MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Kako Bog može da kažnjava čoveka? Kada čovek živi po svojoj volji, Bog može da ukloni od njega Svoj blagodatni pokrov. Pritom čovek kažnjava sam sebe.

S arhiepiskopom Jovanom Belgorodskim razgovarala Marija Gorodova
Glava iz knjige arhiepiskopa Belgorodskog Jovana i Marije Gorodove “Ljubav dugo trpi”

- Vladiko, hajde da odgovorimo na pitanje koje se često sreće u našoj pošti. Njegov smisao se svodi na sledeće: “Zbog čega Bog trpi da se ljudi nepravedno bogate, napreduju? Zbog čega dopušta takvu nepravdu?”. Čini mi se da postoji neka zbrka u pojmovima o našoj ovozemaljskoj pravednosti i o Višnjoj, Božanskoj pravednosti.

- Govoriti u našem društvu o pravednosti je teško, jer su predstave o njoj kod nas dovoljno izopačene – ona se najčešće shvata kao neko izjednačavanje, i odatle i nastaje pometnja. Ali Bog je stvorio svet u odredjenoj jerarhiji, koja je svuda prisutna gde god pogledamo. A izjednačavanje je preuzeto iz naše sovjetske prošlosti i nema u sebi nikakve religiozne osnove. Ono pretpostavlja da će neko doći i sve rešiti, uvesti te jednake mogućnosti pa neka to bude i nasilnim putem. I logično je da ljudi traže tog nekog. Ali to je potpuno prizeman pogled jer se podrazumeva da je najvažnije da svi imaju garantovani spoj, i to pretvara čoveka stvorenog po liku i podobiju Božijem u društvenu životinju, lišavajući ga prava na individulanost, talent itd. Niko ne može da odredi kako se Božiji lik ovaploćuje u čoveku, Gospod Sam to uredjuje, i Božije stvaralaštvo u odnosu na čoveka se ne može regulisati i izjednačavati. I uopšteno govoreći, kada ljudi kažu: “Zbog čega se Gospod ne meša u ovu ili onu situaciju?” – prave ozbiljnu grešku, pretpostavljajući da Bog nešto administrira. Bog Koji je jednom dao čoveku slobodnu volju ne možeda mu je oduzme.

- A šta misliti o tome da zli ljudi “na koje se može staviti žig” napreduju, a dobri ljudi imaju nevolje, pa želimo da pitamo: “Kako Bog to trpi?”

- A trpi društvo. To nije Božiji problem, već problem društva. I ako sami ljudi trpe takvog zlog čoveka onda će on u tom društvu napredovati. Sam stav prebacivanja odgovornosti je štetan, njime se čoveku oduzima uloga komentatora, koji ne želi ništa da uradi da promeni život. I reč “uvredljivo” je iz te kategorije, kada se odnosi sa svetom grade na poredjenjima: “Ovaj dobro živi, a mi loše”. Ali stvar je u tome da Bog imao Svoj Promisao o svakom čoveku, neki zadatak koji taj čovek treba da ostvari u ovom svetu. I ako čovek svoju volju povinuje tome da se taj Božiji Promisao o njemu ostvari, onda mu Gospod daje dobro. A šta je to dobro? Postoje društveni standardi, koji odredjuju šta je dobro a šta loše, oni nisu apsolutni, uvek su privremeni i mogu mnogo da se promene. Može se navesti veliki broj primera iz naše nedavne istorije, naprimer to kako se u društvu mnogo izmenio odnos prema novcu ili preduzetništvu.
A Bog je van vremena, i to dobro koje On daruje je apsolutno dobro.
Čak štaviše, pitanja o Božijoj pravdi najčešće nastaju u periodima društvenog haosa, kada se menjaju uobičajeni orijentiri i vrednosti, I ljudi koji su navikli da žive u odredjenim okvirikma počinju da se menjaju. Oni shvataju da ne nalaze oslonac u novim uslovima i počinju da iznose svoje vidjenje kako Božija pravda treba da deluje. A da bi se to shvatilo, treba prosto pročitati Jevandjelje.

- Današnje raslojavanje na bogate i siromašne donosi mnogo pitanja. Jedni do crkve idu peške, a drugi dzipovima. A šta je sa Hristovim rečima: “Podeli sve što imaš siromašnima?”

- Hajde da pažljivo pročitamo Jevandjelje. U njemu nigde nije rečeno da je bogatstvo samo po sebi loše. Pogledajte, Gospodu prilazi bogati mladić koji poštuje sve zapovesti, i pita šta još treba da “radi da bi nasledio život večni?” (Lk. 18, 18). “Čuvši to Isus mu reče: “još jedno ti nedostaje: sve što imaš prodaj i razdeli siromašnima, i imaćeš blago na nebesima, pa hajde za Mnom” (Lk. 18, 22). A mladić čuvši to rastuži se jer je bio veoma bogat. “Isus videvši da se rastužio reče: kako je teško bogatom uči u Carstvo Božije! Lakše je kamili proći kroz iglene uši, negoli bogatom ući u Carstvo Božije” (Lk. 18, 24-25). Ali ovde nije reč direktno o bogatstvu već o onome što nama vlada. Jer je Hristos rekao mladiću “razdeli sve” jer je ovaj bio privezan za bogatstvo, I ono je upravljalo njime, a ne on njim. Na ovoj priči se ne sme graditi koncepcija društvene pravde, kada kažu da je hrišćanstvo prvi komunizam, i Jevandjelje samo za siromašne.

- Da, u Jevandjelju se pominju judejski načelnik Nikodim ili Josif Arimatejski – ljudi koji nisu siromašni, kojima Gospod nije govorio to što je rekao bogatom mladiću. Očigledno, tu stvar nije u samom bogatstvu.

- Naravno. U Hristovom okruženju je bilo i ljudi koji su bili bogati. Što se tiče Josifa Arimatejskog, ovaj tajni Hristov sledbenik je posle Raspeća pošao kod Pilata i zamolio ga da mu da Spasiteljevo Telo, kako bi Ga sahranio na mestu koje je pripremio za sebe. A Nikodim je posle Hristove smrti doneo smesu od smirne i aloje da bi sve bilo tu što je potrebno za pogreb.

- I oni su nam po tome poznati, time su ostali zapamćeni u Jevandjelju, i njihov novac je poslužio Gospodu.

- Hristos kaže: “Niko ne može dva gospodara služiti: jer ili će na jednoga mrziti, a drugoga ljubiti; ili jednome voljeti, a za drugog ne mariti. Ne možete služiti Bogu i mamonu” (Mt. 6, 24). I naravno ako čovekom ne vlada Bog, već mammon – bogatstvo, onda je s njim teško izaći na kraj. U 61-om pslamu se kaže: …kad raste bogatstvo ne dajte da vam srce prione za nj” (Ps. 61, 11).

- Dobro, znači to se odnosi na bogatstvo. Vladiko, a da li mogu usput da Vam postavim još jedno pitanje u vezi krivice koju upućuju na adresu Crkve: “Kako neke veoma grešne ljude mogu uopšte da opevaju i kako ih uopšte unose u crkvu?”

- A zašto da ne? Opelo nije kanonizacija i posle njega niko ne postaje svet. Ako je čovek kršten i smatra se pravoslavnim, kako ga odbiti? Šta smo mi, sudije? Služeći opelo, molimo Gospoda da urmlom čoveku oprosti njegove grehe. “Sa Svetima (to jest po molitvama Svetih) upokoj Gospode duše slugu Tvojih, tamo gde nema bolesti, ni tuge, ni uzdisaja, već je život večni”. Sveštenik čitajući razrešnu molitvu, moli Gospoda da mu On oprosti njegove grehe svesne i nesvesne, i pomiruje dušu umrlog sa Bogom. A tamo gde je već Gospod Sudija, sveštenik ne preuzima tu funkciju na sebe.
Rečeno je: “Ne sudite da vam se ne sudi, jer kakvim sudom sudite onakvim ce vam se suditi. I kakvom merom merite onakvom će vam se meriti. A zašto vidiš trun u oku brata svojega, a brvna u oku svojemu ne osećaš” (Mt. 7, 1-3). Eto to je pojam mere i postoji to Božansko načelo kojim se meri ljudski život.

- Šta to znači, pojasnite molim Vas.

- Rečeno je: “Ljubi bližnjega svoga”. Kako da ljubiti? Bog je dao meru: “…kao samog sebe” (Mt. 22, 39). Mi često sudimo, a Hristos ne kaže slučajno: “Ne sudite da vam se ne sudi”. Jer kada čovek počinje da osudjuje drugoga on preuzima na sebe njemu nesvojstvene funkcije – suditi može samo Bog kao Tvorac svega Koji i zna sve. Ili ljudi koji su postavljeni od strane društva koje im je delegiralo prava da sude u okvirima zakona. A sve što se dešava mimo toga, predstavlja greh. I ako čovek počinje da sudi sve i svja, ako upada u osudjivanje, onda to postaje njegova suština. I tada počinje da deluje ta mera: ti sudiš i sam ćeš biti osudjen. Ili rečeno je: “I kako hoćete da s vama ljudi postupaju, tako i vi postupajte s njima” (Lk. 6, 31). To su Bogom date mere. I to je tragično kada ljudi u traženju pravde počinju da donose ovozemaljske, izopačene mere. A tragika je u tome što početna grehovnost motivacije čini takvog tragaoca pravde orudjem zla.

- Vladika, a Bog kažnjava?

- Mislim da toj temi treba posvetiti poseban razgovor, a sada ću je se samo dotaći. Sam pojam “kazna, Božije karanje” je više metaforičan i poetski. Kako Bog može da kažnjava čoveka? Kada čovek živi po svojoj volji, Bog može da ukloni od njega Svoj blagodatni pokrov. Pritom čovek kažnjava sam sebe. U Jevandjelju od Jovana je rečeno o Hristu: “U Njemu beše život, i život beše vidjelo ljudima. I vidjelo se svetli u tami i tama ga ne obuze”. (Jn. 1, 4-5) i dalje o tome da je to “bila Svetlost istinita, koja prosvećuje svakog čoveka koji dolazi na svet” (Jn. 1, 9). “Jer nije poslao Bog Sina Svoga u svet da sudi svetu, već da svet bude spasen kroz Njega…”. Rasudjivanje je sledeće da je svetlost došla u svet, ali su ljudi više zavoleli tamu nego svetlost jer su njihova dela bila zla; jer svaki koji čini zlo mrzi svetlost i ne ide ka svetlosti, da se ne bi razobličila dela njegova, jer su zla, a onaj koji postupa po pravdi ide ka svetlosti, da bi se videla dela njegova jer su u Bogu učinjena” (Jn. 3. 17, 19-21). To jest sam čovek je izvršilac te kazne, a Bog ne kara već ostavlja čoveka i postoji pojam – bogoostavljenost, kada čovek ostaje sam sa sobom. I to i jeste najveća kazna.

- A šta je to iskušenje? Često možemo da čujemo: “Bog im je poslao iskušenje”, kada se radi o bolestima ili nekim neprijatnostima.

- Ne smeju se mešati ti pojmovi kao “iskušenje” i “kazna”. Jov je imao iskušenja, kao i Avraam ispitivanje vere, i čovek često prolazeći kroz oganj iskušenja postaje čistiji, bolji. Ali Bog u vreme iskušenja ne ostavlja čoveka. Setite se šta Gospod odgovara satani na početku Knjige o Jovu kada ovaj moli Boga da mu preda Jova? Gospod na to odgovara: “Evo ti ga u tvoje ruke, samo mu dušu ne diraj”. (Jov.2, 6). A bogoostavljenost najčešće nastupa onda kada čovek ne razmišlja šta će s njim dalje biti, kada živi samo u okvirima ovozemaljskog, i kada mu samo ono diktira kriterijume šta je dobro a šta zlo.

- Vladiko, a otkud zlo u čoveku?

- Naivno je smatrati da zlo ima samo socijalne korene. Socijalni efekat može samo da ga pojača, ali je pravi uzrok zla – satanski put, ptu protiv Boga., koji postoji u čoveku. Biću jasniji: u čoveku nema prirodne izopačenosti, već postoji sklonost ka grehu, kao posledica pada – upravo zato se bebe krste. Greh je bolest, ali izlečiva.

- Vladika, ali zlo nije apstraktno i nosilac i izvršilac zla je čovek, a arena zla je – ljudsko srce. Kako hrišćani treba da se odnose prema onima koji čine zlo?

- Apostol Pavle kaže da “naša borba nije protiv krvi i tela … već protiv duhova zlobe u podnebesju” (Ef. 6, 12). To jest ne sme se osećati mržnja prema čoveku, već se svi napori trebaju usmeriti da se oslobodi od tog zla.

- To jest “Ne budi pobedjen zlom, već pobedjuj zlo dobrim” (Rim. 12, 21). Ali kako je to moguće?

- Jedna je stvar kada je zlo očigledno i čovek vojuje na strani dobra. Druga je stvar kada čovek sam odlučuje šta je zlo, sam sudi i pokušava da postane izvršilac tog suda. Može biti veliki broj situacija, ali najvažnije je čime se čovek rukovodi čineći ovaj ili onaj postupak. Kada štiti sveti dar života, zaustavljajući zlo – to je jedno, ali kada situacija nije tako očigledna da sam neće upasti u mreže zla, treba se rukovoditi rečima apostola Pavla: “Pobedjuj zlo dobrim”. U suštini boriti se sa zlom je moguće samo na jedan način: da bi bilo više svetlosti, i da bi tama odstupila treba upaliti sveću. Mi uvek imamo duhovni put rešenja problema – molitvu. Sa zlom se može boriti zaustavljajući ga u sebi, ne dozvoljavajući sebi da se isprovociramo na zlo kao odgovor na isto. A čovek često odgovarajući na zlo čini veće zlo smatrajući da je u pravu što to radi. Čak je i Hristos rekao da On ne sudi od Sebe: …sud je Moj pravedan, jer ne tražim Svoju volju, već volju Oca Koji Me je poslao” (Jn. 5, 30).

Gore smo govorili o sudu ljudskom i o Sudu Višnjem, Božanskom. Ali postoji još jedan sud koji ne treba dugo čekati da bismo shvatili kako radimo. To je sud naše savesti, a savest još nazivaju glasom Angela Čuvara u nama.

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3339.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic