MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

“Posle njene smrti sam shvatila da je pored mene bio pravi pravoslavni čovek”, - ove reči je, sećajući se Olge Komarove, izgovorila jedna njena poznanica.



Ovde može da se pojavi nedoumica: zar je to takva retkost, jer pravoslavnih danas ima mnogo? Ali u Oljinom karakteru je bilo nečeg neobičnog, blisko osobinama pravih podvižnika, o kojima čitamo u knjigama, nešto što veoma nedostaje savremenom svetu. Verovatno je to odlučnost i nedostatak žalosti prema sebi. Olga je bila maksimalista i zato je obrativši se u Pravoslavlje, predala svoj život u potpunosti Crkvi i Bogu, ne ostavljajući ništa za sebe. Nemaju svi snage za takvo samoodricanje.Ali ljudi kao Olga, uvek privlače pažnju na sebe.



Oni podsećaju na to da je hrišćanski život ozbiljan.22 novembra 1990 godine, na dan kada je Svjatijejši Patrijarh Aleksej II osvećivao bolnički hram posvećen svetom blagovernom careviću Dimitriju, Olja je obeležavala svoju tridesetogodišnjicu. Kroz nešto više od četiri godine, 8 februara 1995 godine, kada je po blagoslovu Svjatijejšeg Patrijarha održano malo osvećenje crkve posvećene Svetom Nikolaju Mirlikijskom u Teodorovskom selu, ona se rodila za život večni. Toga dana je došlo mnogo naroda iz Moskve. Služena je prva Liturgija u crkvi, koja je počela da se podiže iz ruševina zahvaljujući Olginom trudu i brižnosti, a pritom se činilo da ona sama uopšte nije sposobna za takvu vrstu poslova. Na Liturgiji se Olga pričestila. A kroz dva sata je automobil kojim je putovala u Moskvu skrenuo u susednu traku … Smrt je nastupila trenutno.Danas se u Teodorovskom nalazi aktivna crkva, služe se službe i ljudi dolaze. Sluškinju Božiju Olgu tamo pominju na svakoj službi, ali posebno 8 februara.



* * *



Olja je rasla uz majku i baku. Uvek je učila dobro, i nije se posebno trudila da bude odlična. Upisala je novinarski fakultete MDU, ali ga je na drugoj godini napustila. U toku 15 godina posle završetka škole promenila je mnogo poslova: bila je socijalni radnik i sekretar, pisala je u redakciji Moskovske Patrijaršije i predavala, čistila je podove i bila laborant u institutu …O svom životu pre ocrkvoljenja nije volela da priča. U to vreme je pisala stihove i prozu. Početkom osamdesetih se zainteresovala za časopis o Pravoslavlju: piterski prijatelji su je zamolili da radi na naslovu “Dečije Biblije”. Rezultat toga je bilo nekoliko brojeva časopisa “Krug”, kojim se Olga sama bavila: sastavljala je tekstove, proveravala citate, kopirala po nekoliko stotina stranica. Pitanja, koja su se pojavila u procesu rada, su je odvela u crkvu. Krstila se. Kroz neko vreme je zbog posla na “Krugu” došla u Grebnevo, gde je tada služio o.Arkadije Šatov. Na prvu njegovu propoved je došla u belom kostimu sa pantalonama.



Sećaju se kako je u to vreme govorila: “Sedim, pušim, čitam Bibliju i ništa ne shvatam!” Za one koji poznaju Olgu ostaje zagonetka, kako je zapravo došlo do preokreta da je ona tako odlučno prihvatila Pravoslavlje. Ranije je bila “sva svoja”, u elegantnoj odeći, šminkala je oči zelenom senkom, a odjednom je počela da se oblači skromno pa čak i siromašno. Nije joj više ništa bilo potrebno, i sebi ništa nije kupovala. Oblačila se od onga što je crkva dobijala na osnovu humanitarne pomoći. Hranila se u dobrotvornoj kuhinji. Novac kao da joj nije bio potreban.U početku je Olga počela da radi kao čistačica u crkvi. To nije bio podvig – prosto neko je i to morao da radi. Sama je počela da uči da peva, iako nije imala ni sluha ni glasa, ali je imala veliku želju da aktivno učestvuje u crkvenoj službi. Prva je pošla da pomaže u bolnicu, iako je sama stradala od mezofobije (strah od prljavštine). Bila je i prva učiteljica u nedeljnoj školi. Sama je razradila metodu predavanja – jer krajem osamdesetih nije bilo nikakvih metoda ili pravoslavnih knjiga.



S decom je razgovarala kao sa odraslima, i bila je pre učitelj nego vaspitačica. Prva je počela da se bavi parohijskom izdavačkom delatnošću u časopisu “Braća i sestre”, sastavljala je bolničke katehizatorske listiće, u kojima se objašnjavao smisao crkvenih Tajni.Po blagoslovu, ali bez sopstvene posebne želje, iz poslušanja prema duhovniku vratila se na MDU i dobila diplomu. Uspela je da dobije i katehizatorsko obrazovanje na Bogoslovskom institutu. Živela je u opštežiću sa još nekoliko devojaka, koje su želele da žive po manastirskom principu. Ustajala je rano i mnogo se molila. A na časovima crkvenoslovenskog, koje su kao večernji kurs držale sestre milisrdja, ponekad bi zaspala od umora. Jednom je tako zaspala stojeći i pala.



S ljudima je razgovarala samo poslovno. Ponekad bi prekidala razgovor na pola i odlazila. To se nekome činilo oštrim, a ona se borila sa mnogoglagoljivošću.U sobu, u kojoj su živele devojke, niko nije imao prava da ulazi, i zato Olga nije puštala nikoga bez blagoslova, pa čak ni vodoinstalatere. Tada je bilo mnogo pacova, i oni su trčali po krevetila i nisu davali da se spava. Mogla je i stvari svojih susetki ponovo da opere i da ugosti čokoladom, i da zasmeje. Imala je i talant za glumu: s lakoćom bi predstavila scenu sa likovima, naprimer odbranu svoje diplome. Ali to je video samo mali broj ljudi. Ujutru je Olga rano ustajala na molitvu po monaškom ustavu (ostali su se odmarali od rada u bolnici i ustajali su nešto kasnije), doručkovali bi zajedno i rastrčali bi se po poslušanjima sve do večernjeg molitvenog pravila. Ali posle dva meseca takvog života nije izdržala jedna, a kroz pola godine ni druga Olgina susetka.Zatim je organizovano još jedno opštežiće za one koji nisu imali gde da žive u Moskvi ili su živeli veoma daleko. I ovde su devojke medjusobno malo razgovarale: ujutru su se zajedno molile i odlazile u bolnicu, a potom bi uveče umorne dolazile da nešto pojedu …Olja je spavala u uglu sa zavesicom.



Tamo se nalazio jedan noćni ormarić, u kome su se nalazile sve njene stvari. Budilnik je uvek navijala za pet sati i trudila da ustane što je moguće tiše, da nikoga ne probudi. Po ustavu je signal bio od 23.00 časa, ali je ona još čitala u to vreme. Tada je pisala službu svetoj Jelisaveti Teodorovnoj, ali praktično niko nije znao za taj njen rad. Crkvu je napuštala samo zbog posla, recimo odlaska u Patrijaršiju, ili ako je u odredjenoj instituciji trebalo da “izdejstvuje” nešto za zajednicu. Umela je da razgovara u institucijama: čak bi i medicinske analize bile gotove nedelju dana ranije, ukoliko bi Olga Genadijevna porazgovarala sa lekarem. Tada su se često pojavljivala pitanja o predaji nekih prostorija Crkvi. Odlučile su da “osvoje” od države sirotište na Šabolovki. To je proticalo sa velikim teškoćama. Tada je nekoliko devojaka počelo da se okuplja mimo običnih Bogosluženja na specijalne molebane. Kroz neko vreme je počelo da dolazi sve manje i manje ljudi, a jednom je ostala samo jedna sestra i Olga.Oljina duša je žudela za manastirskim životom, ali nije mogla da ode od duhovnika. Manastiri su se početkom devedesetih godina tek otvarali, obnavljali, i mogli su da je postave na “rukovodeće” poslušanje, uzimajući u obzir njeno obrazovanje i organizatorski talant. Olga to nije smatrala korisnim za sebe.Zbog toga je želela da organizuje zajednicu po monaškom tipu. Dugo je za to tražila neku zapuštenu crkvu u Moskovskoj oblasti, kako bi u njoj mogla da živi i podvizava se sa devojkama koje su imale ista takva stremljenja kao i ona. Od nekoliko crkava koje je Olja našla odabrali su crkvu u Teodorovskom. Niko nije ni mislio da ona može tamo da živi: inteligentna, krhka Olja u selu, po hladnoći, sa lopatom …



Pet devojaka su obnavljale seosku crkvu: zemlju su donosili u kantama, drva su nosile, i sneg čistile. Olja je odlazila u vojno-gradjevinsku službu, koja se nalazila u susedstvu i molila za pomoć. Odazvali su se i poslali materijale. Čak ni prelom ruke je nije zaustavio u tom poslu. Zimi je bilo veoma hladno. Nekako kasno uveče, kada niko nije mogao četvrti put da ide nekoliko kilometara da traži pomoć, išla bi ona. Brinula je u bolnici o svojoj baki, kada se razbolela. Godinu dana posle Oljine pogibije umrla je i baka. Oljina majka je ostala sama i tada se prvi put u životu pričestila.Videti iznutra Oljinu dušu, shvatiti i odgovoriti na sve “zašto?”, i “kako” mi ne možemo. Ali njen život je pred nama kao otvorena knjiga u sećanju ljudi koji su je poznavali.



Galina – Pod uticajem Oljine iznenadne smrti mnogo sam razmišljala o njenom životu, molila se i tražila oproštaj. Svi njeni naizgled čudni postupci su u mome shvatanju dobili unutrašnju logiku, i otkrila mi se težnja celog njenog krhkog bića ka jednom jedinom cilju, i spoznala sam njenu čistotu i hrabrost.Olja je bila poznati pisac u sredini peterburških i moskovskih avangardista i živela je “punokrvnim” životom svog literarnog okruženja. U te dane kada se trudila da shvati čime je živela i disala pre nego što je došla u Crkvu, ja sam sanjala sledeći san. Olja je sela sa mnom na prozorsku dasku i nežno, ali uporno me molila: “Galja, kada budeš pisala o meni, piši molim te samo ono najvažnije”. I ja sam shvatila da me moli da ne pišem previše i da ne pišem o njenoj prošlosti. Iako su snovi obmana, od tada nisam mogla da napišem ništa od zamišljenog.Primivši sveto Krštenje, Olja se svim njoj svojstvenim maksimalizmom bezokretno i bespovratno rastala sa svojim stvaralaštvom, sa svojim okruženjem, sa svetom svojih privezanosti.



Izabrala je “jedino potrebno”, a hrišćanstvo sa ustupcima i kompromisima nije prihvatala. Bila je nepomirljivi vojnik za čistotu vere.Crkveni život ju je u potpunosti obuzeo. Pričali su da je u podmoskovskom Grebnevu predivno izlazila na kraj sa seoskim staricama, pomažući da se čisti pod u crkvi, strugala je vosak sa čiraka i bila je srećna kada bi joj razrešili da drži plato u vreme pričešća u bolnici. Tada je počela da izučava služenje djakonisa u prvobitnoj hrišćanskoj Crkvi, kao i da se oprobava u misionarenju.



Sve je to radila od srca. U kuhinji je imala papire sa napisanim troparima praznika. Prema ljudima je bila stroga. Rastuživala ju je crkvena nepismenost ljudi, nepažljiv odnos prema Bogosluženju, i nepravilno shvatanje same veronauke. S druge strane, to obično nije izazivalo protest kod ljudi, jer je prema sebi bila još strožija.Jednom smo se oko nečega sporečkale, i medju nama je nastalo medjusobno nezadovoljstvo. Olja je prva došla da se pomiri. Zamolila je za oproštaj i u znak pomirenja mi je poklonila jednu belu bluzu koju je sama sašila. Po licu su joj tekle suze. Negde usput je počela da govori o tome da se ozbiljno razmišlja o manastirskom životu. Govorila je da uopšte ne zna kako može da se spase živeći tako, kako sad živi. Kod kuće su je veoma voleli. “Zamisli, donosili su mi pečeno pile u krevet. Kako mogu da se spasem, živeći kući? Treba da se odlučim i kada to uradim da se više ne vraćam. Ukoliko to bude postepeno ništa neću uraditi”. Boris – Ona je bila jedna od tih ljudi na koje obraćaš pažnju kada dodješ u crkvu. Stojiš na službi, i još ne shvataš šta treba da radiš, i nekoga gledaš, orijentišeš se. U Teodorovskom je prodavala sveće, knjige i ikone. A njoj je sve to bilo daleko, neinteresantno i njena duša nije bila u tome. Taj rad ju je opterećivao, ali nije odustajala, nije se smućivala, niti vredjala …To je jedini čovek od onih koje znam da je prišao veri i toliko promenio svoj život u korenu! Tek sa odlaskom u manastir se moglo uporediti to koliko je promenila život. Ne može se prepoznati na starim fotografijama. Teško je zamisliti da je ta ekstravagnatna osoba u belim pantalonama – Olja.Spalila je pun kofer svojih rukopisa. Ali pedantno, sve do jednog listića – sve svoje priče, predjašnje radove. Ali ne uz viku – tobože, odričem se predjašnjeg života!



Već tiho. Elena Vasiljevna – Bile smo slične: imale smo iste oči – ona je imala dioptriju minus šest ili minus osam. Učila sam je da čita crkvenoslovenski, a ona je bila četrdeset puta pametnija od mene i zato ga je brzo naučila i druge je počela da uči. Kruna svega je naravno ta služba koju je napisala. Da bi se napisala služba Jelisaveti Teodorovnoj trebalo je biti čovek tako uzvišenog života, da prosto … Bila je monaškog duha, ali nije mogla da ode u manastir. Ali i u svetu je za sve tražila blagoslov – bila je u pravom poslušanju.



Bila je čudna, i suva, ali ne i okorela. Kako bi surov čovek mogao tolike ljude da privede k veri? Kako se samo bavila decom! Deca ne vole stroge ljude, a oko nje su se uvek okupljala iako se s njima nije igrala, niti šuškala. Igor – Doveli su me na kurs estetskog vaspitanja, a potom se ispostavilo da je to nedeljna škola. Sa Olgom Genadijevnom sam učio čitanje na crkvenoslovenskom. Pokušavao sam da čitam izražajano, a ona mi je pokazivala kako treba i prevodila značenje nepoznatih reči. Pomagala mi je i sa engleskim. Poklonila mi je knjigu «Alisa u zemlji čuda», samo što nije videla da je knjiga za prvi kurs, a ne za prvi razred. Ali bez obzira ja sam je čitao i trudio se jer mi ju je Olga Genadijevna dala. Ona mi se uvek činila veoma lepa.Jednom sam pitao da li je greh skupljanje uložaka od žvaka, jer je u našoj školi to bio hobi. Ona je odgovorila:- Ako ih skupljaš da ih pokloniš drugu, onda nije greh.Otišao sam i sve dao drugu i on se začudio. Igorova mama – Posle nekoliko meseci od Igorovog polaska u nedeljnu školu, ona me je upitala: -A hoćete li doći na Liturgiju? -Ona dugo traje, a detetu je teško da stoji.



-Dodjite onda barem na pola sata. - Igor je sve lako prihvatao, a meni je bilo teže. Sećam se na praznik, kada je služba trajala celu noć, cela njena grupa nedeljne škole je došla sa porodicama. Naravno, niko nije izdržao. Pokrila nas je svojim kaputom. Ja nisam imala snage da pratim tok službe. Tako smo i spavali jedan do drugoga pored nje, a ona je pevala. Kada je pričala o svetiteljima ili objašnjavala nešto važno, izgledala bi tako produhovljeno …sve je dolazilo od srca. I shvatali smo da je u knjigama nekako suvoparno objašnjeno. Rekla nam je da treba da se bavimo svojim sinom, a meni je za to posao smetao, tako da sam ga napustila. Kako mi je žao što je nema. Igorov otac – Sećaću je se do kraja života jer je spasla moju porodicu. Bilo je trenutaka kada samo što nije dolazilo do razvoda. Ko smo mi bili njoj? Obični parohijani. Ali ona je našla vremena i došla kod nas, kada sam ja skoro napustio kuću. Drugog nekog bih izvinite isterao. Ali to je bila Olga Genadijevna.



Došao sam kući i sedeli smo u kuhinji. Ona nije počela da pita zbog čega smo se posvadjali i ko je kriv. Pogledala je na Igora i upitala ga: - S kim bi ti voleo da živiš? - Ja bih voleo da živim sa mamom i tatom, - odgovorio je moj sin.Reklo bi se sitnica, ali da se ona tada nije umešala, pitanje je kako bi se sve završilo.Smatram da je pravi podvig to što je u Teodorovskom okupila grupu devojaka, živela tamo i sve svoje snage uložila u obnavljanje porušenog hrama. Na sebe nikada nije mislila, već je to radila za ljude i za Boga. Lera – Dešavalo se da zaspi na službi, i onda bi se šalila na svoj račun: “Postoji letargijski san, a moj je liturgijski”.Trudila se da živi po zapovestima i to iskreno. Bilo je očigledno kako se borila sa sobom i trudila da nikoga ne vredja.



Sećam se kada je neko vikao na nju, a ona je ćutala čak se ni ne opravdavajući.Nažalost, tek posle njene smrti sam shvatila koliko mi je značila. Shvatila sam da je pored mene bio …mogu reći, pravoslavni čovek. Irina Petrovna, dirigent – Olja je za vreme službe uvek olovčicom obeležavala nerazumljiva mesta. Potom je pitala ljude koji su znali grčki.U prijateljstvu s njom nije bilo duševnosti: ako je trebalo uvek je pomagala, a da specijalno sedne, popije čaj i proćaska nije se dešavalo.Tatjana – Veoma je teško pisati o čoveku, s kojim je tako mnogo u životu povezano. Nekoliko puta sam pokušavala da uzmem pero, ali mi to nije polazilo za rukom: njen lik nije bio predstavljen istinski i sveobuhvatno. I strašno je nešto u njemu izokrenuti. Zato ću se ograničiti samo na nekoliko sećanja. S Oljom sam se upoznala 1977 godine. Tada smo imale po 16 godina, i učile smo školu za mlade novinare. Mislim da je u njoj uvek postojala ljubav prema Bogu i težnja da spozna istinu, čak i onda kada ona sama toga možda još nije bila ni svesna. Skoro svi mi koji smo rodjeni početkom šezdesetih smo vaspitavani u duhu “naučnog ateizma”: roditelji su bili nekršteni, a mi pogotovo. O Crkvi i Pravoslavlju nismo ništa znali.



Verujući vršnjaci su bili prava retkost. Sećam se kada smo se na MDU upoznali sa devojkom iz pravoslavne porodice. Ona nas je pozvala kod sebe kući, i svi smo bili začudjeni kada smo u stanu ugledali ikone. Ta devojka je posebno zainteresovala Olgu. One su ostajale posle časova i satima diskutovale o smislu života, o veri, o Pravoslavlju. Možda je ona tada prvi put počela da razmišlja o Bogu? Sećam se i druge epizode. Olja me je pozvala uoči prijemnih ispita na fakultetu za žurnalistiku i upitala: - Da li se brineš? - Veoma, - odgovorila sam.- Znam šta treba da uradimo, - rekla je. – Treba da se pomolimo.- A ti znaš molitve? – začudila sam se.- Ne, smislićemo svoju molitvu, - predložila je Olga.I dugo bi mi preko telefona čitala smišljenu molitvu, a ja bih ponavljala za njom.Još se sećam kako me je prvi put nagovorila da odem u crkvu – bila je to crkva posvećena Svetom Nikolaju u Hamovniku. Mi, studenti prve godine smo dolazili na praksu u blizini crkve.



Sećam se kako smo zbunjeno stajali pored oltara, hvatali nezadovoljne poglede vernika i nismo znali šta da radimo. Nismo čak ni znali gde da upalimo sveće. To su verovatno bili prvi, ali ne potpuno svesni koraci na putu ka Bogu. I Olga je išla tim putem svakim korakom sve uverenije i osmišljenije, nezadrživo nadmašujući sve svoje poznanike. Uspela je mnogo toga da promeni u svom životu. Kažu da je imala jak karakter i verovatno je to tako. Čak bih rekla da joj je bilo i teže. Pre dolaska u crkvu je bila navikla da postupa po svojoj volji, i odluke je uvek donosila sama. Poželi da ode na Altaj ili u Lenjingrad, možete biti sigruni da će to i učiniti. Bilo je uzalud odgovarati je ili ubedjivati. A u crkvi je veoma brzo naučila da sve radi samo po blagoslovu, po poslušanju.



Čak se i za sitnice nije oslanjala na sopstvenu volju. Uspela je da savlada gadljivost: i podove je prala i negovala teško bolesne. Naučila se da ustaje u pet ujutru. A ranije na predavanja nikada nije mogla da dodje na vreme. Sama je priznavala da voli da se izležava. I ukusna bakina jela nikada nije odbijala. Prijatelji, trpeza, dugi razgovori u kuhinji uz čaj, čitanje stihova, pevanje uz gitaru, stare ploče. U njenoj kući je uvek bilo mnogo ljudi … Uspela je sve to da promeni, da odlučno i bespovratno odbaci, smatrajući ga suvišnim, sujetnim, i nečim što je odvlači od onog najvažnijeg. Neki od njenih predjašnjih prijatelja nisu verovali: Olja čisti podove! Neće izdržati, i kroz mesec ili maksimalno pola godine će se vratiti prošlom načinu života. Bile su to samo ekstravagantne pretpostavke.Ali prolazio je mesec, dva, godine. A ona je napredovala sve više, stremeći još većoj strogosti i samoodricanju – maštala je o monaštvu. I u tome je bila dosledna i odlučna. Sećam se kako sam je pozvala u goste, a ona mi je odgovorila: shvati me pravilno i nemoj da se vredjaš, ja sada nikuda iz crkve ne izlazim sem kad imam nekog posla. S vremena na vreme je imala jake migrene. Tablete nisu pomagale. Čokolada joj je malo olakšavala bol.



Znala sam za to još od studentskih dana i često sam joj na praznike poklanjala čokoladice ili bombone. Olga im se radovala kao dete. Ali jednom sam joj donela čokoladu, kada je već živela u crkvi, a ona je nije uzela: “Znaš sada mi ni čokolada nije potrebna”. Rekla je to mirno i osmehnula se.Ranije je bila pristrasna prema ljudima. Ako joj je neko bio interesantan, ona se prosto “razboljevala” za njim: sve joj se u njemu činilo savršeno i neobično. I antipatije su joj bile oštre: mogla je da kaže i oštru reč i da ukori. Videla sam kako se već budući u crkvi, borila sa tim svojim strastima, trudeći se da poštuje distancu, odnoseći se prema svima podjednako sa hrišćanskom ljubavlju. Kako je to uspevala ne znam, nije na meni da sudim.



Nekima u zajednici se činila pomalo suvom i povučenom. Ali to su smatrali samo oni, koji iza te povučenosti nisu videli neprekidan rad nad sobom, niti su iza spoljne suvoće osećali ljubav prema Bogu i ljudima, i dobrotu. Sećam se kako me je jednom uveče kasno pozvala telefonom, a ja sam bila u uniniju i bilo mi je teško na duši. Porazgovarala sam s njom i ni o čemu je nisam pitala, a ona je verovatno osetila moje stanje. Nije prošao ni sat a već sam čula zvono na vratima – Olga je bila na pragu. Kako je došla noću? Gde je našla novac za taksi? Prosto je osetila da mi je potrebna pomoć i došla je. I potom mi je veoma često pomagala – i savetom, i molitvom. Uvek sam znala da će u teškom trenutku biti pored mene. A o svojim problemima nije volela da govori. Nisam čula nijednu njenu žalbu, a imala je dosta teških trenutaka u životu. Mnogima je pomagala i ljudi su odlazili kod nje. Jednom me je pozvala da zajedno sa njom odem kod njenih štićenika – tada je radila u službi socijalne pomoći i pomagala u crkvi u Grebnevu. Bilo je to nedaleko od metro stanice “Novokuznjecka”. Stara moskovska kuća i nekoliko starih Moskovljana. Kako su oni čekali Olju, i s kakvom toplinom su je dočekivali. Ona je toga dana donela namirnice i nešto od odeće, mislim iz humanitarne pomoći. Seli su za sto, i počeli da pričaju o sebi i Olju su ispitivali. Potom su dugo razgovarali o Bogu. Ona je želela da se ti ljudi koji su joj postali dragi krste. Mislim da se ta njena želja kasnije i ostvarila.



Ona je uopšteno govoreći mnoge ljude privela k veri. Spoznavši radost života sa Bogom, želela je da je podeli i sa drugima. Bilo joj je važno da njeni bližnji i prijatelji dodju u crkvu i u to je ulagala sve napore. Imala je taj dar. Ja to čak ne bih nazvala umećem za ubedjivanje, već prosto neku snagu. Sećam se kako mi je govorila: “Ja sam kuma tvojoj ćerki a ti sama nisi krštena. Kako ćeš je voditi u crkvu?”. Tada sam se čak i naljutila na nju: ne treba da me pritiskaš, doćiće vreme i sama ću to rešiti. A potom se ponovo vraćaš njenim rečima, razmišljaš, uzimaš knjigu …Uvek je podsticala ljude da misle, da napreduju, iako je taj pomak nekad bio mali. Prot. Arkadije Šatov, Olgin duhovnik – Hrišćanstvo nije skup pravla. To je život koji predaješ Bogu.



Dolaskom u crkvu se sve može naučiti: i da se posti, i da se televizor ne gleda, i da se oblači duga suknja, i da se prestane sa šminkanjem, ali to su samo spoljne promene. Najteže je predati svoju volju Bogu. Olja je tome stremila tražeći visine.Bila je zahtevna prema sebi, što se ne sreće često u naše vreme. Nije uopšte živela za sebe. Oblačila se da bi joj bilo toplo. Jela je da bi imala snage. Spavala je zato što nije mogla da uopšte ne spava. Sa životne tačke gledišta je bila potpuna besrebrenica.



Sve suvišno je podelila. Uopšte imala je složene odnose sa materijalnim svetom: nešto je zaboravljala, kasnila … Sutradan posle njene smrti je pozvao Patrijarh. Rečima iz Novog Zaveta je rekao da ne treba tugovati …Gospod ju je uzeo pošto nije znala šta više da radi. S jedne strane je prerasla našu zajednicu i otišla je u Teodorovsko jer je želela strožiji život i veće opštenje sa Bogom. A u manastir nije mogla da ode.Otac Jovan Krestjankin je rekao da je Olga uvek slušala, znači da je sve radila pravilno, znači blažen je njen udeo posle smrti. Iz misionarskih listića, izdatih pri crkvi sv. Carevića Dimitrija Tekst Olge Genadijevne Komarove:“U Jevandjelju se nalaze sledeće reči: “Pokajte se, jer se približilo Carstvo Nebesko”. U tim rečima je suština Jevandjeljskog učenja.



Gospod Isus Hristos poziva sve da udju u Njegovo Carstvo. Ali za to je potrebno najpre očistiti svoju dušu od greha. Ne treba misliti da se Carstvo Božije nalazi negde daleko od nas u nekom “onostranom” svetu. Ili da ono očekuje pravednike samo u “zagrobnom životu”, o kome ništa ne znamo. Carstvo Božije je bliže nego što i mislimo. Ono je ovde, pored nas. I pokajanje su vrata u Carstvo Nebesko. Očistiti svoju dušu od greha je veliki trud. Čovek sam to ne može da uradi. “Samousavršavanje” bez Božije pomoći je isto što i izvlačiti samog sebe za kosu iz blata. Treba žuriti! Grehovna prljavština je ušla u dušu, izopačila je, naružila, ućinila smrtno bolesnom. I grešnik će sigurno poginuti, ukoliko ga Bog ne isceli od tog greha. Samo je potrebno da čovek sam to želi. Bog nikoga ne spašava protiv njegove volje …” Neko je posle sahrane napisao: “Otišla je lako iz ovoga sveta, kao ptica prhuvši sa grane, koja nije čak ni zatreperila”.



preuzeto sa http://www.nsad.ru/index.php?issue=6&section=6&article=34



prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

A+ A-