MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

...tada na svetu ne bi ostalo mnogobozaca

Intervju sa Mitropolitom Korčinskim Jovanom (Albanija) za časopis «Road to Emmaus». Prevod sa engleskog specijalno za portal «Pravoslavlje i mir» Marina Leontjeva.

- Crkva u sadašnjem trenutku preduzima značajne napore ukazujući podršku celom albanskom društvu. Čini mi se da ste jednom naveli citat iz jedne od propovedi sv.Jovana Zlatousta, gde on kaže da «kada bi svi u Crkvi bili hrišćani, tada na svetu ne bi ostalo mnogobožaca».

- Da, on je bio u pravu. Mahatma Gandi je govorio: «Ja bih se obratio u hrišćanstvo kada bih sreo bar jednog hrišćanina». Jedan svetitelj je jednom rekao: «Zašto se u prvim vekovima hrišćanstvo širilo tako brzo, a danas ne?». Odgovorio je: «U prvim vekovima hrišćanstvo su propovedali hrišćani».

Ako bismo to zaista shvatali kako treba onda ne bismo tako žurili da primetimo tudje nedostatke. Poznata “Mea culpa” (moja krivica) predstavlja osnovu hrišćanske veonauke. Sveti Serafim je govorio: “Stiči duha mira i hiljade oko tebe će se spasiti”. Mi ne možemo spasti hiljade jer ne možemo spasti same sebe. To je najvažnija stvar i ona pomaže ljudima da vide humanizam u drugom svetlu. U svetlu u kome on daruje ljubav, a ne mržnju.

Na osnovu mog iskustva opštenja sa hrišćanskim fanaticima, većina od njih samih ima nedostatak vere. Oni sumnjaju i pokušavaju da uguše svaku sumnju koja se pojavljuje oko njih. Jedan broj najžešćih pravoslavaca koje sam sretao su bili iz bivših komunističkih država – bivši članovi tajne policije i sl. Oni prosto ne umeju da žive bez mržnje.

Njihova priroda, nažalost, je negativna jer se zasniva na toj zavisti. Oni kažu: “Ja sam protiv toga i toga”. Oni ne govore o tome šta je to istinsko hrišćanstvo. Ne govorim to da bih ih osudio to je prosto njihova tragedija.

Moguće je da se to dešava na svim nivoima, ali ovde je to prosto očigledno. Mali broj ljudi može da reši taj zadatak i kaže: “Ja sam – hrišćanin”: Samo pod uslovom da pripadate istinskom hrišćanstvu možete da kažete da ste – hrišćanin. Samo Gospod ima pravo da govori o istinskom hrišćanstvu. Ali svako ko se sjedini s Njim, usvaja Njegovu prirodu.

- To se ponekad primećuje u Rusiji i Srbiji sa porastom broja ekstremnih nacionalista. Ti ljudi često koriste Pravoslavlje kao transparent, iza koga nema hrišćanskog duha, i to plaši jer su obični ljudi onda neobavešteni i misle: “Treba da podržim tu grupu jer su oni pravoslavni”.

- Da, takve zloupotrebe su uvek postojale. Ti ljudi parazitiraju na tudjim religioznim osećanjima, jer ne znaju kakvu snagu ima religija, i žele da je iskoriste za svoje ciljeve. Na primer, u Jugoslaviji su većina ljudi koji žive u oblastima Kosova, Srbije, Makedonije, Bosne – ateisti. I zato takozvani verski rat ovde prosto ne postoji. Naišao sam na sledeću kombinaciju reči:”Verski rat ateista”, jer su svi ljudi koji učestvuju u tim ratovima ateisti. Znam ih lično. Naravno, oni su ljudska bića, ali koriste religiju a ne veruju. Od toga se veoma teško može izbaviti. Pravoslavna Crkva u Albaniji se dovoljno jasno izjašnjavala protiv zloupotrebe religije. Mislim da najjači glas u tome ima Arhiepiskop Albanski Anastasije, čija deviza glasi ovako: “Jelej religije nikada ne treba da se koristi za raspirivanje konflikata, već samo za omekšavanje srca i isceljenje rana”.

- Zapadna pres-služba je verovala u spoljašnje znake na Kosovu. Za njih je to uvek bio konflikt izmedju pravoslavnih Srba i muslimanskih Albanaca.

- Da tako im je bilo jednostavnije. Objasniti istinske uzroke je previše složeno i teško. Njima je bilo potrebno brzo objašnjenje.

- Da li mislite da je rat na Kosovu bio pre na kulturnoj i teritorijalnoj osnovi, nego na religioznoj?

- To je bio etnički rat. Kada je ova ili ona strana rušila dzamije ili crkve, to nije bilo iz religioznih razloga. Crkve i dzamije su nacionalni simboli.

- Na to podseća i mnogogodišnja borba u severnoj Irskoj. Tamo je potpuno očigledno da se za religiju bore neblagočestivi katolici i protestanti.



- Da kao u onoj šali kada Irca pitaju: “Da li ste vi katolik ili protestant?”. Irac se smeje i odgovara: “Ja sam – ateista”. “Dobro – ali da li ste ateista-katolik ili ateista-protestant”? (smeje se).

Zbog toga je proročka uloga Crkve tako važna. Proročka uloga znači, da smo svi na krstu po rečima Samog Gospoda. U Jevandjelju postoji dragocena fraza, koju često citiram: “Ovo govori Gospod”. Ljudi najčešće ne žele to da čuju. Oni žele da se osećaju “iznad”, jer slede lažne proroke, a istinske proroke ubijaju. Ako budemo neprekidno izogavarali reči: “Ovo govori Gospod”, to od nas zahteva trud, ali pošto mi ne volimo da se trudimo, i izbegavamo krst mi to ni ne izgovaramo. Mi govorimo ono što okolina želi da čuje. To je oduvek bio jedan od glavnih problema u Crkvi. Mi treba da ispunjavamo proročku ulogu Crkve, i da govorimo u Ime Gospoda, da ponavljamo Njegove reči.

- Jedna stvar me je primorala da prvi put osetim obnavljanje Albanske Crkve, kada su u vreme kosovskog konflikta na Zapadu rasla nastrojenja protiv pritešnjenja kosovskih muslimana od strane pravoslavnih Srba. A potom su se počele pojavljivati retke vesti o tome da Albanska Pravoslavna Crkva pruža utočište hiljadama muslimanskih izbeglica sa Kosova. Toje razbilo predrasude. Možda je Albanija prva zemlja u savremenom svetu gde Pravoslavna Crkva pruža ruku pomoći ne samo svojim siromašnim ljudima već i svojim “neprijateljima”.

- Šta biste posavetovali novoobraćenim hrišćanima u vezi sa hrišćanskim životom? Na Zapadu postoji sklonost za mlako obraćenje k veri, u smislu mi čitamo dela ranih svetih otaca ili žitija svetih, naprimer žitije svetog Serafima Sarovskog. Ali često je Pravoslavlje nešto lično i ne pominje naše susede, naš grad, zemlju. U krajnjoj meri nije tako kako Albanska Pravoslavna Crkva utiče na dela ovde.



- Kao prvo, mi hrišćani ne treba da imamo neprijatelje, jer je nemoguće da istovremeno budemo hrišćani i imamo neprijatelje.

Kao drugo, često se šalim (i to je šala) da čitanje o svetom Serafimu donosi više štete nego koristi. Kažem tako jer savremeni pravoslavni imaju lažnu predstavu o svetom Serafimu. To odražava činjenica da svako od nas stvara neko slično lažno-pravoslavno Ja, koje s nama nema ništa zajedničko. Na primer, uzimamo u jednu ruku brojanice, a u drugu svoju devojku pod ruku, i vodimo razgovor o svetom Serafimu Sarovskom. To uopšte nema nikakve veze sa svetim Serafimom Sarovskim.

Ljudi ne shvataju u potpunosti svetog Serafima, već vide samo njegove reči. Njima se svidja da čitaju kako je on bio okružen svetlošću, ali ne razmišljaju o tome šta znači klečati hiljadu dana i noći na kamenu. To je lažna identifikacija ličnosti. Identifikujemo se sa nečim što u stvari ne postoji, a potom negiramo okolinu s visine svoje tačke gledišta, zaboravljajući da smo gori od njih. Ne pokušavamo da spasemo sebe.



Poznati Rabi Zusja je govorio: “Gospod mi neće suditi zbog toga što nisam bio Mojsije. On će mi suditi zbog toga što nisam bio Zusej”. Tim ljudima se neće suditi zbog toga što nisu bili kao Serafim Sarovski. Sudiće im se zbog toga što nisu bili ono što jesu. Svako traži sebi bezopasno mesto na zemlji, ali ono postoji samo u drugom svetu. Manastir Hora u Konstatinopolju je bio posvećen jednom od Hristovih Imena: “Zemlja svih Živih”. Ta zemlja postoji, ali to nije ta lažna duhovnost, koju stvaramo u svojoj uobrazilji.

Ne individue, već ličnosti

- Često citiraju Vašu frazu o tome da “Crkva postoji ne radi toga da bi stvarala individue, već radi toga da bi stvarala ličnosti. Individue se nalaze u stanju razjedinjenja”. I još, kada su Vas pitali čime se rukovodi Crkva predlažući časove engleskog mladim Albancima. Vi ste rekli: “Mi ne pokušavamo da obraćamo u našu veru preko naših projekata. Mi pokušavamo da pomognemo mladim ljudima da uvide odredjene mogućnosti i puteve. Naš zadatak je da čuvamo njihovu slobodu, s tim da oni mogu da izaberu svoj sopstveni put”.

- Da upravo zbog toga nam je potrebno jedinstvo jer smo različiti. Veštački sistemi ujedinjenja: komunizam, socijalizam, fašizam – ruše ličnost. Oni pokušavaju da naprave ljude istima, i primenjuju silu da bi oni postupali isto. Danas se na bogatom Zapadu dešava još nešto opasnije. To je jednoobraznost, koja potiče iznutra. Ljudi dobrovoljno žele da budu jednoobrazni. Često još pre nego što postavite neko pitanje čoveku iz tih zemalja već znate šta će da odgovori. Oni imaju iste primedbe, iste stavove i nezadovoljstva. To ruši ličnost.



Mi govorimo o svojstvima ličnosti u medjusobnom odnosu individue sa okolinom, a ne u izolaciji. Niko ne može da bude hrišćanin sam po sebi. Onos Christianos , nomos Christianos – je poznata fraza. Samo sloboda i ljubav mogu da sačuvaju ravnotežu izmedju društva i individue. Kako je govorio francuski političar Aristid Brian o poznatoj slici Luvra, na kojoj izražene vrline Blagodarnost i Dobrota grle jedna drugu: “Jadne, one se tako retko sreću”. To su isto – sloboda i ljubav. Ali ja ne želim da idem tako daleko u kritici savremenog života kao Kerkegor, koji je govorio: “Poslednji Hrišćanin je umro na Krstu”. Gospod kaže da treba da idemo uzanom stazom, a to nije tako lako.