MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

1. Vlada Srbije je u poslednjem trenutku povukla iz skupštine predlog o izmenama i dopunama Zakona o vraćanju imovine Crkvama i verskim zajednicama. Šta je dovelo do toga − dobra volja ili pritisak?

Kao vernici, svi smo Bogu blagodarni, a kao građani zadovoljni ishodom skupštinske rasprave o „izmenama i dopunama” zakona o restituciji crkvene imovine, a nezadovoljni, pa i šokirani, činjenicom da su narodni poslanici, u većini, više držali do partijske discipline i direktiva „odozgo” nego do apelâ Crkava i verskih zajednica ili do istinskog ispravljanja istorijske nepravde i izglasali – uz nekakve kozmetičke ili bar nebitne – amandmane protivustavni, moralno neprihvatljivi i krajnje antievropski Đelićev predlog zakona o opštoj restituciji.

2. Šta ih je na to motivisalo?

Što se tiče motivâ, dobra volja je bila prisutna kod jednog, i to manjeg broja ljudi iz Vlade i upravo zahvaljujući računici da taj broj, pomnožen sa brojem poslanikâ iz opozicionih stranaka, znači izvesnost neuspeha u Skupštini, imamo rezultat koji imamo. Tu treba dodati i nepopularnost frontalnog sukoba sa Crkvama i verskim zajednicama u predizbornom periodu, kao i više nego verovatnu pretpostavku da su do tvrdih ušiju nekih naših političara ovih dana ipak doprle i neke poruke ili mišljenja iz „velikog sveta”, pritom verovatno ne samo „evroatlanskog”.

Kroz ove i druge ljudske činioce ja ipak vidim – ili bar nazirem – Božji zahvat. Jer, nema dobra iza kojega ne stoji Jedini Dobri, kao što, uostalom, nema ni zla koje ne izvire, na kraju svih krajeva, iz zlog duha, u našem narodu poznatog pod apotropejskim nazivom nečastivi ili nepomenik.

3. Bilo je i komentara da Crkvama ne treba vraćati imovinu?

Neki kažu: Crkvama i verskim zajednicama, iako im je oteto ono što je legalno bilo stečeno tokom vekova, ne treba ništa ni vraćati. Zaboga, šta će im? Još nas poneki ateista i nezvan poučava da ni Isus Hristos nije imao ništa. To bi bilo tako, odgovaram, kad bismo mi bili marginalna samozadovoljna sektica koja se iz pozicije svog navodnog bogoizbraništva i svoje tobožnje moralne čistote bavi samo i isključivo bacanjem duhovnog kamenja na „zli i pokvareni svet”, na „nevernike” i „Božje neprijatelje”. Ali mi se osećamo pozvanima – i od Boga prizvanima – da, umesto kukanja i prenemaganja, učinimo nešto, onoliko koliko možemo, da u društvu ipak bude što manje zla i poroka, a više dobra, pravde i vrline, kako bismo postepeno, zajedno sa svima koji prihvataju našu pruženu ruku (a pružamo je i ateistima), izgrađivali civilizaciju ljubavi.

To je jedini razlog što se borimo za vraćanje imovine koja nam je svojevremeno oteta, a koju mi ni od koga nismo oteli. Ona nam je potrebna radi naše duhovne misije u društvu. Teško nama dokle god naša misija zavisi od milostinje koju će nam dodeljivati neki nadobudni birokrata ili pak „kontroverzni biznismen”!

4. Čini se da se u drugim zemljama ovom pitanju pristupa na drugačiji način?

Ovo shvataju vlasti u mnogim zemljama koje sada vraćaju imovinu Crkvama i verskim zajednicama, kao što su Češka, Rusija i, odnedavno, Turska. Valjda će doći do toga shvatanja i kod nas u Srbiji. Ne mislim da treba čekati da budemo poslednji u nizu (kao što je ispalo da smo bili poslednji bastion komunizma!) ili da treba na nečem raditi tek kada je to novi „uslov za pridruživanje”, uz tolike druge prethodne uslove, pravedne i nepravedne...

5. Tim povodom, u Saopštenju za javnost koje ste Vi potpisali, apelujete na Vladu i na svest svih poslanika u Skupštini da u predstojećoj završnici odlučivanja ne dozvoli da se Jevrejskoj zajednici Srbije, žrtvi holokausta, ne nanese završni udarac, „ namerno ili iz neverovatne gluposti, time što bi joj bili osporeno pravo na vraćanje imovine otete za vreme nacističke okupacije”. Da li bi to iko odgovoran mogao i smeo da uradi u ime srpskog naroda?

Nažalost, pokazalo se da ima ljudi koji su mogli i smeli da izglasaju zakon koji i ne spominje dvostruku nepravdu koju su doživeli naši Jevreji – onu iz vremena okupacije i holokausta i onu pozniju, posleratnu, kada su preživeli još i opljačkani, često do gole kože. Akteri ove nečasne rabote sasvim sigurno nisu od srpskog naroda dobili mandat za nju.

Noviju istoriju Srbije i srpskog naroda krase mnogi divni likovi domaćih Jevreja (jedan od njih je, primera radi, najzaslužniji za to što je Miroslavljevo Jevanđelje sačuvano od propasti), a u Srbiji i u srpskom narodu ima dosta pravednika koji su, izlažući sebe krajnjoj opasnosti, spasavali progonjene Jevreje od nacistâ. Uostalom, nacisti su, a ne Srbi, i sprovodili plan uništenja Jevreja u Srbiji. U duhu tradicije zajedništva i uzajamnosti, kao i u duhu načelâ vere i savesti, svi iskreni vernici u ovoj zemlji – pravoslavni, katolici, ostali hrišćani, muslimani – zalagaće se i ubuduće da se Jevrejskoj zajednici koliko-toliko nadoknade nenadoknadivi gubici, o kojima je znalački svedočio g. Aleksandar Nećak u svom nedavnom razgovoru sa Vama, objavljenom u Akteru.

6. Takođe ste naveli da se istorijska nepravda prema građanima Srbije, žrtvama konfiskacije, nacionalizacije, eksproprijacije i drugih oblika otimačine u eri titoizma, „ispravlja“ na đelićevski način, suprotno evropskoj demokratskoj tradiciji. Mislite li da će im to Evropa dopustiti?

Nadam se da Evropa neće dopustiti da prođe ovako skandalozan zakon, zakon koji dovršava i ovekovečuje otimačinu, pretvarajući proces restitucije u providnu farsu, tačnije u restituciju nepravde i bezakonja, po onoj i posle Tita Tito.

Svi pozvani – organizacije oštećenih građana, zadužbine, Beogradski univerzitet, Matica srpska, autentični intelektualci, savesni pravnici, demokrati, rodoljubi, kao i odgovorni predstavnici Crkava i verskih zajednica, što se podrazumeva – treba da se angažuju po ovom vapijućem pitanju, i na domaćoj javnoj sceni i pred međunarodnim institucijama.

7. Vlast ovim zakonom, kako ste naveli, bez zamenske restitucije, a umesto adekvatnog obeštećenja, ustvari nudi „ponižavajuće mrvice sa trpeze državne imovine, koju valjda tek treba da očerupa  nevidljiva, a tako očigledna koalicija tajkuna i jednog broja korumpiranih ljudi iz sveta politike“.  Šta to govori o stanju u našem društvu i vladavini prava, ne samo u ovoj oblasti nego uopšte?

Što kazah, kazah. Žalim što je naša stvarnost takva kakva jeste i kako sam je ocrtao u rečenici koju navodite. Jedan od naših glavnih problema i jeste odsustvo vladavine prava u državi i društvu. Još uvek smo „besudna zemlja”.

8. Izgleda da kod nas i tajkuni i političari često ostaju bezimeni. Zašto?

Jasno je zašto. U Jevanđelju piše: „Svako ko čini zlo mrzi svetlost i ne ide ka svetlosti, da se ne razotkriju dela njegova, jer su zla” (Jov. 3, 20).

9. Ponekad zlo može proizvesti veće dobro nego što običan smrtnik može da zamisli. Tako je Vlada svojim delovanjem oko Zakona o restituciji imovine Crkvama i građanima, ujedinila sve tradicionalne Crkve, verske zajednice i građane koji potražuju imovinu u Srbiji, što se kod nas nije odavno desilo. U čemu se sastoji saradnja i šta je dosad urađeno na tom planu?

Teško da zlo može proizvesti dobro. Možda je tačnija grčka narodna izreka da nema zla bez imalo dobra, što znači da u ljudima nema apsolutnoga zla.

Isto tako bih rekao da nije vlada svojim delovanjem ujedinila tradicionalne Crkve i verske zajednice. U pogledu odgovornog odnosa prema društvu, one su odavno jedinstvene i saradnja među njima nije od juče, pri čemu, naravno, svaka ima svoj identitet i integritet, svoju veru, tradiciju i unutrašnje ustrojstvo. Saradnja na polju verske nastave, prisustva u vojsci, socijalne pravde, etičkih vrednosti u društvu, dobrotvorne delatnosti i drugih sličnih oblasti života jeste nešto što se među nama sâmo po sebi razume. Svojevremeno je jedan naš univerzitetski profesor, nalazeći se na dužnosti ministra prosvete, pošteno izjavio da u našoj sredini nigde nije uočio takav odnos međusobnog uvažavanja i iskrene saradnje kakav je konstatovao na primeru Crkava i verskih zajednica.

Sasvim je prirodna i spontana naša solidarnost sa oštećenim građanima, kao i njihova sa nama. Zar bi moglo biti drukčije?

10. Kako Vi vidite probleme Crnogorske mitropolije i tu promenu „srpske Sparte“ u negiranje svega srpskog?

Problemi te drevne i znamenite eparhije Srpske Pravoslavne Crkve i ostalih njenih eparhija na tlu Crne Gore potiču isključivo otuda što tamošnje vlasti, od drugog svetskog rata pa naovamo, a sa posebnom žestinom posle proglašenja nezavisne države, pokušavaju da ukinu njihovu slobodu i da po svojim idejama „reformišu” – bolje reći deformišu – njihov kanonski status i njihovo ustrojstvo, a sve to čine sa jednim ciljem, koliko bezumnim toliko i anahronim u savremenoj demokratskoj i sekularnoj Evropi: da i Crkvu upregnu u svoj projekt nametanja novopečenog antisrpskog crnogorstva (tradicionalno crnogorstvo, podsećam, uopšte nije sporno) ne bi li svugde, pa i u slučaju Crkve, vekovnog i istinskog čuvara narodnog pamćenja i samosaznanja, izbrisali srpske tragove i korene i prekinuli prirodnu, istorijsku i egzistencijalnu vezu između Crne Gore i Srbije.

Današnji crnogorski glavari, među kojima „mnozina” s ponosom ističe svoje bezboštvo, ne uviđaju da je Crkva prostor života i radionica spasenja za sve ljude, a ne sluškinja crnogorstva, ili srpstva, ili bilo koje nacije, ideologije, politike, propagande...

11. Otkuda dolazi autokefalnost crnogorske Crkve, spolja ili iznutra?

Ne dolazi niotkuda. Kad bi došla, došla bi samo iznutra, iz Srpske Pravoslavne Crkve, uz pristanak svih pomesnih Pravoslavnih Crkava, a tako nešto bi bilo moguće samo onda kad bi to iziskivali realni duhovni i pastirski razlozi. Takvih razloga nema, međutim, ni u najmanjim naznakama.

Da je to moglo da se postigne spolja, pa još pritiscima i ucenama, valjda bi to bio postigao pokojni drug Blažo Jovanović već u prvim godinama posle drugog svetskog rata, a ne bi čitava stvar čekala da svane „svijetla zora” dolaskom Mila, Ranka, Miška i inih div-junaka na istorijsko pozorje.

12. Aktuelna politička situacija na Kosovu i kakav je stav o tome Srpske Pravoslavne Crkve?

Situacija je očajna, ali, hvala Bogu, Srbi na Kosovu i Metohiji nisu očajnici već zreo narod, svoji na svome. Srbija ne može i ne sme da se odrekne njih, odnosno sebe, niti da prihvati diktat grube sile i nepravde. Po mom skromnom mišljenju, Srbija koja bi se odrekla svoje iskonske oblasti, – uz to istorijskog jezgra Srpske Pravoslavne Crkve i zbornog mesta njenih najvećih svetinja, kao i živih centara kulture, a ne nekih mrtvih „spomenika kulture”, – zaslužila bi i da nestane sa mape Evrope. Smatram, štaviše, da za takvom Srbijom ne bi trebalo žaliti.

Mnogi veliki narodi i njihove države imaju puno razumevanje za naš stav o Kosovu i Metohiji i podržavaju ga. Oni pak koji rade na odvajanju Kosova i Metohije od Srbije i priznaju lažnu nezavisnost pokrajine, imali bi sasvim drugačiju politiku kad bi u pitanju bile njihove sopstvene teritorije, pa makar i ne bile istorijske, niti činile integralni deo njihovog identiteta, nego samo neka daleka ostrva i ostrvca, ostaci negdašnjih kolonija, što će reći osvojenih tuđih teritorija.

Sve rečeno ni u kom slučaju ne znači da Srpska Pravoslavna Crkva – ili ja lično kao jedan od njenih episkopa – zastupa gledište da Srbi treba da vladaju nad kosovsko-metohijskim Arbanasima. Naprotiv, i oni su naša braća, možda nesrećnija i od nas samih, i mi se moramo zalagati za njihovu punu slobodu i dostojanstvo u okviru Srbije, i to ne manje nego za slobodu i dostojanstvo sopstvenog naroda. Mimo tog uslova nemamo moralno pravo na suverenitet nad Kosovom i Metohijom, bez obzira na naš negdašnji status većinskog naroda u pokrajini i na naše prisustvo u njoj u toku od hiljadu i po godina.

13. Pred očima celog sveta događaju se pokušaji albanizacije srpskih svetinja  na Kosovu i Metohiji. Koliko i šta tu može da uradi Srpska Pravoslavna Crkva i od koga pomoć može da očekuje?

Srpska Pravoslavna Crkva je jedini nosilac i garant identiteta tih svetinja i kulturnih dobara koja one sačinjavaju ili pak čuvaju. To priznaje i UNESKO, uprkos pritiscima sa raznih strana. Crkva može mnogo i, hvala Bogu, čini mnogo za očuvanje samih svetinja i njihovog pravog imena (ili identiteta, kako se to danas obično kaže).

Pomoć očekujemo od svih naroda koji i sami baštine i stvaraju kulturne vrednosti. U te narode spadaju i Turci. Albanizacija, odnosno poricanje identiteta, preti, uostalom, i živim spomenicima njihovog sakralnog i kulturnog stvaralaštva na Kosovu i Metohiji.

14. Kakva je saradnja Srpske Pravoslavne Crkve i aktuelne vlasti danas?

U nekim domenima odlična, u nekim drugim osrednja, u trećim – rudimentarna, a u četvrtim – nikakva.

15. Ako ovakav nacrt zakona o naturalnoj restituciji i obeštećenju prođe, u čemu će se konkretno ogledati vaša pomoć starim vlasnicima u borbi za njihova prava?

Duhovno i molitveno – a potom i pravno, medijski i na svaki drugi moralno zasnovan i zakonit način – bićemo sa njima solidarni i podržavaćemo ih u njihovim nastojanjima, zaista opravdanim i pravednim. To nećemo činiti samo iz osećanja dužnosti nego prvenstveno po savesti, overenoj i proverenoj verom u Boga, a samim tim i verom u čoveka.

Intervju dat gospođi Ljudmili Stojković, za nedeljnik Akter

4. Oktobar 2011
Izvor:  http://www.spc.rs/sr/episkop_bachki_dr_irinej_intervju_dat_gospodji_ljudmili_stojkovitsh_za_nedeljnik_akter