MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Poznato je da su se prepodobni Oci naši, sveti monasi, u svim vekovima, pažljivo čuvali od eventualnog poznanstva i razgovora sa ženskim polom. Još u stara vremena ulazak u manastir ženama je bio zabranjen. Ova sveta i pre svega korisna odluka čuva se i danas na teritoriji cele Svete Gore Atonske.

Sveti Ignjatije Brjančanjinov:  Na dar savremenom monaštvu.

Kako vidimo iz žitija prepodobnog Arsenija Velikog, Sisoja Velikog, Jovana Molčalnjika i drugih velikih svetih Otaca, monasi, koji su pre živeli slobodnijim načinom života, sa posebnom opreznošću su se čuvali od poznanstava i komunikacije sa ženama. Nisu se oni tako ponašali samo po sopstvenom nahodjenju, već zbog neophodnosti koju su i sami, kao u ogledalu, videli u periodu svog ranijeg načina života.

Neki monasi tvrde da i ako se često nalaze u društvu žena, nikada ne osećaju nikakvu štetnu posledicu. Tim monasima ne treba verovati, jer, oni ili ne govore istinu skrivajući svoju uznemirenost, ili svoj žvot vode nezainteresovano i nemarno zbog čega ne vide svoje pravo duševno stanje, ili ih pak djavo potkrada i tako im oduzima mogućnost da shvate koliku štetu od toga trpe, a sve da bi njihov monaški život postao neplodan i da bi im pripremio pavi pakao. O tome je najviše rasudjivao prepodobni Isidor Pelusiotski što se vidi u pismu episkopu Paladiju: «Ne varajte se: zli razgovori kvare dobre običaje...» ( 1. Kor. 15,33) – kaže Sveto Pismo. A to se dogadja prvenstveno pri razgovoru sa ženama. Čak i ako bi njena namera i beseda i bila dobra, žena je dovoljno snažna i neminovno razdire unutrašnjost čoveka, zbog čega nastaju ružne pomisli i dok telo ostaje čisto, duša počinje da se prlja. I zato, blagi mužu, koliko god možeš izbegavaj razgovore sa ženama! Ako zbog kakve potrebe i pridješ ženi, pogled spusti dole, a njih nauči da njihov pogled treba da bude čedan. Progovorivši sa njima nekoliko reči koje ih mogu utvrditi u veri i prosvetliti duše njihove, brzo odlazi, da dugi razgovor ne bi smekšao i raslabio tvoju duhovnu snagu. Znam, reći ćeš: iako često razgovaram sa ženama neće zbog toga po mene biti nikakvih štetnih posledica. Neka i bude tako! Ali, ja želim da svi čvrsto veruju u to da stalni naleti mlazeva vode čak i kamenje usitnjava i stanjuje kao i da ga i kapi kiše, koje stalno padaju na njega, probijaju. A, ti, rasudjuj – šta je tvrdje od kamena? A šta je mekše od vode, a posebno od kišne kapi? Dakle, od stalnog dodira promene trpi i najčvršća materija. A ako tako čvrsta materija ne odoleva, već trpi i smanjuje se i to od takve materije, koja sa njom ne može da se uporedi, kako onda da od dužeg prisustva žene volja muškarca, koja je lako kolebljiva, ne bude pobedjena i preobraćena?»

Starac Serafim Sarovski je uporedjivao monaha koji živi blagočestivo i koji čuva svoju čednost sa neupaljenom voštanom svećom. Kada taj monah često boravi u društvu žena – to je kao kad se ta neupaljena sveća stavi među veliki broj sveća koje gore. Ta neupaljena sveća počinje da se topi od uticaja toplote koja dolazi od upaljenih sveća koje gore oko nje. Tako i srce monaha, govorio je starac, zbog prirodne slabosti, neizostavno mora da poklekne ako on dopusti da često razgovara sa ženskim polom.

Spajanje polova u njihovom postojećem obliku je prirodno (paloj prirodi). Devstvenost je iznad prirode. Onaj koji svoje telo želi da sačuva u devstvenosti, stalno mora da ga drži dalje od tela sa kojim priroda želi da se sjedini. U tela muškarca i žene utkana je nevidljiva sila koja privlači telo telu. Onaj koji se približava ženi, neprekidno je pod snažnim uticajem upravo te sile, i, što je druženje češće, odnosi postaju intenzivniji, i, osećanja postaju sve jača. A kada osećanja postanu jaka, naša sposobnost rasudjivanja, kojom uz Božiju pomoć nameravamo da pobedimo prirodu - slabi. Lik žene, njen pogled, njen glas, njena nežnost, usled snažnog uticaja prirode, veoma snažno se utkiva u duše naše. Kada razgovaramo sa ženama mi i ne osećamo kako se neosetno osećanja rasplamsavaju, ali, kada se osamimo, utisci koji su ušli u našu dušu, neobično snažno počinju da se pojačavaju i tada nastaje strahovita bitka sa bludnim mislima. Blaženi Jeronim priča o sebi da kada je živeo u Rimu, centru sveta, i često bivao u društvu pobožnih dama i devojaka, on tada nije imao ni najmanji osećaj strasti ni u mislima ni telesno, ali, kada se Blaženi udalji u Vitlejemsku pustinju i kada se predade najstrožijim monaškim podvizima, odjednom se u njegovim mislima počeše da ocrtavaju likovi žena koje je video u Rimu. U staračkom telu iznurenom od žedji, nejela, bdenja, rada, pojaviše se mladalačke žudnje. Pobeda je bila vrlo teška, jer je paloj prirodi doletela u pomoć, kako to obično biva, otvorena pomoć djavola. To što se dogodilo sa Blaženim Jeronimom, dogadja se sa svim monasima koji iz društvenog života ulaze u život bezmolvija. (Epistola 22). Iskusni monasi na vreme prepoznaju opasnost od naleta osećanja, dok oni monasi, koji su neoprezni i rasejani, pojma nemaju o ovoj zamci. Sva osećanja, kojima je izložena duša u okruženju ljudi, kod monaha bezmolvnika rasplamsavaju se i dižu se baš kao mrtvaci iz grobova i nastoje da sačine greh, kako u pomislima tako i u osećanjima, sve dok milošću Božijom i po Božijoj volji, svi naoružani muževi, koji su izašli iz Egipta, ne padnu u pustinji. Tada će Novi Izrailj ući u zemlju obećanu.

Čiste duše koje u stvari ne poznaju greh na sasvim specifičan način reaguju na ovakva iskušenja. Njih je moguće uporediti sa skupim lakiranim stolovima koji stoje u gostinskim sobama kod velmoža i bogataša: i najmanja ogrebotina na takvom stolu je veoma primetna i narušava njegovo dostojanstvo. Nasuprot tome, ljude koji se ne čuvaju, možemo uporediti sa kuhinjskim stolovima na kojima se svakodnevno secka voće i neka druga hrana. Desetine, stotine novih ogrebotina na tim stolovima, koji su već pokriveni bezbrojnim posekotinama, nemaju nikakvog značenja.

Djavo se stara da upravo čistu dušu zarazi naletom telesnih osećanja. Time se i objašnjava razlog zbog koga su sveti Oci sa takvom snažnom svešću izbegavali žene. Poznato je kako je prepodobni Arsenije Veliki mnogo oštrih reči rekao jednoj uglednoj Rimljanki, koja je iz velelepnog Rima specijalno zbog njega doputovala u pustinjski egipatski skit. I ona se iznenada pojavi pred njim. Svoje veoma oštre reči Arsenije završi oštrom ali svetom iskrenošću. ''Molim Boga, - reče on Rimljanki, - da On izbriše sećanje na tebe iz srca moga''. Ovim rečima prepodobni izrazi svu težinu i opasnost borbe sa svojim osećanjima, odnosno, borbe koja svakog monaha vodi do vrata pakla. Ovu borbu je Arsenije Veliki, očigledno, znao iz sopstvenog iskustva. Tako je tadašnji arhiepiskop Aleksandrijski Teofil i objasnio reči i postupak Prepodobnog Arsenija rimskoj vlastelinki i ona, čuvši objašnjenje, bi zadovoljna i umiri se. Na isti način treba shvatiti i reči Prepodobnog Makarija Velikog: ''Ulje napaja zapaljeno kandilo, a samo plamičak radoznalosti razgara se u razgovoru sa ženama. Lice žene je ljuta strela, ono nanosi ranu na duši. Ako hoćeš da budeš čist, od razgovora sa ženom beži kao od otrova, jer u tom razgovoru jeste snažno dejstvo greha, slično delovanju divljih zveri. Približiti se vatri nije toliko opasno, koliko približiti se mladoj ženi. Koliko god da si mlad izbegavaj uzburkane nalete bludne strasti i razgovore sa ženama. Oni koji ugadjaju telu i koji se istovremeno nadaju da će uspeti da sačuvaju čistotu, varaju se. Užasniji je potop od pogleda na prekrasno lice, nego potop od morskih talasa. A lice žene, ako se ureže u um, primoraće čoveka da zaboravi na očuvanje uma. Kada se slama zapali, ona gori u plamenu. Tako isto samo razmišljanja o ženi razgorevaju se u strasnu požudu''. (Odlomak iz Poslanice monasima, biblioteka Galanda, tom 7. strana 242). Sve ovo ne bi mogao da kaže Veliki Makarije da nije izdržao ljutu borbu sa osećanjima koja su se pojavila iznenada i iz potpune neupućenosti. Veoma tačno i jasno reče svetitelj Tihon Voronježski u svojim predavanjima iskušenicima: ''Čuvaj se žena, dušo moja, da ne sagoriš. Eva uvek ima istu ćud – ona je uvek zavodnica''. (7. predavanje, tom 1.). Starac upita jednog učenika: «Zašto sveti Oci posebno mladim monasima zabranjuju makar i najbezazlenije poznanstvo sa ženom?» Učenik odgovori: «Zato da, upoznavši se sa ženom, monah zbog nje ne bi pao u blud». Starac odgovori:«Tako je. Pad u blud je kraj, govorim tebi, koji si se zavetovao. I najbezazlenije poznanstvo sa ženom monahu je zabranjeno Svetim Duhom.»

Medjutim, to poznanstvo ne završava se uvek telesnim padom, uvek je čvrsto povezano sa nemirima i duševnom prazninom. Ženom vladaju osećanja pale prirode, a ne rasudjivanje i duhovni razum koji je njoj potpuno stran. Njen razum je orudje niskih osećanja. Pošto njenim telom ovladaju osećanja, u njoj se brzo rasplamsaju strasti ne samo prema mladom monahu ili monahu u zrelim godinama, već i prema starcu. Ona od njega stvara svog idola i na kraju i sama, u velikoj meri, postaje njegov idol. Žena vidi savršenstvo u svom idolu, nastoji da ga uveri u to i to joj uvek uspeva. Kada se monah zarazi usled pogubnih i neprestanih nagovaranja, sugestija i pohvala umišljanjem i gordošću, tada od njega odstupa blagodat Božija. Njemu se tada pomrači i pamet i srce i u svom slepilu on postaje spreman na najnesavesniji pad i bez ikakvog straha narušava sve Božije zapovesti. Kada Dalila svojim zagrljajima obasu izraelskog sudiju, snažnog Sampsona, ona ga liši blagoslova i sile Božije koja je bila uz njega, kao i Božije blagodati koju je imao. I predade Sampsona na porugu i kaznu inoplemenicima (Sud. 16, 4-21). Primećeno je da žena, upoznavši se makar i na kratko sa monahom koji živi u uređenom manastiru ili koji je rukovođen poukama duhovnog starca, kao prvi svoj zadatak pokuša da izvuče svog ljubimca iz takvog manastira da bi ga odvukla od starca bez obzira na očiglednu korist koju monah ima zbog manastirske strogoće i pouka svog starca. Jedino što ona želi jeste da ovlada ''predmetom'' svoje strasti i u svom bezumlju ona sebe smatra sposobnom i dovoljnom da zameni starca koga, naprotiv, ona priznaje i proglašava najnepotpunijim i najnesposobnijim. Ona ne bira nikakva sredstva u postizanju svojih ciljeva – ni sredstva koja dobija iz sveta, ni sredstva koja dobija od satane. Svoju pristrasnost, a često i poročnu strast ona naziva živom verom, čistom ljubavlju, osećanjem majke prema sinu, sestre prema bratu, ćerke prema ocu, jednom rečju, tu strast naziva svim svetima nastojeći da time neprikosnoveno sačuva stečeno dostojanstvo – nesrećnu dušu monaha, koji joj je poverovao. U ženi se uzburkava krv, a posebno snažno i do tančina u njoj bujaju sve duševne strasti a posebno sujeta, sladostrašće i lukavstvo. Poslednjom strašću žena vešto prikriva prve dve.

Značajno je naglasiti da se ovim ni u kom slučaju ne poriče i ne unižava ženski pol, koji je, dakle, poštovan od Boga, čašću čovečanstva i lika Božijeg, isto kao i muški pol. I žene su, takodje, iskupljene neprocenjivom Krvlju Spasitelja, i tako iskupljene i obnovljene zajedno s muškim polom tvore jednu novu materiju u Hristu (Gal. 3, 28). U ovom članku su predstavljene žene onakve kakve postaju onda kada deluju po nezakonitim zakonima pale prirode, pod vodjstvom svoje neobuzdane krvi. Pokazavši se sposobnim da izvedu Adama iz Raja, lukavim zavodjenjem, sablažnjavanjem, iskušavanjem, što je Adam posvedočio pred Bogom o ženi svojoj (Post. 3, 12), one i sada nastavljaju da iskažu i dokažu tu svoju sposobnost izvodeći monaha, koji im se pokorava, iz blagočestivog života kao Adama iz Raja. Monah, koji se obavezao da voli sve bližnje, između kojih i žene, ljubavlju pravom i jevandjeljskom, i njima će nesumnjivo da podari tu ljubav ako, spoznavši svoju i njihovu nemoć, sačuva sebe i njih od dušegubnog pada, ponašajući se s njima krajnje oprezno, ne upuštajući se sa njima ni u najbezazlenija poznanstva, uzdržavajući se od slobodnijih reči i kontrolišući osećanja, a posebno poglede i dodire.

Prevod sa ruskog: Tankosava Damjanović