MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Za list Srednjoevropske eparhije “Crkva”

PRESVETA BOGORODICA POMAŽE SVAKOME…

Manastir Lepavina se nalazi kod istoimenog sela u Hrvatskoj, nedaleko od Koprivnice, opština Sokolovac. Ime je dobio po šumi oko njega, koja se zove Lipa, i gradine u njoj, koja se zove Vina. Crkva je posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice.

Manastir je po predanju osnovan 1550. godine. U 17. i 18. veku lepavinski monasi su održavali žive veze sa Rusijom, odakle su dobijali pomoć i milostinju. Godine 1701. došao je u tako tešku situaciju da su morali prodavati manastirske knjige. Kad je austrijski car Karlo VI dao manastir Marcu unijatima, za pravoslavne Srbe Varaždinskog generalata osnovao je novo vladičanstvo, sa sedištem u manastiru Lepavini. Za lepavinskog vladiku postavljen je Simeon Filipović, čija je rezidencija bila u Severinu, kod Bjelovara. Godine 1693. boravio je u Lepavini ovde neko vreme i patrijarh srpski Arsenije III. Čarnojević. Sadašnja manastirska crkva sagrađena je 1745., a visoki zvonik dozidan je 1770. godine. U toku 2. svetskog rata manastir je pretrpeo teška razaranja, kako hram tako i konaci.



Silom Božjom, najveće blago manastira Lepavine, čudotvorna ikona Presvete Bogorodice, sačuvana je ispod cigle i šuta. Dugo se nije znalo gde se nalazi, a pronađena je u Zagrebu i 1969. vraćena u manastir. Konak je obnovljen uz pomoć nemačkih crkvenih organizacija iz Štutgarta. Dolaskom u manastir oca Gavrila Hilandarca celokupno zdanje je obnovljeno, a molitve ispred čudotvorne ikone ispunile su ne samo ovaj hram, već i mnogobrojne duše širom sveta. To je i razlog što smo za sagovornika za naš list "Crkva" izabrali i među nama dobro poznatog oca Gavrila.

Ur: Oče Gavrilo, Vi ste u manastiru Lepavini već više od deceniju i po. Skoro isto toliko vremena ste proveli u najvećoj srpskoj svetinji, manastiru Hilandaru. Da li biste za naše čitaoce mogli da napravite jedan osvrt na ta dva boravišta.

- Hilandar je duhovno ognjište celog srpskog naroda koje nam već osam vekova svetli i zagreva nas, a Lepavina je oganj prenesen sa tog ognjišta pre 450 godina. Lepavinski manastir je osnovao Hilandarac, pustinjak Jefrem (Vukodabović), Hilandarci su ga tokom njegove istorije nekoliko puta i obnavljali. Oba hrama, i hilandarski i lepavinski, posvećeni su Vavedenju Presvete Bogorodice. U Hilandaru sam bio od svoje 23. do 36. godine, to je životno doba kada monah duhovno sazreva, stiče duhovnu snagu. Kada sam kao mlad monah otišao u Hilandar, to je bilo sa namerom da tamo ostanem do kraja života. Ali, promisao Božji me je doveo u Lepavinu. Jedan ruski duhovnik, nas savremenik, rekao je: "Svi mi odlazimo na Svetu Goru da ostanemo, ali Božji promisao hoće da se neki vrate. Neki na njoj završe osnovnu školu, neki srednju, neki univerzitet, pa se onda vrate da šire svetogorsku duhovnost".

Taj duh Svete Gore odnosili su u pravoslavne zemlje mnogi svetitelji, sv. Antonije Pečerski se podvizavao kod manastira Esfigmena, pa sv. Pajsije Veličkovski... I naš verni svetosavski narod diše tim duhom jer su se putem Sv. Save i mnogi hilandarski igumani i monasi vratili sa Svete Gore da bi posle kao patrijarsi, episkopi ili duhovnici vodili našu Crkvu. Sve duhovno znanje koje sam stekao je svetogorsko i hilandarsko. Kad ste tamo, dovoljno je samo da slušate taj govor, svetootački i podvižnički, govor o molitvi, o spasenju duše... Odlazio sam i u druge manastire, da slušam pouke iskusnih duhovnika. "Praktična nastava" su bili susreti sa starcem Pajsijem, ocem Serafimom na Karuljama, ocem Lukom u manastiru Filoteju, starcem Kirilom u Belojezerskoj keliji, gde sam proveo godinu dana. I naši srpski duhovnici su bili puni svetootačkog predanja, starac Nikanor, moj duhovnik, pa starac Mojsije, Sava... Zahvalan sam Bogu što sam bio u Hilandaru u njihovo vreme. Tamo su dolazili i ugledni književnici, akademici, i od njih je moglo mnogo da se nauči. Pravi duhovni univerzitet...

Na mene je naročito uticao otac prota Mateja Matejić, književnik i profesor na Kolumbus univerzitetu, koji je često dolazio u Hilandar. On me je poučio izdavačkom poslu, inspirisao za časopis, dao mi mnoge savete. Eto, sve što sam stekao i preneo u Lepavinu je iz Hilandara. Kao kad se drvo presadi iz voćnjaka. Kad sam došao, Visokopreosvećeni Mitropolit G. Jovan mi je rekao: "Hilandarac je osnovao ovaj manastir, došlo je vreme da Hilandarac obnovi monaški zivot u njemu". Gospod me je udostojio da Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj služim vec 16 godina, dao mi je dobro i poslužno bratstvo, dao mi je slovesno stado da o njemu brinem, dao mi je i duhovna čeda kod vas u dijaspori, ali ja ću do kraja života ostati Hilandarac i Svetogorac.

Ur: Kako je tekla obnova manastira Lepavine i ko su bili najzaslužniji "zadužbinari"?

- Za obnovu manastira najzaslužniji je Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit G. Jovan, on je ubrzo nakon svog dolaska na Eparhiju zagrebačko-ljubljansku organizovao obnovu manastira. Postavljen je bakarni krov na crkvu, u čemu je sa blagoslovom preosvećenog vladike Vasilija, koji je nekad kao iskušenik proveo pet godina u manastiru Lepavini, pomoć dala i Eparhija zvorničko-tuzlanska. Takođe, počela je obnova istočnog dela konaka i gospodarskih zgrada.

Mitropolit je uložio i mnogo truda da bi odobrovoljio moguće ktitore i priložnike. Razgovarao je sa njima, pričao im je o značaju manastira, o čudotvornoj ikoni.... Njegove reči su poseban utisak ostavile na sestru Ursulu, protestantsku monahinju. Ona je i pre susreta sa Mitropolitom čula za Lepavinu, jer je njen manastir u Pomerolu, u Francuskoj, pre toga posetila profesorica Branka Pribić iz Zagreba. Kada su sestra Ursula i igumanija tog manastira došle u Jugoslaviju, bile su i kod Mitropolita, u to vreme vikarnog episkopa lepavinskog. Izrazile su želju da posete naš manastir, i kada su stigle videle su zašto je Mitropolit tada bio žalostan. Manastir se nalazio u veoma lošem stanju; na starom, tada jedinom delu konaka visio je znak opasnosti. Zavod za urbanizam iz Koprivnice je to postavio jer je zgrada svaki čas mogla da se uruši.

Kad je to videla, sestra Ursula je hrabrila Mitropolita, rekla mu je da će se Presveta Bogorodica pobrinuti za Svoj manastir. Na Konferenciji evropskih crkava u manastiru Žiči Preosvećeni vladika G. Stefan predložio je 1982. godine da se manastir Lepavina uvrsti u program međucrkvene pomoći, što je i prihvaćeno. Pomoć je pristizala, bila je sa zahvalnoscu prihvaćena, ali nje nije bilo dovoljno za potpunu obnovu manastira. I sestra Ursula se angažovala, gde je god mogla govorila je o Lepavini, pa su uskoro Evangelski omladinski deo iz Virtenberga i vernici Evangelističke crkve iz Štutgarta ponudili da pomognu u obnovi. Mitropolit nije žurio sa odgovorom, mislio je da će teret obnove ipak moći da ponese naš verni narod. Na kraju, kad je video da je to jedini način, prihvatio je ponuđenu pomoć.





Kada sam ja 1984. godine došao u manastir, obnova vanjskog dela starog dela konaka je bila u toku, a sredstva su bila izdvojena iz eparhijskog fonda i od priloga naših vernika.

Manastir je 1986. godine dobio građevinsku dozvolu i odmah se počelo sa podizanjem novog krila konaka, na mestu porušenog u 2. svetskom ratu. Tri godine zaredom je omladina iz Štutgarta dolazila u naš manastir i u tri grupe od po 30 ljudi radila na podizanju zapadnog dela konaka. Danas, hvala Bogu, u tom delu boravi veći deo bratstva, tu je i kuhinja, velika trpezarija, ali treba reći da radovi na obnovi nisu prema početnom planu završeni sasvim do kraja.

Ur: Najveća svetinja manastira, čudotvorna ikona Presvete Bogorodice, bila je dugo van manastira. Kako je došlo do njenog povratka pod svodove lepavinskog hrama?

- Manastir je1941. godine zapusteo, jer su monasi bili proterani, a 1943. je doživeo razaranje, kada ga je bombardovala nemačka avijacija. Na crkvu su pale tri granate, od kojih je jedna probila krov i unutra eksplodirala. Skoro sav crkveni inventar  je bio uništen, pa tako i prelepi ikonostas, remek-delo ranog srpskog baroka. Ikona Presvete Bogorodice je čudom Božjim ostala neoštećena, ali se posle rata dugo o njoj nije ništa znalo. Pronađena je tek 1967. godine. Dok je nešto tražio među zabačenim stvarima na tavanu Zagrebačke mitropolije, tadašnji nastojatelj lepavinskog manastira o. Simeon (Sakulj) ugledao je čudotvornu ikonu. Ne zna se ko ju je i kada doneo u Zagreb i ostavio gore na tavanu. Tada je bila predana na restauraciju i na Veliku Gospojinu 1969. godine vraćena je u manastir. Bila je služena sveta arhijerejska liturgija i tom prilikom je Presveta Bogorodica velikim čudom oglasila vernom narodu Svoj povratak u svetovavedenjski hram manastira Lepavine. Za vreme čitanja molitava pred čudotvornom ikonom jedan gluvonemi dečak je zaspao na amvonu, a kad se probudio prišao je mami i progovorio: "Mama, mama!".

Ur: Kada ste i kako otkrili da Presveta Bogorodica rado prima i uslišava molitve pred tom Njenom ikonom?

- Ikona Presvete Bogorodice Lepavinske je među najpoštovanijim Bogorodičinim ikonama u našoj Crkvi. Za njenu čudotvornu moć se odavno zna, u manastirskoj hronici su ostala zabeležena svedočanstva o isceljenjima još iz 18. veka. I od svojih prethodnika u manastiru ja sam slušao kazivanja o čudima, tako da ne mogu da kažem da sam ja tu nešto otkrio. Presveta Bogorodica je uvek izlivala Svoju blagodatnu milost na one koji dođu da joj se pred Njenom lepavinskom ikonom obrate u nevolji. Ona je naša Brza Pomoćnica, stalno spremna da nam pomogne, da se zauzme za nas kod Sina Svoga i Boga našeg Isusa Hrista. Ali, žalosna je istina da mi Njenu pomoć nismo ni tražili. Na početku, kad sam došao u manastir Lepavinu, skoro niko, osim na velike praznike, nije dolazio toj svetinji. Jedna žena iz Virovitice je redovno dolazila na molitvu za svoju bolesnu kćerku, ona je govorila kako se posle molitve njena kćer oseća bolje. U većem broju je naš narod počeo da dolazi pred rat, i u godinama rata. Tako je to, bez nevolje nema bogomolje. I čim su vernici došli pred Njenu ikonu u Lepavini, Presveta Bogorodica ih je majčinski pomilovala i primila pod Svoj isceljujući pokrov.

Ur: Izašla je nedavno knjiga svedočanstava o čudima pred Ikonom. Koje svedočenje je lično na Vas ostavilo najjači utisak?

- Svako ko dođe Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj da od Nje zatrazi pomoć i utehu ima svoju muku, nosi svoj krst. Težina tog krsta poznata je samo Gospodu Bogu, i zato nijedno svedočanstvo ne može da se izdvoji. Ja sam u manastiru da vršim svoje poslušanje, da se Gospodu i Presvetoj Bogorodici molim za one koji dođu. Presveta Bogorodica vidi u srce svakoga ko stane pred Njenu ikonu, i ja ne smem nikoga da stavljam iznad drugoga. Ipak, jedan znak Njenog prisustva među nama grešnima bio je posebno upečatljiv. To je čudo u Bjelovaru, 1991. godine, kojem su mnogi bili svedoci, pa i visokopreosvećeni Mitropolit Jovan. Uramljena ikona Presvete Bogorodice Lepavinske je zajedno sa kandilom počela u stanu jednog vernika da se kreće u vidu krsta, a posle se iz dana u dan kretala gore-dole. Na Svetlu sredu, kad sam došao sa dve vernice, tokom čitanja akatista se osetio blagouhan miris, a u desnom donjem uglu se zarosilo miro. Bila je to velika uteha za sve pravoslavne vernike u tom kraju, ali i veliki znak, povezan sa ratnim zbivanjima i nevoljama koje su usledile.

Ur: Da li je bilo i onih koji su iz manastira otisli neutešeni i razočarani? Ima li i takvih svedočenja?

- Ako ih je i bilo, to meni nije poznato. Mi treba da znamo da svemilostivi Gospod, Koji želi da se svi ljudi spasu, brine o nama i onda kad mislimo da je daleko od nas, kad nam se čini da ne čuje nase molitve. A On ih uvek čuje, samo nam ne daje uvek ono što bismo mi želeli. Kao što otac ne udovoljava svakoj želji svog deteta, jer hoće da ga sačuva od bilo kakve štete, tako i Otac naš nebeski ne ispunjava svaku našu molitvenu želju, jer hoće da nam duše sačuva za Svoje večno carstvo. Zato ponekad dopušta i stradanje tela, da bi se duša očistila ili probudila iz grehovnog sna. A mi vidimo kratko, pa nam se čini da Gospod ne čuje... Pa i u svetovnom lečenju, oboleli ljudi odu u bolnicu, tamo ih doktori leče, pa neko izađe izlečen, ali neko ne. I niko posle ne kaže kako doktor nije hteo da izleči pacijenta.

Ur: Dobijate puno zahvalnih pisama. Odgovarate li i lično isceljenima ili je dovoljno što svedočenje objavite u manastirskom časopisu?

- Sa onima koji su vezani za našu svetinju i za mene kao duhovnika kontaktiram pretežno telefonom. Važno je da se čuje neposredna, živa reč, jer ponekad u razgovoru više govori boja glasa nego same reči. Iz manastira šaljemo i pisma, ali preko elektronske pošte. A zahvalna pisma onih koji su dobili milost isceljenja objavljujemo zato da bi se proslavilo ime Gospodnje, i da bi se tim svedočenjima verni ukrepili, a neverni urazumili.

Ur: Iz svedočenja o čudesnim isceljenjima vidimo da u manastir dolaze i inoslavni (rimokatolici, protestanti), pa čak i inoverni (muslimani). Kako oni doživljavaju ovu svetinju Pravoslavlja?

- Manastir Lepavina se nalazi u sredini u kojoj je većinsko stanovništvo rimokatoličke veroispovesti. Onima od njih koji dođu u naš manastir najčešće je to prvi susret sa Pravoslavnom crkvom. Zbog toga na celom manastirskom bratstvu leži velika odgovornost, da dostojno svedočimo istinu Pravoslavlja i našu Crkvu. Ako mi po našoj nemoći i nismo dostojni toga pozvanja, sama Presveta Bogorodica je osvetlela Svoj svetovavedenjski lepavinski hram, pa tu svetlost vide i mnogi koji nisu pravoslavni hrišćani. Zato i oni dolaze sa poštovanjem prema čudotvornoj ikoni, tražeći pred njom pomoć. Po svojoj veri je i dobijaju, kao što su je dobijali Albanci i Turci u manastirima Ostrog, Zočište, Dečani, Devič, Sv. Naum... Isto tako, meni kao duhovnom licu prilaze sa poverenjem, ne opterećuje ih to što sam pravoslavni sveštenomonah. Mnogi od njih traže savet, pouku, duhovni razgovor, i ne ustručavaju se da mi otkriju svoje probleme. Moje je da se prema svakome ko sa dobrom voljom dođe u naš manastir odnosim kao prema onome koga nam je Gospod poslao.

Ur: Vi i Vaše vredno bratstvo preživeli ste u manastiru i strahote poslednjeg rata. Kako ste doživeli vreme od 1991. do 1995. godine?

- Strahote tog rata smo osetili, ali ne direktno. U blizini manastira nije bilo borbenih dejstava, pa nije bilo opasnosti od ratnih razaranja. I na uzburkanom moru uvek se nađe neka mirna uvalica. O. Vasilije, tada iskušenik Vojislav, i ja bili smo celo to vreme u manastiru i niko nije došao da nam zapreti, da nam kaže kako moramo da idemo odatle. U tom pogledu nismo osetili nikakvu ugroženost. Uzdali smo se u Presvetu Bogorodicu, nadali smo se u Njenu zaštitu. Kako je rekla književnica Radmila Mišev, svetinja je čuvala nas, a mi smo čuvali svetinju. Ostali smo, kao i naš narod koji živi u okolini manastira.

Ur: Da li se bitno smanjio broj pravoslavnih Srba u okruženju manastira u poslednjoj deceniji 20. veka?

- U ovom poslednjem periodu nije, ali u nekim prethodnim jeste. Mnogi ni ne znaju da je taj kraj naseljen srpskim življem, čiji se istorijski tragovi mogu naći još u 16. veku. U predele napuštene i opustele pred Turcima dolazili su Srbi i osnivali svoja naselja. Njihove duhovne i kulturne potrebe zadovoljavala je naša Crkva. Koliko je taj narod bio pobožan, ali i ekonomski jak, najbolje svedoče mnogi veliki i lepi hramovi podignuti uglavnom u 18., ređe u 19. veku, a sačuvani do današnjeg dana. Samo u krugu promera četrdeset kilometara, sa centrom u Lepavini, takvih crkava ima petnaestak: u Plavsincu, Vojakovačkom Osijeku, Velikom i Malom Pogancu, Dugoj Rijeci, Koprivnici, Križevcima, Glogovcu, Javorovcu, Velikoj Mucnoj, Širokom Selu... Nekad su Srbi tu bili mnogo brojniji nego danas. Uzmimo za primer tri parohije koje manastir Lepavina i sada opslužuje, lepavinsku, velikopoganačku i vojakovačku. Šematizam pokazuje da je lepavinska parohija 1898. i 1936. godine imala skoro 1300 duša, a 1997. - 448; velikopoganačka je 1898. imala skoro 2700 duša, 1936. se broj smanjio na 2300., a 1997. godine na 700; u vojakovačkoj je 1898. bilo 1555 duša, 1932. godine skoro 1300, a 1997. svega 346. Vidi se kako je broj stanovnika opadao u ovom veku.

Ur: Iz kojih krajeva najviše pritiču lepavinskoj svetinji?

- Pritiču iz Bjelovara, Zagreba, Ljubljane, Belog Manastira, iz okolnih mesta, a u poslednje vreme sve je više poklonika iz Srednjoevropske eparhije. Preosvećeni vladika Konstantin je 1998. posetio manastir Lepavinu, a ja sam po njegovom blagoslovu ove i prošle godine bio u Eparhiji srednjoevropskoj da za vreme Časnog posta ispovedim područno sveštenstvo. Tako su uspostavljene naše duhovne veze, putem kojih su mnogi vernici iz Nemačke, Švajcarske i Austrije došli da se poklone Majci Božjoj Lepavinskoj. Velik je broj i onih koji su o manastiru Lepavini saznali iz teksta u "Evropskim novostima" i feljtona objavljenog u listu za dijasporu "Vesti", posle čega su nas nazivali i tražili da se pred čudotvornom ikonom pomolimo za njih Presvetoj Bogorodici.

Ur: Koje su najčešće tegobe onih koji traže pomoć od Majke Božje?

- Sva nesreća bogootuđenog, necrkvenog života vidljiva je pred čudotvornom ikonom, jer tu izgubljeno zdravlje najčešće traže oni sa duhovnim ili psihičkim problemima, a i kod onih sa fizičkim bolestima neretko se radi o psihičkom uzroku. Jave se ili dođu uglavnom zato što su čuli da "i u crkvi ima neka pomoć". Kad ih pitam da li odlaze u hram Božji, kažu: samo na Uskrs i Božić. Iako većinom jesu kršteni, ne poste, ne mole se, nisu ni u kakvoj duhovnoj vezi sa Crkvom. Govore mi: "Joj, oče, sve smo obišli i nema pomoći". A ja ih pitam: koga ste obišli? "Pa, vračare, vidovnjake, iscelitelje, bili smo i kod hodže". Onda ih pitam: jeste li bili kod svoga sveštenika, u svojoj crkvi? "E, to nismo!" Pa na kraju i kad im kažem da moraju ići na službu Božju, pravdaju se da nemaju vremena. Nije onda ni čudo što su naišle tolike nevolje.

Sazreli su gorki plodovi života protivnog Božjim zapovestima. Psihički problemi savremenog čoveka su u pravilu posledica neverovanja. Pogledajmo samo mnoge naše porodice koje žive u dijaspori. Roditelji su otišli iz otadžbine zbog boljeg života, u trci za zaradom su radili i dan i noć, i nedeljom i praznikom, materijalno su se obezbedili, ali njihova deca, odrasla u tuđini, jesu nesrećna u duši, otuđena, zbunjena. Zato sto im roditelji u detinjstvu nisu preneli ono što je najvažnije: ljubav prema Hristu. I deca onda lako primaju lažna učenja jer ne znaju Istinu, postaju plen pogubnih sekti jer su nezaštićeni blagodaću Božjom, skreću na stranputicu jer ne vide put spasenja. Osim toga, postoji i magija. Hteli mi o tome da pričamo ili ne, ona je tu i sve je prisutnija. Sveto Pismo i Žitija svetih, naprimer sv. Kiprijana, mogu da nas pouče o tome, kao i da nam ukažu na jedinu spasonosnu zašštitu, a to je pokajnički povratak u krilo Crkve. U knjizi koju je naš manastir objavio ima nekoliko svedočanstava o stradanju od magije.

Ur: Da li je veći broj onih koji dolaze i traže "jednokratnu" pomoć ili onih koji više puta ili često dolaze svetinji?

- Nažalost, ipak je više onih koji dođu jedanput i ne vrate se. Budući da nisu, poneki čak ni kršteni, oni traže i dalje, odlaze da potraže pomoć i kod nekog bioenergetičara, "za svaki slučaj". Nemaju veru u sebi, pa misle da im treba još nešto čega nema u Crkvi. Po neiskazivoj milosti Božjoj i oni često dobijaju isceljenje, ali se retko posle toga preporađaju za život u Hristu, nego se vraćaju starom načinu života, tako da se i njima pre ili kasnije vrašaju stare bolesti. Kada je Gospod iscelio raslabljenog u Vitezdi, rekao mu je: "Eto si zdrav, idi i ne greši više da ti gore ne bude". Ima i onih koji redovno dolaze u crkvu, ali ne zato što žele da žive liturgičkim životom, nego zato da bi se zaštitili od magije. A u kome se stvarno rodi vera, ko se probudi za istinu Jevanđelja, taj i dolazi na bogosluženja, i prima Svete Tajne, i čita Sveto Pismo, i sluša svoga pastira, i čini milosrdna dela. I sve što naiđe na njega, bolest i ozdravljenje, nevolje i radost, primiće u smirenju pred Bogom, ugledajuši se na pravednog Jova.

Ur: U Jevanđelju čitamo da se od deset izlečenih gubavaca samo jedan vratio da zahvali Hristu na izlečenju. Kakva je situacija sa isceljenima pred čudotvornom ikonom lepavinskom?

- I danas, kao i onda, Gospod pita: "Gde su dakle devetorica?". Samo, i svako od nas bi trebao sam sebe da upita da li neprestano blagodari Gospodu na milosti koju nam On svakog dana šalje, da li hvali Boga iz sveg glasa i sveg srca zbog bezbrojnih darova Njegovih.

Ur: Vi potičete iz istočne Srbije, živite sada u kraju gde su Srbi manjina, posećivali ste i dijasporu. Šta biste, na osnovu iskustva u Hilandaru i Lepavini, mogli poručiti Srbima u Srbiji, u Hrvatskoj i dijaspori?

- Ako iznad svega i pre svega budemo stavili Hrista Boga našega, pronaći ćemo duhovno jedinstvo koje ništa neće moći da razbije. Mi kao narod imamo svoj put, njime su prvi prošli naši duhovni rodonačelnici sv. Sava i sv. Simeon Mirotočivi, samo treba da saborno pođemo za njima. Bez obzira gde živeli, u otadžbini ili dijaspori, ako krenemo njihovim stopama stići ćemo na isto mesto: pred lice Boga Živoga. Bićemo sabrani u Crkvi, koja je opstajala i onda kad je sve drugo što smo imali bilo propalo. Sa svetim knezom Lazarom smo na Kosovu od Gospoda dobrovoljno primili svoj krst i nosimo ga sve do danas. Možda nam se čini da je za nas nejake pretežak, ali nam ga Gospod ne bi dao da ne možemo da ga nosimo. Na Kosovu je opet veliko stradanje, opet je sve srušeno, samo Crkva stoji. Izranavljena je i krvari, ali stoji. Znači, ima nade. Eto, sv. Sava je izmolio i Gospod je našem narodu u otadžbini dao hristoljubivog predsednika, u licu g. Vojislava Koštunice. I mi u dijaspori moramo da uznosimo molitve za njega, da mu Gospod da mudrosti da vodi naš narod i snage da istraje pred svim iskušenjima.

Ur: Koji je najbolji način da pozovemo naše vernike da posete manastir Lepavinu? Šta ih tamo očekuje?

- Čeka ih Presveta Bogorodica Lepavinska, od Koje su mnogi dobili isceljenje od bolesti i utešenje u žalosti. Za svakoga ko dođje manastirska vrata su otvorena. Ali, treba da kažemo da su manastiri mesta posvećena Bogu, da se u njima živi po posebnim unutrašnjim pravilima. Kako piše u ukazu našeg Mitropolita, i posetioci su dužni da se pokoravaju tom poretku i da ništa ne rade bez blagoslova nastojatelja. U naš manastir su tek ove godine vernici iz dijaspore počeli češće da dolaze, pre toga je retko ko od poklonika ostajao na konaku. Iako obnovljen, manastir Lepavina je skučen sa prostorom, za goste su na raspolaganju samo dve sobe od po četiri kreveta. Zato bi svakako trebalo unapred nazvati u manastir i najaviti svoj dolazak. Neka nas nazovu i oni koji žele da dođu a ne mogu, da bi ostavili imena za molitveno pominjanje pred čudotvornom ikonom. U molitvi prostorna udaljenost ne znači ništa, gde god mi bili Presveta Bogorodica je uz nas.

Ur: Hvala Vam, oče Gavrilo, što ste i na ovaj način imali vremena i dobre volje da održite prisnu vezu i sa nama "privremeno otsutnima iz Otadžbine". Sa radošću Vas očekujemo u našoj eparhiji.