MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

 

 

Ana DANILOVA, rođena 1981. godine u Moskvi. Filolog, magistar filoloških nauka, stariji predavač filološkog fakulteta MGU, docent Akademije nacionalne ekonomije i državnog upravljanja, predaje engleski jezik, predmete: „Sociolingvistika“, „Teorija komunikacije“, „Jezičko manipulisanje“, autor monografije „Manipulisanje rečju u sredstvima masovne informacije“, novinar, glavni urednik internet-portala „Pravoslavlje i mir“.
 

Režim „sve je uključeno“
 

 

- To je, naravno, teško, ali za mene je najteže živeti u situaciji „dve biografije“. Ispada da imaš dva nezavisna života: ponekad čoveku jedan njegov posao pomaže drugom, i dve vrste delatnosti privode k dupliranom rezultatu. Kod mene su oni apsolutno odvojeni. U kontekstu pravoslavnog novinarstva nikome nije interesantno to što sam i stariji predavač MGU, magistar filoloških nauka. U oblasti filologije nije od nekog značaja pravoslavno novinarstvo. Zapravo, ja te dve oblasti namerno ne mešam.

A taj posao koji ja obavljam, pri dobroj organizaciji, može se uspešno uraditi za osmočasovno radno vreme. Ali, ako ne za osam, onda za šesnaest časova može. A pošto ja umem veoma dobro da organizujem vreme, moj radni dan često traje i po dvadeset časova na dan.

 

 

- Ne, imam običan organizam. Nije lako ne zadremati za vreme intervjua! I to sve se ne odražava baš dobro na brzinu reakcije i na koncentraciju – nikome ne savetujem da tako radi. Obim posla se stalno uvećava, a mnogo je teško optimizovati taj proces: „Pravmir“ raste brže, nego što uspevamo da se prilagodimo tom rastu. Uglavnom se teško finansijski prilagođavamo tome. Na primer, danas osećamo veliku potrebu da osnujemo noćnu redakciju – pri našoj brzini reakcije na događaje, veliki deo rada se odvija noću, a mi nemamo ni jednog noćnog urednika. Ja danas na „Pravmiru“ pokrivam oko šest pozicija, moje kolege takođe pokrivaju mnogo vrsta poslova. I ne pokrivamo ih zato što smo trudoholičari i obožavamo da radimo nenormirano vreme, već zato što nema ko to da radi. Ipak se danas na „Pravmiru“ okupio fantastičan tim, ali stalno na sajtu rade tri čoveka – to je apsolutno premalo za takav obim posla koji obavljamo. Eto, ja sam naučila kako da montiram video – zato što nemamo mogućnosti da platimo za montažu. 24 časa na dan treba da budemo aktivni – to je veoma teško. Postoji samo jedan način da se borite s tim – naći mogućnost da proširite redakciju. Nadam se da će se to nekada i dogoditi, i da ćemo moći da opravdamo očekivanja čitaoca bez velike štete po zdravlje. Danas se naš glas čuje i u efiru svetskih SMI, i veoma smo zainteresovani da održavamo taj nivo i na dalje, unapređujući ga sve više i pokazujući kako može biti interesantno, sadržajno i operativno pravoslavno izdanje.

 

 

- Odmor, to je vreme, kada umesto dvanaestočasovnog radnog vremena radim svega osam-devet časova. I glavni kriterijum izbor mesta odmora je, već davno, postojanje dobrog interneta u hotelu. Sa svih putovanja, ja i moj muž imamo fotografije kako sedimo za noutbukom i „odmaramo“.

 

 

- Ne. Ukoliko bih imala mogućnosti da prenesem taj posao na nekog drugog, to bih sa zadovoljstvom učinila. Ja zaista nisam trudoholik.

 

- Da li se dešava da posustajete? 

 

- Stalno. Ali šta da se radi – posustajem, ali raditi treba i dalje. Ako sediš i brineš, za to vreme na poštu pristiže tolika količina pisama, da posle ne mogu da izađem na kraj s njima.

„Pravmir“ u celom svetu
 

 

- Ne, tu ideju je imao moj, tada još uvek budući muž, s kojim smo išli u crkvu, kod oca Aleksandra Iljašenka. Anatolij – veoma dobar internet-specijalist, ima odličnu kompaniju za hosting sajtova, i što je najvažnije, on vlada izuzetnim umećem da svojim idejama ide ispred vremena. On je predložio ocu Aleksandru da napravi misionarski sajt. Ja sam bila apsolutno protiv te ideje, bila sam najveći skeptik i kritičar. Činilo mi se da će se sve to završiti veoma brzo, da dobrih tekstova imamo samo za pola godine, a na dalje ćemo ostati bez materijala.

 

U to vreme sam se već nekoliko godina bavila pravoslavnom bibliotekom u parohiji, imala sam jasnu viziju šta ljudi čitaju, a šta ne, ali ništa nisam pisala. Uopšte, ja sam više usni čovek, nego pisac. 

 

 

- Ukoliko bih imala na koga to da prenesem, ja sigurno ne bih pisala. 

U početku „Pravoslavlje i mir“ je po svojoj suštini bio parohijski sajt. Ali taj prilaz, koji su izabrali otac Aleksandar i Anatolij – dobar razgovor, pa još i o složenim problemima, koji, nekako, u običnom pravoslavnom razgovoru odsustvuju, - pokazao se veoma tražen. Počeo je da se širi auditorijum, ljudi su počeli da govore kako su im pomogli ti materijali. A mi smo uvek znali, da ako to makar i jednom čoveku bude potrebno, znači da to ne radimo uzalud. Pokazalo se da je to zaista potrebno, i proces je počeo. A imali smo dva glavna zadatka: govoriti savremenom čoveku o Hristu i pomagati mu da nađe odgovore na pitanja, na koja čovek ne može sam da odgovori. 

 

 

- Naravno, sve vreme želimo više. Najvažnije što želimo je, da ti tekstovi ne ostanu samo tekstovi. Da u novinarstvu ne dolazi samo do povećavanja broja slova, već da se pojavljuju materijali koji bi mogli istinski da pomognu. Takvi tekstovi se pojavljuju retko. Evo, na primer, priča Džiane Džesen, koja je preživela, bez obzira na izvršeni na njoj abortus! Kada smo objavili taj tekst, nekoliko meseci posle toga smo čitali odzive potpuno nepoznatih ljudi, koji su govorili da su im dosadili ti razgovori protiv abortusa, ali taj tekst je doveo do toga da ljudi zaista shvate da je abortus, ubistvo. 

 

 

- Mi ne pišemo samo radi pisanja i uvećanja posećenosti sajta. Mi pišemo o složenim pitanjima u dva slučaja: kao prvo, da bi pokazali da pravoslavcima to pitanje, taj problem, ta bol, nisu beznačajni, i kao drugo, pišemo o spornim situacijama u tim slučajevima, kada taj konflikt već prisustvuje u informacionom polju. Jasno je da je nekome, uključujući tu ponekad i crkvu kada je akter konflikta, bolje da o tome niko ništa ne piše. Ali kada situacija dostigne taj nivo, da o njoj govore ili veoma negativno, ili kada pokušavamo bar nekako da je rasvetlimo iznutra, - mi pišemo.

 

 

- Odgovornost je velika. Na mnoga pitanja nemate jedan jasan odgovor i samo jednu jedinstvenu pravilnu strategiju rasvetljavanja istine. Ali bar možemo da se borimo s tim pojednostavljenjem, koje danas nameću SMI. Ti su crni, ti beli, oni nisu u pravu – dijagnoza, presuda! Zato se trudimo da predstavimo spektar odgovora na pitanje. I još se veoma ozbiljno odnosimo prema ekspertskom statusu naših autora. Naša odgovornost se uglavnom sastoji u tome, da se trudimo da ne dajemo mišljenja ljudi, koji ne poznaju situaciju iznutra.

 

 

- Da, veoma zavidim tim redakcijama, u kojima glavni urednik odgovara za tekstove, a neko drugi rukovodi celim budžetom. Svaki dan ne treba samo smišljati nov materijal, već i budžet: možemo li dozvoliti sebi da objavimo ovaj tekst ili foto-reportažu – ili nemamo dovoljno novca za honorar? Bezgranično sam zahvalna našim čitaocima za kolosalnu pomoć, zato što „Pravmir“ živi od njihovih donacija. Ali nestašica novca veoma usporava rad redakcije. Po posećenosti i komentarisanju „Pravmir“ se nalazi na nivou svetskih izdanja, gde je jedan honorar - kao naš nedeljni budžet! Posećenost „Pravmira“ – 40-50 hiljada ljudi na dan – veća je nego u „Polit.ru“ i Openspace, i skoro da stižemo „Snob“.

 

 

- Bez zdrave konkurencije mi bi objavljivali jednu novost nedeljno. Gledajte, između parohijskih sajtova nema koknkurencije i tu vidimo apsolutnu stagnaciju. Pravoslavna SMI se zbog konkurencije razvija dinamičnije nego mnoga svetska izdanja. Ogorčava nas drugo. Marina Andrejevna Žurinskaja govori da pravoslavno novinarstvo mora da počne od toga, da novinari moraju biti hrišćani. A hrišćanskog razgovora među nama često ni nema. Ja imam iskustvo razgovora i s pravoslavcima, i sa svetskim kolegama, i mogu da uporedim reakciju i jednih i drugih na događaje potpuno istog tipa. Takve oštre i negativne reakcije, koje se ponekad sreću u pravoslavnom novinarstvu, takve konflikte i teškoće koji niču periodično među bliskim drugovima, ni jednom nisam srela u komunikaciji sa svetskim kolegama. Delom je tome uzrok to, što su u pravoslavnom novinarstvu veoma ograničeni resursi, koji utiču i na opštu preopterećenost. Veoma ogorčava to što, na žalost, među pravoslavnim izdanjima nema te saradnje koja postoji među svetskim resursima. Nadam se da će se to izmeniti.
 

Srbija i crkvene bakice
 

 

- Meni su interesantna dva pravca: jezičke manipulacije – to, na koji način se pomoću reči stvara istorija, na primer, Irak su praktično sravnili sa zemljom zbog jedne modalne konstrukcije: „tamo može biti hemijsko oružje“.

 

I kao drugo, interesuju me problemi povezani s tim, kako razni ljudi (muškarci – žene, muževi – supruge, deca – roditelji) izražavaju svoje misli i zašto ne čuju jedni druge, čak i kada govore o jednom te istom. Na žalost, sada se ne bavim istraživačkim radom onoliko, koliko bih htela. 

 

Uopšte, meni su se uvek sviđale precizne nauke. Moja mama i baka su filolozi, i ja sam pošla njihovim stopama, a cele prve godine na fakultetu sam preživljavala krizu: jasno mi je bilo za šta su potrebni fizičari, biolozi, i potpuno mi je bilo nejasno, za šta su potrebni filolozi? A potom je nastupila 1999. godina i počela je vojna kampanja SAD protiv Srbije. Imala sam veoma dobru drugaricu iz Beograda, i tada sam počela da čitam na internetu zapadna SMI o toj kampanji, a pošto sam znala šta se dešava od očevidaca, videla sam kakva kolosalna razlika postoji između događaja i njegovog rasvetljavanja, kada razaranje zemlje do temelja u SMI nazivaju mirotvornom akcijom. U tom trenutku su se dogodile dve važne stvari: našla sam svoju temu za daljnja istraživanja – manipulacije u SMI, kojom se od 99. godine bavim, i počelo je moje ocrkovljavanje. Tada sam tako jako osećala da to naša pravoslavna braća-sestre stradaju. 

 

U detinjstvu crkvu nisam volela. Kada sam imala sedam godina, veoma teško sam bila bolesna i dobru perspektivu lekari nisu obećavali, moja mama se krstila, a ja sam to kategorički odbijala – bilo mi je veoma neudobno u crkvi. Ali u devet-deset godina sve češće su počela da me muče pitanja: čemu sve ovo, zašto sada da se ide u školu, da se nešto radi, ako će čovek, sve jedno, umreti? U 12 godina sam pročitala „Jadnike“, i upravo kod Viktora Igoa sam naišla na prve nagoveštaje odgovora. Ostao mi je u sećanju jedan citat iz jedne glave – „Umreti nije strašno, strašno je ne živeti“. 

 

Posle toga su me sva ta pitanja dovela do razgovora s Bogom, i u nekom trenutku sam shvatila da treba da se krstim. Iz nekog razloga mi se činilo da Bog, Kome sam se obraćala s molbama, želi da se krstim. Zato sam se u 15 godina krstila, ali posle toga, do događaja 1999. godine u crkvu praktično nisam ni išla. 

 

U crkvu sam počela da idem zahvaljujući razgovorima s crkvenim bakicama. Jer išla sam u crkvu u farmerkama ili mini suknjicama, a one su se uvek prema meni odnosile sa velikom ljubavlju, ni reči osuđivanja, ni jednu zamerku nisam čula od njih. Uvek su mi se radovali, i osetila sam da je to ono mesto, gde s tobom ne održavaju dobre odnose samo da bi prepisali kontrolni od tebe – već gde te jednostavno vole bez nekog posebnog razloga. 
 

Retorika i život
 

 

- Stalno. To je važan deo života. I nema potrebe da se iz toga isključujemo. Dešavaju se određeni problemi, na primer, uzajamno se postavljaju razni zahtevi vezano za kvalitet rada, ali meni se čini da taj zajednički rad samo obogaćuje našu komunikaciju.

 

 

- U porodičnim konfliktima nema efekta, jer i moj muž ne poznaje zakone retorike ništa lošije od mene, i on donosi odluke isključivo samostalno, nezavisno od toga kakva je kod mene argumentacija i da li svoje stavove iznosim po svim pravilima ili ne. A uopšte, nekada sam pokušavala da dokazujem svoju pravdu, ali sam potom shvatila da je jedino što se može učiniti u međusobnim odnosima sa bliskim ljudima, iskreno govoriti zašto te to brine, jednostavno i pošteno. Čovek koji te voli, obavezno će te saslušati.

 

 

- Ponekad. Ja sam inače domaćinske prirode. Sa zadovoljstvom bi se, ukoliko bih imala više vremena, bavila raznim kućnim poslovima. Na primer, volim da šijem.

 

 

-  Ja ne tražim način da se od nečega odvojim. Jednostavno, ispada da je neke stvari mogu mnogo brže, jeftinije i lepše sašiti, nego kupiti. 

 

 

- Najbolji odmor za mene je promena posla. Predavali ste, zatim gledate šta se radi na sajtu, malo redaktirate tekst. A teoretski, mnogo šta se može raditi. Ja se dosta često bavim sportom: tenisom, jahanjem; učili su me da restauriram ikone i crtam. Tako, ukoliko se nađe malo slobodnog vremena, uvek imam čime da se bavim.

 

Napred i nazad
 

 

- Sve vreme se trudim maksimalno koliko mogu i umem, da radim to što radim – predajem i pišem o vrednostima.

 

 

- Da. Možda bi mi bilo mnogo korisnije da odem u nekakvu banku i budem pres-sekretar, gde bi mi plata bila desetak puta veća, ali ja radim u državnom visokom obrazovanju, zato što osećam da to treba raditi.  Savremena omladina je veoma dobra, ima mnogo pametnih, talentovanih, koji su zainteresovani za život ljudi. Iznenađujuće je to, što bez obzira na sve probleme, oni mogu tako živo, ispravno i veoma zrelo da reaguju na mnoga teška pitanja. Čini mi se da su oni bolji, nego što smo to bili mi pre deset godina. 

 

 

- Mene veoma zanimaju moji studenti, njihov život, zato mi je serija „Škola“ bila interesantna, upravo zbog pogleda na određenu grupaciju savremene omladine. Ja takve mlade ljude nisam sretala, ali sam želela da shvatim: eto, ukoliko se ja sutra sretnem s čovekom s takvim problemima, i ako on bude jedan od mojih studenata ili mojih čitalaca – kako da s njim vodim razgovor, kako da ga navedem na to da se otvori, da kaže šta ga brine?...

 

 

- Ja ne radim u pravoslavnoj sferi, platu dobijam samo na univerzitetu.

 

 

- Da. Relativno davno sam shvatila da nikada ne bih želela po svojoj volji, ukoliko to ne bi bilo pitanje preživljavanja, da radim u Crkvi ili pravoslavnoj organizaciji. To je omiljeni posao, koji radiš isključivo radi duše i radi ljudi. Zato sam odlučila da se svi moji radni odnosi grade samo sa svetskim organizacijama. A u pravoslavnoj oblasti… kada bih našla resurse za druge saradnike, to bi bilo dovoljno.

 

 

- Ja sam u potpunosti spremna da živim u tim budžetskim uslovima, u kojima sada živim. Moje finansijsko očajanje je uglavnom vezano za „Pravmir“, s tim što nemamo mogućnosti da realizujemo sve što bi smo mogli. Plus, imamo ogroman broj s nama povezanih ljudi, za koje smo mi skoro jedini izvor sredstava.  Jedan od autora – popadija, muž joj je sveštenik, koji dobija po dve hiljade rubalja nedeljno. Njen honorar čini drugi deo porodičnog budžeta. Ako sledećeg meseca, nekoj saradnici s mnogo dece, ili invalidu, ili prosto čoveku koji nema drugu mogućnost da radi, moram da kažem da ne možemo s tobom da radimo, jer ti ovog meseca ne možemo isplatiti platu, - šta će čovek tada raditi? A ako, na protiv, mogu da kažem da najzad imamo sredstava! Eto ta pitanja me brinu mnogo više.

 

 

- Treba.

 

 

- Čini mi se da je cilj života svakog čoveka – da se na njegovom kraju može okrenuti nazad i shvatiti, da nije sve vreme koje mu je dano, protraćio uzalud.

 

 

- Ne, medijski magnat ne bih želela da postanem… Ali ono „napred“ se i obrazuje iz našeg „nazad“ – podvodeći crtu, mi gledamo u buduće. I nadamo se na milost Božiju.

 

 

13 Februar 2015 god.

 

Izvor: http://www.nsad.ru/articles/pravoslavnyj-internet-i-ego-obitateli-anna-danilova