačekati. Čoveče, tebi je rekao onaj koji sve zna i sve može ali ti je dao slobodu izbora i ti u toj slobodi izbora nećeš da uzmeš, kaže Pavle Evdokimov u knjizi "Luda ljubav Božija", ipak je Juda zgrabio hleb i vino sa trpeze i uteko, znači on je pobegao. Moramo voditi računa da se ne dvoumimo, kad smo ušli u crkvu i bili na Svetoj liturgiji da se prisajedinimo sa Bogom. Ali ako se nismo spremili za pričešće, mi smo se spremili za reč Jevanđelja i to je pričešćivanje, ako smo se spremili da čujemo besedu sveštenika i to je pričešćivanje Bogom, pa smo se spremili da čujemo pojanje u slavu Božiju i to je pričešćivanje, dakle niste otišli prazni i niste došli uzalud. Ali bi bilo dobro neka znaju ljudi da se ne dvoume oko toga i ne ubeđuju, neka idu u Crkvu da budu ljudi Božiji, koji ljube Boga, koji vole sve što Hristos hoće, to je pobeda nad grehom, nad smrću, nad đavolom. Jednom prilikom prota Milorad Golijan arhijerejski namesnik za Sremsku Mitrovicu, rekao je u besedi, uzimajte pričešće, blagodat Božiju, da Hristos uđe u vas da istera nečistu silu, nema ko drugi. Protiv te destruktivne sile koja deluje u umu ljudskom, u mislima, u željama nju može isterati samo onaj koji je jači od tebe a to je Gospod Isus Hristos, onaj koji je za nas postradao na Golgoti, bio je raspet, pogreben, vaskrsao i vazneo se na nebesa i seo sa desne strane i koji će opet doći sa slavom da sudi živima i mrtvima.

Ima još uvek onih koji ne žele da se pričešćuju jer se pričešće uzima jednom kašičicom, ima i onih koji ne razumeju pa kažu, nećemo da jedemo meso i pijemo krv, to je grozno.

- Treba takvim ljudima kazati ovako, mi ne jedemo bukvalno telo i krv bilo čiju, mi uzimamo telo i krv Hristovo ali u vidu hleba i vina, to je jako bitan momenat, da ne bi to bilo sad bukvalno meso, krv nego hleb i vino. Zašto nam je Bog to dao? Zato što je dao mogućnost da pravoslavni čovek veruje, ne da bude to gotovo, svareno nego da on veruje da je to telo Hristovo, da čovek veruje. Mi jedemo hleb i vino, to blagodat Duha Svetoga pretvara u telo Hristovo i krv i zato nam ostaje vera. Pravoslavna Crkva mistično, verujući pristupa onome što jeste. A kašičica kojom se pričešćuje na stotine ljudi, pa, nije se javio ni jedan čovek da ima infekciju usta ili slično, to je dokaz da je blagodat Duha Svetog sišla na darove koje smo predložili, hleb i vino, i pretvorila ih u telo i krv ali ostala je materija originalna, hleb je ostao hleb i vino je ostalo vino, da uzmemo kao primer lek, čovek uzme punu čašu vode i stavi vitamin c i dalje je voda voda, sada je tableta učinila od nje lek. Tako je i sa pričešćem, nema sumnje da je to telo i krv Hristova, ali ne kako mi hoćemo nego kako je Bog zapovedio, to je blagodat Božija.

Recite nam nešto i o molitvi, kako naći pravu meru, kada i koje molitve čitati?

- Vidite kako, apostol Pavle je rekao: "Bdite i molite se da ne padnete u napast; jer je duh srčan, ali je telo slabo." (Mt.26,41) Posle su Sveti oci to dobro izučili i došli do zaključka da se radi o Isusovoj molitvi: "Gospode Isuse Hriste Sine Božiji, molitvama Bogorodice, pomiluj me grešnog!" Pa se vremenom smanjila ta molitva i ostala samo: "Gospode Isuse Hriste pomiluj me grešnog!" I do dan danas govori se uz brojanicu koju skoro svako ima na ruci. To je pravilo koje je neprestano i to bi pravilo mogao da usvoji svaki hrišćanin, normalno prema svojoj savesti, kad god se oseća raspoloženje duše tu molitvu možemo upražnjavati. Znači, i u hodu, i u radu, i u sedenju, čak i u nekom društvu gde je velika buka i galama, pod uslovom jednim, da nikada to ne bude preterano do te mere da čovek počne da se koleba da li je rekao dvadeset molitava ili trideset, nego odmori, pa opet. To bi bila simbolično neprestana molitva dakle, uvek izazov da čovek stoji u vezi sa Bogom a nikada fanatično da sad recimo, stoji na ulicama i trgovima da ga vide ljudi, kao što su činili fariseji. Gospod kaže: "Kada, dakle, daješ milostinju, ne trubi pred sobom, kao što čine licemeri po sinagogama i po ulicama da ih ljudi hvale. Zaista vam kažem: Primili su platu svoju." (Mt.6,2). Ovom kratkom Isusovom molitvom izražava se naša nemoć i svemoć Božija i to u nekoliko reči. To je molitva koja bi mogla da traje neprestano i ona se obično uzima za pravilo po blagoslovu svoga duhovnog oca iz prostog razloga da to bude odobreno od Boga, da ne bi opet bila neka naša samovolja, naduvenost, pa sad eto ja sam pomenuo 300 puta danas, ja 500, a čovek kad ima blagoslov on ćuti, da li je pomenuo jednom ili sto puta zavisi od njegovih sposobnosti, okolnosti u kojima živi. To bi bilo o molitvi koja je najjednostavnija. A sad dolaze one zajedničke molitve naše, porodične, recimo, u vreme časnog posta svi zajedno, starešina kuće, žena, deca, unuci, mladi i stari zajedno se mole i čine metanije pred Bogom, tako zovemo blagodat Božiju. E, sad dolazi Sveta liturgija, najvažnija, najglavnija, najsvetija molitva gde smo u sabornosti sa sveštenim ocima, episkopom, sveštenikom, đakonom i narodom Božijom, i to je Crkva, i onaj ko može doći a ne dođe greh mu je po rečima apostola koji kaže: "Onaj, dakle, koji zna dobro činiti a ne čini, greh mu je."(Jako.4, 17) Naročito nedeljom vernik treba da se nađe u crkvi, to je završnica jednog kruga sedmičnog, tu je bio i strašni petak u malome, i subota, i vaskrs opet u malome, treba da zablagodarimo Bogu, onome ko nam je dao tih šest dana da preživimo bez problema. Zato je Crkva u pravu kad je napisala pravila a nedeljno bogosluženje je kao kruna, krunisanje dnevnog života i blagodarnost Bogu. Tu onda dolazi i sveta tajna ispovesti, pričešće, sjedinjenje s Bogom. Ako nam se desi da ne možemo tu blagodat da iskoristimo ove nedelje, pa nemojmo da je propustimo onda sledeće ili kad je praznik, pa i radnim danom ponekad ajmo u Crkvu. To bi značilo da smo stalno u molitvi, e, takvi ljudi imaju od svojih duhvonih otaca blagoslov da se pričešćuju svake službe jer prate Crkvu u korak, u stopu, prate svaku službu i tako se ljudi izgrađuju da vole sve ljude oko sebe a iznad svega da vole Boga, takvi ljudi se zovu ljudi ljubavi, oni imaju božansku ljubav u sebi. Apostol Pavle u himni ljubavu i poslancii Korinćanima kaže: "I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam."(1.Kor.13,2) A da ne bi bili ništavilo mi smo u zajednici svetih, a onda plus toga, volimo, to je ljubav koja pobeđuje, i onda nas neće plašiti jedan naš komšija koji je druge vere ili narodnosti. Tako ćemo ispuniti zakon Božiji.

O ZADOVOLjSTVU, SAVESTI, MLADIMA, ABORTUSU

Mladi danas kao da izbegavaju brak, a o abortusu se često ne govori kao o ubistvu.

- O abortusima treba često da se priča da bi došlo do svesti ljudi da je to zločin. Ako se začelo dete u utrobi materinoj, to je blagoslov Božiji, onda to dete nema niko pravo, niko pod ovim nebom da uradi šta hoće sa tim plodom. Ja vam garantujem da nema pravo ni mama, ni tata, iako ljudi kažu da imaju pravo da rade sa plodom šta hoće. Znate zašto nema to pravo? Zato što je u slobodi izbora žena izabrala slobodno da se sa tim muškarcem sastane, i da rađa decu, i sad gazi tu datu slobodu od Boga, ona i on se postavljaju u službu dželata da ubiju ono što im iz ko zna kojih razloga ne odgovara. Isto su odgovorni i mladić i devojka. Ako se dete začelo nemaju pravo da uklanjaju plod iz utrobe jer čine zločin bez obzira kako se to dogodilo. Ako je ne daj Bože silovana, onda rodi dete i kaži slobodno ovo je dete nasilno stvoreno u meni a ja sam ga rodila da vam kažem da sam ja majka tog deteta i mučenički ga rodila i veća joj je čast nego da ubije dete.

Danas se mnogo govori o zadovoljstvu.

- Mislim da je zadovoljstvo jednostavno nepromišljen postupak koji je ravan zločinu. Kakvo mi je to zadovoljstvo ako to zadovoljstvo zakoljem nakon dvadeset dana, kakvo je to zadovoljstvo, to je dželatski posao, ne smemo govoriti da je zadovoljstvo, zadovoljstvo je živeti i voleti svoju devojku iz daljine kao iz bliza, e, to je sveto zadovoljstvo. A ovo je interes, znači on nije sa tom dveojkom zato što mu je mila i drago nego iz prostog razloga da on zadovolji sebe ili ona sebe a posle su to zgazili, uništili, dakle, to je bio interes, a interesi se često poklapaju sa zločinom. Druga je stvar iskrena ljubav a drugo ljubav iz interesa, ako se interes ne poklapa sa mojim interesovanjem, sa mojim zadovoljstvom ja ću to uništiti. Zato se dešava da su čak i venčani mladić i devojka rastanu zato što se nisu sastali iz ljubavi nego iz interesa, setimo se šta kaže apostol Pavle: "I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam."(1.Kor.13,2) To je sušta istina, to je tako. Jer, evo taj mladić koji je imao devojku imao je i znanje, i mudroliju, prepredenost, i veru da će on nju dobiti a i ona isto tako njega, ali nisu imali ljubavi. I šta su napravili, ubili su ono što su napravili. Protiv toga smo i apelujemo na svakog momka i svaku devojku, ako su već odlučili da se sastanu, neka to bude u smislu rađanja, a ako ne mogu da sklapaju brak, da stvaraju zajednicu neka onda pretrpe malo da ne bi začinjali dete u utrobi devojke i posle ga ubijali, to je zločin koji vapije na nebo. I neće taj momak i ta devojka, ovo slobodno možete objaviti, imati sreću i perspektivu u životu, i kad budu rađali decu ta deca koju budu rodili tražiće ovoga koji je ubijen jer je to njima brat. Da se ne igramo, niko nema pravo to da odobri i u najcrnjim situacijama deca su se rađala, e, sad treba voditi računa o obrazu i dostojanstvu. Nije lepo da se čuje da je jedna devojka rodila dete ali je ružnija i grđa i sramnija bruka da je ta devojka izvršila ubistvo deteta.

Dešava se i to da ubrapo zbog bruke i sramote i majke savetuju abortus.

- To je neznanje u pitanju, totalno nepoznavanje ni božanskih ni čovečanskih zakona, to je jednostavno jedna pomračena situacija, ova civilizacija, ovaj momenat, trenutak u kome živimo ima jedan stravično veliki problem sa savešću kada majka odobrava takav zločin. Ako majka to radi, onda znači da je totalno pomračena, pomračenog uma i treba je ispitati da li zna šta govori, ona pre svega, ne vidi da je njeno dete, devojka u opasnosti jer može da je ne bude, da umre tokom abortusa, dešava se, nije često, ali dešava se dođe do katastrofe. Niko ne govori o posledicama slobode, nema odgovornosti za ono što se čini, sloboda se profanisala. Apostol Pavle je govorio: "Sve mi je slobodno, ali sve ne koristi; sve mi je slobodno, ali sve ne izgrađuje."(1.Kor10, (Zač.146)23) Znači, kad nije sve na korist, treba ispitati šta nije na korist i ne činiti ono što nije na korist, recimo ako dete danas u osnovnoj školi uzima alkohol, drogu roditelji treba da reaguju i profesor ako primeti treba da kaže roditeljima, da se saglasno kontroliše ponašanje dece, tako treba da bude ako smo imalo sačuvali svest o sebi i svojoj budućnosti. Ne možemo kazati da smo mi budućnost, prošli smo već određeni broj godina i ostavili iza sebe, znači moja budućnost je već u večnosti, a ovde su deca u vremenu, i ako bi imalo vodili računa o deci imali bi bolje rezultate a ne da kažemo, sve mu je slobodno. Rešili mama ili tata ili oboje, jer imaju samo jedno da ne sme njemu ništa da fali, kažu kad sam se ja patio kao mali ne sme moje dete da pati i što god hoće nek radi, sve mu je dozvoljeno i na kraju izgube dete, ne bukvalno, nego u stranputicama narkomanije, alkohola, na kraju krajeva i u razvratu. A mi ne reagujemo i ne govorimo koliko je sve to užasno, odvratno, mora roditelj da vodi brigu i škola zajedno, saglasno, jer hoćemo da ga spasemo, da pomognemo detetu da poraste. Jer ako nije slušao učitelja u osnovnoj školi, pa neće ni profesora na fakultetu, onda ćemo izgubiti čoveka, izgubiće se u raskalašnosti života tako da će kukati posle i pitati ima li gde leka, a mogli smo spasiti dete. Imate recimo jedan primer, predavači, pedagozi pozvali roditelje da kažu da su njihova deca jako opuštena, ne uče dovoljno, viču na nastavnike, opijaju se, uzimaju tamo neke tablete, pa bi bilo nužno i dobro da se zajedno pobrinu da bi se deca spasila. Zamislite sad, roditelji su odgovorili, to nije vaša briga, nemoj da mi dete neko dira, vređa, neka radi šta hoće. Oko dece treba strogo voditi računa da pređu taj deo školovanja da se ne zapuste, to je kao njiva kad se zaparloži ako se ne ore na vreme posle su muke trostruke da se to obradi.

Danas je Oče, priličan broj mladih koji ne mogu da imaju decu.

- To ste dobro rekli da je naišo taj talas preko čitavog Balkana, ali niko ne ispituje uzrok tog nerađanja. Upropašćene su generacije ljudi, deci i mladima se nije govorilo, oprosti, moli se Bogu, poštuj starijega, nije bilo pazi sine kako se ponašaš, sutra je nedelja idemo u crkvu, prekosutra u bolnicu da obiđemo bolesnike, utamničene, da podelimo malo milostinje nekom sirotom čoveku, nego smo sve zaboravili, pevali smo, dok je Tite biće pite! A sad se pitamo šta nam je ovo sa čitavim generacijama. Moramo ispitati koren, zato je tu ispovest, da vidimo kako smo se ponašali, da li su poštovani roditelji, učitelji, profesori, jer neposlušnost je kazna. Zato imamo dosta naizgled kvalitetnih ljudi, zdravih a nemaju dece, šta je to, e tu je problem, problem je unutra. Sve se shvata kao šetnja kroz život, ide se samo tako da se ide, nema osećanja da je sastajanje sa ženom saradnja sa Bogom, pod broj jedan je rađanje da bi se mogao osmisliti brak dvoje mladih a kad imamo decu imaćemo i unuče, a kad imamo unuče onda smo ispunili svoj život i onda je završnica života mirna, tiho teče, znate da ste ispunili zakon i Božiji i čovečanski. Zato bi ja preporučio ljudima koji nemaju dece, da se ne brinu mnogo nego da se vrate Bogu, da kažu Gospode ti jedini možeš, ti si Avrama darovao, ti si svetoga Zaharija obdario i u poznim godinama kada se i sama Jelisaveta smejala smatrajući nemogućim da će roditi u tim godinama, ko to može, može onaj ko može, može Gospod. Tako onda da ti mladi osete blagodatnu silu i odmah će biti rezultati. Bog oživljava u utrobi seme čovečije, formira dete. Bogu da se obratimo i iz dubine duše zavapimo, Gospode podari mi decu, ja volim tebe, to je moja želja i moje žene. Ali, prvo se treba krstiti, venčati, Bogu moliti i sve će doći.


Razgovor vodila Ljiljana Sinđelić Nikolić