MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

26. aprila u 20:00 u amfiteatru Politehničkog fakulteta bila je održana javna rasprava s učešćem Jevgenija Rojzmana – pesnika, deputata Gosudarstvene dume (Narodne skupštine) četvrtog saziva i direktora fonda „Grad bez narkotika“.

Tema rasprave – „Spasenje i/ili nasilje“ – je najavljena upravo tako, zato što su se, praktično od samog početka rada Fonda, primenjivali veoma radikalni i teški metodi spasenja ljudi od narko-zavisnosti – gladovanje, zatvorena prostorija, lisice, da narkoman, kada je u krizi, ne bi pobegao.

Prirodno je da su slični metodi privlačili pažnju, kako novinara koji su tražili senzacionalne vesti o tome kako muče nesrećne tinejdžere, tako i zaštitnike ljudskih prava, koji su u takvom tretmanu videli unižavanje čovečjeg dostojanstva narkomana, da i roditelji, koji su se namučili s detetom koje je sve odnelo iz kuće i koji su bili spremni da se izbave od te bede na bilo koji način... Ali na kraju je razgovor novinarke Polit.ru, Tatjane Malikove s Jevgenijem Rojzmanom, protekao kao šira tema – narkomani i narkomanija. Može li se šta učiniti? I ako da, onda kako?

 O Fondu

Fond „Grad bez narkotika“ je osnovan u martu 1998. godine. U početku Fond se bavio agitacijom stanovništva, upravljenom na zdravi način života, deljenjem letaka o štetnosti narkotika, održavanjem sportskih takmičenja, podrškom dečijih sportskih klubova itd.

Avgusta 1999. godine je bilo odlučeno da se kardinalno izmeni politika Fonda, zbog uvida u ogromnu ekspanziju narkomanije i narko-trgovine u gradu i oblasti. Suštinski su revidirani ciljevi i zadaci rada Fonda, izmenio se sastav rukovodstva i osnivača. Protiv narkotika je oštro istupila Ruska pravoslavna crkva. Arhiepiskop Jekaterinburški i Verhoturski Vikentije je blagoslovio delatnost Fonda „Grad bez narkotika“.

Jevgenij Rojzman: „Dospeli smo sasvim slučajno u situaciju da se bavimo rehabilitacijom. Među nama nije milo ni lekara ni specijalista. 1999. godine u Jekaterinburgu je bilo katastrofalno stanje s narkomanijom: u gradu su postojali rejoni, gde su polovina muškaraca bili narkomani, a oni od 77-80. godine rođenja nisu igrali ni hokej ni fudbal. Niko. Nije bilo od koga da se stvori tim za prvenstvo grada. Hitna pomoć je stalno odvozila leševe s trotoara. Nije se smelo ostaviti vozilo, jer su skidali točkove, krali zvučnike iz vozila... Naš prijatelj Andrej Kabanov se drogirao 11 godina i sam je prekinuo – naterao je sve nas da obratimo pažnju na tu situaciju. Otišli smo u cigansko naselje i videli to, posle čega više nismo mogli spokojno da živimo: ogromna kuća od cigle, gomila ljudi veoma zabrinuta, ali pri tom potpuno mirna – tipično stanje, karakteristično za narkomane na heroinu; predozirana devojka se očigledno gubi; pored je milicijski auto, na haubi je šampanjac, ananas, pored prostrt tepih i tu sakupljaju ukradeno, nekakvi milicijski službenici sede.

Shvatili smo da se ne sme ćutati. I podigli smo ustanak – izveli na trg 10 000 ljudi. To je bio najmasovniji miting protiv narko-trgovaca u Rusiji do danas. Blokirali smo cigansko naselje. I u tom trenutku su pohrlile prema nama gomile ljudi. Majke narkomana, očevi narkomana su dovlačili svoju decu, dovozili ih napola mrtve, u gepecima, vezane. I molili su: „Spasite, pomozite, radite šta hoćete, samo pomozite!“ Dolazilo je i po 50 ljudi dnevno. I morali smo nešto da preduzmemo. Posle toga je rukovodilac jednog od rejona grada izdvojio fondu lokal na periferiji grada, u kome je bio organizovan rehabilitacioni centar.
 

Kao što je rekao Jevgenije, rad Fonda je zasnovan na Makarenovskoj pedagoškoj metodici, odnosno – stvaranje komune. Slučaj s narkomanima ima svoje karakteristike: prvo – zatvorena prostorija, drugo – sprečavanje dostupa k narkoticima. „Čim ispuniš ova dva uslova, kod svakog narkomana, koji je dospeo kod tebe, se pojavljuje šansa i svakim danom, koji je proveo bez narkotika, ta šansa se uvećava“.
 

Posle dolaska narkomana u Fond, šalju ga u karantin – na 27 dana: „Sve to, što ste videli na televizoru o tome, kako su strašne krize narkomana, kako se lome, viču – sve to nije istina. Bilo koja kriza – to je predstava za roditelje i štampu. U stvarnosti, to stanje je slično onom kod gripa, grčevi, temperatura, povraćanje... Roditeljima oni mogu da pričaju šta hoće, ali kada leži 50 čoveka, jedni pored drugih, onda se niko ne lomi i svi, kao zečevi, normalno trpe“.

U prvo vreme postojanja Fonda, za vreme karantina su narkomanima davali samo hleb i vodu, potom dodavali crni i beli luk. Potom, posle pobune zaštitnika ljudskih prava, počeli su da im daju kašu – kako objašnjava Jevgenij, „ da bi se otkačili od njih“. Zapravo se pokazalo, da detoksikacija organizma prolazi mnogo lakše na prazan stomak.

Kroz 27 dana čovek, koji je prošao karantin, izlazi u zajedničku prostoriju i tamo svako po svojim mogućnostima, obavlja svoj zadatak, „zato što se u velikom kolektivu, gde je 150 ljudi i gde treba o svima brinuti, uvek nađe posao i mesto“.

Da bi se oslobodio od zavisnosti, narkoman mora da provede u centru minimum jednu godinu. On obično normalno izdržava taj rok. Ali roditelji ne izdržavaju: „Kroz dva-tri meseca mama, koja je izgubila omiljenu igračku – svog sina – počinje da dolazi u Fond, govori da ne može više, da mora da ga vidi. I šta da radiš, dođi, vidi. Pogledala je – izgleda kao nekad pre, i oči već „gore“, ona se raduje. A narkomanima je samo to i potrebno, da se zakače za nešto. I onda govore: „Mama, hvala ti što si me poslala ovde, ostali ovde su gadovi, njima je i godina malo, a meni je i tri meseca dovoljno“. I tu je kraj... Roditelji idu po volji detetu i sve počinje iznova“.
 

 
Po rečima Jevgenija Rojzmana, od tih koji su izdržali godinu dana rehabilitacije, više od polovine se više ne vraća. A ti, koji su se žalili i otišli s roditeljima ranije, našli su se u težem položaju: „Odveli su dete kroz tri meseca, a on je posle dva meseca opet počeo da se drogira, prodao sve iz kuće i ponovo ga dovoze. Sretao sam takve mazohiste, koji su i po 10 godina u Fondu...“

Izlečiti se može svako, tvrdi Rojzman. Ali ima nekoliko kategorija narkomana, koje ne uspevamo da spasemo.

Prva – i veoma gorka grupa – to su ta deca, kod kojih, kako definiše direktor Fonda, majka govori „mi“: „Mi nećemo počeli da se drogiramo, imamo bolesnu jetru, mi nismo kao ostali“. A kada je pitaju – a koliko vaš sin ima godina, ona odgovara – imamo 38. I to je kraj. Nema šanse“. I druga grupa – porodični par: „Zajedno se oni ne mogu izlečiti, njih treba razdvojiti“.

Jevgenije Rojzman: „Treba shvatiti, da je narkoman jedinstvena životinja. Socijalno opasna za sebe i za okolinu. I bilo koji narkoman pretvara u narkotike sve – dobar prema sebi odnos, zainteresovanost za njega, prenoćište, stan. odeću, hranu... Roditelji sve komplikuju... Kod nas je u samom početku bio veoma strog režim. Zato se kod nas prvi izlečeni, više ne drogiraju. Mnogi su završili fakultete, svi imaju decu, biznis, zarađuju i pomažu. Kasnije, kada su nas napali zaštitnici ljudskih prava, sve je postalo mnogo teže“.

„Predstavite sebi situaciju. Ti sediš, radiš, a kod tebe svaki dan dovoze 30, 40, 50 čoveka. I govoriš im: sačekajte, mi ćemo prvo da definišemo metodiku, probamo je, itd. Besmislica! Ja smatram da je prvi zadatak, da se liše dostupa k narkoticima, a potom ćemo se već snaći. Glavno je – početi. Svima navodim primer. Rehabilitacioni centar u Krasnokamsku. Rukovodilac centra – momak, koji se ranije drogirao. Njegov otac, preduzetnik, je napravio tada čelični kavez i stavio sina tamo. I celu godinu je presedeo tamo, u čeličnom kavezu. I u toku te godine, ti s kojima je počeo da se drogira, jednostavno su umrli. Posle, kada se otac uverio, da je sin prestao da se drogira, rekao mu je – hajde, sada, ti znaš kako.
 

 
I kada se sukobljavamo s zaštitnicima ljudskih prava, koji nam govore da tako ne sme, odgovaramo im: "Dobro, mi tako radimo, i uspešno to radimo, kažite, kako vi to radite?" I odjednom, ispostavlja se da oni ništa ni ne rade. To se zove apstraktni humanizam“.

„Govore nam da je narkomanija bolest. Ali stavite narkomana na nenaseljeno ostrvo – svaki će se izlečiti. I razmislimo onda šta je to, bolest ili ne?“

„Borba s narkomanijom je rat, i neprijatelj nalazi nove rupe u zakonu. Možda narkomaniju nećemo nikada pobediti, ali mora se boriti s njom!“

„Najstrašnija u ratu s narkomanijom je korupcija, lenjost, ravnodušnost i patološka nesposobnost“.
 

 

U početku osnivanja Fonda, on je nastao od novca njegovih organizatora, prvenstveno od samog Rojzmana, koji je imao svoj biznis. Prvih 10 godina postojanja Fonda – u početku 2009. godine, Jevgenije je objavio, da ne može da pokrije troškove: „Počeli su da nam pomažu. Ali pre nego što molim za pomoć, ja prvo ulažem svoj novac. Jednostavno, današnje mogućnosti više nisu te, koje su bile ranije. Uopšte, fond je uvek opstajao sa oko 10 000 dolara mesečno“.

Danas su Jevgenije Rojzman i njegove kolege počeli organizaciju Fonda „Zemlja bez narkotika“: „Dobili smo telefon – za sada se tehnički još nismo snašli, i zato još nismo naširoko počeli objavljivanje, ali za svaki slučaj ću reći – tel. +7 953 00 00 953. Centar se nalazi u centru zemlje, u Jekaterinburgu, metodika je razvijana godinama: sakupljanje informacija o tačkama narko-trgovine od stanovništva i njihova predaja pravosudnim organima, obrada informacija“. Danas, pred organizatorima novog Fonda stoje, prvenstveno, tehnički zadaci: napraviti kartu zemlje na kojoj će se označavati tačke narko-trgovine, obezbediti svakodnevni, celodnevni prijem informacija i ostalo.
 

 

Po mišljenju Jevgenija Rojzmana, danas se sasvim realno može izaći na kraj s prilivom narkotika u Rusiju. Ipak, za to je potrebna politička volja: „Praktično se sav heroin dovozi u Rusiju preko Tadžikistana. U poslednje vreme su počeli da pristižu i iz Uzbekistana i Kirgizije. I pored svega toga, mi smo danas jedina zemlja u svetu, koja s zemljama proizvođačima narkotika, ima, ne baš bezvizni režim, ali uprošćeni režim ulaska u zemlju. Zato je prvi korak, hitno uvođenje viznog režima s regionima koji proizvode narkotike. Drugi korak je, ojačanje rusko-kazahstanske granice“.

Pored toga, smatra organizator Fonda „Grad bez narkotika“, neophodno je doneti zakon o prinudnom lečenju i uvesti krivičnu odgovornost za upotrebu i doživotnu robiju za rasprostranjivanje narkotika.

I, naravno, mnogo zavisi i od samih ljudi, od svih nas: „Ako se muškarci okupe, oni mogu da spreče trgovinu drogom u svom ulazu u zgradu ili u svom dvorištu. I nestaće, ne samo narkotici, već i kriminal. Ako oni to odluče, onda neće dozvoliti trgovinu narkoticima ni na svojoj ulici. Ni u gradu... I to je sve“.
„Gospod svima daje šansu. I ti možeš da pomogneš čoveku da tu šansu iskoristi, a možeš i da ne pomogneš. Niko te neće osuditi... Rešavaš sam. Šta da se radi? Ne znam. Glavno je, ne spašavaj svet, svet ne možeš spasiti. Dokle ti ruke dosežu, tamo i radi. Dalje ne idi“.
 

 

Sve zemlje, koje su pooštrile zakone do same smrtne kazne, koje su pojačale borbu s narkoticima, ostvarile su pozitivan rezultat. I obrnuto – sve zemlje, koje su pošle putem liberalizacije, dobili su veliku ekspanziju narko-trgovine i smrtnosti od predoziranja.  Jedan od najuspešnijih modela borbe s narkomanijom danas ima Švedska. Glavni princip njenog rada je maksimalni policijski pritisak i široko otvoren put u svet socijalne rehabilitacije.

Japan. 1954. god. Neverovatna ekspanzija amfetaminske narkomanije – do 2,5 miliona narkomana na 100 miliona stanovnika. Japanci su uspeli da reše taj problem u toku nekoliko godina. Reagovali su veoma žestoko: logori za prinudnu rehabilitaciju narkomana, zakon, koji zabranjuje ulaz u zemlju ljudima, koji su makar jednom imali posla s narkoticima. Do 60. godine u zemlji je ostalo 27 registrovanih narkomana.

Amerika. 1912. god. Velika ekspanzija heroinske narkomanije. Ljude, zavisnike od heroina, smatrali su bolesnima i davali im narkotike. Ali, kada su Amerikanci shvatili da je to još veća beda, prestali su da ih razdaju i počeli su rehabilitaciju tih „bolesnika“. I kroz pooštravanje zakona, bez medicinskih mera, izašli su na kraj s tim problemom.

U sali, među slušaocima, bio je i jedan od vaspitanika rehabilitacionog centra „Grad bez narkotika“ – Ilja. On je postao zavisnik u 25 godina i, po njegovim rečima, počeo je novi život zahvaljujući Fondu – „posle 7 maglovitih godina“.U rehabilitacionom centru Ilja je proveo tri godine – jednu godinu se borio sam, potom je postao stariji, pomagao je drugima: „Prošao sam sve, počev od karantina i takvih kao što sam ja, mojih vršnjaka, bilo je mnogo. I ja nemam pitanja za Fond, ja samo hoću da kažem da sve, što oni rade –to je dobra stvar, i veoma mi je žao, što toga nema u drugim regionima“.
 

Jevgenije Rojzman: „Bio sam svedok jednog događaja. Dvorište na Uralmašu (fabrika mašina). Leto 1999. god. Samo što je počeo raspust, prilazi poznati cigančić – “Hajde, - reče – da zapalimo”. “Šta znači da zapalimo?“ – „Pa, da zavijemo i zapalimo“. Zamotali smo i zapalili. Nekome se svidelo, nekome ne baš mnogo. Posle još jednom, još jednom. Posle, odjednom, ciganina nema. Svima je nedostajao, svi su bili nekako van sebe. Našli su ga, pitaju ga, što je nestao. A on odgovara: „Cicija ne daje tako, samo za pare“. Pa ako je za pare, onda za pare, nema problema. Počeli su da kupuju od njega i da puše. Potom je ciganin ponovo nestao... Ti momci se rastrčali, traže, imali su osećaj da je neko ugasio svetlo. Posle se ciga ponovo pojavljuje i govori: „Cicija ne daje. Ali zato beli prah imam, hajde da probamo“.

Šta je to beli prah? Počeli su da ušmrkavaju heroin. Nekome se svidelo, a neko je i skroz preterao. Kome se svidelo – sledećeg dana je još tražio, a kome se nije sviđalo, mislio je – a zašto nam se to nije svidelo, daj još jednom da probamo. I to je sve. Prošao je mesec, puno dvorište narkomana. Može se još mnogo o tome govoriti, ali to će biti priča s tužnim krajem. Radoznalost je postojala ranije, ima je i danas i uvek će je biti, ali da bi ona bila zadovoljena, narkotici moraju biti dostupni. Oni su i bili dostupni – svi... Zato kada neki pametnjakovići govore – potražnja rađa ponudu, na slušajte ga! Kod narkotika ponuda rađa potražnju. Ali to znaju samo profesionalci“.
 

 

“Lošu ću reći ovu: pozvao me je jedan poznanik, šef čuvara, i govori: „Uzmite mog sina, drogira se, ne znam šta da radim“. „Dovedite ga, - govorim, - dok ima mesta“. On je odustao, zašto ga voziti u subotu, za vikend, dovešću ga u ponedeljak. A u nedelju je uveče pozvao i rekao: „Ženja, ne treba ništa, sin mi je umro...“

„ A dobra... došao sam ovde, a kod mene dolazi momak, koji je nekada bio težak 60 kg, mi smo ga spasli, i on sada živi normalno, ne drogira se. Ilja, on je govorio, sećaš se? Eto to je dobra priča...“
 

Prevod sa ruskog M. S.
21 februar 2013 god.

Izvorni link:  http://www.pravmir.ru/