MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Ikona Presvete Bogorodice Lepavinske u domu porodice Đurašević

SANJAM LEPAVINU

(Ne mogu da opišem koliko mi moj manastir nedostaje, moja duša je u manastiru Lepavina, kaže Milkica Đurašević koja sada živi u Srbiji, ali se ona i njena porodica uvek sećaju arhimandrita Gavrila i manastira Lepavina)

“Volela sam da idem svakodnevno u naš manastir Lepavinu. Izjutra bi skuvala ceo ručak i onda išla da pomažem u manastiru, a kad se vratim samo zakuvam supu. Vukla me takva želja. Nikako nisam imala želju da se odvezem u manastir, nego sam išla sam pešice, jedno dvadesetak minuta. To je nešto posebno, dobijete takvu snagu kad odete u manastir, posebno kad ste na službi a kad krenem kući mislim da letim, puna sam života. Uvek sam nalazila vremena i pored svih kućnih poslova, hranjenja stoke da odem u manastir, zato što sam to volela. Ostalo mi je u sećanju, ne znam da li je to video još neko, ali ja sam videla i sada prvi put pričam. Ispunjavalo me stajanje u manastiru sa leve strane  kraj ikone čudotvone ikone Bogorodice Lepavinske.

Zapaljena su sva kandila a kada bi o. Gavrilo izašao da čita Jevanđelje kandila kod Bogorodice Lepavinske počela su lagano da se njišu i onda sve jače i jače i kako on završava čitanje, polako se smiruju. Ne mogu da opišem koliko mi moj manastir nedostaje. Volim ovu našu crkvu ovde u Srbiji, divno je uređena, ali je moja duša u manastiru Lepavina,” priča Milkica Đurašević, koja se sa porodicom iz Hrvatske preselila u Srbiju.

Bože, neki monah došao je u naš manastir

“Kad sam došla u ovu nemaštinu imala sam samo veru u Boga i Svetu Bogorodicu i često sam sanjala manastir Lepavinu i Bogorodicu našu čudotvornu, sanjala sam par puta i našeg mitropolita Jovana, on je vodio brigu o manastiru i dolazio u Mali Poganac gde su sahranjeni roditelji moga muža. Za Svetog Prokopija, 21. jula, uvek je tu dolazio, a kad bi video moju ćerku koja je bila mala, pomilovao je po glavi i rekao: “Bićeš sretna u životu što ovde dolaziš”. Rekao je da voli da dolazi u tu malu crkvu na brežuljku, imao je kako je govorio poseban doživljaj kad je u nju dolazio. Moji po ocu su redovno išli u crkvu u Veliki Poganac. Mogu reći da sam iz porodice koja je poštovala Crkvu i Boga.
U manastir Lepavina počeli smo da idemo od 1974. godine, tada je moj muž počeo tamo da pomaže, da obrađuje zemlju, da kosi, vozi seno, da sprema za stoku. Radio je i pre nego što je o. Gavrilo došao. Svi su znali mog muža jako dobro. Onda neko vreme nikog nije bilo u manastiru.

Jednog dana kopam cveće u baštici ispred kuće, pogledam niz put i vidim ide čovek u crnoj mantiji, ima kapu na glavi okruglu. Bože, pomislih, pa, neki monah došao u naš manastir! Neko je došao, imaćemo opet nekog u manastiru. Približava se taj monah, vidim ima torbu, onu srpsku pletenu i mislim, ovaj monah ide kod nas. Neko mu je rekao da je Branko pomagao u manastiru i sad sigurno ide da vidi može li opet da pomaže. Eto ga stiže do nas i kaže: “Pomaže Bog, jel’to kuća Đuraševića?” Odgovaram: “Jeste.” Pitao je da li će Branko moći da pomogne a kad sam ga ja pitala, kako mu je u manastiru on mi je odgovorio, da u manastir niko ne dolazi, da je sam. Kaže: “Oko mene tišina, šuma, ptice pevaju i nigde nikog nema.” Ja mu kažem: “Doći ćemo mi, nema nas puno, slabo naš narod ide, ali nas nekoliko ćemo doći i sve što vam treba pripomoći ćemo vam i da nam ostanete da ne bude manastir pust da nemamo kuda da idemo.” O. Gavrilo je tada rekao: “Pa, ne znam, da vidim kako će da bude, valjda me je Bog poslao ovamo.” Odgovorim: “Poslao vas je Bog sigurno, mi nemamo nikog tu.” Za kratko vreme o. Gavrilo je počeo i ovce da gaji, imali smo i mi ovce, pa su se moj Branko i o. Gavrilo srodili kao da je rođeni brat došao.

Znao bi o. Gavrilo da stavi jagnjiće u torbicu, ako ovca ne može da ih hrani, pa ih donese a ja im dajem hranu na dečiju dudu. Jednom je nabavio neku čudnu ovcu koja je imala velike rogove i crnu vunu do zemlje. Ne znam gde je nabavio, ali je bila posebna. Puno se radilo, ali je bilo i puno sreće,” seća se Milkica Đurašević.

Manastir je bio pun života

“Manastir je u to vreme bio tužan, na stubovima je još bilo crnilo, jer su u Drugom svetskom ratu bacane bombe, manastir je goreo. Mi, žene smo se trudile da ga ulepšamo, donosile smo vezene peškire, stavljale ih oko ikona pa nam je tako manastir bio lepši. U konaku mali “Smederevac”.  Ali je bilo puno života, jer je o Gavrilo bio pun života. Bili smo svi mi, Srbi ponosni da smo nekog dobili tu, u manastiru. Ljudi su počeli češće da idu u manastir i to sa velikim zadovoljstvom, jer je o. Gavrilo svakog dočekao jako lepo, nikog nije ispratio da se nije kafa kuvala, čaj. Posle službe uvek je zvao da se zađe u trpezariju, iako je bila mala. Svako je želeo posle službe da popriča s njim o svemu, a on je za svakog imao vremena i divnu reč. Mitropolit Jovan je bio srećan što je krenuo narod iz Zagreba, Bjelovara da dolazi u manastir Lepavinu. Deca su volela za praznike, posebno za Svetog Savu da idu u manastir, jer je o. Gavrilo svima koju su recitovali davao paketiće, a učestvovala su i deca drugih veroispovesti.

Ispred manastira Lepavine oko 1980. godine

Mnogo čemu smo se od njega naučili a pre svega, produbljenoj veri iako sam je imala od rođenja. Produbljena vera je još jače i šire saznanje o svojoj veri, još veća ljubav prema svojoj veri. Bilo je skučeno u manastiru, ali smo svi imali puno ljubavi koju je podsticao o. Gavrilo i mislim da nije bilo ovakvog čoveka i neće postojati, sam ga je Bog poslao, toliko je naroda okupio, toliko je veru proširio, toliko se priča danas o manastiru Lepavina kao nikad pre. Prema Bogu i ljudima i prema svemu živome što postoji i prema tim ovcama, jaganjcima takva je ljubav bila njegova da ne mogu to opisati rečima,” govori Milkica Đurašević.

Šta su to lignje

“Otac Gavrilo je uvek bio na postu. Sećam se jedanput nije bilo ribe u trgovini da se kupi, šta ću sad a ja u Sokolovac u robnu kuću, a oni kažu, imaju lignje. Nikad nisam čula za lignje. Kupim ja njih i donesem kući, joj, ne znam ja to da spremim. Šta ću sad? Ostaviću ih i daću o. Gavrilu neka nosi kući, a ja napravila čorbicu od paradajza, krompir salatu. Dođe on na večeru i kažem mu da se ovako nešto još nije desilo i pokažem mu lignje koje sam kupila i koje ne znam da pripremim, niti sam ih pre ikad jela a ni videla. “To su ti lignje, to je odlično”, govori mi o. Gavrilo. Ja opet ponavaljam da to ne znam spremiti. A on veli: “Ajde, daj ulje, brašno!” Tako spremismo mi lignje a ja htela da ih bacim. Toliko se smejao. Od tada znam šta su lignje. Ne mogu da zaboravim nikada o. Gavrila, često ga spominjemo.

Kad smo kretali u Srbiju, rekao je da mi idemo a da on ostaje jer tamo još ima naroda i ako on ode ko će decu krstiti, narod sahraniti. “Ako nas ne sačuva Sveta Bogorodica, neće nas niko sačuvati”, govorio je o. Gavrilo. I ostao je i vidite šta je i koliko uradio, sam Bog ga je tamo poslao. I danas se čujemo sa njim, a kad se čujemo odmah sam puna života i sreće. Ćerka puno razgovara preko skajpa sa njim.

Moram da ispričam i ovo: kad mi je muž ovde nastradao na šabačkom mostu, bio je težak lom noge, 10 cm kosti nije imao, molila sam se Svetoj Bogorodici Lepavinskoj, našem o. Gavrilu pismo sam poslala i molila da se umesto mene pomoli pred Svetom Bogorodicom Lepavinskom. Verovali vi meni ili kako god hoćete, kažem istinu, nastradao je 2. jula 1999. godine, nosio šest i po meseci gips, bio je nemoćan, ima i astmu a ja sam to pismo poslala negde u proleće 2000. godine. Sestra mi je rekla da je o. Gavrilo pred svima čitao pismo i rekao da moli za Branka. Onda se desilo da je na sam Uskrs te godine, Branko je hodao sa dve štake i mi smo sedeli sa komšijom ovde u kuhinji, na stolu su bili kolači, mi pričamo. Onda Branko odjednom stoji kraj stola i pita nas zar mi ništa ne vidimo, a komšija i ja ništa nismo primetili. Pitamo: “Šta, Branko?” A on će opet: “Zar vi ništa ne vidite?” Ja pogledam, vidim stoji moj Branko kraj stola, ima raširene ruke, nema štaka. “Gde su štake?” pitam, a on pokazuje i govori: “Eno, vidite gde sam ih ostavio,” ispričala je Milkica Đurašević.

Bio nam je prijatelj

“Majka nas je redovno vodila na velike praznike u crkvu, nije bilo šanse da se na Božić, Uskrs ne ode u crkvu. Sećam se kad je o. Gavrilo došao u manastir Lepavinu da je priređivao svetosavske svečanosti u crkvi za nas decu i onda smo se takmičili ko će da spremi dužu pesmicu o Svetom Savi. Sećam se, imala sam 12 godina, stajala sam na crvenom tepihu i recitovala, sećam se aplauza i ogromnog paketića koji sam dobila od o. Gavrila. To je bilo naše veselje i sreća.

O. Gavrilo je dolazio u našu kuću kao prijatelj, naravno, na prvom mestu smo ga prihvatali kao sveštenika. On se samo pojavi i odmah se stvori neka priča, bili su to prijatni razgovori.  Tom svojom prirodnošću ostvario je divne kontakte sa svima nama, lokalnim stanovništvom koji smo tu vekovima živeli.

A kada smo se preselili u Srbiju, bilo je jako teško. Desilo se u mom adolescentskom uzrastu, kad sve u organizmu varira a pogotovo takve krucijalne promene u životu, kad čovek promeni sredinu. Novo mesto, novi ljudi, jako mi je bilo teško, ali i tada u teškim vremenima a i danas, ja uvek odem u crkvu. Ako nemam vremena da budem na službi, odem onoliko koliko mogu, zapalim sveću i pomolim se Bogu, jer sam ja tako vaspitana. I znate šta, ja se osećam bolje kad izađem iz crkve, osećam se duhovno olakšana. Poseban je doživljaj bio za mene kada sam pre par godina otišla ponovo u manastir Lepavinu, to je neka jeza, uzbuđenje duhovno koje tamo doživim. Bila sam u mnogim manastirima, ali za mene je Lepavina nešto posebno, ne znam, valjda je to lokalpatriotizam,” kaže ćerka Milkice Đurašević, dodajući da je zahvalna roditeljima koji su je vaspitali u veri pravoslavnoj.
Crkva je deo naše porodice

“Mnogo mi je značila podrška porodice u životu. Jednostavno tako smo vaspitani, držimo se kao porodica na okupu i uvek smo jedni drugima na raspolaganju. Majka je govorila, ne može uvek da bude tmurno i crno, nekada dođe i svetlost koja pobije to crnilo. Crkva je deo naše porodice, mi živimo sa tim, duhovno je deo naše porodice. Kada smo morali da napustimo našu staru kuću, da se preselimo u Srbiji, desilo mi se i mislim da sam ja unikat koji se izgubio u jednom sremskom selu. Došla sam jednim prevozom u grad i vratila se drugim u to selo i nisam umela da se snađem da li da idem levo ili desno, nisam znala u kojoj kući sada boravim. U tom haosu nekako mislim da sam, bila sam dete, naglo sam sazrela i shvatila, pošto smo majka i ja šest meseci plakale, nismo mogle da se snađemo, sve je bilo izvrnuto, sve nas je nešto sputavalo, i onda sam shvatila ili ćemo da poludimo zbog plača i tuge ili ćemo reći, ne možemo da promenimo ono što je bilo juče, treba da mislimo na bolje sutra. To je moja tajna za preživljavanje. Danas mi se desilo nešto mnogo ružno, to je bilo danas, ali ne treba da razmišljam o tome što je danas, nego da se borim kako ću sutra i da taj optimizam, pozitivno razmišljanje usmerim na sutra, da kažem da me sutra ne čeka nešto ružno, da to ne želim, želim da mislim i trudiću se svom snagom da mi sutra bude bolje. To je taj klik koji se desio kod nas, prekretnica i kod mene i kod porodice da nas sutra čeka nešto bolje i da treba verovati u bolje sutra, treba verovati da će biti bolje i truditi se da se to i ostvari. Onda se čovek oseća bolje, opuštenije, razmišlja u pozitivnom smislu.

Trudila sam se i našla posao koji mi je proširio malo vidike. Možda sam tada i imala prilike da odem od kuće, da izgradim neki drugi život, međutim, ja sam morala da se postaram ovde u roditeljskoj kući o osnovnim, elementarnim uslovima za život. Ljudi moji, ja nisam imala kupatilo, nismo imali gde pošteno da legnemo, sve što smo imalil bilo je nedovoljno i nije zadovoljavalo osnovne životne potrebe. Nisam mogla da ostavim roditelje, četiri godine su izgarali da bi stvorili pare za moj fakultet. Možda su oni za te četiri godine mogli da stvore bolje uslove za normalno življenje u ovoj kući. Ali nisu jer su verovali u mene i dali mi poslednji dinar iz kuće da bi ja mogla da izađem kao kompletna ličnost sa tog fakulteta. Zaposlila sam se i prvu platu utrošila na kupovinu cipela, majice, pantalona jer nisam imala u čemu da idem na posao. Ono što sam imala bilo je staro, nosila sam to svakodnevno na fakutlet, operem majicu uveče da je nosim sutra. Kada sam dobila drugu platu došla sam kući, sela sam sa ocem za sto i rekla da želim da završim kuću, napravim kupatilo, a on mi je rekao da sam šašava. Ja to mogu, odgovorila sam i sa svojih dvadesetak godina bavila sam se majstorima, verovala da ja to mogu da uradim i da sam sposobna za taj posao. Uspela sam, uradila, naravno, trebalo mi je nekoliko godina i skoro sam završila renoviranje i doterivanje kuće. U međuvremenu sam, radeći sa majstorima, upotpunila obrazovanje, ispolagala 14 ispita, završila magistarsku tezu, sve u cilju da omogućim sebi eventualno bolje uslove za odlazak u jednu organizaciju UN koja se bavi ovom specijalizacijom koju sam ja završila. To mi je cilj. Želim i da se nađem roditeljima kojima je zdravlje narušeno i ne žalim ni pare, ni vreme da im pomognem. Želim da imaju pristojnije uslove u starosti, da žive u miru, zadovoljstvu, blagostanju.

Otac Gavrilo je tokom proteklih godina uvek bio velika podrška. Podrška mi je u tom smislu, kad kaže, ako si ti odlučila i ako ti je to cilj u životu trebaš da slediš taj cilj. Šta će vam bolja podrška. Ako neko kaže, ako smatraš da je taj tvoj cilj koji si odabrao ispravan, onda to i učini. Ništa lepše od toga nema, samo nemojte da sputavate osobu, to mnogo znači,” priča nadahnuto ćerka Milkice Đurašević, a mama još dodaje: “Otac Gavrilo nam je uvek govorio kako da vaspitamo decu, kako da duhovno napredujemo, želeo nam je sve najbolje. Još jednom želim da kažem da nam puno znači što možemo preko skajpa da razgovaramo sa njim. Ali, manastir Lepavina i čudotvorna ikona Majke Božije Lepavinske mnogo mi nedostaju.”








Ljiljana Sinđelić Nikolić

20. novembar 2011 god.



http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=5875