MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Valaamskim monasima nije dosadno zimi, kada je Ladoga okovana ledom, a reka hodocasnika presusuje. I – naprotiv – cesto im je teze let, kada turisti posecuju ostrvo. Uteha monaha je – molitva i duhovna radost.

O tome, kako zive i primaju poklonike monasi Spaso-Preobrazensjkog manastira, koja je poznata po svom strogom ustavu, prica iguman Valaamskog manastira episkop Troicki Pankratije (Zerdev).

Molitva i rad

- Vladika Pankratije, Valaamski manastir je poznat po svom strogom ustavu. Da li biste mogli da nam ispricate nesto o zivotu valaamske bratije pri postojecem ustavu?

- Valaam je – severni Aton, i manastirski ustav je strog. Ali strogost treba da ima svoju osnovu. Gospod je u Jevandjelju rekao: “Subota je radi coveka, a ne covek radi subote” (Mk.2, 27). Sva crkvena pravila, Bogosluzenja, Tajne usmerevaju coveka na put spasenja, savladjivanja greha, zla, pospesuju duhovni napredak i ukrepljenje u vrlinama. Kada se prenebregava unutrasnja strana, onda spoljasnja malo pomaze, cak i steti.

U coveku moze da se razvija farisej, koji uospte ne prati svoj unutrasnji svet, dozvoljavajuci sebi i pomisli, i dela osudjivanja. I zato u svakom manastiru sve treba da bude harmonicno i uravnotezeno. Jer manastir je pre svega mesto na kome se najbolje mogu ispunjavati jevandjelske zapovesti, i realizovati hriscanski ideali u spostvenom zivotu.

Molitva i rad – su dva vesla, koima treba veslati istovremeno. Da bi se covek kretao pravo, treba i raditi i moliti se. Ako se vise nasloni na jedno od ta dva vesla onda ce ili krenuti u stranu ili ce poceti da kruzi. I molitva u crkvi, kao i u keliji, i sav rad bratije treba da budu harmonicni, uravnotezeni tako, da ostane vremena i snage za pazljivu kelejnu molitvu, ali da pritom postoji mogucnost da se zajedno pomole u crkvi, i rade na poslusanjima.

I zbog toga mi ne tezimo da apsolutno tacno ispunimo ustavna pravila tog istog Tipikona. Iako bezuslovno drzimo duh Tipikona, tok samog Bogosluzenja, njegovu strukturu i karakteristike. U njima je mnostvo duhovnog blaga – i dogmatskog, i verouciteljskog, koja pomazu, nazidavaju, nadahnjuju, doticu dusu i srce. Tako da je svakodnevno ucesce u sluzbi, u zajednickoj crkvenoj molitvi, bezuslovno neophodno: minimum 2-3 sata ujutru i isto toliko vremena uvece.
 

 

Zivot po ustavu

- Kakav je dnevni raspored u Valaamskom manastiru?

- Bogosluzbeni krug u manastiru pocinje u 17.00 s malim povecerjem, kome se dodaje valaamsko monasko pravilo (tri kanona sa akatistom Majci Bozijoj) i cin oprastanja.

Posle pravila je – vecera. U 21.00 udarom zvona, pocinje vreme tihovanja, kada monasi izvrsavaju svoje kelejno pravilo, koje se sastoji od Isusove molitve i poklona.

Jutrenje, kojoj prethodi polunocnica, kod nas pocinje u pet sati ujutru, a potom bratija prelaze u crkvu posvecenu Valaamskoj ikoni Majke Bozije, gde se sluzi rana Bozanstvena Liturgija. Sluzba se zavrsava oko devet sati.

Posle jutarnjeg caja i kratkog odmora monasi odlaze na poslusanja. U jedan sat je rucak u trpezariji. Tokom rucka se citaju svetootacka dela. Sva bratija je duzna da bude prisutna.

Posle rucka svakdonevno se u 13.30 sluzi moleban na grobu osnivaca manastira prepodobnih Sergeja i Germana, Valaamskih cudotvoraca, a sredom – ikoni Majke Bozije, “Svecarica”. Nedeljom posle vecernje saborno se poje moleban sa akatistom prepodobnom Sergeju i Germanu, Valaamskim cudotvorcima.

- Kako se odredjuje kelejno pravilo? Kakav je njegov smisao?
 

- Koje vreme je za monaha najbolje da se moli – odredjuje duhovnik ili iguman sa svakim bratom posebno. Kelejna molitva ima poseban znacaj u zivotu monaha. “Ti dakle kada se molis, udji u klet tvoju i, zatvorivsi vrata pomoli se Ocu tvojemu, Koji je u tajnosti; i Otac tvoj, koji vidi tajno, dace ti javno” (Mt.6, 6).

Upravo to samostalno stajanje pred Bogom, koje je Gospod zapovedio, predstavlja kljuc ka molitvi kao takvoj, pa samim tim, crkvenoj, liturgijskoj. I zbog toga svaki brat ima svoju keliju – koja je u sustini domaca crkva, u kojoj on ne samo da odmara, vec i izvrsava samostalnu molitvu, obicno Isusovu ili neke druge molitve, koje poptpomazu Bogoopstenje.

- Koliko vremena traje kelejno pravilo?
 

 

- Za pocetnike – obicno pola sata, ali se postepeno produzava. Upravo u toj molitvi covek moze da oseti blagodat Boziju; to iskustvo mu pruza mogucnost da se pravilno moli u crkvi. U suprotnom, moze u crkvi neko vreme da se moli pazljivo, a potom se rasejava, ne znajuci ni um da sabere, niti da zadrzi paznju. I tada je stajanje u crkvi prazno.

Kelejno pravilo je potrebno radi toga, da bi sad avec sati molitve u crkvi hranili dusu, bili plodotvorni. Mi tom pitanju posvecujemo najvecu paznju, razgovarajuci s mladom bratijom, objasnjavajuci im kako treba da se izvrsavaju kelejno pravilo, koje je ponavljam za svakoga – individualno.

- Sveti Oci pisu o neophodnosti postojanosti u molitvi...
 
- Neophodno je stvoriti dobru naviku za kelejnu molitvu u jedno te isto vreme; kao i radi toga da se covek ne bi molio recimo danas mnogo, sutra malo, a prekosutra – nikako. Postojano molitveno pravilo je – osnova duhovnog zivota i duhovnog rasta.
 
- Koliko bratiji ostaje vremena za spavanje?

 

- Bratija obicno spava 4-5 sati nocu i par sati tokom dana. Svega 6-7 sati, kako je i napisano u svetootackim knjigama. U “Dobrotoljublju” je napisano da monah pocetnik treba da spava sest sati. Ne treba manje, jer nervni sistem mozda nece izdrzati. Ali se takodje ne preporucuje da se naspava koliko zeli.

“Najvaznije je – biti sa Bogom”

- Koliko danas u manastiru ima monaha, poslusnika? Koliki je broj radnika koji stalno rade u manastiru?

- Ukupan broj manastirskih zitelja je – 217, ukljucujuci skitove i manastirska podvorja. Od njih je:

·         Jeromonaha – 37
·         Jerodjakona – 12
·         Monaha – 89
·         Rasofornih poslusnika – 19
·         Poslusnika – 60

Na ostrvu neprekidno radio d 30 do 40 radnika.

- Kako covek obicno dospeva u manastir?

- Obicno molimo za preporuku ili blagoslov starca, svestenika, episkopa. Ali desava se da dodje covek koji tek pocinje da se ocrkovljuje, i osetivsi tezinu manastirskog zivota dobije zelju da se ispita. Takve ljude takodje ne odbijamo. On se ocrkovi u manastiru, i tada postaje jasno i njemu i nama – moze li on da bude kandidat za bratiju ili ne.

To se odvija bas tako i uopste nije formalizovano. Jedni sami dolaze, drugi se obracaju preko internet ili pisu obicna pisma, mole za blagoslov da dodju. Ima raznih slucajeva, ali najvaznija je zelja za monaskim zivotom. Ali ne radi toga da bi se tek negde otislo – to je najgora varijanta. Najvazniji je Boziji priziv, kada coveka ne interesuje zivot u svetu, kada mu nisu vazni ni karijera, ni novac, pa cak ni porodica, ni najmanja zadovoljstva; kada mu je u zivotu najvaznije da – bude s Bogom. I zbog toga prirodno, covek dolazi u manastir.

- Da li danas na Valaamu ima otselnika, zatvorenih skitova?

- Prema tradiciji najveci skit posvecen Svim svetima je dovoljno zatvoren: zenama je tu dozvoljeno da udju jednom godisnje na prestolni praznik. Postoji i skit svetog Jovana Pretece gde je zenama potpuno zabranjeno. Tako da se za to Monasko ostrvo, gde se taj skit nalazi, s punim pravom moze reci da je to severni Aton. Ovde vlada taj isti princip kao i na Svetoj Gori. To je delimicno i tradicija,  koja je u tim skitovima uvedena jos iz davnina.

Ali istovremeno su zaista potrebna i usamljena mesta, gde bratija u spokojnim uslovima mogu da diu monaskim putem. U skitovima je obicno i kelejno pravilo kao i bogosluzbeno duze nego u samom manastiru. Ali za rad ostaje manje vremena. Mnoga bratija zele da dodju u skit, ali se trudimo da tamo saljemo samo one koji su za njega vec spremni. Jer usamljenicki zivot (ali jos ne otselnicki) je – potpuno druga stvar.

 

- Da li na Valaamu ima mnogo takvih podviznika?

- Ima kod nas bratije koji vode takav zivot, ali ja ne bih zeleo da pricam, gde i kako – to je skriveno. Oni se nisu usamili zbog toga da bi se celom svetu javilo, da bi ih posecivali poklonici, duhovna ceda itd.

Epoha uspostavljanja monastva

- Vladika, kako vi u celosti ocenjujete stanje savremenog monastva?

- I Valaamski manastir, i nasi skitovi, i ta bratija koja zivi usamljeno, kao i celo rusko monastvo se nalaze u fazi uspostavljanja.

Pre samo 20 godina u celoj zemlji je bilo nekoliko muskih manastira: u sovjetsko vreme su bili aktivni Trojice-Sergejeva lavra, Pocajevska lavra, Pskovo-Pecerski manastir i Sveto-Uspenjski manastir u Odesi. Cetiri manastira na mnogomilionsku zemlju.

Monastvo kao masovna pojava se nedavno pojavilo. 20 godina je – istorijski kratak period, i rano je govoriti da se nalazimo u fazi rasta, tim pre, sto je najveci deo te dve decenije protekao na uspostavljanje uslova za monastvo – obnavljanje crkava, konaka, preseljavanje mirjana, koji su u njima ziveli.

Naprimer, na nasem ostrvu pored manastira i dan danas zive mirjani, iako toga nije bilo na Starom Valaamu. On je bio potpuno monasko ostrvo.

- Kako se resava pitanje preseljavanja mirjana?

- Postojanje manastira i sveteskog stanovnistva smatramo naravno kao privremenu pojavu i tezimo tome da Valaam ponovo postane severni Aton. Ali istovremeno treba da se s ljubavlju, hriscanski odnosimo prema ljudima koji zive pored nas, iako to mogu da budu ljudi nasi parohijani, tako i ljudi sasvim drugih ubedjenja.

Preseljavanje mirjana, koje se odvija tokom svih poslednjih 20 godina, je iskljucivo dobrovoljno. Ukoliko ljudi izjave zelju da predju na kopno, onda im uz pomoc drzave i nasih dobrotvora omogucavamo da dobiju stan na kopnu, obicno u Sortavali. To je najblizi grad, kome administrativno pripada i Valaam. U Sortavali su tokom ovih godina izgradjena dva stana od 60 kvadrata. Jedan je predate 2001 godine, a drugi je useljen prosle godine, a predstoji i preseljenje jos nekoliko porodica. Ima ih ukupno 120.

Tako da se broj mirskog stanovnistva znacajno smanjio u poredjenju sa 1993. Godinom, kada sam dosao ovde. Tada je na Valaamu zivelo oko 500 ljudi, danas ih ima 160, a stalno ih zivi 80, ostali dolaze leti, da trguju i iskoriste turisticku sezonu. Zimi po pravilu nema turista. Nadamo se d ace kroz nekoliko godina Valaam pretezno naseljavati monasi. Ljudi koji ovde rade u elektrostanici, vatrogasnom udruzenju, bolnici, imace kucu i porodice na kopnu, kao sto je to i sad.

Dva putovanja na Svetu Goru

- Vladika, recite nam kako ste se nasli na Valaamu?

- Na Valaamu sam se nasao potpuno neocekivano...1992.godine bio sam sa grupom poklonika na Svetoj Gori, bili smo tamo samo jedan dan. Tada smo prvi put od 1914.godine odneli Blagodatni oganj u Rusiju. I tako sam zajedno sa tom grupom, ucestvujuci u toj misiji, dospeo na Svetu Goru i bio potpuno zadivljen Svetom Gorom – bio je to kao raj na zemlji, istinski vrt Majke Bozije. Pritom, u tom periodu je jos bilo moguce videti i staru Svetu Goru.

Danas se tamo odvijaju veliki radovi, i slava Bogu. Ali ipak se nesto gubi. Svuda su restaurirana zdanja, predivna odeljenja, veoma dobri putevi, i moteli. Ali znate, postje stvari koje su antikvarne, istinske, trajne, sa svojim carima, i mi znamo da one traje vec i ponekoliko vekova, i da odredjena stvar nosi odredjeni duh. Ako je zamenite potpuno isto napravljenom stvari, ali savremenim radom, tada se taj duh gubi. Forma je ista, ali je sustina – drukcija. I odnos prema dusi.

Tako sam ja zatekao tu staru Svetu Goru, kada je jos bio ziv starac Pajsije i drugi oci. Potom sam cesto putovao na Svetu Goru, ali taj prvi susret s njom je bio poseban dozivljaj, preobrazavajuci, potresan u duhovnom smislu te reci. Osecala se potpuno posebna molitvena atmosfera. Iako su naravno zivotni uslovi bili mnogo gori nego danas, i bilo je mnogo teze kretati se po Svetoj Gori. Ali Sveta Gora je ostavila takav utisak na mene, da sam odlucio da uradim sve ono sto zavisi od mene da dodjem u nas Pantelejmonov manastir i da se tamo podvizavam. U to vreme sam bio ekonom u Trojice-Sergejevoj lavri, ali sam zamolio za otpust, i potpuno neocekivano svestenstvo se prema njemu ponelo pozitivno.
 

Kada sam dobio dokumenta, Svjatijejsi je na neki nacin saznao za mene, pozvao me je te smo se upoznali i porazgovarali. Sudeci po svemu, interesovalo ga je moje nedavno putovanje na Svetu Goru. Posle nekoliko meseci potpuno neocekivano – krajem 1992 godine – Svjatijejsi Patrijarh Aleksej ponovo me je pozvao i rekao: “Planirano je da vas prebace na Svetu Goru, a ja zelim da vas uputim na severnu Svetu Goru – Valaam”. I sta mi je preostalo? Odmah sam osetio da je to volja Bozija, i odgovorio sam Svjatijejsemu da sam ja njegov poslusnik, i da cu postupiti kako on kaze. Tako je na Krstovdan 1993.godine potpisan ukaz o mom naznacenju i kroz neko vreme sam dospeo na Valaam.

- Kako vas je docekalo Sveto ostrvo?

- Prvi utisak je bio sokantan. Nisam ocekivao da cu taj drevni manastir zateci u tako tuznom stanju. Sprovodjena je naravno restauracija, ali veoma beznacajna, pri cemu je u vreme mog dolaska i ona prestala. Mirjani – oko 500 ljudi su ziveli u unutrasnjem delu manastira, u kome su se nalazile i monaske kelije. Ali postepeno uz Boziju pomoc uspeli smo mnogo toga da promenimo. Najvaznije je bilo da se u manastir vrati mir i saglasnost medju bratijom. A dalje treba nastaviti restauraciju, obnavljati svetinje.

- Opasnost za monahe je – uninije, tuga. Koliko je tesko u zimsko vreme, kada je svuda okolo surova Ladoga, sneg, nema ljudi...

- To je najdragocenije i najlepse vreme na Valaamu! I nije nam dosadno jer je uteha monaha – molitva i duhovna radost. Dosadno i tuzno nam je onda kada smo okruzeni masom poklonika i turista. Mase! To je prava opasnost za monahe, i ako ozbiljno govorimo o tome, veoma vazan problem. Neophodno je nekako regulisati broj posetilaca – ni priroda vise ne moze da izdrzi sto hiljada ljudi za tri meseca, i monasima je tesko.

Ali nazalost za to ovde ne postoje pravni mehanizmi – za razliku od naprimer Svete Gore. Tamo je jasno odredjen broj poklonika, koji mogu da posete Svetu Goru, i svakome od njih se daje poseban pismeni blagoslov. U njihovim manastirima se tacno zna koliko ljudi ce doci, koji broj mesta se moze obezbediti u tim malim trpezarijama. A kod nas u jeku sezone u toku jednog dana dodje od tri do pet velikih parobroda, a na svakom od njih je oko 300 ljudi.

To jest oko 500 ljudi posecuje Centralni deo manastira, odredjene skitove. U manastirskim trpezarijama mozemo da smestimo do 200 poklonika, koji borave na nasoj maloj floti – malim brodovima.

- Kakvi su uslovi u tim trpezarijama?

- Na ostrvu ima raznih trpezarija. Postoje udobne, komforne, ali njih nazalost nema mnogo. Postoje i sasvim obicne prostorije. Ali i ljudi koji nam dolaze su razni – ima siromasnih poklonika, koji su spremni da ostanu u bilo kakvim uslovima, samo da se pomole, posete nase svetinje, budu u skitovima in a ostrvima. Oni su srecni sto je tako nesto moguce. Mi smo sada prinudjeni da stavljamo krevete cak i u skolskim ucionicama zbog toga sto nazalost nemamo mogucnosti da primimo sve koji to zele. Iako se postepeno poboljsavaju uslovi prijema poklonika.

Hriscanstvo spoljasnje i unutrasnje

- Vladika, vlada misljenje da se savremeni svet odrzava radi molitava svetih ugodnika, koji su na Zemlji – pojedinci. Ali Gospod je vise puta zbog njihovih molitava odlagao kraj sveta, sta vi mislite o tome?

- Nazalost argument o tome da je svet jednom bio na ivici kraha i da su se neki sveti molili za njega cesto koriste adventisti. Oni redovno naznacavaju datum kraja sveta, a potom govore das u neki sveti ljudi umolili Boga id a se sve odlaze. Po mom misljenju bilo bi jednostavno samo tako razmisljati. Zasto? Naravno da molitva mnogo znaci, posebno svetih ljudi.

Mislim da nasoj Crkvi umnogome pomazu molitve novomucenika. Molitva prepodobnog Serafima Sarovskog zivi i deluje u nama do dan-danas. Takve molitve ne propadaju, kao i molitva Gospoda u Getsimanskom vrtu. Ona je vecna i njeno dejstvo se siri u svim vremenima, ona bezuslovno utice na sudbinu celog sveta. Ali da bi nastala takva molitva potrebni su podviznici, ljudi koji mogu tako da se mole. I pogledajmo sada stanje savremenog drustva, covecanstva.

Vidimo da se zlo umnozava, greh se povecava, brisu se granice izmedju greha i vrline, dobra i zla. To sto se uvek smatralo neprihvatljivim, nepristojnim i neprilicnim, sada postaje norma i cak se i pohvaljuje. To ne moze pozitivno da utice na duhovno stanje savremenog covecanstva. Nazalost takve rusilacke, strasn,e rekao bih cak demonske tendencije jacaju i povecavaju se. I naravno da ovde mnogo znaci da Crkva i ljudi koji idu u nju, se suprotstavljaju tom zlu. Ako oni potpadnu pod njihov uticaj, onda je nam je los posao. Tada nastupa apostazija – odstupanje od vere, od hriscanskog puta. Hriscanstvo tada postaje spoljasnje – ono sto vidimo na Zapadu.

Ali ne treba misliti, da se to ne odnosi na nas i da su samo protestanti ili katolici podlozni tim stvarima. To isto moze da se desi i sa nasim drustvom jer smo i mi deo sveta, i mnogi streme ka tome da zapadne, liberalne vrednosti budu prihvacene i u nasoj zemlji. Ali to nije samo filozofska diskusija, to je pitanje zivota i smrti nase drzave, drustva i naroda. I ponavljam da se ovde povecava uloga Crkve – ne zbog toga sto ona zeli da ojaca u drustvu kao odredjena institucija, vec samo zato sto je samo na osnovu hriscanski vrednosti moguce ponovno radjanje Rusije.

Prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović
31 avgust 2011 god.

izvor: http://www.pravmir.ru/uteshenie-monaxa-intervyu-s-namestnikom-valaamskogo-monastyrya/