MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

PREKO FEJSBUKA DO DUHOVNOSTI
RAZGOVOR SA RADOMIROM VUČIĆEM



Ako biste nekad imali priliku da se susretnete sa ličnošću oca Gavrila, igumana Manastira Lepavine, a da to nekim slučajem bude putem virtuelne stvarnosti, može vam se desiti da izmjenite pored cjelokupnog svog životnog ritma, takođe i vaše poimanje modernih informacionih tehnologija..

Tako se u neko jutro probudite i sav digitalni prostor vam se odslika kao svojevrsna terra misionaris, mada tačnije gledano s obzirom da se ne radi o vizuelnoj ili nekoj drugoj senzaciji na koje je današnji covjek posebno prijemčiv, već o duboko proživljenom susretu, onda se zahvalite Gospodu što je sve tako premudro ustrojio i što najvažnija, spasilačka misija Crkve i u bespućima i šumama interneta je još uvijek živa i plodonosna upravo kroz ličnost duhovnika koji ima poseban autoritet kroz svoje specifičan status i djelo u našoj Crkvi i kao ličnost u crkvenoj hijerarhiji koja nepoznato prima prije kao misionarski i crkveno-civilizatorski izazov, usudićemo se da se tako izrazimo, nego kao puku sablazan.



o.Gavrilo u svojoj online misiji Beskrajni prostor virtuelne mreže, odjednom kao da nije više podložan hirovitim metereološkim mijenama nakon tih susreta i prosvjetljavanja od strane našeg duhovnika koji se ne libi u posebne dane da svojoj duhovnoj djeci i šok terapijama na duhovit način istjeruje neke dublje strahove i razrješava neka kompleksnija pitanja. To znači da se može i među sveštenstvom naći neko ko sigurno krmani ovim nepoznatim vodama informacionog okeana. Vjernik ovo osjeća vrlo realno. I uz logosna prizivanja pravoslavnih apostolnih i ravnoapostolnih preteča koji su kockom bačeni pohodili neznabožačke krajeve vaseljene i prenosili civilizatorsko poslanje zemlji, mi djeca sa Zapada pored redovnih poslušanja dobijamo i asocijativnu slobodu od oca Gavrila koji nam ovom prilikom snishodi i da se slobodno prisjetimo negdašnje plovidbe hodočasnika na majskom cvijeću ili „Santa Marije“ s punim jedrima i plućima u otkrovenju novog kontinenta.

To zapravo znači da tajna nije samo u odori crkvenosti, veći u nekim dubljim disajnim i duhovnim pokretima pokretima pravoslavlja. Pa tako nekad i nije tako dalek korak od interneta do samog aktivnog svetotajinskog učešća u Liturgiji nedjeljom ili bilo kojim danom ili satom u jednom neprekinutom nizu. Do juče duhovna djeca jedino iz virtuelnih sfera mogu se eto naći i direktno na Bogosluženju u Manastiru Lepavini ili s ocem i bratijom na jutrenju, s ocem Vasilijem na cjepanju drva za kotlovnicu ili pak da odćute koji čas; s ocem Teofanom pod uslovom da se udostoje da pričuvaju i malo stado ovaca s pokojom kozom, ili s ocem Markom da promješaju makar jednom boraniju u loncu što se krčka ili da dobiju 2-3 jabuke na dar u dan Svetog Prepodobnog Efrosina, kuvara. No, ovosvjetska stvarnost na jedan tajanstven način čak samo preko žice u jednog broja duhovne djece npr. iz Londona, Čikaga ili Tokija zna da poprimi bogočovječansku tonaciju, jer duhovno zračenje Manastira Lepavina i Presvete Bogorodice Lepavinske djeluje osvjedočeno i preko malih ekrana pri čemu je poslušnost ocu od ključnog značaja za rasplitanje zavrzlama i čvorova iz naših hiljadama grešaka zakomplikovanih života.

Ima tako i dana, recimo osvane neki utorak, i u našem mejlu pročitamo iznenađujuću obavijest od oca Gavrila koja zna i da bitno preokrene naš život u pozitivnom smjeru. Iako ovaj tekst se s lakoćom piše, ne treba izgubiti iz vida da taj put do Lepavine nije nimalo lak i da postoje i druga niskofrekventna zračenja kojima smo izloženi, pa čak i sam otac Gavrilo je imao svoje teške dane i zdrastvena stradanja i toga radi, ali hvala Bogu i Majci Božijoj na čudesan način ozdravljuje. Na jednom proplanku iznad Manastira koji je inače sam s promislom lociran u jednoj dubokoj kotlini kako je dobro primjetio brat Nenad, čovjek koji je od samih početaka kao informatičar zadužen za održavanje mreže manastirskog sajta ove svetovavedenjske obitelji, možemo se prisjetiti i onih koji su tu za svijet poginuli, a to su monasi ovog manastira i tu ostali i svojim molitvama direktno i indirektno održavaju one po svijetu, dijaspori globalnoj i virtuelnoj da se skroz ne zagube. I malo je i onih među svjetovnjacima, koji jednom taknuti svetogorskim duhom koji je sa Hilandara u ovu kotlinu u okružju Bilogore u Hrvatskoj prenio otac Gavrilo, ne ostanu trajno dirnuti i povezani ne samo sa Svetinjom Lepavinskom, Cudotvornom Ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske i bratijom, veći i među sobom. Ljudi se tu susreću na nesvakidašnji, vanprostoran i vanvremenski način.

Kad kažemo tu, ne mislimo samo na tjelesno prisustvo u samom manastiru, susret se događa i na bilo koji drugi komunikativni način. I svi su u saboru, od visokoumnog intelektualca do nevjerovatno strpljive gospođe iz obližnje provincije koja je u stanju da 8 sati smireno sačeka stojeći kod vrata Crkve dok jerođakon Vasilije izmjeri metre.. ili nakon toliko vremena čekanja kilometralne dimenzije tkanine da bi ona mogla da sašije za manastir nešto, u Slavu Božiju i time da svoj prilog…pa sve do Mati Mihaele iz Man. Vavedenja u Beogradu koja je u kasnoj dobi krenula u ovo hodočašće i očevog ujaka Dragana iz istočne Serbie koji nam izgleda kao da se materijalizovao iz neke ruske bajke noseci u torbi dva struka bosiljka iznikla u bogomoljačkoj duši Svetoga Vladike Nikolaja Žičkog.

Dolaze i pripadnici drugih vjera, pa tako na listićima za moleban za zdravlje pred cudotvornom ikonom čitamo i imena vjernika rimokatolika ili muslimana ili iz drugih naroda, ćiriličnog i latiničnog pisma…i volimo da smo skupa, da je veličanstveno i premudro Božije djelo i da je čovjek tako dubok i tajanstven i voljen, pa nas oblije neka radost u duši molitvene, i liturgijske zajednice.

Znajući za veliko duhovno, prije svega svetogorsko iskustvo oca Gavrila, ali i njegov od ranih nogu od strane ujaka Dragana rukovođeni bogomoljački iskreni i autentični duševni i duhovni pokret kao i znajući povrh svega za svakodnevna čudesna osvjedočenja u ovoj Svetinji, ni najzagriženiji skeptik, pesimist i nihilist, jednostavno ne može više da sumnja da u svemu postojećem ima klica Božanskog, a time i dobrog i da tu stazu, taj put dobre volje treba slijediti, pa eto onda i ne sumnja da se adekvatno može i internet koristiti u svrhu proslavljanja Gospoda, i radi ispunjenja sotirološke funkcije Crkve, jer ono što se čini u samom manastiru preslikava se na duhovno srodan način i preko manastirske internet-prezentacije ili preko skype-kontakta direktno s ocem Gavrilom ili pak preko duhovnih razgovora preko net-tribine. I tako dok šetamo arkadijskim prostorom manastirskog imanja nedaleko od Kapele Svetog Tihona Zadonskog u društvu oca Teofana, pogotovo kad govori o pokušajima pravoslavnog pojanja, to ne ostaje bez dubljih posljedica po manastirsko stado i čovjek zaista nakon mnogih lutanja može da potvrdi da se našao u jednoj duhovnoj metropoli par excellence. Bez obzira što svako od bratije i nas djece sa virtuelnih i drugih livada ima pomalo neku svoju teologiju, manje ili više izgrađenu, kako kaže otac Gavrilo, ipak sve je to pravoslavlje mada nije svako tihovatelj.

Do koje mjere će čovjek u bilo kom prostoru ili vremenu, pa bio to i prostor virtuelnih stvarnosti, čak i snova spoznati istinu koja će nas osloboditi i ovih i onih lanaca i stega zavisi prije svega od poštovanja moralnih zakona i pokajanja, umanjenja grijeha i u krajnjoj liniji osjećanja ljubavi, a Bog jeste ljubav, i uopšte svetotajinskog aktivnog života, a samo pitanje nije da li je internet poguban ili ne, već kome dajemo svoje povjerenje u životu, kakvom i koliko osvjedočenom autoritetu. Otac Gavrilo imao je na raznim stranama osvjedočenje, pa tako i u ratnoj Hrvatskoj koja je svojevremeno sigurno bila duhovno daleko ugroženiji prostor od virtuelne stvarnosti naših dana i uspjevši malo stado provesti kroz vihore i oluje duhovne u jednoj ratom zahvaćenoj zemlji, na isti način uspjeva i danas svoju djecu iz virtuelnih svjetova da rukovodi.

Zato se može reći da nam je dobro ovdje s ocem Gavrilom na internetu biti.

Radomir Vučić, 25. - 26.09.2008 u Manastiru Lepavini






Intervju brata Nenada i sestre Radmile na radio Svetigori



Pravoslavni manastir nosi u sebi jednu protivrečnost. S jedne strane, njegovi stanari i upravitelji su monasi – ljudi koji okrenuše leđa svetu; s druge strane, i oni i manastir su izraz najviše duhovnosti koja krasi Crkvu. I mirjanima daju svetionički primer za ugledanje. Jedinstvo crkve, njenih članova i različitih zajednicâ, u potpunosti uključuje i manastire i njihove obitelji. Crkva je, uz sve svoje nebesko poreklo i božanske energije koje kroz nju struje, institucija koja je svom svojom silom i elanom okrenuta čoveku i ovozemaljskom životu. şişli escort

Ona svoje opravdanje nalazi u misiji na ovom svetu. Ta misija je obraćanje, popravljanje iskupljivanje ljudi. Živih ljudi! Njihovo spasenje. Dakle spasenje koje se može izdejstvovati samo u ovom životu – koliko god on bio neizmerno kraći od onog večitog, iz kojeg više nema nazad.

Ta svetovna orijentacija Crkve sasvim je logična, u svoj njenoj svetosti iz koje je nastala. Ona je i temeljno obrazložena svetootačkim spisima. I svoj koren nalazi u pozivu Svetog Jovana Preteče za pokajanjem, upućenom narodu, da učini korak pre nego što nastupi već blisko Carstvo nebesko. Manastir je mesto gde se nekadašnji mirjani, upravo „suprotno“ parohijskom kliru, okreću od sveta, obraćaju Nebu i nastoje da sa Njim u molitvi ostvare što bliži susret. U tome su neophodni mir, samovanje, tihovanje, molčanije, odvajanje, svakojako uzdržanje, ponekad i zatvorništvo. Monaške obitenji su i nastale u drevna vremena četvrtog veka kao odgovor na posvetovljenje (sekularizaciju), institucionalizaciju Crkve i njeno uvođenje do najviših državnih položaja. beylikdüzü escort

Ostajući međutim pod jedinstvom jedne svete saborne i apostolske crkve i pod krilima njenog učenja, sačuvali su pravoslavlje od jeresi. Kao rezultat, Crkva ne samo što je spašena nego i u dolazećim vekovima toliko obogaćena da se bez ovog predanja ni ne može zamisliti. Manastiri su i dan-danas, uz ogromnu cenu odricanja od sveta, nosioci duhovne samostalnosti i uvida koje nema niko drugi. Pa opet, posle punih šesnaest vekova postojanja monaških obitelji, one su i dalje mamci za duhovno ogladnele. Kroz prolaze u visokim bedemima, tesne kapije pod kružnim zidinama, na vratolomne stepenice u okomitim stenama, preko klimavih drvenih mostića nad urvinama, i dalje, i to sve više i više, hrle mirjani manastirima. U manastirskom miru traže odah, trenutak spokoja, prosvetljenje, izlečenje, pouku, utehu. taksim escort

A monasi primaju, i daju! Tako manastiri, ni nekad ni sad, nisu mesta zatvorena za mirjane. Sa malim i delimičnim izuzecima. Predanja su puna priča i pouka o susretima mirjana i monaha u starini; današnjica nam daje priliku da odemo i sami, i uverimo se da to nisu samo izmaštane legende. Monaški zavet očigledno nije egoistična lansirna rampa – sebični put uvis, sportsko stremljenje ka visokom rezultatu koje će druge, manje sposobne, ostaviti negde ispod sebe. Monaški uzlet vuče sa sobom celu vernu zajednicu. Monah se moli za ceo svet, ali ponekad to nije dovoljno. Ponekad manastir pod svoj krov prima: parohijane, državnike, velike pravednike, još veće grešnike, goste, bolesne, tužne, turiste, neutešne, beskućne, gladne, žedne, radoznale, proganjane i uopšte svakog koji je u potrazi. Manastirska gostoprimnica nije najvažnija prostorija u manastiru, ali je veza sa svetom za manastir prilično važna. ortaköy escort

Ona, u mojoj zamisli, otelotvorava nedeljivu zajednicu cele Crkve koja i najudaljenijeg brata i sestru na kugli zemaljskoj doživljava i prima kao najrođenijeg. Znamo taj osećaj – pojavismo se, i nepozvani, pred igumanom ili igumanijom koju do tada nikada nismo videli, a oni nas primaju kao da su sve vreme od kad su tu samo na nas čekali i samo zbog nas i postoje. Ta veza sa svetom je danas počela da dobija nove forme. Još se nismo navikli na telefon u manastiru, a u njemu se već pojaviše kompjuteri i internet. Još je sveti episkom Teofan Zatvornik sredinom predprošlog veka svakodnevno slao odgovore na desetine pisama koja stizahu od vernih i na taj način simbolički držao vrata svoje kelije otvorena za svet. Pa, iako ništa ne može zameniti konačenje u manastirskom krugu, taj čudni preobrat koji na čoveka ima njegovo prepuštanje snu, pa zatim buđenje i rađanje novog dana u krugu svetinje, kako je to recimo opisivao Aleksandar Deroko u svojim sećanjima, ipak se danas postavilo novo pitanje. beşiktaş escort

Da li je umesno da monasi, pored tradicionalnog ugošćavanja i primanja, sa svetom održavaju i kontakt preko telefona i – interneta? Pošto svakako mi nismo ti koji možemo da damo odgovor, ostaje nam da ga tražimo u svom iskustvu i doživljajima. Otac Gavrilo, Hilandarac, iguman manastira Lepavina, nije prvi duhovnik sa kojim sam preko interneta imao kontakt. Od njega stariji Otac Ilija Kseropotamski, dugogodišnji Svetogorac poznat našim hilandarskim monasima, dao mi je svoju imejl-adresu koju koristi kad je u poseti prijateljima u Holandiji ili na lečenju u Americi. Pa i pored druženja za trpezom posle jednog bogosluženja, podatke iz njegove biografije koje je objavila jedna pravoslavna radio-stanica, dao mi je u jednom veoma dugom telefonskom razgovoru. Tehnika! bebek escort

Otac Gavrilo je prvi duhovnik sa kojim sam stupio u neposredan kontakt putem interneta uživo (chat) i tako počeo i da ga upoznajem. Naš prevod za chat, „ćaskanje“, svakako je vrlo neumesna reč za ove razgovore sa njim, koji obično počnu blagoslovom u koji veoma verujem… Svakako su moje dosadašnje iskustvo sa internetom kao i opominjuća propoved našeg paroha, za mene razlog da bilo kakvoj komunikaciji preko interneta, a posebno sa ovakvom jednom osobom – sa igumanom jednog manastira! pristupam sa krajnjim oprezom. Taj oprez uključuje bar pokušaj istog onakvog poštovanja i uvažavanja kao kad biste se našli lice u lice sa jednim igumanom; iste standarde. Ovakav pristup urodio je brzo plodom koji nisam očekivao. Još zabavljen mišlju kako je to čudno „ćaskati“ sa jednim igumanom, osetio sam promenu i povećani stepen poverenja i počeo da donekle upoznajem ličnost oca Gavrila. Osim duhovnih prinadležnosti, sagovornik s druge strane očigledno poseduje spretnost sa tastaturom i poznavanje programa. Međutim, ono što mnogo više pada u oči to su – bez obzira na strogu sliku koja vas gleda sa „profila“ čet-programa – duhovitost, veseli pristup, izvesna lakoća koja „zarazno“ deluje na sagovornika i čini ga radosnijim nego pre početka „četovanja“. mecidiyeköy escort

Otac Gavrilo me zamolio da napišem nešto o pitanjima i odgovorima koji su postavljeni na sajtu manastira „Lepavina“. Odmah da kažem da je prva opasnost, koja nam preti od interneta kao ljudskom rodu, otuđenje, u slučaju ovog sajta isključena. Umesto popunjavanja neke potrebe, što bi sve došlo u zamenu za pravi život, i tako obradovalo protivnika, kontakt sa ocem Gavrilom i čitanje njegovih onlajn duhovnik pouka privlači i dodatno podstiče na pravi susret. Ako sam ranije u svojim mislima zabačeni put između Koprivnice i Bjelovara uključivao u rutu sa kraja Evrope do Beograda, sada to isto radim samo još više i ubeđenije. Lepavina je retko kome usput, ali je uvek na putu. Na našem putu! Pisma koja se na sajtu čitaju, pod rubrikama „Duhovni diživljaji i utisci...“ i „Saveti duhovnika i odgovori na svakodnevne nedoumice“ još mnogo više potvrđuju kako sajt Lepavina nipošto nije neka „dopisna škola duhovnosti“, već dodatak onom stvarnom kontaktu, boravku i susretu koji je utoliko željeniji i podsticaniji ukoliko se kontakt „podgreva“ to jest održava i kada smo u svojim kućama i sa ovih daljina ne možemo sebi priuštiti kratak razgovor lice-u-lice. Naravno, da su prigovori korišćenju interneta za komunikaciju sa vernicima sasvim opravdani i objektivni. ümraniye escort

Svaka nova vrsta tehnike sa sobom nosi nove opasnosti i iskušenja, pa o tome treba voditi računa. Tako je recimo moj duhovnik, koji je od mene na još većoj daljini od Lepavine, i od koga ponekad telefonom dobijem pouku, izbegao da mi dâ svoju imejl-adresu. Potpuno razumljivo i opravdano! Jedan prezauzeti parohijski sveštenik ima pune ruke posla i kada dođe kući treba da se povrati od umora i sa svojom porodicom uživa svoju privatnost. Ali prilika koja se pruža na lepavinskom sajtu nije za potcenjivanje. ataköy escort

To ipak nije samo dopuna, ili intermeco do sledeće posete duhovniku: to je i prilika za ozbiljno učenje. Neizmerno mnogo duhovno dugujem Radio-Svetigori, koja se emituje preko interneta, i preko koje je neopisiva riznica besjeda, predavanja i razgovora pristupna na najdirektniji način. Besjede mitropolita Amfilohija, predavanja vladike Atanasija Jevtića, izveštaji iz parohija i pomesnih crkava, razgovori sa časnim ocima Momom Krivokapićem, Draganom Stanišićem, igumanom Lukom Anićem, Gojkom Perovićem i uopšte duhovnom elitom ovog doba, sve to ima jednu snažnu misionarsku, prosvećujuću ulogu i svrhu, iako nije zamena za Liturgijsku zajednicu i svete tajne. Tako i duhovno bogaćenje koje otac Gavrilo nudi na svom sajtu ne treba shvatiti olako. Kako sama pitanja, sa svojom ozbiljnošću, tako ni njegovi odgovori, nisu samo puko popunjavanje rupa između dve posete ili „zagrevanje“ pred bogosluženje, već glasnik Istine. Koja se, eto, objavljuje i na ovakav način, slava i hvala Bogu! Želeli mi to da priznamo ili ne, problem je u nama, pa čak i onda kada se tehnika čini veoma bezdušnom ili nemilosrdnom. Tehnika nikada po sebi nije ni dobra ni loša, već to zavisi od onoga ko je i za šta je koristi. bakirköy escort

Otac Gavrilo koristi internet da svojoj često veoma udaljenoj, a nesrećom raštrkanoj pastvi u Hrvatskoj skoro očišćenoj od pravoslavnih, prosledi reč Istine koja je i spas. Tako, po meni, dramatično, treba shvatiti odgovore oca Gavrila: kao (jedini) spas! Mi koji vapimo za pomoći, za olakšanjem, za utehom, često od svoje raslabljenosti ne želimo vidimo ono što nam se u savetu ponudi kao istina i lek. Nego nam se to čini kao neko uopšteno odgovaranje, izbegavanje konkretnih saveta i sl. A iza svega toga onda stoji naša potreba da se duhovniku „okačimo o vrat“, da sa njim ostvarimo ne samo duhovnu nego i ljudsku bliskost, da dobijemo pažnju bez obzira na njen sadržaj, a bogami, neretko i da on svojom rečju prosto magijski ukloni sa nas muku i problem. Odgovornost za rad na sebi tako prepuštamo duhovniku i razočarani smo kada izostane ono što očekujemo. atasehir escort

Pa ipak, sa lepavinskog sajta se vidi da ovakvog nerazumevanja i nesporazuma preko interneta nema više nego u direktnim kontaktima. Čak bi se reklo da ih je manje: pisani medijum, bilo to pero ili tastatura, svojevrsan je filter za lenjivce koji boljitak očekuju na tanjiru. kadikoy escort

Postaviti pitanje pismeno, preko interneta ili u koverti – nema nikakve razlike, zahteva se određeni napor vernika. U tom naporu, u blagodatnom činu pisanja, već se samo po sebi štošta kondenzuje i uobličava, što do tog momenta u našoj glavi nije bilo baš bistro, a pritiskalo je. Neki duhovnici ne vole da im se piše, i više cene usmenu reč. To ima svoje, ali mislim da oni ne bi trebalo da podcenjuju kreativno, sintetičko i pročišćavajuće dejstvo koje na čoveka ima pisanje; pod uslovom, naravno, da je praćeno bar minimalnom dozom introspekcije. Tako se sa lepavinskog sajta vidi da ljudi koji ocu Gavrilu pišu za savet, listom ne samo da žele promenu, već žele i da u njoj učestvuju i za nju se i sami potrude. Tako one pohvale i hvale upućene od strane vernika ne shvatam kao kurtoaziju, nego kao izraz doživljene blagodati koja mora da nađe svoj iskaz u odgovarajućim rečima. Drugim rečima, čuda nisu samo izlečenja neizlečivih bolesti, koja se ponekad dešavaju, već i sva ona „mala“ čuda neobjašnjive blagosti, prisnosti, mora, topline, blagodati, radosti i unutrašnjeg prosvetljenja koje nas snađu pred Bogorodicom Lepavinskom, na službi u manastiru ili u razgovoru sa duhovnikom. bishkek escorts

Današnja „civilizacijska“ internet prostranstva vrve od sablasnih i za dušu pogubnih informacija. Ne mora čovek u svetu da bude samo mlad, pa da ga sa mnogih internet sajtova za čas zanese nagrdjena i u svakom smislu izopačena predstava o  ž i v o t u, koji je svim ljudima, rodjenim od žene, darovan od „...Jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca Neba i zemlje i svega vidljivog  i  nevidljivog...“ex shop

Gospod je čoveka stvorio Hristolikog i udahnuo mu Duha Svetoga. Sve do sagrešenja čovek je živeo u Carstvu Nebeskom. Tek nakon grehopada naših praroditelja Adama i Eve, Gospod spusti čoveka na zemlju u dolinu plača i bi to po milosti Njegovoj, kako bi duše naše imale vremena za pokajanje i spasenje. Medjutim, otkad je čovek na zemlji, sve što je ljudski um stvorio, Bogu hvala, stvorio je upravo po dopuštenju Gospodnjem. I nema tog izuma, pa nije to ni internet, da ga čovek ne može upotrebti u slavu Gospoda, a na korist i radost svih koji hode uskim putem Hristovim i tragaju za spasenjem svoje duše.

Upravo arhimandrit otac Gavrilo Lepavinski, videvši Duhom Svetim lestvicu na kojoj se nalazi današnji čovek, ogrezao u strašnim smrtnim gresima, shvatajući svoj priziv Gospodu kao dar od Boga i, poput Besrebrenika, i protiv svoje volje i sa ozbiljno narušenim zdravljem, ovladava internet saobraćajem, i šalje u hrišćanski svet milione dušekorisnih stranica, okuplja malo duhovno stado, stiče na stotine duhovne dece, spasava Božijom pomoću od sigurne propasti mnoge ljudske živote, uznosi molitve za sve koji mu se obrate, jednom rečju, postaje oličenje pravog Hristovog pastira. Taj posao nije ni malo lak.

Ovaj divni Božiji ugodnik na internet sajtovima pronalazi na hiljade divnih duhovnih tekstova na stranim jezicima, pronalazi prevodioce, ponovo proverava prevode i tek onda ih stavlja na stranice sajta Lepavinskog manastira i tako ih čini dostupnim milionima posetilaca. Malo čudo Božije predstavlja otvaranje duhovne tribine, gde mnogi Bogotražitelji prvi put u životu imaju mogućnost da virtuelno razgovaraju sa velikim duhovnikom, da prvi put bez straha i stida imaju mogućnost da u razgovoru sa ocem Gavrilom rasterete obremenjenu mnogim gresima dušu svoju, da pitaju za sve što nikada nikoga pitali nisu, da odmah dobiju pouku i lek iz Božije apoteke. Veliki broj njih ima za duhovnika samo oca Gavrila i mnogi ga mole da im on i na dalje bude duhovnik.

Za nas, koji redovno pratimo kako Lepavinski duhovni sajt, tako i druge sajtove, i koji ponekad po poslušanju ponešto i sami napišemo ili prevedemo, dosta je čudno da poneki ljudi, čak i iz redova sveštenstva, smatraju da sveštena lica ne treba da koriste internet saobraćaj. Opet kažem, sve što je čovek po promislu Božijem stvorio, treba da se koristi u Slavu Gospoda. Zašto onda da se u slavu Gospoda ne koristi internet? Otac Gavrilo je upravo shvatio koliko je značajno da duhovna pouka, poslušanje, molitva, mogu da budu spasonosni ako se prenesu na vreme, a Bogu hvala, osvedočili smo se kako upravo internet može da bude spasonosan način komunikacije izmedju izgubljene ovce i duhovnika, pastira i slugu Božijeg

Hvala ocu našem Gavrilu za njegove roditeljske pouke, pastirske podvige, za nesebičan rad i nada sve spasonosne molitve. Neka ovog divnog ugodnika Božijeg Presveta Bogorodica Lepavinska zakrili Krilima Svoje Devičanske Ljubavi.

U Beogradu, 27. septembra 2008. Leta Gospodnjeg.

Svako dobro od Gospoda! Tankosava Damjanović

 Sestra Radmila, London, 01.10.08.

Pomaze Bog dragi Oce, blagoslovite! Pročitavši tekst brata Radomira o misionarenju naseg Oca preko “paučine” teško da mogu mnogo toga da dodam, jer je sve rečeno tako kompaktno i jasno potvrdjujući veliku dusekorisnost pokretanja naše web stranice na radost i što je najvažnije spasenje ljudskih duša. To je onaj glavni moto zbog koga se Otac nije libio da nauči koja tipka je da pošalje mejl, a koja da obriše nešto što nije dobro napisao. I ne samo to, shvatio je da će to biti najbrži i najlakši način da se dodje do ljudskih srca i da se Hristov glas čuje i na dalekom Novom Zelandu, Kuvajtu, Jordanu, ali i jednom Linhenstajnu, Panami i Iranu. Očevi odgovori na pitanja duhovnih čeda, knjige o Božijem Promislu i čudima, reportaže iz manastira poput onog iz pustinje u Arizoni, nalaze svoje puteve do duša koje traže odgovore na svoje dileme. “Da, baš me je to zanimalo, slava Gospodu, tako znači”, - kao nevidljiva nit provejava ova misao izmedju redova tekstova o nekoj nedomici ili nerazrešenom pitanju.

A sve je tu, nadomak, čovek sedeći u svojoj sobi otkriva dubine svoje duše i polako ali sigurno spasenje mu postaje najvažnija stvar na svetu, a živa vera njegovo glavno zanimanje. Shvata da bez Gospoda ne može ni “preko praga”, da je svaki dah Božija milost i da je Tvorac tu spreman svakog trenutka da pruži Svoju Desnicu. A eto, ovoga puta to biva i na ovaj neko bi rekao pomalo čudesan način, putem Interneta – ali čini se da to više nije ni bitno jer se Reč Božija i Ljubav Božija oseća i izvire iz svega postavljenog na sajtu. I to je ono po ko zna koji put ponovljeno da nešto može da se iskoristi uvek i na dobro i na loše samo zavisi od nas za šta ćemo se opredeliti. Otac Gavrilo se sa svojom beskrajnom ljubavlju prema Izvoru svakog dobra opredelio da sate i sate provodi pored “kutije”, nauči, shvati šta i kako treba da kucka, a potom da “surfa” i traži tekstove koji će ako ne odmah probuditi ali podstaći ljude na razmišljanje. Na razmišljanje o tome da se bojimo samo jednog – da svojim postupcima ne ogorčimo Onog Koji nas je iskupio Svojom Prečistom Krvlju, prošao sve patnje i Golgotu da bi nas pale ljude uveo u Svoje večno Carstvo.

To je ta glavna Oceva ideja vodilja želeći da svima kaže da je “ovozemaljsko carstvo za malena”, da je život kratak i traje sekund koji treba iskoristiti za svoje spasenje. I zato upućujući svoja duhovna čeda putem Skype programa često o tome kako postpiti u nekoj situaciji odgovara: “A šta bi Gospod uradio? Zar bi naš Spasitelj mogao da…”. Ljubveobilno i strpljivo je Otac od samog početka vodio najpre svoju malu statistiku u “Asteriks” svescici koju nikad necu zaboraviti usrdno se moleći Gospodu i Presvetoj i konstatujući: “Sad ima 56 posetilaca, a bilo ih je 38 znači povećalo se…”. I te dvocifrene brojke nisu obeshrabrivale ni njega a ni mene u prevodjenju – znali smo da i ako samo jedna duša tako nadje pravi put do Boga naš trud neće biti uzaludan.

Od tada je prošlo evo već šest godina i danas Otac često zna da se raduje i kaže: “Vidiš nismo se ni nadali da će ovako uroditi plodom, i pored svih velikih iskušenja!”. A ja se radujem pa malo-malo pišem Ocu: “Oče jeste videli na listi se pojavio Tajvan”, a potom malo kasnije “Evo ga i Tajland…”. I tako dobivši veliki podstrek i osećajući veliku odgovornost za sve što radimo nastavljamo sa još većom usrdnošću svoje virtuelno misionarenje na slavu Gospodu i Presvetoj. Jer “šta nas može odvojiti od ljubavi Hristove: da li nevolje, ili gonjenja, …”.

Neka je Slava Onome Koji sedi na večnom Prestolu Slave Koji Svojim Promislom posla Oca u čudesni, mali a duhovno tako veliki manastir, i daje mu snage da se neumorno moli i koristi “Google”. Amin.

Sestra Vladislava, Banja Luka, 06.10.08.

Pomaže Bog oče Gavrilo! Blagoslovite. Otvarajući razne stranice i internet prezentacije pronađoh stranice manastira Lepavina.Lijepo urađene i ukrašene mamile su me da kliknem još koji put, pa još jednom i tako ja počeh sve dublje da ulazim u svijet , kako kaže brat Radomir, virtuelne stvarnosti.

U početku mi bi pomalo čudno i neobično,moram priznati bila sam malo i skeptična. Ali eto, kao što bi Božija volja da nađem ove prelijepe stranice tako po Božojoj promisli krenuh dalje i dublje.Kada sam prvi put čula zvuk zvona sa tornja manastira,u svojoj kancelariji, osjetih veliku radost i ushićenje.Nekoliko dana sam nasumice otvarala tekstove, video klipove, slike..., svaki put se sve više oduševljavala i radovala, vjerovala. Moje sumnje o tome da li je u redu to što se duhovno napajam putem interneta su se raspršile.Počela su mi se otvarati vrata za koja sam znala da postoje i koja sam tražila, a Bog mi pokaza put.Upravo ovdje, kod Vas,dragi oče Gavrilo,vrata mi se otvoriše preko interneta.I to baš meni koja sam do tada na internet gledala sa skepsom, kao na još jedno zlo koje nas snalazi u ovom modernom svijetu. Takvi su putevi Božiji, nama grešnima nepredvidivi i nepoznati,a kada stanete jednoga dana na njih shvatite da ništa osim puta Božijeg nije tako sigurno,stvarno i neophodno. Tako ja grešna počeh da "plovim" po novo otkrivenom moru neprestalo se čudeće kako to da ranije nisam otkrila takvo blago.Sada znam,zato jer je to volja Božija. Otvorih stranicu "kontakt".Nisam znala kako da pišem i šta da kažem, kako da se predstavim i koga da oslovim, a jako sam željela.Moja želja je bila jača od straha i naravno opet bez Božije volje ništa. Htjedoh da zatvorim tu stranicu pa da se malo priberem i smislim šta da kažem i kako da započnem razgovor sa Vama oče, jer je potekla rijeka emocija koje nisam mogla ukrotiti i usmjeriti.Tako umjsto da zatvorim stranicu kliknuh i kod Vas zazvoni telefon i ne prođe dugo Vi mi poslašte Vaš blagoslov i pozdravište me.Krenu nova rijeka na čijem ste izvoru bili Vi oče. Tada ste me uputili na duhovu tribinu.

Tu sam upoznala ostalu braću i sestre i naravno i brata Radomira, koji me je svojim najnovijim člankom "DUHOVNO POSLANJE OCA GAVRILA U VIRTUELNOM PROSTORU" potakao na ovo pismo.

Koristim ovu priliku da mu se zahvalim jer mi je olakšao put i pomoga da razumijem ono što sam naslićivala,da shvatim i prihvatim ono što sam osjećala. I desilo se baš kao što je napisao brat Radomir na početku svog novoobjavljenog teksta: "Ako biste nekad imali priliku da se susretnete sa ličnošću oca Gavrila, igumana Manastira Lepavine, a da to nekim slučajem bude putem virtuelne stvarnosti, može vam se desiti da izmjenite pored cjelokupnog svog životnog ritma, takođe i vaše poimanje modernih informacionih tehnologija."

Neka dragi Bog da se nastavi i produži "terra misionaris" sa Vama oče Gavrilo na čelu, da Bog da da se što više izgubljenih jaganjaca vrati u Vaše stado, a poziv Vaš je ljubav. Hvala dragom Bogu i Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj, hvala Vama oče Gavrilo što ste tako neustrašivo krenuli novim i neistraženim misionarskim putevima i pokazali kako se sve može iskoristiti u dobro ako je ljubav vodić, što ste nam pokazali i dali primjer. „Sve ti je dozvoljeno, ali ti nije sve na korist" tako sestra Tankosava poče svoje pisanje a ja ne mogoh da i sama ne pomenem tu Biblisku istinu, koja se prožima i kroz temu koju brta Radomir otvori.

Nadam se oče,da će Bog dati da uskoro dođem u manstir i da tu još jače utvrdim ono što sam uz Božiju Pomoć i pomoć Presvete Bogorodice Lepavinske a zahvaljujući Vašem trudu i ljubavi naučila u našoj (virtualnoj) učionici kao kaže sestra Slavica.

Slava Bogu na nebu a među ljudima dobra volja.Svako dobro od Boga i Presvete Bogorodice Vama oče,cijelom bratstvu i bratu Radomiru.

Sestra Vladislava.