MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

...KOJI JE PROŽIVEO NA SVETOJ GORI VIŠE OD 20 GODINA.

Nastojatelj čeboksarske crkve posvećene ikoni Majke Božije «Zastupanje poginulih» iguman Vitalij (Grišin) dobro je poznat vernicima u svom gradu – i ne samo to. Iskusan duhovnik i mudri pastir, on je proživeo više od dvadeset godina na Svetoj Gori, i to «ostrvo molitve» je postalo deo njegove duše. Poseta ostrvu jednom godišnje je postala očeva duševna potreba. O tome, kako je postao monah, o prošlom i današnjem danu na Svetoj Gori, o njegovim podvižnicima, starcima otac Vitalij priča čitaocima naših novina.

Blagoslov je služiti na Svetoj Gori

- Milošću Božijom rodjen sam na Dalekom Istoku, u gradu Slobodni (bivšem Aleksejevske) Amurske oblasti, - priča iguman Vitalij (Grišin). – Jednom je Car Nikolaj prolazio ovuda sa sinom Carevićem Aleksejem, i grad je dobio ime u čast tog dogadjaja i izgradjena je crkva posvećena Svetom Nikolaju, Mirlikijskom Čudotvorcu, u kojoj sam kršten i gde je započeo moj duhovni život.

Rodjen sam u radničkoj porodici, roditelji su radili do kasno. Moja baka je pevala u crkvi i mene je vodila, tamo smo se molili a ona bi nastavljala da peva dok je imala snage. Ja sam sveštenicima dodavao kandila, i pomagao u oltaru. Uskoro su me pozvali u vojsku. U to vreme je Vladika Irkutski (Venijamin) birao mlade monahe – kandidate za sveštenstvo za svoju eparhiju, i preporučili su mu i mene, zbog čega sam se odmah posle vojske uputio u Irkutsk. Vladika Venijamin me je već čekao, odredio za čteca, i bio sam i ipodjakon. Služili su u Irkutskoj Znamenskoj crkvi. Prva služba je odslužena u decembru na Znamenje Majke Božije, a 1973. godine Vladika je iz Irkutska prebačen u Čeboksari. Predložio je i meni da podjem s njim u novu parohiju. Sećam se, prva služba Vladike Venijamina bila je na Svetu Trojicu, i ja budući Vladikin kelejnik, učestvovao sam u jutranjim i večernjim Bogosluženjima. Nastavio sam da služim kao ipodjakon, upisao sam vanredno Moskovsku Duhovnu seminariju. A 1976. godine na Pokrov Majke Božije Gospod je prizvao k Sebi Vladiku Venijamina ... Naravno, pojavilo se pitanje kako ću ja dalje. Vladika Jovan (Sničev) mi je predložio da odem u Kujbišev u svojstvu kelejnika i sekretara. Medjutim kroz neko vreme Čeboksarskom Eparhijskom upravom rukovodio je Vladika Varnava koji je rekao da želi da ostanem pored njega do odlaska na Svetu Goru.

- Ko vam je dao blagoslov da odete na Svetu Goru?

- Arhimandrit Inokentije, došavši iz Moskve, rekao je da Patrijarh skuplja monahe za odlazak na Svetu Goru radi poboljšanja brojnosti u ruskom Sveto-Pantelejmonovom manastiru. Napisao sam molbu o želji da odem na Svetu Goru i predao je ocu Inokentiju, a on je prosledio Patrijarhu. Sve to sam ispričao Vladiki Varnavi. On me je postrigao pred odlazak na Svetu Goru i rukopoložio u jeromonaha, sećam se bilo je to na Svetog Nikolu Zimskog 1977. godine, a već 21. maja sam služio u Pokrovskoj crkvi Sveto-Pantelejmonovog manastira na Svetoj Gori. Medju nama je bilo dva djakona, jedan monah i dva jeromonaha. Promislom Božijim bilo nas je petorica. Verovatno su i drugi želeli da podju ali smo samo nas petorica dobili vizu. Zajedno sa mnom su na Svetu Goru pošli još otac Nikolaj (Generalov) iz Rjazani, otac Siluan i otac Nikon iz Moldavije, oni i dan-danas žive na Svetoj Gori. I otac Siluan je iz Čeboksara, i već je otišao k Gospodu. Vladika Varnava nas je zajedno postrigao.

- Da li običan mirjanin može lako da dospe na Svetu Goru?

- Da bi se došlo na Svetu Goru treba se snažno moliti Majci Božijoj jer je Ona Igumanija Svete Gore. Uz Njenu pomoć se može dospeti na Svetu Goru, i pristup je tada otvoren.

Svetogorski starci

- Sveti Oci su govorili da je shimnik – molitvenik za ceo svet. Da li ste na Svetoj Gori sretali duhonosne starce?

- Starci su naravno uvek bili ljudi koji su vodili usamljenički način života, za njih je malo ko znao, a poznati starci su – Siulan, Pajsije i drugi. Monasi su koristili duhovne pouke i savete tih staraca. Pričaju da je starac Siluan bio savršeni poslušnik, svaki duhovnik je za njega bio dobar učitelj jer je poslušanje – neophodan uslov za učenje u duhovnom životu. On je samo govorio o ljubavi Božijoj. “Duh Sveti je ljubav, Koji duši daje snagu da ljubi i neprijatelje. Ko ne ljubi neprijatelje, taj Boga ne poznaje” – govorio je. Starac Pajsije je takodje posedovao mnoge darove, a posebno dar rasudjivanja.

Proživevši godinu dana u manastiru sećam se da sam mu se obratio, imao sam mnogo raznih pitanja, ali jedno je trebalo hitno da rešim. Imao sam prijatelja koji se trudio da me nagovori da živimo u odvojenoj keliji van manastira i vodimo strožiji duhovni život. Starac Pajsije me je odgovorio od toga poznajući naš manastir i potrebu za monasima, i rekavši da sam još mlad i da treba da poslužim manastiru, da će biti teškoća, ali ću manastiru biti potrebniji. Ostao sam u manastiru i zaista su me kroz neko vreme postavili za duhovnika, potom ekonoma, bio sam i blagajnik, služio sam – generalno govoreći trebalo je da se potrudim na mnogim poslušanjima. Više puta sam se sećao reči koje mi je rekao otac Pajsije da ću morati mnogo toga da uradim za manastir i bio sam srećan što sam poslušao njegov savet …Starac Pajsije se trudio da sve uteši, pouči, ukrepi, kako bi mi u trpljenju, smirenju i molitvi gradili svoje spasenje.

I danas na Svetoj Gori, slava Bogu, ima mnogo podvižnika, koji se ne projavljuju u svetu, već se tajno od ljudi molitvom uzdižu ka Bogu. I zato treba zahvaljivati Gospodu što još ima staraca – velikih molitvenika za ceo svet. Ti podvižnici žive različito, neki od njih se podvizavaju u pustinji, a neki žive u opštežićima, skrivajući svoje darove, suze. Mole se da budu molitvenici pred Gospodom, ali ne i pred ljudima. Gospod ih čuje i po njihovim molitvama održava naš svet, oprašta svima grehe …Starci nisu uzlaud govorili da će svet postojati dokle bude bilo molitve.

- U kojoj crkvi se nalaze mošti starca Siluana? Da li se od njih dešavaju isceljenja?

- Njegove mošti se nalaze u Pokrovskoj crkvi, kažu da mirotoče. Broj isceljenja se može saznati iz manastirskih zapisa, u kojima se beleži informacija o svim dogadjajima. Desilo se jednom, kada starčeve mošti još nisu bile otkrivene, djakon manastira otac David se jako otrovao i nije se na vreme obratio lekaru, noću mu je bilo loše, mogao je i da umre. Odjednom je kao na javi video oca Siluana i rekao mu: “Oče, ja ću verovatno umreti”, - na šta je starac Siluan rekao: “Nećeš umreti, još si potreban manastiru”, - uzeo ga je za rame, preokrenuo, i iz njega je sve isteklo.

“Duhovni plod se radja dugotrpljenjem”

- Arhimandrit Sofronije (Saharov) koji je napisao poznatu knjigu o starcu Siluanu rekao je da će oni koji žele da žive blagočestivo biti gonjeni, čak i unutar Crkve, jer postoje i uvek će postojati ljudi koji ne samo da odbacuju duhovno savršenstvo, već se i bore protiv njega …

- To samo govori o tome, da još postoje takvi ljudi koji ne shvataju duhovni život do kraja, njima se to čini čudnim, i oni to dušom ne mogu da prime i da trpe iskušenja. Bog dopušta iskušenja da bi proverio njihove vrline, nijedno dobro delo ne biva bez iskušenja …Starci koji su bili gonjeni za istinu razumeli su da su to demonske zamke, da im Gospod dopušta svakojaka iskušenja radi njihovog usavršavanja, i molili su se za ljude koji nisu razumeli njihove podvige. Kao rezultat toga Gospod ih je ukrepljavao u veri, ljubavi, jer se duhovni plod radja dugotrpljenjem. Ljubav ne misli zlo. Bratija koja su ih iskušavala su još mladi. I to treba prihvatiti kao prirodnu pojavu, to jest s trpljenjem, smirenjem za sve blagodariti Bogu …Svima onima koji su pretrpeli sa smirenjem Gospod daje duhovne darove – rasudjivanje, prozorljivost, kojima će potom poslužiti ljudima, spasavajući duše.

- Da li je u našem sujetnom mirskom životu moguće zadobiti duboki pokajni plač – duhovni dar koji nas očišćuje od strasti?

- Pokajni plač za svoje grehe postepeno uzrasta u meru toga koliko čistimo svoje srce molitvom, vrlinama, nošenjem krsta, koji Gospod svakome daje. Ako znamo da je Gospod s nama i da bez Njegove volje ni dlaka s naše glave neće otpasti onda znači okolnosti koje nam se dešavaju treba prihvatati kao Božije dopuštenje radi našeg urazumljenja i ispravljanja, kao i radi zadobijanja trpljenja, smirenja i ljubavi…Kako se može ispuniti ova ili ona zapovest, ako nema takve okolnosti gde ta zapovest treba da se primeni, naprimer zapovest o ljubavi prema bližnjemu? Za one koji nas vredjaju, smućuju treba se moliti a ne odgovarati zlobom na zlobu. Ovde se radi o vrlini ljubavi prema neprijateljima, treba se truditi sejati mir oko sebe, jer “blaženi mirotvorci” – rečeno je u Jevandjelju. Kao rezultat svega uvidećemo svoju nemoć, grehe, kod nekoga će se pojaviti plač za sopstvene grehe, to jest počeće iskorenjivanje grehova.

- Krajni cilj monaštva je upodobljenje Hristu. A da li je taj cilj u nekom stepenu dostižan i za mirjane?

- Gospod je u Jevandjelju postavio taj cilj ne samo za monahe, već za sve. Nama su date Božije zapovesti, kojima se sledeći ih usavrašavamo. Prosto monasi žive u posebnim uslovima, i njima je zgodnije da stiču blagodat Duha Svetoga. Tome doprinosi manastirski ustav i Isusova molitva. A mirjani treba da žive po Božijim Zapovestima. Prepodobni Serafim Sarovski je učio da mirjani ujutru treba da izgovaraju Isusovu molitvu, a posle ručka molitvu “Bogorodice Djevo, radujsja..:”. Treba se truditi i moliti, to je svima dostupno. Kroz molitvu nam Gospod daje mogućnost da se očistimo od svojih grehova, da uvidimo svoje nemoći, i da se na taj način postepeno usavršavamo i približavamo ka Njemu.

- U čemu je po vašem mišljenju trud duhovnika, koliko on doprinosi unutrašnjem preporodu Pravoslavnog Hrišćanina?

- Trud duhovnika je naravno veoma težak, njega sam niko ne uzima, već za to treba imati blagoslov Vladike. Gospod preko sveštenonačalstva daje blagoslov i pomaže u tome. Duhovnik je lekar koji otrkiva duhovne rane, on treba da zna da pravilno prepisuje lekove, koji će da pomognu u isceljenju bolesti, on treba bolesnog da primi otvorena srca, da izlije na duhovno čedo ulje milosrdja i ljubavi, da moli od Boga pomoć, kako bi Gospod kroz molitvu za brzo ozdravljenje duše ukrepio bolesnog svojom blagodaću. Duhovnik nosi veoma težak krst, jer treba nemoći bolesnih preuzeti na sebe – zajedno bolovati, slušati, saosećati, sastradavati i s Božijom pomoći lečiti bolesnikove rane. Samo Gospod Svojom milošću i blagodaću može da nam pomogne u nošenju tog nimalo jednostavnog krsta.

“Otima se duša moja ka Svetoj Gori”

- Šta za vas predstavlja Sveta Gora?

- Sveta Gora je za mene kolevka, s kojom sam može se reći započeo monaški život u manastiru, pošto je monaški podvig u svetu – sasvim druga stvar. Na Svetoj Gori je druga situacija, pravila, poretci, ustav. Proživevši mnogo godina na Svetoj Gori, već sam se navikao na nju, i moja ljudska želja je da uvek budem na Svetoj Gori i tamo završim svoj ovozemaljski put …Ali kako bude Božja volja – ne znam. Gospod Sam rasudjuje i odredjuje …Ja nosim poslušanje. Ako dobijem blagoslov da se tamo vratim ja ću sa radošću otići i provešću tamo ostatak dana koliko mi Gospod da za trud i molitvu. Neka bude sveta volja Gospodnja za nas grešne da ne tvorimo volju svoju, - “kao što košuta traži potoke, tako se duša moja otima ka Svetoj Gori Atonskoj…

zapisala Zoja Murzivanova
preuzeto sa http://www.pravoslavie.ru/smi/776.htm
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic