MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Sa protojerejem Aleksandrom Iljašenko razgovarala Nadežda Antonova. Smiren čovek smatra sebe gorim od drugih. To isto smatra i čovek sa kompleksom niže vrednosti.

Kompleks niže vrednosti po mišljenju psihologa predstavlja odraz neadekvatne strukture ličnosti, koja strada zbog osećaja preimućstva ljudi koji je okružuju. Kompleks niže vrednosti nastaje kao posledica grešaka i neuspeha i utiče na čovekovo ponašanje. Prvi naučnik koji je istraživao i opisao kompleks niže vrednosti, bio je nemački psihoanalitičar Alfred Adler. Sociolozi primećuju da veliki procenat Rusa strada zbog kompleksa niže vrednosti.

Ne kultiviše li smirenje kompleks niže vrednosti? O tome razgovaramo sa protojerejem Aleksandrom Iljašenko, nastojateljem crkve Svemilostivog Spasitelja bivšeg Skorbjašćenskog manastira, direktorom portala “Pravoslavlje i svet”.

- U čemu je razlika izmedju smirenja i kompleksa niže vrednosti?

- Postoje reči molitve: “Verujem, Gospode i ispovedam da si Ti zaista Hristos Sin Boga Živoga, Koji je došao u svet da spase grešnike od kojih sam prvi ja”. Tu molitvu je sastavio Jovan Zlatoust, pozajmivši reči Apostola Pavla. Tako su ih i Apostol Pavle i Jovan Zlatoust govorili potpuno iskreno.

U jednom od drevnih Paterika se govori o tome kako je neko odlučio da iskuša starca:

- Ti si glup, - rekao mu je.
- Glup sam, - odgovori starac.
- Ti si grubijan.
- Grubijan sam, - složio se starac.
- Ti si jeretik.
- Ne, ja nisam jeretik.

Potom su starca pitali zbog čega se sa svim složio a samo ne sa tim da je jeretik. Starac je odgovorio: da je i on čovek podložan svim gresima, a jeretik je onaj koji se protivi Bogu. A on se ne protivi.

- A zar se grehom ne protivimo Bogu?

- To su različite stvari. Jeretik je onaj koji ustaje protiv učenja Crkve svesno. A mi grešimo nesvesno ili zbog slabosti. A jeretik već ima neku slobodu – “ja nisam takav kao drugi ljudi zato što bolje znam kako treba verovati u Boga. Sveti Oci to nisu dobro znali, ja bolje znam”. To je potpuna neobrazovanost povezana sa gordošću.

A smirenje, naprotiv, je paradoksalna i neobična osobina i predstavlja Božiji dar. Svaka vrlina je Božiji dar, ali ova je – poseban. Ukoliko čovek želi da ga poseduje, onda treba za njega i da se moli: “Gospode, nauči me smirenju. Gospode, izbavi me od gordosti”. A kompleks niže vrednosti – je spoljašnji. Liči na smirenje, ali se suštinski razlikuje od njega.

- A šta ćemo sa tim da i smireni i čovek sa kompleksom niže vrednosti smatraju sebe gorim od drugih?

- Da, Veliki Svetitelji su sebe smatrali gorim od svih, prvim grešnicima. Ali mi nismo smireni, a Veliki Svetitelji su – smireni. Njima šta god kažeš – sve su primali potpuno mirno, kao i ovaj Sveti Starac. On je potpuno mirno rekao da on nije jeretik i pritom nikoga nije uvredio niti je sam bio uvredjen. On teži da bude smireno čedo Crkve: on se trudi da živi kako Crkva uči.

To je principijelni momenat: smiren čovek je – čedo Crkve, a iskompleksirani po pravilu samo formalno smiren. Zato što greh odvaja čoveka od Crkve. Fizički smo prisutni u Crkvi, a duhovno se odvajamo od nje svojim grehom. Kada se čovek kaje onda se ta duhovna barijera savladjuje. Sveštenici izogavaraju molitvu: “Primiri i sjedini Tvojoj Svetoj Crkvi”. Ako si ti u svetu sa Crkvom (Crkva je Telo Hristovo, a Hristos je Glava Crkve), znači ti si primiren sa Bogom. Bez Crkve se ne može živeti jer van nje nema spasenja. Smiren čovek to shvata veoma jasno. Njegovi napori van Crkve mogu da budu veoma dobri, pa čak i korisni, ali su potpuno ograničeni i beznadežni. Ako smo u svetu sa Crkvom, znači kod nas je u duhovnom smislu sve kako treba.

Za definisanje kompleksa niže vrednosti postoji dobar izraz – “unižavanje je iznad gordosti”. Takav čovek sam sebe ukoreva, govori za sebe da je najlošiji, a pokušaj da mu kažeš da je gori od svih, - kakve suze nastaju: “Kako ste smeli da me uvredite! Ne znate da mi je i tako teško …Mislio sam da ćete mi pomoći, a umesto pomoći vi kažete da sam jako loš”. Suština je u tome da ako si zaista tako loš, onda reci: “Loš sam!”. A ako to ne možeš onda ne govori da si smiren. Jer dešava se tako da čovek sam sebe unižava a u stvari imamo potpunu suprotnost smirenju.

- To jest gordost?

- Da, postoje dve vrste gordosti: jedna je kada se neko uznosi nad ljudima, a druga kada se lažno smiruje pred njima. Pri čemu u poslednjem slučaju gordost može biti čak i dublja nego u otvorenoj projavi. Obe vrste se svode na čisto farisejstvo – ja nisam takav kao ostali. Jedan misli da je bolji od svih, drugi da je gori a pritom obojica ostaju gordi. A carinik je smireno rekao za sebe da je grešnik.

Iskompleksiranost je greh. Takav čovek ne veruje da on govori. Svetome reci da je grešan i on će se obradovati: “Blago meni, smirio si me Gospode”. Gospod mu je preko drugih ljudi ukazao na njegov nedostatak: sada je moguće videti svoje grehe. I eto probaj iskreno da kažeš kao Sveti ali tako da se duh ne pomuti, već baš nasuprot tome smiri.

Puškin je napisao predivne stihove “Sećanje”:

U tišini noćnoj
Sećanje preda mnom
Svoj dugi razvija svitak
I sa gnušanjem čitam život svoj.
I drhtim i proklinjem.
I gorko žalim i gorke suze lijem.
Ali tužne stihove ne brišem.

- Zaključuje se da Puškinov lirski junak s gnušanjem čita svoj život, ali se ne kaje?

- Da, on se samo žali i lije gorke suze. Šta je to pokajanje? Savladjivanje grehova koje je čovek počinio u toku života. Koliko je samo Marija Egipćanka učinila grehova, ali ih je omila suzama pokajanja. I kada je o tome pričala Starcu Zosimi, plakala je iako je već bila čista od greha. Gospod joj je oprostio grehe, ali ona sama sebi – nije. I Apostol Petar je svaki put plakao kada bi čuo kukurikanje petla. Gospod mu je oprostio, a on se sećao svoga odricanja Gospoda i gorko se kajao pred Bogom ceo život. Jer pokajanje je – sreća.

Tako se smireni čovek kaje, a iskompleksirani – ne. To su potpuno različite reakcije, principijelno različita nastrojenja ljudske duše. Jedno je racionalno koje daje mogućnost da se sve razloži na deliće, koji se dešavaju tokom života: negde je čovek pogrešio, ali nije izvukao odgovarajući zaključak, a najvažnije je da se nije kajao, već pokušavao da ih savlada svojim ograničenim snagama. I naravno da se ništa nije desilo. A smirenje je nešto drugo – tajanstveno, predivno i Bogu ugodno.