MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Većinu knjiga o duhovništvu pisali su monasi. Da li njihovi saveti važe za sve, mogu li ih primenjivati i mirjani, tj. ljudi koji žive u svetu? Da li je moguće u svetu apsolutno poslušanje duhovniku?

Sa ovakvim pitanjima obratili smo se duhovniku u Moskvi, starešini Crkve posvećene ikoni Majke Božije «Životvorni izvor» u Caricinu i Crkve Rođenja Presvete Bogorodice u Krilatskom, protojereju Georgiju Brejevu.

-Oče Georgije, u čemu je smisao poslušanja duhovniku?

-U poverenju. Istinski odnosi među ljudinma nisu mogući bez poverenja. Tim pre u duhovnom životu. Samo kad čovek oseti da pastir razume njegovu dušu, da ga vodi Hristu, poveriće mu se i potrudiće se da ispuni njegov savet. Ali mnogo zavisi i od mirjanina, od njegovih zahteva. Ponekad ispovedim petnaest, stotinu ljudi. I posle ispovesti se zaprepastim: samo jedan ili dva od svih pitanja koje su mi postavljali su bila duhovne prirode. To jest ona pitanja radi čijih rešavanja je pastir i postavljen pred Bogom. I raduješ se, što čovek postavlja takva pitanja – znači njemu se otkrio duhovni put, on hoće da se orijentiše u njemu! Ali mnogi se obraćaju sa svakidašnjim životnim problemima, radi kojih necrkveni ljudi idu kod psihologa ili advokata. Takva pitanja predstavljaju za pastira neispunjeno breme. Zar sveštenik treba da reši kako da ti zameniš stan, podeliš imovinu sa rodbinom, da pređeš na drugi posao? To sve nisu duhovna pitanja. Ipak ne možemo ih ignorisati, ako nas čovek pita. Jedna žena se u prisustvu mladog jeromonaha požalila prepodobnom Amvrosiju Optinskom, da njoj umiru ćurke. On je savetovao čime da ih hrani. Kada je žena otišla, jeromonah je upitao prepodobnog, da li je trebalo da gubi vreme, odgovarajući joj na sasvim svakidašnje pitanje. Starac Amvrosije mu je odgovorio: «Znaš li ti, da je u tim ćurkama sav njen život?» Kada sam to pročitao, zadivio sam se kako je prepodobni pravilno rasudio! Žena je otišla od njega radosna – znala je šta treba da radi.

Ljudski je razumljivo, zbog čega se vernici obraćaju za savet svešteniku za rešavanje životnih problema. Ali najverovatnije, da u takvim slučajevima savet čak i veoma opitnog sveštenika neće biti baš najbolji, kao što bi to bio njegov odgovor na duhovno pitanje. Kada meni postavljaju ovakva pitanja, setim se reči Spasitelja: «...Ko je postavio Mene da vam sudim ili da vas delim?» (Lk. 12, 14). Zadatak duhovnika je pomoći čoveku da priđe Hristu, a ne da rešava za njega životne probleme.

-A u duhovnim pitanjima da li čovek treba besprekorno da sluša duhovnika?

-Šta znači «treba»? Poslušanje u duhovnom životu je sposobnost da se čuje glas Božiji. Primer poslušanja nam je dao Sam Hristos: «...Jer Ja nisam sišao sa nebesa radi toga da tvorim volju Moju, nego volju Oca koji Me je poslao» (Jov. 6,38). Sva lica Svete Trojice su jednaka, ali Jedinorodni Sin je došao da javi tajnu čovečijem rodu, da pokaže, šta je to božanstvena ljubav, saglasnost i jedinstvo, u čemu je njihova suština – upravo u tome, što je On, ravan Ocu, spreman bio da bude Njemu u svemu poslušan i da ispuni Njegovu svetu volju. I bio je poslušan Ocu do krsne smrti: «...Oče moj! Ako ne može čaša ova da Me zaobiđe, da je Ja ne pijem, da bude volja Tvoja» (Mat. 26, 42), - molio se On u Getsimanskom vrtu. Gonitelj hrišćana, Savle čuo je glas Božiji i postao apostol Pavle, isto poslušan do smrti. Jovan Preteča je cuo glas u pustinji i on je ispunio volju Božiju. I drugi proroci u raznim vremenima slušali su glas Božiji, išli i ispunjavali ga (izobličavali, ispravljali karakter ljudi), a njih su ubijali kamenjem. To jest princip poslušanja nam je dat od strane proroka, apostola i Samog Gospoda. Takvo poslušanje se ne može nametnuti, do njega čovjek može dorasti. Dorasti do veličanstvenog shvatanja slobode ličnosti. I samo pod rukovodstvom pastira koji i sam ima iskustvo istinskog poslušanja. Kada pak mladi sveštenik (mladostarac, kako ih sada zovu), koji je o poslušanju samo u knjigama čitao, počne da diktira verniku parohije svoju volju, on potiskuje njegovu ličnost. To je strašna nepravilnost duhovnog života. Ako takav pastir uobrazi, da ga sveštenički čin postavlja sudijom nad pastvom, takvo duhovništvo je sumnjivo, i princip poslušanja je narušen. U mirjanima je isti takav lik Božiji, Bog njih isto voli. Ako je sveštenik sam sebe vaspitavao u poslušanju Crkvi, on je to razumeo i ne pokušava da zaseni sobom Hrista. Tek tada je moguće istinsko poslušanje, kao podčinjavanje sebe volji Božijoj, i ono je divno, veličanstveno, božanstveno, sposobno postepeno da preporodi čoveka.

-Mnoge aketske knjige o poslušanju su napisali monasi za monahe. Koliko su njihovi saveti primenjivi za mirjane? Ima li razlike između monaškog poslušanja i svetskog?

-Naravno da ima razlike. Monah prilikom postriga daje Bogu zavet odricanja od svih zemaljskih privezanosti. Meni se čini, da se ovi zaveti mogu sačuvati samo uz poslušanje. Istina, još u XIX veku svetitelj Ignjatije Brjančaninov je pisao, da nema pravih duhovnika, kojima je moguće besprikosnoveno poveriti sebe, savetovao je Hrišćanima da se obraćaju Svetom pismu (Jevanđelju) i svetim ocima. A to je bilo u vreme optinskih staraca – cela Rusija je dolazila k njima! I svetitelj Ignjatije je isto bio u Optini, razgovarao je sa starcima. Ali treba razumeti, da je sam svetitelj Ignjatije bio plemic, prekrasno obrazovan oficir – koji je predpostavio karijeru i nauku monaštvu, prošao sve stepene poslušanja, živeo istinski svetim životom i tražio je u svemu savršenstvo. On nije nalazio duhovnike, koji bi odgovarali njegovim visokim duhovnim zahtevima. Verovatno, kod savremenih hrišćana, u tom smislu i kod početnika monaha, zahtevi nisu tako visoki, kao kod svetitelja Ignjatija. Ja nisam monah, i stoga mi je teško da rasuđujem o monaštvu, ali mislim, da u osnovi monaškog podviga stoji poslušanje. Poslušanje Bogu, umeti da sagledaš u svome sabratu ili rukovodiocu onoga, preko kojega Bog vodi tebe k Sebi. Nekada, možda, i ne lakim putem, ali za tebe neophodnim.

Kao ideal to se odnosi i na mirjane. Spoljno podražavanje monaštvu nije moguće –mirjanin (svetovnjak, svetski čovek, prim.prev) ne daje zavete, ne živi u manastiru, on ima svetske obaveze. Ali duhovni smisao poslušanja je jednak za sve hrišćane. Svaki čovek može dorasti do razumevanja ovog smisla. Ne treba nametati poslušanje. Setite se apostola Pavla: «Duševni čovek ne prihvata to, što je od Duha Božijega, jer on to smatra kao bezumlje; i ne može da razume, jer se o ovome može rasuđivati duhovno. Ali duhovni rasuđuje o svemu, a njemu ne može niko suditi. Jer onoga koji je poznao um Gospodnji, ko može da sudi? A mi imamo um Hristov. I ja ne mogu govoriti sa vama, braćo, kao sa duhovnima, nego kao sa telesnima, kao sa dečicom u Hristu. Hranio sam vas mlekom, a ne tvrdom hranom, jer niste bili još ojačali, a i sad se niste još osnažili, Jer ste vi još telesni. Jer ako je među vama zavist, prepirke i nesloga, zar niste telesni, i zar ne postupate po običajima čoveka? (1 Kor. 2, 14 – 3, 3.) A, u Poslanici Galaćanima piše: « Braćo! Ako i upadne čovjek u neko sagrešenje, vi, duhovni, ispravljajte takvoga u duhu krotosti, pazeći svaki na sebe, da ne bi bio iskušavan» (Gal. 6, 1.). Pastva je jedna, ali apostol naglašava, da stepen duhovnosti nije kod svih isti. I sveštenik treba to da ima u vidu, da ne stavlja na ljude bremena neudobna za nošenje. Poslušanje je božanstvena kategorija, ali pre, nego što je postavimo pred nekoga, treba poznavati toga čoveka, osećati, da je on spreman da slobodno ispunjava poslušanje (i, ponavljam, to je moguće, ako sveštenik sam ima iskustvo poslušanja). Inače, poslušanje može biti za čoveka sinonim za nasilje. Zbog krivice sveštenika će biti povređeno shvatanje svetosti.

-Da li mnogi sveštenici danas imaju iskustvo poslušnosti?

-Pastira je uvek bilo malo. Gospod je govorio svojim učenicima: «...Žetve je mnogo, a onih koji rade malo...» (Mat, 9,37). Većina sveštenika je bila rukopoložena hiljadu devetstote godine i kasnije, mnogi od njih su tek tada i prišli veri. Ali za dvadeset godina i brojnost vernika parohije se uvećala stotinu puta. Opet je većina prišla Bogu u zrelim godinama. Od čega obično odrasli ljudi počinju duhovni put? Potrebom da spoznaju sebe, da dobiju veru, a posle – da očiste dušu, sa se pomire s Bogom. I tada nastane progledavanje: moj život, postupci još su daleko od hrišćanskog. Prirodno je da čovek zamoli sveštenika da mu posveti više vremena, urazumi ga, vaspitava u pobožnosti. I te kako nije lako mladim sveštenicima. Tim više što je u Moskvi mnogo parohija, u kojima služi samo jedan sveštenik. Crkveni narod voli sveštenika, moglo bi se reći, da se sveštenik kupa u moru pažnje, brižnog ophođenja. I neki zbog ove pažnje donose nepravilne zaključke, da ih je Bog postavio da budu duhovna svetila, iskusni rukovodioci. Ovo je veoma aktuelan problem, nije uzalud i to ne jednom Njegova Svetost Patrijarh negativno ocenio mladostarčestvo, u čijoj je osnovi precenjivanje sebe, gordost. Treba ispoljiti rasuđivanje, smirenje. I nisam slučajno spomenuo reči svetitelja Ignjatija Brjančaninova o tome, da nema iskusnih duhovnika. I to u 19. veku, u vreme optinskih staraca! Šta da se kaže za naše vreme! Savremenici sa najvećim iskustvom ili duhovnici koji su nedavno otišli – otac Sava iz Pskovo –Pečerskog manastira, otac Jovan (Krestjankin) otac Kiril (Pavlov) – smireno su smatrali, da oni nisu duhonosni starci, o kojima mi čitamo u starečniku. Otac Kiril (posle smrti oca Save on je postao moj duhovnik) govorio mi je: oče, sada se treba pojednostaviti, kao detence. Ja mislim, da je on imao u vidu unižavanje sebe, odbacivanje - gordosti, a preko toga – shvatanje da nas Bog vodi, tvori preko nas Svoju volju. Setite se, Gospod je pozvao dete i rekao učenicima: «...Ko se ponizi, kao ovo dete, taj je velik u Carstvu Nebeskom...»» (mat. 18, 4). Mala deca su otvorena za poslušanje, sposobna su da ispunjavaju volju roditelja, ona nemaju zlobe, protivljenja, želje da urade suprotno. Kasnije, kad malo porastu, sve to dolazi, ostavlja traga, duša prestaje da shvata, šta se od nje zahteva. Ali ova detinja jednostavnost ipak ostaje najveći duhovni princip, koji ne treba zanemariti.

-Oče, a kako početnik da razume, ukoliko mu sveštenik da duhovni savet? Može li se, po vašem mišljenju, zamoliti da nam objasni savet, ako nam on nije shvatljiv?

-Ne samo da se može, nago je to dobro, kada ljudi pitaju. Ako čovek nema interesovanja za duhovni život, onda neće ni pitati. I kako shvatiti, da li je zadovoljan tvojim savetom, spreman da ga ispuni ili sam počne da prebira po zatvorenoj knjizi svoje duše. A kada traži objašnjenje, sveštenik shvata, da se na duhovnom polju radi. Setite se, kako je stvoren svet: prvo je sve bilo u haosu, onda se pojavila svetlost. Tako je i sa dušom u prvo vreme.

A kako sebe dovesti u red? U mladosti kada sam čitao žitija svetih, zamislio bih se: u čemu su njihove pouke drugačije od pouka običnog parohijskog sveštenika? Recimo, dođe opitnome podvižniku seljak iz daljine. Naročito zbog toga je danima dugo putovao do manastira, da bi molio za savet određenog duhovnika! A starac mu govori jednostavne reči: spasavaj se, dragi, Boga ne zaboravljaj, i On tebe neće ostaviti. I čovek odlazi kao na krilima, preporođen. Može se reći, zar parohijski sveštenik ne bi isto to rekao? Ali u rečima podvižnika je bila ogromna duhovna sila. Jedne te iste reči mogu imati sasvim različito delovanje. Početniku treba prvo objasniti: u crkvu on dolazi, da bi se sreo s Gospodom. I Bog se može njemu otkriti ili preko sveštenika ili preko sabrata, s kojim se on zajedno vraća sa službe. Nisi shvatio pročitano Jevanđelje ili propoved – ne stidi se, priđi svešteniku, zamoli ga da ti objasni. Ako čovek nije došao radi revizije – da li je tačno ili nije rekao sveštenik? – nego da bi shvatio bogosluženje, smisao pravoslavne vere, da se dovede u red. Neka ispočetka i tek nekoliko reči shvati i prihvati – znači, za danas je dovoljno. Sledeće nedelje će mu još nekoliko reči leći na srce. To je već duhovno uzrastanje.

-Znači treba slušati svoje srce? A ava Dorotej je govorio, da nema ništa opasnije nego verovati sopstvenom srcu? Je li to preporuka isključivo za monaštvo?

-Drevni mudraci su smatarali srce izvorom života: «Više od svega drugog hrani tvoje srce; jer iz njega teku izvori života» (Prič. 4, 21). I Sam Spasitelj je govorio: «...Jer gde je blago vaše, tamo će biti i srce vaše» (Mat. 6, 21.). Srce je centar duhovnog života. Ali treba ga osluškivati, da bismo ispunjavali Božije zapovesti. Blaženi čisti srcem, jer će Boga videeti» (Mat. 5, 8). Sveti oci ni u kom slučaju nisu zanemarivali zapovesti. Simbol njihovih saveta je slušati duhovnika kroz srce, da bi poznali volju Božiju neposredno od onoga kome je ta volja otkrivena putem njegovog podvižničkog života. To je drugi stepen duhovnosti, danas je li uopšte moguć. U svakom slučaju, u svetu.

-Oče Georgije, a može li hrišćanin menjati duhovnika?

-Smatram da može. U stvari svetitelj Ignjatije Brajančaninov ih je menjao ne jednom. Duhovnik ne može silom svoje vlasti ili čina podčiniti dušu drugoga čoveka,. Sretao sam takve pastire revnosne ne po razumu. Pre petnaest godina služio je kod nas u crkvi mlad sveštenik. Posle tri meseca pritrčao mi je i radosno rekao: «Znaš, oče, koliko ja imam duhovnih čeda? Pet stotina ljudi!» «Kako si ih mogao izbrojati?» - začudio sam se. Tada sam ja služio dvadeset pet godina kao sveštenik i nikada nisam mislio o tome koliko ih ja imam. Jer to nije delo našeg uma. Jedan se danas duhovno vaspitava kod nas, a sutra može reći da je našao drugoga, iskusnijeg rukovodioca. Da, molim te, mili, samo ti idi. I ako se čovek moli, traži od Boga, da On da njemu duhovnika, i iznenada mu se otkrije, da ovaj sveštenik odgovara na pitanja njegove duše, sposoban je da ga duhovno vaspitava, može se govoriti o duhovništvu. A kako se za tri meseca može imati pet stotina duhovnih čeda? Po mom mišljenju tada na jedan način. Prišao čovek slučajno kod tebe na ispovest, a ti njemu kažeš: «Prvi put se ispovedaš? Više nikome ne idi». A neki čak prete: odeš li od mene, sutra će ti se žena paralisati, prekosutra ćeš sam biti bolestan... to je već potpuno neshvatanje smisla svešteničkog služenja. Čovek može samo slobodno da izabere sebi duhovnika. Naravno, ako on menja duhovnike kao rukavice, tada to isto nije normalno, ali i sveštenik nema prava nasilno da privezuje k sebi ljude. Meni se mnogi žale: oče, kod mene se pojavilo nepoverenje u odnosima s duhovnikom, on mene neprestano grdi, ja plačem, ne razumem ga. Ja mu kažem: mirno, bez uvređenosti idite od njega, nađite drugoga. Sveštenik – nije Bog, nije spasitelj tvoje duše, vec samo rukovodilac. Rukovodilac se može, kako mi svi već znamo, uvek promeniti.. Krenemo posle škole na fakultet, zaposlimo se posle fakulteta, prelazimo sa jednog posla na drugi – uvek se pri tom menja naš rukovodilac. Jedan isti maturant može početi s poslom na disertaciji pod rukovodstvom jednog naučnika, a završiti pod rukovodstvom drugog. Svetitelj Vasilije Veliki, koji je u mladosti pohađao razne bezbožne škole, učio je: uzimajte od sveta sve dobro, kao pčela, koja sabira korisno s raznih cvetova. Ako postoji unutarnja potreba, možete mirno, da ne uvredite svog duhovnika, naći sebi drugoga.

-Je li obavezno uopšte da vernik ima duhovnika?

-Čoveku je data sloboda. Ako on oseti, da neko iskusniji može dovesti u red njegov duhovni život, molitvu, pomoći mu da dublje shvati smisao naše vere, on će, naravno, pre ili kasnije naći duhovnika. Ali ima ljudi, koji, se povremeno ispovedaju i pričešćuju, ali ne zanima ih literatura, ni rad nad svojom savesti. Ako oni imaju potrebu da se ispovede i pričeste, mi ne možemo smatrati da nisu vernici. Kao i svi, u crkvenim tajnama oni dobijaju blagodat. Ali to je vera početnika, i ako je ona dovoljna čoveku, ako on neće da napreduje, treba li takvom duhovnik. Ali duhovnik je potreban za duhovno uzrastanje. A dobiti duhovnika možemo tek tada, kad se javi unutarnja potreba.