MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Poslednje javljanje Vaskrslog Hrista Spasitelja završilo se Njegovim Vaznesenjem na nebo, koje najdetaljnije opisuje jevanđelist Luka. Ukratko o tome govori i jevanđelist Marko. Do ovog javljanja došlo je u Jerusalimu, kada su se apostoli vratili iz Galileje, posle četrdeset dana tokom kojih im se Gospod ne jednom javljao, učeći ih o Carstvu Božijem, kako saopštava sveti jevanđelist Luka (Dap 1,2-5). Gospod je dao zapovest apostolima da ostanu u gradu Jerusalimu, dok se ne obuku u silu s visine, obećavajući da će im poslati obećanje Oca Svoga, pod čime treba podrazumevati slanje Duha Svetoga, radi pomoći u delu njihove vaseljenske propovedi. Duh Sveti je trebalo da im da neophodnu silu za savršavanje ovog velikog dela – propovedi Jevanđelja čitavom svetu. 

Zatim je Gospod izveo Svoje učenike napolje iz Jerusalima, do Vitanije, koja se nalazi na istočnoj strani Maslinove gore, i podigavši ruke Svoje blagoslovi ih, izgovarajući očigledno poznate reči, kako je bilo prihvaćeno u Starom Zavetu, ali koje jevanđelista ovde ne navodi. Simvoličko dejstvo podizanja ruku prilikom blagosiljanja bilo je poznato u Starom Zavetu, kako saopštava, na primer, knjiga Levitska (9,22). 

I dok ih On blagosiljaše, odstupi od njih i uznosaše se na nebo. „Kako čudesan postupak – kaže mitropolit Moskovski Filaret – Gospod blagosilja i još ne okončava Svoj blagoslov, nego nastavlja da blagosilja i pri tome se uznosi na nebo. Šta to znači? Znači da On neće da prekine Svoje blagosiljanje, nego nastavlja da bez kraja blagosilja Crkvu Svoju i sve koji veruju u njega. Pomislimo, braćo, na to da su i danas nad nama podignute Njegove ruke, i Njegov pogled, i blagoslov Njegov. Kakva sramota i užas za one koji Ga obuzeti zemaljskom sujetom zaboravljaju. A kakva radost za one koji Ga ljube“.

Učenici su se poklonili Bogočoveku Koji se uznosio ka Svom Ocu, i vratiše se u Jerusalim sa radošću velikom. Ova radost poticala je odatle što su sada sopstvenim očima videli slavu svog Gospoda  i Učitelja, i što su očekivali ispunjenje Njegovog obećanja o slanju Duha Svetoga. Oni sada kao da su se preporodili, nesumnjivo usled toga što je Vaskrsli Gospod četrdeset dana prebivao sa njima i učio ih tajnama Carstva Božijeg. U takvom molitvenom stanju uzvišenog poleta, oni bejahu neprestano u hramu hvaleći i blagosiljajući Boga zbog svega što im je bilo dato da dožive, vide i čuju, i zbog velike misije propovedi jevanđelskog učenja koja im je predstojala. 

Sveti Marko tome dodaje da je Gospod, kada se vazneo na nebo, seo Bogu sa desne strane. Ovo je slikovit izraz, koji se zasniva na nekim viđenjima (Dap 7,36), i koji označava to da je Gospod po Svojoj ljudskoj prirodi primio Božansku vlast nad čitavim svetom, zajedno sa Bogom Ocem, jer sedenje sa desne strane na jeziku Biblije označava podelu vlasti onoga koji sedi na prestolu  sa onim ko je seo pokraj njega. 

Sveti Marko svoje Jevanđelje zaključuje svedočanstvom o tome kako su apostoli otišli iz Jerusalima i kako su propovedali svuda, po čitavom svetu, a Gospod im pomagaše, i reč potvrđivaše znacima, dokazujući istinitost reči čudesima koja su pratila njihovu propoved, o čemu nam detaljno govori knjiga Dela apostolska. Sva Jevanđelja se završavaju rečju: Amin, što znači: zaista je sve bilo tako, kako je opisano u Jevanđelju. 

Arhiepiskop Averkije (Taušev): Pravoslavno tumačenje Novog Zaveta, Obraz svetački, Beograd 2006.  

Smrtovnice Osmrtnice