MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

U keliju Svetogorca shiarhimandrita Serafima (Tomina), na podvorju Sveto-Andrejevskog manastira u Orenburgu, sam došao zajedno sa starcu dragom gošćom, monahinjom Serafimom iz Marto-Marinske Obitelji Milosrdja, koja se nalazi u selu Ira, blizu Kumertau, u Baškariji. Spremao sam se za put, a mati je pričala, dok joj je glas podrhtavao od suza:...

- Kada se iguman Nikolaj razboleo, starac Serafim je zvao telefonom. Čuo je da je otac Nikolaj u bolnici, i tako me je izgrdio: «Ti, mati ćutiš, zašto me dosad nisi pozvala? Otac je tako bolestan, a oni i ne mole da se pomolimo!..Takav iguman, kao što je vaš, se ne može lako naći!..»Slušam ga i plačem, ne od sramote, već od radosti!..

Mati je već odlazila kod oca Serafima, zajedno sa namesnikom Marto-Marinskog i Pokrovo-Enatskog manastira, igumanom Nikolajem (Černjiševim). I ovoga puta nas je starac Serafim dočekao sa takvom ljubavlju i srdačnom toplinom, da se nama, poklonicima činilo kao da smo došli kod nekog davno poznatog čoveka. On je ubrzo započeo svoju priču ...

Enatske matuške

- Koliko samo manastira ima u Rusiji, i koliko imam prijatelja, ali Enatski manastir je za mene nešto posebno. U njemu je bila moja sestričina Ana Nikolajevna Merzlikina, a u monaštvu monahinja Asenafa.

Stupila je u manastir čim se obrazovala zajednica. Ja sam okupio verovatno šezdeset, a možda i više starica-monahinja, koje su tu bile pre osnivanja manastira. I kada je manastir zatvoren 1922 godine, sve one su bile uhapšene. Izašle su iz zatvora i živele po našim selima.

U Roždestvenki je živela mati Margarita, koja je bila oltarnica, crkvenjakinja celog svog života. Proživela je 106 godina. U tom selu su još bile monahinja Inokentija, i prosfornica monahinja Ekaterina. Kakve su one bile vezilje, i kako su bile trudoljubive! Pravile su i šalove od paperja! Ja sam pri crkvi još od svoje pete godine i bio sam pored takvih monahinja. Oni su me pazile: «Mišunjka, Mišunjka!» - i grlile, ljubile, i pronalazile bombone u ormanu ... One su sve prošle zatvor, a mnoge od njih su tamo i streljane.

U Enatskom manastiru su bile dve shimnice, mati Zosima i mati Savatija. Mati Savatija je umrla pre zatvaranja manastira, a Zosimu su odvezli na Demu. Tamo su joj napravile keliju kelejnice Polja i Evfalija, koja je nedavno umrla, proživevši 90 godina. Ona se u svetu zvala Tatjana, i ja sam je postrigao u monaštvo. Kao trogodišnji dečak sam bio kod mati Zosime, kada me je iscelila, čega se ja ne sećam, već samo znam po pričama svojih bližnjih. A već sa jedanaest godina se sećam kao da je danas bilo ...

Od nje sam dobio mnogo poklona. Kutiju sa «čarobnim slikama», i sa slikom Jerusalima koju sam poklonio jednom dečaku. On je tako kao vi došao sa svojim ocem, pogledao i zamolio ga:»Kupi mi istu ovakvu!». A gde da nadjem takvu? Danas takvih više nema. Dao sam mu je. Krst, kojim sam vas maločas blagoslovio je takodje poklon od mati Zosime. A njen štap sam dao igumanu Nikolaju.

Mati Serafima se prisećala:
- Otac Nikolaj je došao od vas, oče, i dok smo mi u crkvi svete mučenice Irine čitali polunoćnicu, on je odjednom rekao: «To je štap mati Zosime! Evo ti, pridrži ga dok čitaš!» - Ja sam ga držala i čitala. I plakala ...

Prvo hapšenje

- Monahnije su se vratile iz zatvora. Crkve su bile zatvorene, i one se okupe noću, prekriju prozore jastucima i prekrivačima, ja čitam akatist, a one plaču.

Čitao sam časove, apostol, kanone, i pevao prvim visokim dečijim glasom. One su se sve molile na kolenima, a bile su stogodišnje starice. Moja baka, monahinja Darija, je pričala, kako sam ja još od malih nogu trčao u Crkvu. Ranije, kada su sahranjivali pokojnike, stavljali su im ikonice na grudi, a posle opela bi uzimali ikonu i stavljali je na prozor u crkvi. I ja sam znao da kažem: «Bako, daj mi ikonicu!». Ona mi nije davala. A ja padnem na kolena, i udaram glavom o pod: daj mi ikonicu!

Otac Georgije Malahov je imao običaj da kaže starici: «Matvevna!..» Podigao bi me do prozora i rekao: «Hajde, uzmi!». Stavljao bi mi ikonicu u dzep i u nedra. I do dan danas čuvam u oltaru te ikonice, koje sam tražio u crkvi. Starice-monahinje su mi ih sačuvale, dok sam bio po zatvorima i deportacijama. A oca Georgija su strelajli u GPU... I mene su prvi put uhapsili kada sam bio dečak od deset godina. Bilo je to na Blagovesti 1934 godine. Crkve su u našem selu već bile zatvorene, a kod nas su još služili.

U Šarliku su bile dve crkve, i obe su bile zatvorene. Ljudi iz svih sela su dolazili u našu crkvu. Crkva je bila puna naroda. I u toku Velikog Posta, i na Blagovesti, a već je i lapavica bila, te kiša, te sneg, - sećam se došli su na konjima za nama. Naš sveštenik, protojerej Jovan Surajkin, mordvin, je bio rodom iz Teodorovke, nedaleko od Enatskog manastira. Bio je već star – bilo mu je osamdeset šest godina. Naš seoski starešina Ilja Maksimovič Tomin, moj prezimenjak, nas Tominih ima mnogo, - je bio i na Svetoj Gori i u Jerusalimu, i takodje je bio uhapšen 1902 godine. Mati Alevtinu – takodje Tomina – iz Ufimskog manastira su uhapsili sa njenom kelejnicom, Ksenijom Kuznecovom. I mene su s njima poveli. U crkvi nije bilo peći, a trebalo se negde ugrejati, a crkvenu stražarnicu su odneli i napravili u njoj kolhozni mlečni punkt. Naša kuća se nalazila pored crkve. I moju baku, sestričinu mati Asenefe, sam postrigao u monaštvo i ona je postala monahinja Darija, i pripremala je u gvozdenom kazanu ključalu vodu za crkvu. I ja bih posle jutrenja trčao sa dzezvom za kafu, uzimao vrelu vodu za Pričešće i brzo se opet vraćao u crkvu. Kada sam ušao u crkvu, oca je milicija izvodila iz oltara (tada su se zvali GPU i imali su šlemove i revolvere). A narod! Buka, jauci ... Uplašio sam se. Jedan od njih je lupnuo po dzezvi, i ona mi je izletela iz ruku. Narod su isterali, a crkvu su zatvorili. Iz crkve su sve izneli i zapalili. Knjige, ikone ... Potom su u nju usuli hleb, a 1940 godine su je srušili. Nas su doveli u seoski savet. Narod se okupio oko seoskog saveta, i zbunjen proklinjao Lenjina i Staljina. A gepeušniki su vikali: «Razidji se!». Na rastojanju petnaest kuća od naše, u povrtnjaku se nalazio kolhozni ambar, koji je bio prazan – hleba u njemu nije bilo. Na njemu nije bilo ni prozora, ni tavanice – samo zidovi od drveta i gvozdeni krov, bez osnove. Tu su nas doveli i zatvorili. Bio sam u stiharčiću, a kapa i šubara su mi ostali u oltaru. A otac Jovan – Carstvo mu Nebesko! je bio čovek svetog života. On je skinuo sa sebe skufiju i stavio je meni na glavu. Mati Alevtina i Ksenija su plakale, a otac ih je tešio. Sedeli smo tako zaključani sve do dva sata posle ponoći. Nisu nam dali ni da jedemo, ni da pijemo.

Potom su nas ukrcali na seoske saonice i odvezli u Šarlik, u regionalni zatvor. Tu su nas sve smestili u jednu ćeliju. Sve monahinje su plakale. Mati Alevtini je već bilo verovatno osamdeset godina, a Kseniji oko šezdeset. Izveli su oca Jovana i čuli smo samo pucanj ...Streljali su ga u zatvorskom dvorištu bez suda i istrage, a potom su ga iskomadali na delove i spalili u kotlarnici. Ja sam bio dečak i nisu mogli da mi sude, pa su me pustili. Trčao sam kući deset kilometara od Šarlika. Slabo obučen, a u valjenkama (poosebna vrsta čarapa – prim.prev.) je bila voda. Mokar, promrzao. Dotrčao sam do kuće i kucam na vrata, kad tamo plaču zbog mene. Bio sam sav mokar, i odmah su me posadili pored peći. Grlili su me, ljubili. Nisu se nadali da će me videti
 

A Iliju Maksimoviča i mati Alevtinu sa Ksenijom su poslali peške u Orenburg. Sami su išli u zatvor. Bez konvoja! Kao što ovcu vode na zaklanje ... Oni su tri dana pešačili do Orenburga. Pustili su ih posle tri godine. Ništa nisu imali, a monahinjama su sveoduzeli – i kuću, i baštu, i kravu. Starica Ilje Maksimoviča je još bila živa, a monahinje su se negde smestile. Oni su ostali u Orenburgu. Ovde je bilo i ljudi iz našeg sela, koji su napravili zemunicu za monahinje. Mati Alevtina nije dočekala ponovno otvaranje crkava, i ja se do dan danas brinem o njenom grobu. A Ksenija je neko vreme proživela u Orenburgu i potom se vratila u selo. Mene su deportovali, i ona je počela da živi u mojoj keliji. Tamo je i umrla. Te godine, i taj strašni teror je nemoguće zaboraviti.

A kako je samo narod plakao! Dešavalo se tako da nose pokojnika na groblje putem koji je prolazio pored zatvorene crkve; zaustave se, postave klupe i kovčeg na njih, i svi plaču, plaču ... Crkve su bile porušene, neki sveštenici po zatvorima, a neki streljani ... Potom sam i ja bio po zatvorima, deportacijama ... Otišao sam u Srednju Aziju. Od sovjetske vlasti smo se skrivali po Tjanšanskim i Sajanskim gorama. I gde sve ne još .. Jednom nas je avion pronašao, i samo što nas iz vazduha nisu ubili. Moj put nijedan pas ne bi izdržao. A ja sam ostao živ ... Ali i tada sam bio radostan. Carstvo Božije svim enatskim monahinjama i poslušnicama, koje su me pazile!.. Gospod me je još u dečijim godinama doveo kod velikih staraca. U selu Iljkuljgan se skrivao svetogorski starac, otac Andrej. On nije bio sveštenik, već običan monah. Poslali su ga sa Svete Gore pre revolucije, i pre nemačkog rata, da prikupi sredstva za manastir. I tada je počeo rat i nijednog monaha iz Rusije više nisu puštali na Svetu Goru.

U Rusiji je ostalo više od sedam stotina svetogorskih monaha. I otac Andrej se tako u svom rodnom selu skrivao dvadeset osam godina, tako da ni njegovi bližnji nisu znali gde je. Živeo je u podrumu jedne zemunice, u kojoj su živele tri monahinje. Ja sam kao dečak trčao kod njega. Nisam trčao putem, već obalom reke po planinama, kako me ne bi uhvatili. Ako me uhvate, onda će me tući i pitati: «Gde je Andrej?!», a njega su tražili da ga streljaju. Prvi put sam nekako došao kod njega kada mi je bilo dvanaest godina, a već sam živeo u keliji, koju sam izgradio na obali reke. I tada je sa Iljkuljgana došla mati Darija. Bila je stara, imala je više od sto godina. Ušla je kod mene u keliju: «Mišunjka, hoćeš li da podješ sa mnom?».

Nisam ni pitao gde, već sam odgovrio: «Hoću!». Zabravio sam keliju sa katancem i pošao sa njom na Iljkuljgan. Noću smo došli do neke zemunice: bila je to kuća od samana, sa dva prozorčeta. A ona zna kako treba kucati, pa je u senci tajnim kucnjem pokucala. I otvorio je sam otac Andrej. Njegova brada je bila tako velika ...Ušao sam i on me je zagrlio, poljubio: «Mišunjka! Moj dečače, kako si ti srećan! Ti ćeš uskoro postati monah, a umrećeš na Svetoj Gori». I od tada sam počeo da odlazim kod njega. Kako su oni noću pevali službu! Zatvore prozore jastucima i služe. Lampa visi, a tu je i kandilo i sveća. Otac Andrej je bio kao orgulje, i mogao je da peva svaki glas. Pitao me je: «Mišunjka, šta si ti u crkvi čitao?» - «Šestopsalmije, časove, kanon, Apostol». – «Hajde, pročitaj nam!». Dali su mi Šestopsalmije. Stoje oni, stogodišnji starci, i slušaju, kako ja čitam. Potom me zaustavljaju: «Nperavilno čitaš!». Tamo je rečeno: «umoljen», a ja čitam: «umanjen». Akcenat nije taj, kao ni smisao.

A ja sam se uplašio, čak su mi i suze pošle na oči ... Prošlo je nekoliko godina i ja se sećam tih pogreški ... Evo kako su me učili!.. Završila se služba, i seli smo da odmorimo. Otac Andrej je sedeo pored mene i govorio mi: «Mišunjka, u crkvenom čitanju su gramatičke greške dozvoljene, a dogmatske se ne smeju praviti! Evo naprimer ti si rekao «umanjen». Ko može da umanji Božiju veličinu! On ne može da stane u celu Vaseljenu, a ti kažeš – umanjen...» Sve crkve su bile zatvorene, mnogi sveštenici su streljani, a otac Andrej je govorio: «Mišunjka, mi ćemo pomreti, a ti ćeš doživeti vreme kada će se crkve otvoriti! Ali znaš dete, crkve će otvoriti, ali prave duhovnosti neće biti. Sveštenika će biti mnogo, ali malo onih duhovnih. Danas su po našim selima crkveni krovovi ukrašeni običnom bojom, a kupola prekrivena bakrom. A tada će sve biti u zlatu. Kupole će biti zlatne, a crkve prazne. Otvoriće se i manastiri, i neko će u njima živeti». Naš Sveto-Andrejevski manastir je otvoren već jedanaestu godinu, i ti monasi koji su sada u njemu su angeli sa neba! Naš ustav je strog, i ako je mladić bio samo jedan dan sa devojkom ne primamo ga. Razvedene takodje ne primamo, kao ni zatvorenike. Ne primamo ni psihički bolesne. I zato je kod mene malo ljudi.

Ali tih godina su nam dolazile i skitnice. Dodju – pokradu i oskrnave svakom gadošću ... Jedan od njih je živeo kod nas 9 meseci. Bio je to kršteni Tatarin iz Baškarije, i imao je oko trideset godina. Dokumenta nije imao, a bio je sposoban – bio je i kuvar, i krojač, i sve mu je išlo od ruke. I šta se pokazalo: bio je bandit, za kim je bila objavljena potera po celoj zemlji. I zamalo našeg oca Jonu nije isekao! I to pred svima! Došli smo posle crkve, a on je uzeo nož!.. Odvezli su ga. Ali slava Bogu, moja bratija broji dvadeset ljudi, i ta deca su s neba! Ja ležim bolestan i plačem: «Gospode, zar je to istina da ja imam svetogorski manastir!..» I tako je prošao moj težak život, a na zemlji nema niko srećniji od mene! Kakve sam samo monahe, starce svetog života sretao na mom životnom putu. Svi su oni ubrojani medju svete mučenike ili ispovednike. Eto kakvu sam sreću imao. I evo već sam sedamdeset godina u monaštvu. Ali ja nisam monah po životu, već po rasi. Imam visok sveštenički čin, i dobio sam velike nagrade.

Ali te moje nagrade nisu prema zaslugama, već su me voleli, pa su me i nagradjivali. 2003 godine su me nagradili višim ordenom Andreja Prvozvanog. Svajtijejši Patrijarh Aleksej II me je pozvao u Moskvu, i ja nisam mogao da odem jer sam se razboleo. Vladika Orenburški Mitropolit Valentin je poslao protojereja Nikolaja Stremskog, kod koga se u Saraktašu u Obitelji milosrdja nalazi 65-oro dece i oko 40 starica. On mi je i doneo iz Moskve orden u tako lepoj futroli, sa plavom mašnom na njoj (na fotografiji sam u «punoj opremi» ...), i ikonu. Taj orden Andreja Prvozvanog je osnovao Car Petar I. I trista godina posle Petra Prvog tim ordenom je kod nas bilo nagradjeno pet orenburških guvernera. Od 1917 godine njime niko nije nagradjen ... Vladika mi je poslao tu nagradu preko Nikole, a održana je i večernja služba. A ja sam rekao: «Vladiko sveti, ko još pokojnika u grobu nagradjuje! Ja sam već pokojnik... Kako je on zaplakao: - Oče shiarhimandrite, ja se još nisam bio ni rodio, a ti si već sedeo u zatvoru!.. Ja nisam dostojan da nosim takvu nagradu i zato sam taj orden stavio na ikonostas. A vi pridjite ikonostasu, celivajte svetinje. Na njemu ima mnogo čestica moštiju, i svetogorskih i drugih svetitelja.

Svetogorsko ulje

A posle celivanja svetinja, starac Serafim nas je pomazao uljem, koje je pripremljeno na Svetoj Gori pre 130 godina! Snažan miris je ispunio keliju. Koliko godina je prošlo, a ulje nije izgubilo svoj miris. Trpak, gust, a istovremeno nežan, bukvalno pokupivši u sebi sve aromate raznih trava sa Svete Gore. Starac je pomazujući nas upozoravao: - Ne razmazujte po licu, čuvajte oči! ..Danas se na Svetoj Gori takvo ulje više ne sprema jer je u požaru izgorela biblioteka i rukopis sa opisom trava od koje se sprema.

Ulje se najpre kuva, a potom se veliki kazan ohladi, vade ga rukama i razlivaju u 300 kutija! A njegova snaga je velika! Dolazila je jedna monahinja koja je potpuno oslepela. Pomazao sam je, ali je nisam upozorio da ne razmazuje ulje po licu. Ona je to uradila i ulje joj je ušlo u oči, i vikala je koliko ju je štipalo. Odvezli su je kod profesora, a on se začudio: «Mati, vaše oči su potpuno čiste!». Vid joj se povratio. A desio se i drugi slučaj. Jednu teško bolesnu prijateljicu su vozili na operaciju. Ja sam je pomazao. Ona je umrla na operacionom stolu. Secirali su je i videli da su sve njene kosti prekrivene slojem tog ulja. Posle toga su kod mene došli i lekari: «Pomaži i nas tim uljem oče!». Ti lekari su takodje bili verujući ...To ulje sam doneo sa Svete Gore još pre 24 godine i koliko njih sam samo njime pomazao i slava Bogu još ga ima. Jedna kap tog ulja more čisti...Štipa? To je dobro! Sve nečiste pomisli će nestati iz vaše glave! A miris – osećate? Neko dodje kod nas, pomažem ih uljem, potom odu u crkvu, i ljudi odmah govore: «Bili smo kod oca Serafima!».

Eto tako, dragi moji mati Serafima i poklonici, želimo u Carstvo Nebesko. Ja sam mislio da neću doživeti do ujutru. Bilo mi je veoma loše ...Kada sam došao na Svetu Goru, prošao sam komisiju i bio sam zdrav. A potom sam tamo proživeo šest godina i jetra mi je obolela. Pre revolucije se na Svetoj Gori nalazila najbolja bolnica. U nju nisu odlazili samo Pravoslavni, već su i turski sultani i švedski kraljevi odlazili tamo na operaciju. A sada se tamo nalaze ogromne bolničke zgrade i nema nijednog lekara. Morao sam da se vratim nazad na operaciju, jer mi sovjetska vlast kao grčkom državljaninu nije davala vizu. Bilo mi je veoma loše, i morao sam da odem u Solun, a odatle su me uputili u Atinu. I tamo su me neuspešno operisali. Na nosilima su me odneli sa broda u manastir.

Došao sam do tog stanja da nisam mogao da pojedem ni koricu hleba, jer mi organizam nije primao. I tada je na Svetu Goru došao sadašnji Patrijarh Aleksej – on je tada bio Mitropolit, i rukovodio poslovima u Moskovskoj Patrijaršiji. A mi smo se poznavali još odavno! Kada sam ja bio već u igumanskom činu, on je tada još samo bio Aljoša ... Kad me je video, rekao je: «Zbog čega ste se ovde operisali! Morate odmah da odete u Moskvu!». Odgovorio sam da bih rado otišao, ali me ne puštaju. Nedelju dana posle njegovog odlaska dobio sam vizu sa Svete Gore. Nisam mislio da ću ostati u Rusiji. Ništa nisam poneo sa sobom, i otišao sam u Moskvu u onome u čemu sam bio obučen. Bratija su me vodila ispod ruke, i stari shimnik, ne znam iz kog manastira, Grk mi je prišao, sam je plakao i svojom rukom brisao moje suze i govorio mi na grčkom: - Patros (oče, znači) Serafimos, ne plači, ne plači! Tvoja bolest nije na smrt, već na život! Otićićeš u svoj rodni grad Orenburg i tamo ćeš otvoriti orenburški manastir.

To će biti tvoja Sveta Gora! A ja mu nisam poverovao! Kakva Sveta Gora!..U martu 81-e godine sam putovao za Rusiju – kakva je tamo mogla da bude moja Sveta Gora! Tamo nije bilo ni Crkve! Ali Gospod me je tamo odveo. I evo sad je već jedanaesta godina kako u eparhiji postoji manastir izgradjen po starom svetogorskom ustavu. Zalečio sam se i molio da opet idem na Svetu Goru, ali me Patrijarh nije pustio, već me je ostavio da obnavljam Danilovski manastir. Arhimandrit Evlogije (sada Arhiepiskop Vladimirski) je tada bio namesnik, a ja sam bio sveštenik i duhovnik, rizničar i ustavnik. Tako sam i ostao u Rusiji. Sada ovde imam svoj svetogorski manastir. Kako bratija poju!..Evo na ovom disku poju monasi Evlogije i Varnava. Napravili smo 370 kaseta, i poslali po raznim crkvama i manastirima. I svi slušaju i zahvaljuju. Vi takodje sedite, slušajte i jedite. Ti, oče Andreje, nahrani goste, - ukorio je svog kelejnika. A ako budeš kažnjen nećeš ni znati zbog čega se to dešava – zato što goste nisi primio i nahranio!..

Zbog čega sam rodjen?

Ali draže od svake trpeze i poklona su zlatne starčeve reči, i njegove pouke. Od nastanka sveta se još niko nije rodio da bi živeo – mi se svi radjamo da bismo umrli. Tu tajnu zaboravljamo. Zbog čega sam rodjen? A mi ćemo na to: ovo ću da uradim, i ovo ... A šta ćemo još uraditi za deset godina...Bezumni pravimo planove, ne razmišljamo da nam je za ledjima smrt s kosom. Rodjeni smo da bismo umrli, i to umrli za život, a to za kakav život umiremo zavisi od nas samih. Ako budemo ispunjavali Božije zapovesti – spašćemo se. A ako ne budemo ispunjavali – zadobićemo večnu muku, ad. Šta je to večnost? Samo početak, a kraja nema. Kada bismo se stalno sećali zbog čega smo se rodili, nikada ne bismo grešili ... U pasoškom odeljenju su mi napisali 82 godine. A ja više nisam ni živeo. Po godinama su mnogi stariji od mene. Po monaštvu i po gresima u Rusiji nema nikog starijeg od mene. Evo arhimandrit Jovan Krestjankin u Pečorama je po monaštvu sedamnaest godina mladji od mene.

Samo je Patrijarh Pimen bio stariji od mene i po godinama, i po monaštvu. Ali ja nisam monah po životu, već po rasi. E kakvi su to starci bili i nisu se bojali da me odenu 1937 godine. Svetogorski starci. Ja sam tad još bio dečak, a episkop Petar mi je tada još bez postriga nadenuo podrjasnik i rekao: «Mišunjka, ne skidaj ga! Ako izadješ na ulicu bez podrjasnika, pravi sto poklona!». A danas ako izadješ na ulicu bez rase moraš da napraviš hiljadu poklona. Ja sam lenj za poklone, i ceo život sam išao u rasi, nisam je ni skidao i niko me nije video bez nje. I tada sam izašao u podrjasniku, i počeli su da me gadjaju kamenjem; kamenje leti, a ja poskakujem i radujem se: «Ja sam mučenik za Hrista!». Ako legnem da spavam bez podrjasnika, moram da napravim sto poklona. Šezdeset devet godina ni jednu noć nisam spavao bez podrjasnika, bez obzira gde se nalazio. I samo jedne noći kada su me operisali, nisam mogao da ga imam na sebi, - ležao sam na krevetu, i mesto prekrivača su me pokrili podrjasnikom. Šest godina sam bio rasoforni poslušnik, dve godine monah i 36 godina u mantiji, a sada je već 26-a godina kako sam u shimi. A od monaha sam još daleko ... Kako ću stati pred Gospoda, - ne znam.

Bradu nikada nisam brijao, a kosu od trinaeste godine nisam šišao. Kosa mi je duga, ispod pojasa, ali to nisu vlasi, već paperje. A danas se monasi i sveštenici šišaju. U Orenburgu ima mnogo sveštenika koji se boje da dodju kod mene. Ja ih ukoravam i oni ni ne dolaze. Eto tako dragi moji, ukrašavajte se trpljenjem, Duhom Svetim. Najvažnije je da dok vas noge nose ne propuštate nijedno Bogosluženje. Čuju se zvona – idite u Crkvu. Sećajte se zbog čega smo se rodili. Gospod je od nas sakrio čas naše smrti. A zašto je sakrio? Zato što treba svaki dan i čas da budemo spremni da nas Gospod pozove. Molite se i kajte se, čuvajte se greha. Spasavajte se u Gospodu!

Izvor: http://www.cofe.ru/blagovest/article.asp?heading=32&article=10262

prevod sa ruskog dr. Radmila Maksimović