slika Sergej Kirilova, Hrista radi jurodiv
Niko ne želi da se oseća glupim. Kada se to dogodi naše lice se zacrveni, a naše oči obično gledaju na dole. Tada obično želimo da se sakrijemo ili da pobegnemo, a kako crvenilo na licu prolazi tako se mržnja u srcu stvara. A ono što sledi, odnosno naše reči i dela su takva da se zbog njih kasnije kajemo. Kada se osetimo glupim onda obično posle toga i odreagujemo glupo, neshvatajući da strpljenje, a i udaljavanje od takve situacije nas može smiriti. Pošto je ovo univerzalna istina, veoma je začuđujuće zašto su veliki svetitelji odlučili da od sebe prave da su ludi radi svog spasenja i spasenja drugih. I zaista, još začuđujuće je da je za sve ljude neophodno da od sebe prave da su ludi ako žele da budu spaseni.
U Rusiji je skoro napisana knjiga koja koristi mnoge istinite događaje iz života svetitelja koji su bili ludi Hrista radi. Najpotresniji detalji iz ove knjige su delovi u kojima piše o unutrašnjem stanju ovih svetih ljudi. Ali, bez sumnje, najteži deo je da sve ovo objasnimo modernim čitaocima. Ipak, mislim da je knjiga uspela da prikaže ono što želi da pretstavi. Ona nam dokazuje duhovnu snagu ovih svetitelja.
U jednoj knjizi koja opisuje svetitelja ludog Hrista radi govori se o čoveku koji je zbog svoje gordosti i osećaja sramote pred ljudima uticao da žena i dete umru priikom porođaja. Ta žena je trebala da bude njegova supruga, ali je njega bilo sramota da je oženi i krio je od društva da je ona trudna, tako ne samo da nije bila u bolnici kada je trebala da se porodi, nego ni na samrti nije pozvao sveštenika da je ispovedi i pričesti.
U knjizi takođe piše šta se dalje dogodilo. Jedan Starac, monah, je razgovarao sa tim čovekom nakon smrti te žene i deteta prilikom porođaja i rekao mu da postoji večni Bog i da je on Svemilostiv. Ali milost dolazi kao nagrada za trud. Takođe mu je rekao da kada duša napusti telo ona više ne može da radi na svom spasenju, jer se spasenje gradi u zemaljskom životu, ali da on može da se potrudi umesto upokijenih, jer su oni deo njega.
Ostatak svog života taj čovek je proveo živeći za ženu i dete koji su se upokojili. Bio je lud Hrista radi, živeo je u postu i siromaštvu, dobio darove da isceljuje bolesti kod ljudi, odlazio na hodočašće u Jerusalim.
Ova knjiga ne nudi nešto primamljivo za čitaoce kao druge knjige, jer na kraju čovek lud Hrsita radi postaje toliko duhovan da svoje telo nakon smrti ostavlja životinjama u šumi.
Ali sve to nije ništa novo. Tokom istorije postojalo je mnogo ljudi u Pravoslavlju koji su bili ludi Hrista radi i koji su na taj način postajali veliki Svetitelji.
Svakome je potrebno da bude lud Hrista radi da bi se spasio. Ali naravno ne mora da ide do takvih ekstrema. Po rečima Starca Sofronija takav put je put Gospodnji. Samim odlaskom na ispovest mi to ispunjavamo, ali to se može ispuniti i u svakodnevnom životu.
Za neke to je alarmantno jer nema mnogo ljudi koji bi želeli da prođu kroz sramotu. Razne neugodne emocije se stvaraju kada smo posramnjeni i kada nam kažu da ništa ne vredimo. Za one koji posramljuju druge može se reći da je to demonski jer time žele da unište drugog čoveka. A sasvim je drugo kada neko dobrovoljno postaje lud Hrista radi.
Sam Hristos je prošao kroz poruge i sramotu, ali je rekao da niko ne može da uzme Njegov život već da ga on dobrovoljno predaje. Prava sramota je bila kod Adama i Eve koji su prekršili zapovest Božiju i osećali se golim. A Bog im je dao da se pokriju da ih ne bi bilo sramota čak i nakon pada. Kada dobrovoljno podnosimo porugu i sramoćeenje Hrista radi onda upoznajemo sebe i Hrista.
Naši pravi životi su u većoj meri sakriveni od drugih ljudi. Kako se oblačimo i kako se ponašamo je trud koji mi ulažemo da bi pokazali naše društveno lice. Ovo je sasvim normalno i ne pretstavlja iskrivljeno ponašanje. Ali može da uzme formu iskrivljenog ponašanja kada nas je od nečega sramota i kada želimo nešto da sakrijemo. Što veću sramotu i bol osećamo to veću potrebu imamo da se sakrijemo. Čak i u našim privatnim životima mi smo retko sasvim iskreni. To se pogotovo pokazuje kada treba da odemo na ispovest, jer tada treba da budemo potpuno iskreni.
Sveta Tajna Ispovesti je ostrvo sigurnosti jer tu naša volja pobeđuje sram i onda pokazujemo svoje pravo lice. Za vreme ispovesti mi spoznajemo našu pravu ličnost. A tek kada vidimo svoje pravo lice onda možemo da se nadamo da će mo videti i lice Hrista u sledećem životu.
Otkrivanje svog pravog lica nosi osećaj sramote i predstavlja delo koje se naziva biti lud Hrista radi. Mnogi ljudi se plaše da će sveštenik da misli loše o njima nakon ispovesti. Zbog toga se često pravdamo na ispovesti da bi sačuvali svoj iskrivljeni identitet.
Do nekog stepena, biti lud Hrista radi je u osnovi svakog monaškog poziva. Svaki koji ostavi svoje roditelje, svoju imovinu, i ne stupa u brak pa samim tim nema ni dece je na neki način lud Hrista radi. Šta više, otšelnici žive isposnički i skoro da ništa ni ne jedu pa se isto i za njih može reći. Naravno, tokom vremena za monahe sve to postaje normalno. Ludi Hrista radi vekovima pokazuju uglednim ljudima i svim silama svetskim da su u stvarnosti te sile i taj ugled na kraju ništa.
Iako ludi Hrista radi predstavljaju ekstremu oni skidaju maske koje ljudi nose preko svog pravog lica. A kako će mo videti Hrista ako prvo ne vidimo svoje pravo lice.
Otac Stephen Freeman
Prevod sa engleskog: čtec Vladimir (Srbljak)
09.07.2016.
