MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

 

Jevanđelje Gospoda našega Isusa Hrista predstavlja dobre vesti jer donosi svetu ne samo novo učenje,već i novi život kojim zamenjujemo stari.Stari život je bio prepun greha,strasti,iskvarenosti i smrti,rukovođen đavolom.Uprkos svojim "prirodnim" nasladama ostavljao je gorak ukus jer to nije istinski život za koji su ljudi sazdani,već iskvaren i bolestan,zbog  čega je praćen osećajem besmisla,praznine i nespokoja.Hristos nudi svakome novi život kao dar i mogućnost.Verujući narod je jedno sa Hristom i tako učestvuje u Njegovom uzvišenom i besmrtnom životu tj. večnosti,a to je istinski život.
 

Preduslov da se ljudi prisajedine s Hristom i vaskrsnu je da prvo umru,kroz pokajanje,u pogledu ljudi kakvi su ranije bili.Oni prvo treba da sahrane i raspnu bivšeg čoveka (tj. svoj egoizam,strasti i sopstvenu volju) na Krstu i u grobu Hristovom,kako bi sa Njim ustali i "tako  hodili u novom životu ". (Rim 6,4) Ovo je delo pokajanja i prihvatanja krsta Hristovog.Bez pokajanja kao neprestanog raspinjanja starog čoveka,vernicima nije moguće da veruju na jevanđelski način odnosno da se u celosti predaju Gospodu i da vole Gospoda Boga "svim srcem svojim,i svom dušom svojom,i svim umom svojim, i svom snagom svojom" (Mk 12,30)

Zbog toga je Gospod pokajanje učinio temeljom svoje  jevanđelske poruke i uslovom vere. "Pokajte se i vjerujte u jevanđelje"(Mk 1,15) Nije krio ni činjenicu da je život u pokajanju teška i naporna borba."Jer su uska vrata i tijesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze."(Mt 7,14) I gazeći njome vi otkrivate da ste uzeli krst pokajanja. Jer se naš stari čovek ne povlači nenasilno,a đavo se ne pobeđuje bez teško izvojevane bitke.

Monah ili monahinja se zavetuju da će tokom života slediti uzak i trnovit put pokajništva. Oni se odvajaju od svetskih stvari kako bi pridobili jedinu stvar koju žele a to je da umru za svoj pređašnji život kako bi živeli novim koji im Hristos pruža kroz svoju crkvu.Monasi zadobijaju savršeno pokajanje kroz neprekidne podvige,bdenja,post i molitvu,zajedno sa odsecanjem sopstvene volje i nepokolebljivim poslušanjem svome starcu.Uz sve ovo,oni se primoravaju da se odreknu sopstvene samoljubive volje i da zavole volju Božju.Monasi su "neprekidno savladavanje prirode".Na ovaj način oni ispunjavaju reč Božiju : "Carstvo nebesko s naporom se osvaja,i podvižnici ga zadobijaju" (Mt 11,12) Kroz "porođajne muke" pokajanja,postepeno se rađa novi čovek koji živi po volji Gospodnjoj.Sastavni deo borbe pokajanja je borba za stalnu budnost nad mislima,tako da oni odbacuju svaku iskrivljenu ili đavolju pomisao koja ih pokuša uprljati.Na taj način drže svoja srca čistim,kako bi mogli gledati Boga,u skladu sa blaženstvom koje kaže:"Blago čistima srcem jer će Boga videti".Pobeda nad samoljubljem i strastima čini monahe blagim,mirnim i skromnim,doslovce "siromašnim duhom" i učesnicima u svim vrlinama koje ističu Blaženstva.Takođe ih čini i decom,onom koju je Hristos blagoslovio i za koju je rekao da ih oponašamo ako hoćemo da uđemo u Njegovo Carstvo Nebesko.

Čitav život monaha i monahinja je učenje pokajanju,njihov moralni pravac kao pokajnika.Monasi su stručnjaci za nauku pokajanja,oni koji "ispisaše pokajnički život"(Kanon 43,Šesti ekumenski sabor) za celu crkvu.Oplakivanje i suze pokajničke su najrečitija propoved.Ceo njihov način života (ili "navika"-igra reči starca) sudi ljudima u svetu.I ukoliko ti ljudi koji su ćutke osuđeni od strane monaha ne učestvuju sa njima u pokajanju,ono ih odbija,preziru ga,mrze i smatraju smešnim.Nego što je ludo pred svijetom ono izabra Bog da posrami mudre;i što je slabo pred svijetom ono izabra Bog da posrami jake (1.Kor. 1,27).Zaista monasi,mudri u Božijim očima i ludi u očima sveta,su stranci usred sveta kao što je bio Sin Božiji.Svojima dođe,i svoji ga ne primiše (Jn 1,11),nije ga shvatao.Ponekad čak i ljudi iz Crkve,mudri i angažovani, ne razumeju ga. Njihovi tajnoviti i mirni životi su zapečaćena tajna za one koji je ne dele svojim duhom.Oni misle da su monasi društveno neupotrebljivi i lišeni bilo kakvih radova na misionarskom polju.Njihovi životi su skriveni Hristom u Gospodu “a kada se javi Hristos,život naš,onda ćete se i vi s Njime javiti u slavi.“(Kol. 3,4)

  

Samo srce čoveka koji se neprestano čisti pokajanjem od samoljublja,sebičnosti i strasti može istinski voleti Boga i druge ljude.Sebičnost i ljubav su nepomirljivi.Čest je slučaj da sebičnost veruje da je ljubeća,ali ova "ljubav" je samo patina ljubavi koja skriva lukavost i lični interes. Monasi u pokajanju gore Božanskom ljubavlju.Ljubav Božija drži njiihova srca zajedno tako da oni ne žive samo za sebe već za Boga.Duša-nevesta stalno traži svog ženika sa bolom i čežnjom i ne smiruje se dok se sa njim ne sastavi.Nije zadovoljan da služi Bogu kao sluga (iz straha) niti kao najamnik (koji očekuje Raj kao nagradu).Želi da ga voli kao sin odnosno čistom ljubavlju."Nikada se ne plašim Boga jer ga volim" govori Antonije Veliki.Što se više monasi kaju,to se više uvećava čežnja za ljubavlju Božijom unutar njih i to oni više vole Boga odnosno dublje se kaju.Pokajničke suze raspaljuju oganj ljubavi.Želja za Bogom se hrani molitvom,naročito neprekidnom molitvom srca tj.stalnim prizivanjem najslađeg imena Isusa našeg kroz molitvu "Gospode Isuse Hriste,smiluj se na mene grešnog".Molitva ih očišćuje i sjedinjuje sa Hristom.
 

U crkvenim bogosluženjima monasi se takođe predaju Bogu i Bog se predaje njima.Oni provode puno sati dnevno na bogosluženjima slaveći Boga.Njihovo učešće u bogosluženju nije "obaveza" već potreba duše koja je Boga žedna.U svetogorskim manastirima,Presveta Liturgija se služi svakog dana jer za njih nema preče stvari koju bi radili od zajedništva sa svojim Iskupiteljem,Njegovom Majkom i Njegovim ugodnicima.Tako da je služba radost i slavlje,otvaranje duše i predukus Raja.Drugim rečima monasi žive u apostolskom maniru:"A svi koji vjerovaše bijahu na okupu i imahu sve zajedničko.I svaki dan bijahu istrajno i jednodušno u hramu, i lomeći hljeb po domovima, primahu hranu s radošću i u prostoti srca,Hvaleći Boga, i bijahu omiljeni kod cijelog naroda.."(Djela 2,44-7) Čak i posle kraja bogosluženja,monasi i monahinje žive kao da su i dalje na njemu.Ceo njihov život u manastiru,poslušanja koje su im dodeljena, trpezarija, molitva, tihovanje, odmor i odnosi sa drugima u opštežiću,gostoprimljivost prema onima koji dolaze sa strane,sve su to dužnosti ponuđene Svetom Trojstvu.Manastirsko uređenje otkriva ovu istinitost. Sve počinje i vraća se sabornoj crkvi i svetom oltaru.Hodnici,kelije i sve ostalo kao centralnu tačku imaju saborni hram.Manastirski život se u svojoj celini nudi Bogu i postaje slavljenje Njega. Čak i materijalne stvari koje se koriste u bogosluženju svedoče o preobraženju života u potpunosti i sve tvari kroz milost Božiju.Hleb i vino na Liturgiji,osveštano ulje,tamjan,drveno klepalo i zvona koja obeležavaju časove,sveće i kandila koja se pale i gase u određenim trenucima na službi,pokreti pojaca i crkvenjaka,i toliko mnogo drugih pokreta i radnji predočenih viševekovnim monaškim pravilima,nisu samo puka forma niti psihološki motivi koji su tu da utiču na emocije,nego pokazuju odjeke ispoljavanja nove tvari.Svi oni koji posete Svetu Goru se sami uvere kako služba nije statična već je dinamičkog karaktera.To je kretanje ka Bogu-duša stremi ka Bogu i nosi sa sobom svu tvorevinu.


 

Na svetogorskom bdeniju,verni uživaju u jedinstvenom iskustvu radosti koja u svet dolazi kroz Hristovo iskupiteljsko delo i oni osećaju uzvišeni kvalitet živta koji Hristos nudi svetu unutar Crkve. Prioritet koji monaštvo daje bogosluženju podseća crkvu i svet da ukoliko Sveta Liturgija i bogosluženje ne postanu centar naših života,naš svet nema nikakvu šansu da postane ujedinjen i da se preobrazi,da prevaziđe raskid,različitost,prazninu i smrt,i uprkos najvećim naporima društvenih sistema i programa za njegovo poboljšanje.Monaški život nas takođe podseća da Sveta Liturgija i bogosluženje nisu samo "nešto" u našim životima nego "centar",izvor obnove i prosvećenosti svih aspekata našeg života.

  

Prvi plod ljubavi Božije je ljubav prema Njegovom obličju,ljubav prema ljudima i prema svim Njegovim stvorenjima.Kroz mnoge godine asketskog podvizavanja monasi zadobijaju "milostivo srce" koje voli na  način na koji Bog voli.Prema avi Isaku Sirinu,milostivo srce je "ono koje gori za čitavu tvar,a to su ljudi,ptice,životinje,demoni i svako drugo stvorenje,u sećanje ili na prizor od koga oči prolivaju suze i od tolikog sastradavanja i milosti, srce milostivog ustukne i nije u stanju da podnese ili čuje za bilo kakvu bol ili patnju sa kojom se tvar susreće.Zbog ovoga se takvi ljudi mole sa suzama i mole se svakoga časa i za nerazumne životinje i za neprijatelje istine i za one koji im čine zlo,da ih Gospod sve sačuva i da im se smiluje.Takođe se mole i za gmizavce zbog prekomerne blagodati koja se preliva izvan granica njihovih srca." U Starečniku (zbirci pouka i dela pustinjskih otaca), susrećemo se sa likovima žrtve i ljubavi koji nas podsećaju na ljubav Hristovu i ispoljavaju se na isti način kao i ona.Starac Agaton je govorio kako bi voleo da nađe nekog gubavca i da preuzme njegovo telo."Savršena ljubav,zar ne vidite?", kaže ava Isak Sirin. Štaviše,organizacija opštežitelnog manastira zasnovana je na ljubavi, na primeru prvih hrišćanskih zajednica u Jerusalimu.Monasima je sa Gospodom,Njegovim učenicima i prvim hrišćanima,zajedničko neposedovanje materijalnih stvari i život u Hristu.Iguman nema ništa više od mladog iskušenika.Niko nema novca da raspolaže sa njim kako hoće,osim onoga što dobiju po blagoslovu igumana za određenu potrebu. Zajedničko vlasništvo, jednakost, pravičnost, međusobno poštovanje i žrtva jednog za sve i sviju za jednog uzdižu život u opštežiću u domen istinske ljubavi i slobode.Oni koji su živeli čak i par dana u opštežiću znaju kolika blagodat leži u međusobnoj ljubavi između njenih članova i koliko to olakšava duše.Osećate se kao da živite sa angelskim sinovima.
 

Osnivač opštežića, Sv. Vasilije Veliki,govori odsečno o ljubavi u Hristu koja obitava u manastirima:"Šta može da se poredi sa ovakvim načinom života?Postoji li išta blagoslovenije?Šta je istinitije od veza i zajednice?Ili civilizovanije od druženja različitih karaktera i duša?Ljudi potiču iz različitih zemalja,iz različitih rasa i prilagođavaju se zajedničkom životu na jednom mestu sa takvom preciznošću da liče na jednu dušu ali u više tela i na više instumenata ali sa istim zvukom.Oni sa nekom telesnom bolešću imaju druge koji će saosećati s njima.Oni sa prgavom naravi koji su duševno slabiji imaju mnoge oko sebe koji će da ih ispravljaju i leče.Svaki od njih je sluga ovom drugome, svaki je gospodar drugima,i svi se sa nesumnjivom slobodom nadmeću jedni s drugima da što marljivije izvršavaju svoja poslušanja.Ova poslušanja ne izazivaju neku posebnu neslogu niti zabrinutost među starešinama, već su stvorena na osnovu slobode izražavanja mišljenja.Ljubav čini one koji su slobodni predmetom jednih drugima i osigurava slobodu kroz individualni izbor svake osobe.Ovakve nas je Gospod želeo isprva i to je razlog zbog koga nas je stvorio.Monasi ponovo oživotvoravaju našu iskonsku lepotu jer ispravljaju greh našeg praroditelja Adama,zato što ne bi bilo podele,otuđenja i ratova da greh nije razdelio našu prirodu na dvoje.Stoga oni podražavaju našeg Spasitelja i Njegov ovaploćeni život.Baš kao što je, kada je okupio svoju grupu učenika,napravio sve da se održi u zajedništvu zahvaljujući apostolima,pa i oni sami,tako i monasi koji ispituju život pažljivo uz poslušnost igumanu,podražavaju život Apostola i Gospoda.Oni žele život anđela jer pažljivo posmatraju život potonjih.Među anđelima nema nesloge,nema zavada niti sumnji - sve pripada svakom i svi oni pohranjuju za sebe blagoslove ostalih.
 

U kinoviji (opštežiću),monasi mogu doživeti apostolski i istinski tajinstva crkve,kao tajnu zajedništva i zajednice Boga i ljudi,mogu iskusiti jedinstvo vere i zajednicu Duha Svetoga,što je želja svih hrišćana.Iz iskustva znaju da crkva nije verska fondacija niti institucija,nego zajednica u Hristu,Telo Hristovo,skup nekad rasijane djece Božije (Jov.11,52),njihova porodica u Hristu.Ovo eklisiološko iskustvo daje monasima mogućnost da vide svoju sabraću kao delove istog tela i da ih poštuju kao samog Hrista.Ovo je objašnjenje za nesebično gostoprimstvo prema posetiocima i hodočasnicima,kao i za neprekidnu molitvu za sve žive i mrtve,poznate i nepoznate. Monasi ispunjavaju svoju ljubav prema ljudima u svetu na različite načine,putem krepljenja njihovih duša i duhovne podrške koju im pružaju.Mnogi koji su opterećeni i umorni u duši,utočište nađu u manastirima,naročito na Sv.Gori,kako bi našli mir u duši uspomoć duhvnih otaca koji su već pronašli mir s Bogom.Nije tako neuobičajeno za iskusne svetogorske duhovne oce da odu u svet,da umire hrišćane i da ih u veri učvrste.

 

Blaženi Serafim Sarovski,veliki ruski isihasta prošlog veka,rekao je da ako se smiriš pred Bogom,mnogi će se od tebe smiriti.Sveti Srafim je govorio iz ličnog iskustva i iskustva duge isihastičke tradicije Crkve.Dobro je primećeno da što se više Oci koji su se smirili pred Bogom povlače u pustinju,to je više naroda koji hrle ka njima radi duhovne koristi. U određenim slučajevima, monahe priziva sam Gospod,kao što je bilo sa Svetim Kozmom Etolskim koji je trebalo da preduzme obuhvatniji zadatak propovedanja i prosvetljenja.Ali to je uvek priziv od Gospoda,nikad sopstveni.Da li je Sv.Kozma zaista mogao spasiti i prosvetliti porobljeni grčki narod da nije bio prvo i sam prosvećen i uglačan dvadesetogodišnjom monaškom askezom, tihovanjem, pročišćenjem i molitvom. 


 

Monasi ne pokušavaju da spasu svet pastirskom ili misionarskom aktivnošću jer kao "siromašni duhom" oni smatraju da teško da mogu da spasu druge ako nisu spasli pre toga sami sebe.Oni se predaju Gospodu bez ikakvih planova ili uslova.Uvek spremni da ih Gospod pozove i da poslušaju Njegovu zapovest.Gospod poziva radnike u svom vinogradu da rade na onaj način za koji On smatra da će im koristiti i da će ih spasiti.On je prizvao Sv.Grigorija Palamu da se poduhvati pastirske zaštite solunskog naroda i da u pravoslavnu terminologiju uvede veru naših otaca.On je od Sv.Kozme zahtevao da izađe i propoveda i ide na misinarska putovanja,dok je Sv.Nikodima Agiorita prosvetlio da propoveda a da nikad nije izašao u svet,putem svojih teoloških i duhovnih spisa,koji i do dana današnjeg privode mnoge Gospodu.
 

Drugi su prizvani da koriste svetu kroz tihovanje i istrajnost,kroz svoje molitve i suze,kao što je bio slučaj sa prepodobnim Leontijem (Dionisijatskim) koji za 60 godina nikad nije izašao iz manastira nego je ostajao u svojoj zatamnjenoj keliji.Gospod je pokazao da je prihvatio njegovu žrtvu dajući mu dar prozorljivosti.Nakon njegovog upokojenja iz njegovih moštiju poteklo je miro.Međutim ono što najviše čini monahe radošću i svetlošću ovoga sveta je to što čuvaju lik Božiji u sebi.U neprirodnom stanju greha u kome živimo,zaboravljamo i gubimo kompas šta to znači da budemo pravi ljudi.Monasi nam pokazuju kakvi smo bili pre pada i kako su ljudi koji su se prosvetlili zapravo obličje Božije.Tako su oni nada čovečanstvu,barem onima koji su u stanju da raspoznaju našu pravu i suštinsku prirodu bez predrasuda prolaznih učenja.Ako ljudi ne mogu biti proslavljeni i ako mi lično nikad nismo upoznali nekog takvog,teško je nadati se u mogućnost prevazilaženja našeg palog stanja i zadobijanja stanja za koje nas je Bog stvorio,a to je radosno proslavljanje.Kao što je govorio Sv.Jovan Lestvičnik "svetlost monasima su anđeli,a svetlost ljudima u svetu su monasi"(Slovo 26) Kako monasi imaju blagodat prosvetljenja i u ovom životu,oni su znaci i obeležja Carstva Božijeg pred svetom.Prema Sv.Ocima,Carstvo Božije je dar Duha Svetoga koji obitava u nama.Kroz monahe i monahinje,svet saznaje "nesvesno" i vidi "nevidljivo" ličnost i slavu oboženog čoveka i kroz njega Carstvo Božije koje nije od ovoga sveta.
 

Dakle,kroz monaštvo,Crkva zadržava eshatološku svest apostolske crkve,održava u životu očekivanje dolaska Gospoda i njegovo tajinstveno prisustvo među nama,i činjenicu da je Carstvo Božije unutra u nama.Sećanje na smrt i plodna devstvenost vode monahe unapred u buduće doba.Kako uči Sv.Grigorije Bogoslov "Hristos je rođen od djeve i napravio je odredbu za devstvenost kao nešto što nas vodi drugde i skraćuje naše ovozemaljsko postojanje,odnosno upućuje nas iz ovog sveta ka sledećem,iz sadašnjeg u budući..a on (Vasilije) ubedio je ljude u vezi devstvenosti,okrećući ih iz divljenja prema spoljnjoj lepoti ka unutrašnjoj i od dela ka onome što se nemože videti.Monasi koji su devstvenici u Hristu prevazilaze ne samo ono što je neprirodno nego i ono što je prirodno i pošto dosegnu natprirodno oni dosežu bespolnu formu angela,o čemu je Gospod rekao "jer o vaskresnju niti se žene niti udaju,nego su kao anđeli Božiji na nebu" (Mt 22,30).Baš kao i angeli,monasi i monahinje,ostaju devstvenici ne da bi stekli neku praktičnu korist za Crkvu (misionarska aktivnost) već da bi proslavili Boga "tijelom svojim i duhom svojim,jer su Božiji."(1.Kor 6,20)
 

Prema shvatanju Sv.Grigorija Niskog,devstvenost stavlja granicu na smrt,kao što je bio slučaj sa Majkom Božijom.Smrt je vladala od vremena Adama sve do nje jer ono što se sa njom desilo je kao kad bi se kamen obrušio na plod devojaštva i smrskao se.On je smrskan u svakoj duši u ovom prolaznom životu,kroz devstvenost,injegova vlast je svrgnuta obzirom da otad nema više koga da povredi.
 

Evangelski,eshatološki duh koji monaštvo održava takođe štiti crkvu u svetu kako ne bi postala sekularna ili se našla u grešnim okolnostima koje su u suprotnosti sa tim jevanđelskim duhom.Iako tihi i izolovani u smislu lociranosti,monasi su duhovno i tajinstveno u središtu Crkve i sa visoke propovedaonice poučavaju o tvrdnjama Gospoda sviju nas i o potrebi da se živi u potpunosti hrišćanski.Oni okreću svet ka Gornjem Jerusalimu i slavi Svete Trojice,kao sveopštem cilju tvorevine. Ovo je autentično apostolsko predanje,propovedano u svakom dobu od strane monaštva i zahteva apostolsko odricanje od svega i život Krsta.Baš kao i apostoli i monasi ostavljaju sve iza sebe,slede Hrista i ispunjavaju Njegovu reč : "I svaki koji ostavi kuće,ili braću,ili sestre,ili oca,ili mater,ili ženu,ili djecu,ili zemlju,imena mojega radi,primiće sto puta onoliko,i dobiće život vječni." "Ništa nemajući,a sve posedujući" oni dele stradanja,lišavanja,podvige i zemaljske nesigurnosti Sv.Apostola.
 

Ali,kao i Apostoli,oni su se udostojili da postanu "očevici slave Njegove"(2.Pt 1,16)i da imaju lično iskustvo blagodati Duha Svetoga kako bi i oni mogli reći da je "Isus Hristos dođe u svijet da spase grješnike,od kojih sam prvi ja"(1.Tim 1,15),i da "što bješe od početka,što smo čuli,što smo vidjeli očima svojima,što sagledasmo i ruke naše opipaše,o Logosu (Riječi) života:I život se javi,i vidjeli smo,i svjedočimo,i objavljujemo vam Život vječni,koji bješe u Oca,i javi se nama."(1.Jn 1,1-2) Ovo viđenje slave Božije i sladost Hristove posjete monasima,opravdavaju sve njihove apostolske borbe i čine monaški život "pravim životom" i "blaženim životom" koji ne bi menjali ni za šta. Monasi nevidljivo prenose ovu blagodat svojoj braći i sestrama u svetu takođe,kako bi svak mogao da vidi,da se pokaje,da veruje,da bude utešen,da se raduje u Gospodu i veliča milostivog Boga "koji je dao takvu vlast ljudima"(Mt 9,8)

Prevod sa engleskog Jovana Stanojević
06.12.2015.

 

Preuzeto sa: http://pemptousia.com/2014/07/evangelical-monasticism-part-1/